3. Мратињски 7533. / 16. новембар 2025.
-Страдање светих мученика Акепсима епископа, Јосифа презвигера и Аитала ђакона
-Спомен свете матере наше Снандулије
-Спомен преноса моштију светог великомученика Георгија Победоносца („Ђурђиц“)
-Спомен светих мученика Агика, Агапија, Евдоксија, Катерија, Истукарија, Пактовија и Никтополиона
-Спомен светих мученика Одасија, Севира, Андрона, Теодота и Теодоте
-Спомен преподобног оца нашег Илиjе Египатског
-Спомен преподобног оца нашег Акепсима
-Спомен светог Ахеменида Исповедника
-Спомен светих Девет мученика
-Спомен светих Двадесет осам мученика
-Живот и чудеса светог оца нашег Георгија Неапољског, новог свештеномученика
-Спомен преподобног оца нашег Теодора Исповедника, епископа Анкирског
-Спомен преподобне матере наше Ане
-Спомен преподобног оца нашег Илије
Старац Кирил Павлов, духовни отац Русије | Спаси, Господе, љубављу Својом
књига је доступна у нашој цркви
Адам, Ева и њихови потомци
Људи који воле да осуђују, да суде ближњем, обично много захтевају од других. Кажу: „Они то нису морали да ураде. Треба да се стиде што су пали у грех.“ А себе сматрају праведницима и свецима, осуђујући и понижавајући друге. А кад би добро погледали сами себе, испоставило би се да су исти такви грешници као и цело човечанство.
Врло леп пример за ово наводи се у књизи епископа Германа „У тренуцима пастирског одмора.“ Он прича како су једном да се помоле у храм дошли неки старчић и његова супруга, и свештеник је на Литуригији држао проповед о томе како су Адам и Ева згрешили. По завршетку проповеди они су кренули кући и успут о томе расправљали. Муж каже: „Ето, не би било толико греха на свету да Ева није послушала ђавола и да није приморала мужа да поједе забрањени плод.“ Жена се сложила: „Да, због једног пате сви. Ја на Евином месту не бих ни дотакла забрањени плод. Бог с њим!“ Муж додаде: „ А ја бих те на Адамовом месту, чак и ако би га ти дотакла и одлучила да ме саблазниш, тако опаучио, да би заборавила како се муж саблажњава.“ Жена рече: „Што јесте-јесте, лоше је поступила Ева што је прекршила заповест Божију, а и Адам исто…“ Тако су ишли, размишљали и осуђивали Адама и Еву.
Пролазили су у то време поред врта једног спахије, који је био добар и побожан. Он је чуо њихов разговор и одлушио да их позове на ручак и угости. Они се зачудише овој неочекиваној понуди и пристадоше. Ушли су у спахијину кућу, а затим су одведени у трпезарију где је за њих био постављен сто с разним јелима и винима. Улази спахија, смести их за трпезу и каже им: „Једите све на здравље, само ово јело које је покривено поклопцем, не дирајте, оно није за вас.“ И одмах оде. Они су седели и почели су да једу укусна јела, одмах су уз њих пили вина, а пред крај ручка жена се обрати мужу и каже: „Ма шта ли се налази у овој чинији? Вероватно је неко необично јело господара. Хајде да завиримо, да мало одигнемо поклопац и погледамо. Па то нико неће ни видети ни сазнати.“ Муж се није сложио: „Зашто? Не смемо то да радимо.“ „Како зашто,“ не смирује се жена, „то је неко необично јело!“ Муж каже: „Не сме се зато што је забрањено.“ Али, док је говорио ове речи, у њему се распламсавала велика жеља да види каква се то јела тамо налазе. Жена је ово приметила и ставила је руку на чинију, гледа мужа и каже: „Па ипак дозволи, само ћу мало да подигнем.“ Муж је напокон пристао. Она мало подиже поклопац и рече: „Нема ничег, празно је.“ Муж замоли: „Онда подигни још више.“ Кад она још више подиже поклопац, испод њега искочи миш и побеже у подрум. Гости прво нису схватили шта то значи. И гле, улази код њих спахија и пита: „Па, како сте, да ли сте сити и задовољни?“ „Да, најпокорније благодаримо за вашу милост“, био је одговор. Он подиже поклопац и рече: „А миша нема! Зар вам није било доста људског јела, него сте позавидели мачјем?“ И уплашени гости нису могли да му одговоре на то ни реч. Тада им он на то каза: „Сетите се, глупаци, како сте, док сте ишли, осуђивали Адама и Еву заборављајући на речи Писма: ‘Не судите, да вам се не суди.’ Идите сад у Име Бога, и у будуће не судите ближњем, боље пазите на себе и не уздајте се у своју чврстину.“ И они у сузама изиђоше од господара.
Светосавље: Православље Србског стила †Свети сузарник Небесне Србије†
Сабрана дела, објављена и необјављена, преподобног Јустина Ћелијског у 19 књига на 10263 странице – $950
…зрнца из ризнице…
Преподобни Јустин Ћелијски – Догматика Православне Цркве
Догма = вечна Богом откривена истина
Еклисиологија = учење о Цркви
Црква, Светајна Христова – Благовест о Цркви и животу у Њој
Важност Светог Предања – исечци
…Спасење – освећење Духом Тросунчани Бог љубави подарио нам је спасење у Спаситељу, Богочовеку Исусу Христу. Α како оно постаје наше, моје, твоје? – „Светошћу Духа и вером истине – (=кроз освећење Духом, у светости Духа и у вери истине). Освећење нам се даје благодаћу Духа Светога кроз Свете Тајне и свете врлине; а ми у то уносимо подвиг вере, у коме се клицно садрже сви остали еванђелски подвизи спасења. Грехом је извршено обесвећење људске природе, rpexом који је пореклом сав од духа несветог, од духа зла – ђавола. Духом Светим се врши освећење људске природе, јер Дух Свети благодаћу Својом изгони и уништава грех у човеку. Васцелим Својим Еванђељем спасења Господ нас позива у светост. Јавивши се као Спаситељ рода људског, Господ Христос нам је постао „од Бога освећење“. Видећи какву славу Господ Христос нуди људској природи, ми треба да уде своје дајемо за слуге правди на посвећење, као што смо их раније давали за робове нечистоти и безакоњу.
У богочовечанском подвигу спасења: освећење је од Духа Светога, а вера од нас. И то: ,,вера истине“, истине која је сва од Вечне Истине = Богочовека Христа. У њој нема ничег пролазног, људског, лажног, измишљеног. У њој је све богочовечанска стварност: оно што је у њој човечанско, увек је осигурано божанским, и осуштињено, и овечњено, и освећено, и обесмрћено. Та „вера истине“ је животни подвиг: том вером се уистињује и оистињује ум наш, и срце наше, и савест наша, и тело наше, и васцело биће наше. Христос = Истина – Свеистина једини даје роду људском веру Истине: тако од Њега једино и знамо за јединог истинитог Бога, и распознајемо све лажне и самозване богове. Све што није од те вере – лаж је, грех је, смрт је. Разуме се, вером се човек хришћанин освећује; и освећујући се, његова вера расте све више и више. То је двоједан подвиг: у вери је освећење, у освећењу је вера. Једно другим расте и живи и креће се и бива. Увек је ту посреди сарадња благодати Божје и слободе наше: слобода наша се освећује благодаћу, благодаћу и обожује, благодаћу и обесконачује, благодаћу и овечнује; али исто тако: благодат постаје наша – слободном вером нашом, која је на свима ступњевима и благодатна и слободна: благодатно – слободна, слободно – благодатна. Нашом слободном вером у Истину ми се облагодаћујемо, освећујемо; а благодат, облагодаћењем природе ума нашег и срца и воље и савести, увећава веру нашу до свих њених богочовечанских бескрајности.
„Вера истине“ је од Господа Истине, и од Духа Истине. Она је једносушна са „љубављу истине“. Шта је Еванђеље Господа Xpистa? Позив на спасење од ђавола Богом, од греха Јединим Безгрешним, од смрти Јединим Бесмртним. Свака реч Еванђеља Спасова је позив на узбуну, на побуну, на устанак против гpеxa што је у нама, против смрти што је у нама, против ђавола што се скрива у нама кроз грехе наше. Ако је човек грехољубљем заспао на смрт, Еванђељe га буди покајањем, запаљује му душу огњем вере, који пламтећи жуди да сагори у њему све смртно, све греховно, све ђавоље. То је онај огањ који је Спаситељ дошао да запали на земљи; и запалио га Духом Светим на дан Свете Педесетнице, и ето га вечито гори у Цркви Христовој, и запаљује свако срце, сваку душу, сваку савест, чим приђу Цркви као дому спасења. Нема смрти, нема греха, нема страсти, из којих човека не може пробудити и васкрснути Еванђеље Спасово, јер је оно сила Божја на спасење свакоме, који жели себи спасење од греха, смрти и ђавола. Еванђеље Спасово и јесте позив, који Господ Бог упућује лично свакоме човеку, којим нас позива на спасење Богочовеком, Његовом светом Црквом, Светим Тајнама и светим врлинама, које су у Цркви дате Духом Светим, и дају се непрестано свакоме, свакоме, свакоме који себи жели спасење.
У чему је слава човека? У спасењу од греха, јер је грех срам и стид човека; у спасењу од смрти, јер је смрт – срам и стид босмртне и боголике душе човекове; у спасењу од ђавола, јер је ђаво – стид и срам пред Богом и боголиком природом човековом. Спаситељ спасава човека од греха – светошћу Своје Божанске Истине, Своје Божанске Правде, Своје Божанске Љубави, Свога Божанског Живота, зато је слава човека, вечна слава човека, у Вечној Божанској Истини Христовој, у Вечној Божанској Правди Христовој, у Вечној Божанској Љубави Христовој, у Вечном Божанском Животу Христовом. Једном речју: слава човека је Богочовек Господ Христос, и све што Он има и даје човеку. Слава је човека у cпасењу Богочовеком: јер му то спасење даје све оно што је Спасово, даје му и Самог Спаситеља испуњујући га Њиме, те хришћанин живи Њиме и ради Њега и у Њему; зато је сав у вечној слави, која за хришћанина почиње још овде на земљи.
Вера приводи човека Христу, зато је почетак славе човекове у његовој вери; од вере се рађа молитва, од молитве љубав, од љубави смиреност, од смирености кротост, од кротости пост, од поста трпљење, од трпљења умилење, од умилења жалостивост, зато је у свима овим светим подвизима слава човекова. Она кроз њих расте и грана се у своје богочовечанске бесконачности. Спасавајући себе богочовечанским подвизима спасења, човек са спасењем добија у Христу и вечну славу, јер добија са Њим Вечни Живот, Вечну Истину, Вечну Љубав, Вечну Радост, Вечно Блаженство, Вечно Царство Пресвете Тројице. Α у томе се и састоји божанско величанство човека и божанска слава Господа Христа, коју Он обећава свима следбеницима Својим, који задобијају спасење кроз освећење Духом Светим помоћу Светих Тајни и светих врлина, те се на тај начин духовно-благодатно сједињују са Својим Спаситељем, Господом Христом, и тако сједињени са Њим, биће вечито онде где и Он, учествујући у Његовој слави.
Због свега тога, свети апостол наређује Солунским хришћанима: „стојте чврсто и држите предања, којима се научисте или речју или посланицом нашом.“ Шта су „предања наша“? Све оно што нам је Господ Христос Сам и преко Духа Свог Светог заповедио да држимо, и да по томе живимо; све оно што је оставио у Цркви Својој, у којој стално обитава Он са Духом Својим Светим. „Предања наша“, то је сав благодатни живот наш у Христу Богу и Духу Светом, живот нас хришћана који је почео у Цркви Христовој преко апостола силаском Духа Светога. Сав тај живот наш није од нас, већ од Господа Исуса благодаћу Светога Духа. Или тачније: сав тај живот наш је од Оца кроз Сина у Духу Светом. Зато је он сав изаткан од светости и бесмртности и вечности. Α настао је свом пуноћом својом у Цркви Спасовој, која је тело оваплоћеног Бога и Господа Христа, силаском Светога Духа, који кроз све Своје божанске свете дарове и силе, Свете Тајне и свете врлине, борави и живи вечито у Цркви Христовој. Тако, „предања наша“, то је нови благодатни живот у Духу Светом: живот у Вечној Истини Божјој, у Вечној Правди Божјој, у Вечној Љубави Божјој, у Вечном Животу Божјем. Ту човек ништа не ствара, нити може стварати Вечну Истину, Вечну Правду, Вечну Љубав, Вечни Живот, вeћ све то може усвајати, примати, у своје претварати. Α све се то у Господу Христу и у Цркви Његовој даје њему благодаћу Духа Светогa, даје и предаје. Τу се од човека тражи једно: да та предања прими и по њима живи. Α прима их, како? Вером која га уводи у Цркву, и помоћу Светих Тајни и светих врлина води кроз нови благодатни живот у Духу Светом.
Све што је светим апостолима предато од Господа Христа и Духа Светога и јесте предање – Свето Предање: ту спада свеколико Спасово учење, и све животворне силе за остварење тог учења у животу људском. Све то и свети апостоли предају или речју својом или посланицама својим. Нешто је записано, а више усмено; но све то заједно сачињава Божанско Откривење: Еванђеље Господа Христа, Еванђеље спасења предато Цркви Христом Господом у Духу Светом. Зато оно и јесте предање Божје у свој опширности својој. Записано Еванђеље допуњује се неписаним Еванђељем Цркве; њиме се и тумачи дејством благодати Духа Светога, Који обитава у њој. У ствари, то је у Цркви све једна целина, једно живо духовно тело: записано и усмено Предање. Зато, постоји ли Предање Цркве – „више ништа не тражи“: јер у њему је све што је потребно за спасење људи и зањихов живот у овом и у оном свету.
———–
… Шта је највећа вредност – Свевредност; шта најдрагоценије благо – Свеблаго у нашем земаљском свету и у свима световима у којима се креће људска мисао и људско биће? Несумњиво Богочовек Господ Христос = Његово Богочовечанско Тело: Црква. И у њој: све богочовечанске истине, све богочовечанске светиње, сви Богочовечански дарови, Богочовечанско Еванђеље, богочовечанска вера, богочовечанска љубав, све богочовечанске Свете Тајне, све богочовечанске свете врлине, свети богочовечански живот, света богочовечанска бесмртност, света богочовечанска вечност, света богочовечанска богочовечност. И кроза све то и у свему томе: Тросунчани Бог и Господ = Пресвета Тројица: Отац, Син и Дух Свети. То стећи, то имати, то сачувати, тиме живети, тиме бесмртовати, тиме вечновати – и сачињава многоструки подвиг човекова спасења, охристовљења, обогочовечења, обожења, отројичења.
Отуда благовест и заповест светог апостола Павла светом апостолу Тимотеју, и преко њега свима хришћанима: „Добри аманет – поверено благо = Предање, сачувај Духом Светим, Који живи у нама.“
Шта је аманет, предано благо, предање, врховна Свевредност? Пре свега и изнад свега: Сам Господ Христос – Богочовек и Спаситељ. И са Њим, и у Њему, и од Њега васцело Еванђеље Његово, препуно Вечне Истине, Вечне Правде, Вечне Љубави, Вечног Живота, и свих богочовечанских вредносги и богочовечанских вечних стварности. Једном речју: предање, врховна свевредност јесте Црква: Богочовечанско Тело Христово, и Он – Глава Њена.
Аманет? = спасење људи, и богочовсчанска средства спасења и обожења: благодат Светих Тајни и светих врлина, на челу са светом вером и светим Крштењем. Α спасење, а oбoжeњe? Победа над смрћу и сваким грехом и сваким ђаволом, и бесмртно живљење васкрслим Господом у Богочовечанском Телу Цркве Његове. Богочовечаиски аманет је бесмртан и вечан: прати сваког хришћанина у целокупном постојању његовом: од земаљског живота у времену, па кроз сву вечност.
Духом Светим, Који је Дух Богочовека Христа, чува се све што је Богочовеково, а најпре Сам Богочовек, Који је Црква. Α Дух Свети постаје наш, сједињује се са нашим духом преко Светих Тајни и светих врлина, и васкрсава нас из свих смрти када ревнујемо у христочежњивом живљењу.
Свети Златоуст благовести: „Шта је предање? Вера, проповед. И свети апостол чини све да би се то предање, то свескупоцено благо сачувало у целости, неизмењено и не упропашћено… „Добри аманет сачувај.“ Како? „Духом Светим Који живи у нама.“ Људска душа и људска моћ нису у стању да сами по себи сачувају таква блага каква су нам поверена. Зашто? Зато што је око нас много разбојника, густа помрачина, ђаво стоји и плете замке, и ми не знамо у који ћe час, у које време он напасти на нас. Како можемо ми сачувати та блага? Духом Светим, то јест ако будемо имали у себи Духа Светога. Α Он ће бити присутан у нама, ако ми не одбацимо благодат Његову. Он је тврђава наша, Он – прибежиште. Ако Он живи у нама и Сам нас чува, нашто онда поуке? На то, да Га задржавамо у себи, да Га чувамо, и не одгонимо од себе рђавим делима.“
———–
…Син Божји је постао потпун човек у свему осим греха, да би спасао целог човека, који је пао целом својом природом. Оваплоћени Бог је дошао да пронађе и спасе човека, изгубљеног у греху и смрти, кога Он назива овцом. И Он проналази изгубљену овцу, и меће на Своје раме целу овцу, а не само њену кожу. Да би целог човека Божјег сјединио душом и телом са Божанством, Он ништа није изоставио од људске природе што није узео на Себе, јер је речено да је Он у свачему искушан осим греха (Јеврејима 4, 15)1. Христос узима на Себе потпуног Човека, и спасава човека, и постаје образац свима нама, да би осветио првине сваког дела и оставио слугама Својим непоколебљиву ревност за Предање.
———–
…Богодано је учење Светог Предања: тело се обожило у Господу Христу, јер је постало тело Бога Логоса. „Господ наш“, вели свети Атанасије Велики, „поставши ради нас човек и узевши на Себе тело, ништа мање није био Бог, јер облачењем на Себе тела, Он није умањио Себе, него је шта више обожио тело и учинио га бесмртним.“ Када Апостол каже о Господу Христу: „Зато и Бог Њега узвиси и дарова Му Име, које је веће од свакога имена“ (Филипљанима 2, 9); он ово говори о телу Његовом. Јер се Највиши не може узвисити, него се узвишује тело Највишега. Није речено: „Логос постаде Бог“, него: „Бог беше Логос“ (Јован 1, 1), то јест: Логос је увек био Бог, и овaj Сами Бог постао je тело, да би тело Његово постало Бог Логос; као што је Тома, опипавши тело Његово, узвикнуо: „Господ мој и Бог мој“ (Јован 20, 26), називајући и једно и друго Богом. Свето Писмо вели да Отац васкрсе Сина Свог из мртвих (Галатима 1, 1), и с правом то вели, јер је Он својим Логосом и Сином васкрсао тело Сина Свог. И ми не говоримо да је тело по природи Син Божји, него да је оно тело Сина Божјег. Отуда, када је васкрснуто тело, сматра се да је Син васкрснут из мртвих.
———–
…Да је спасење рода људског омогућено, извршено и условљено Богочовечанском личношћу и богочовечанским подвигом Господа Исуса, речито нам сведочи Свето Откривење кроз Свето Писмо и Свето Предање. У божанску истину Спаситељеве личности и Његовог подвига спасења ништа тако не уводи дух људски као Свето Предање, наслоњено на Свето Писмо; и Свето Писмо, осветљено Светим Предањем.
———–
…Сав Спаситељев живот на земљи представља један непрекидни подвиг страдања за спасење света. Није могао не страдати непрекидно и не патити Богочовек, Који је сваког тренутка имао пред Својим свевидећима очима све грехе, све пороке, све злочине свих Својим савременика, као и свих људи свих времена. Нема сумње, истинито је тужно предање, да се Господ Христос никада смејао није, а често су Га виђали где плаче. „Често се дешавало“, вели свети Златоуст за Спаситеља, „да су Га виђали где плаче, али нико никада није Га видео да се смеје или бар осмехује.“ Стога ниједан од Еванђелиста и не помиње то.
Због тога је Спаситељев силазак у ад, место у коме су боравиле душе свих људи који су живели и помрли до Његовог доласка у овај свет, био и природан, и неопходан, и логичан. Нема сумње да је Спаситељев силазак у ад, и Његова тамошња проповед, као саставни део Његовог богочовечанског домостроја спасења рода људског, обавијен тајанственошћу, и самом природом својом тоне у надумну и божански чудесну свеопшту тајну спасења, објављену и извршену пречудним Господом Исусом. О томе нам Свето Писмо, објашњено Светим Предањем, говори онолико колико је потребно за наше религиозно сазнање, а што је главно за наше спасење.
———–
…То осећање је увек присутно саборној души и саборном срцу свете Цркве Богочовекове, и као еванђелско Предање снажно изражено у светоотачким списима и црквеним богослужењима. Празник Вазнесења Спасовог сав је прожет силом тог саборног и светог осећања Цркве. О чудотворности те силе празника Вазнесења говори свети Златоуст: „Данас смо ми, који смо се показали недостојни земље, узнесени на Небо. Ми, недостојни земаљске владавине, узвисили смо се до вишњега Царства, узишли смо више Неба, заузели смо царски Престо. И она иста природа, од које су Херувими чували рај, сада седи изнад Херувима.
———–
…Сав у Цркви, као душа Богочовечанског Тела Цркве, Дух Свети непрекидно дела у Њој: сведочи ο Господу Христу као Спаситељу и Спасењу, упућује на сваку истину, учи свему што је Христово, суштински уједињује све чланове Цркве у богочовечанско јединство, говори из светих апостола и истинских верника, чини сва чудеса, извршује Свете Тајне и Свете Врлине. Доказ? Васцело Еванђеље Господа Христа = васцели Нови Завет и васцело апостолско православно Предање.
Епископ Никодим Милаш – Правила Православне Цркве с тумачењима
комплет од 7 њига на 4398 страница је доступан у нашој књижари – $400
[доле наведени преводи су владике Атанасија Јевтића 2005-е, а тумачења Милашева из 1895.- е и 1896-е]
…разјашњавање Твојих ријечи просвјетљује и поучава неискусне…
Свети Василије Велики (329.-379.) – 95 правила
1. Прва Канонска Посланица Амфилохију Иконијском: О питању о Катарима, раније је говорено, и добро си подсетио да треба следити обичај сваке области, јер су поступали различито о њиховом крштењу они који су тада о томе расправљали. А крштење Пепузијана сматрам да нема никакву основу, и чудим се како је то превидео велики Дионисије, који је био канониста. Јер су стари оценили да се признаје само оно Крштење, које ниучему не одступа од праве вере. Зато су једне групе назвали јереси, друге расколи, а треће парасинагоге. ЈЕРЕСИ су они који су сасвим отцепљени и отуђени од саме вере; РАСКОЛИ, пак, су они који су се због неких црквених разлога и поправљивих питања разишли међу собом, а ПАРАСИНАГОГЕ су нелегални зборови, која бивају од непокорних презвитера или епископа или од неваспитаног народа. На пример: ако је неки изобличен у неком греху и одлучен је од свештенослужбе, и није се потчинио правилима, него је себи присвојио предстојништво и свештенослужбу, и заједно са њим отидоше још неки, напустивши Католичанску Цркву, то је ПАРАСИНАГОГА. РАСКОЛ је када се о покајању имају разлику према онима који припадају Цркви. ЈЕРЕСИ су, на пример: Манихејаца, Валентинијанаца, Маркиониста и самих ових Пепузијанаца, јер је овде непосредно разлика у самој вери у Бога. Зато се изволи старима да одреде: крштење јеретика сасвим одбацивати; а оно расколника, пошто су још из Цркве, прихватити; а оне који су у парасинагогама, пошто се побољшају достојним покајањем и обраћењем, присаједињавати опет Цркви, тако да често и они који су у црквеном степену отишли са непокорнима, када се покају, примају се у исти степен. Пепузијани, то јест Монтанисти, дакле, очито су јеретици, јер су похулили на Духа Светога, придајући недозвољиво и бестидно назив Параклита Монтану и Прискили. Зато, било тиме што боготворе људе, за осуду су; било тиме што упоређењем с људима вређају Духа Светога и тако подлежу вечној осуди, пошто је хула на Духа Светога неопростива (Матеј 12, 31-32). Какав, дакле, основ има признати њихово крштење, кад они крштавају у Оца, и Сина, и Монтана и Прискилу? Јер нису крштени они који се крстише у оно што нама није предано (Матеј 28, 19). Тако, премда је ово промакло Великоме Дионисију, но нама није да држимо подражавања грешке. Јер незаконито је само по себи очито и јасно свима који имају способност и најмањег расуђивања. Катари су и они расколници, премда су стари сматрали, кажем за оне око Кипријана Картагинског и нашег Фирмилијана Кесаријског, да их све подвргну под једну одлуку: Катаре и Енкратите и Идропарастате и Апотактите. Јер је почетак одвајања њиховог био расколом, а одступници од Цркве нису више имали на себи благодати Духа Светога, јер је нестало предаје благодати чим се прекинуло пријемство. Јер први који се одвојише имађаху од Отаца рукоположење, и полагањем руку њихових имали су духовну благодат. Они, пак, који су се отцепили, поставши лаици, немадоше власти ни да крштавају ни да рукополажу, не могоше више давати другима благодат Духа Светога, од које су сами отпали. Зато су Оци заповедили да, као крштене од лаика, оне који од њих прилазе Цркви, треба очишћавати истинским крштењем Цркве. Но пошто уопште би угодно некима из Азије, ради промишљања о многима, да се прихвати њихово крштење, нека буде прихваћено. Али треба да схватимо злодејство Енкратита, који, да себе учине непријемљивим у Цркву, смислише даље да то предупређују својим крштењем, чиме су и сам свој обичај преиначили. Сматрам, зато, да пошто ништа заповеђено о њима није примљено од нас, ми треба њихово крштење да одбацујемо; макар да је неко од њих и примио крштење, кад приступа Цркви треба га крстити. Ако ли ће, пак, ово бити препрека за опште снисхођење, опет треба држати обичај и следити Оцима који су наше ствари уредили. Јер се бојим да, кад ми желимо да они одустају од свога крштења, да због строгости нашег предлога не препречимо спасаване. Ако ли они држе наше Крштење, то нека нас не зауставља, јер нисмо дужни да им узвраћамо благодарност, него да служимо тачности правила. На сваки, пак, начин нека се одреди: да они који од њиховог крштења приступају Цркви, треба да се свакако најпре миропомажу од верних свештеника, и тако да приступају Светим Тајнама. А знам да смо браћу Зоина и Саторнина, који су из њихове групе, примили на епископски престо, тако да не можемо одвајати од Цркве оне који су били спојени њиховој групи, јер смо, примањем њихових епископа, тиме на неки начин правило изложили о општењу са њима, Енкратитима. (Апостолска правила 46,47; 1. Васељенски Никејски 8; 2. Васељенски Цариградски 7; Пето-шести Васељенски Цариградски 95; 6. Помесни Лаодикијски 7; Василије Велики 47)
2. Која жена намерно умори заметак у утроби, подлеже казни за убиство, а ми не детаљишемо да ли је заметак добио облик или је без облика. Јер се овде не кажњава само ради онога што ће се родити, него и она која је себе само изложила опасности, јер жене при таквим покушајима већим делом умиру. А кад се овоме дода уморство заметка, онда је то друго убиство оних које се смишљено на то усуђују. Не треба, ипак, продужити до краја живота време њихове покајања, него их треба примати после десетогодишњег рока, али одређивати њихово лечење не временом, него начином покајања. (Апостолска правила 65; Пето-шести Васељенски Цариградски 91; 1. Помесни Анкирски 21; Василије Велики 8, 33, 52)
3. Ђакон, који после ђаконства учини блуд, нека се искључи из ђаконске службе, а пошто буде сведен на место лаика, нека се не лишава заједништва у Евхаристији. Јер је старо правило да они који се збацују са свога степена, подвргавају се само тој врсти казне, при чему су стари од почетка, како мислим, следили ономе закону: „Не свети се два пута за исту ствар.“ (Наум 1, 9) А због другога разлога: што они који су у реду лаика, кад бивају збачени са места верних, опет се по покајању примају на место са кога су пали, док се ђакон једном за свагда подвргава казни трајнога свргнућа, и пошто му се ђаконство никада не враћа, зато се само на ту казну ограничило. Ово, дакле, бива по одредбама. А уопште је најистинитији лек удаљење, то јест престанак од греха. Тако, који је ради телесног уживања одбацио благодат, нека, скрушеношћу срца и сваким овладавањем собом кроз уздржање, одступи од наслада које су га упропастиле, те пружи нам потпуни доказ излечења. Треба, дакле, да знамо обоје: и оно што је по строгом правилу, и оно што је по обичају; а у погледу оних који не прихватају крајност, треба следити преданом обрасцу. (Апостолска правила 25; Пето-шести Васељенски Цариградски 4, 21,44; 4. Васељенски Халкидонски 15,16; 1. Помесни Анкирски 19; 8. Помесни Картагински 27; Василије Велики 6, 18, 32, 44, 51, 60, 69, 70)
4. За трећебрачне и многобрачне сразмерно је установљено исто правило као и за другобрачне. Једни другобрачне одлучују на једну годину, а други на две године; трећебрачне, па,к на три, а често и на четири године. Тако нешто, пак, и не називају браком, него многоженством, или боље, осуђеним блудочинством. Зато је и Господ рекао Самарјанки, која је пет мужева променила: „Којега сад имаш, није ти муж” (Јован 4, 18), пошто они који прелазе границу другобрачја нису достојни да се више називају именом мужа или жене. Ми смо, пак, узели за обичај за трећебрачне петогодишње одлучење, не на основу правила, него следујући за претходницима. Такве, ипак, не треба сасвим одвојити од Цркве, него их удостојити слушања у Храму негде за две или три године, а затим допустити им да стоје, не пуштајући их још до општења Светиње, и тако, када покажу неки плод покајања, успоставити их на место пуног општења. (Апостолска правила 17; 1. Васељенски Никејски 8; Пето-шести Васељенски Цариградски 3, 87; 1. Помесни Анкирски 19; 2. Помесни Неокесаријски 3, 7; 6. Помесни Лаодикијски 1; Василије Велики 12, 30, 41, 50, 53, 80, 87)
5. Оне од јеретика који се при крају живота кају, треба примати; но примати их, разуме се, не без разбора, него испитавши да ли показују истинско покајање, и да ли имају плодове који сведоче о старању њиховом да се спасу. (1. Васељенски Никејски 2, 14; 2. Васељенски Цариградски 7; Пето-шести Васељенски Цариградски 78, 96; 2. Помесни Неокесаријски 12; 6. Помесни Лаодикијски 19, 47; 8. Помесни Картагински 45)
6. Блудочинства оних лица која су у правила уврштена, не треба сматрати за бракове, него на сваки начин треба раскинути њихову свезу. Јер је ово корисно и Цркви ради утврђења, и неће дати прилику јеретицима против нас као да ми попуштањем у греху привлачимо некога себи. (Апостолска правила 25, 26; 4. Васељенски Халкидонски 14, 15, 16; Пето-шести Васељенски Цариградски 4, 6, 44; 1. Помесни Анкирски 19; Василије Велики 3, 18, 20, 32, 44, 60, 70)
7. Мужелошци, то јест хомосексуалци, и скотолошци и убице и тровачи и прељубочинци и идолопоклоници, исте су осуде достојни; и зато за њих држи се одредбе коју имаш за друге. За оне, пак, који су се кајали за тридесет година због нечистоте коју су по незнању учинили, не треба да двоумимо да их треба примати, јер их незнање чини достојним опроштаја и добровољно исповедање греха тако дуго време кајању, јер су скоро читав људски век били предани Сатани да се науче (1. Коринћанима 5, 5) да не живе бестидно. Зато нареди да се они без одлагања приме, особито, пак, ако имају сузе које умољавају твоју милосрдност и показују владање достојно милосрђа. (Пето-шести Васељенски Цариградски 61, 87; 1. Помесни Анкирски 16, 17, 20, 22, 24; Василије Велики 58, 62, 63, 65; Григорије Ниски 4)
8. Који се у гневу послужи секиром против своје жене, убица је. Него добро је и достојно твоје разборитости што си ме подсетио да о томе опширније говорим, јер су велике разлике између хотимичних и нехотичних поступака. Јер, сасвим је нехотично и далеко од намере чиниоца, кад се неко баци каменом на псето или на дрво, и погоди човека; јер је таквоме намера била да отера звер, или да стресе плод са дрвета, а неко је, пролазећи туда, случајно подишао под ударац, тако да је ово нехотично. Нехотично је, такође, кад неко, желећи да некога поврати на прави пут, бије га кајишем или меким прутом, па бијени умре. Јер се овде гледа на намеру, да је хтео поправити грешећега, а не убити. Међу нехотична дела спада такође и оно, кад се неко брани жешће у борби, па штапом или руком нанесе противнику рану или ударац на опасно место, да би га јаче заболело, а не да га сасвим убије, али се ово већ приближује хотимичноме делу, јер који се послужио таквим оруђем за одбрану или који је безобзирно наносио ударце, очито да је такав поробљен страшћу, не штедећи човека. Такође спада у нехотична дела, кад се неко послужи дебелим штапом или каменом преко човекове моћи, и друго је нешто намеравао, а друго нешто учинио. Јер је у гневу нанео такву рану да је ударенога убио, мада је можда намеравао да сруши дотичнога, а не да га сасвим усмрти. Но који се послужио мачем или нечим сличним, нема никаквог извињења, особито, пак, који се секиром баца, јер га није ударио руком, тако да му је било у вољи мера удара, него се бацио тако да је и тежином железа и оштрином и што је јако ка циљу бачено, нужно је погубан био удар. И опет, сасвим је хотимично дело и без икакве сумње оно што бива од разбојника и у време ратних напада. Јер они убијају ради новаца, избегавајући контролу, па и суд, а они у рату и чине убиства не да застраше, нити да уразуме, него с одлучном намером да убивају противнике. Па и то кад неко из неког другог узрока састави вештачки лек, па умори некога, такво дело се сматра хотимични, као што жене често чине, настојећи некаквим чаролијама и амајлијама да примаме неке к себи да их љубе, и дајући им вештачка пића која помућују свест. Такве, дакле, жене, проузрокујући смрт, иако су друго желеле, а друго учиниле, ипак због вештачког и забрањеног поступка, сматрају се за хотимичне убице. И оне које дају вештачка пића или лекове за побачај, убице су и оне, као и оне које узимају отрове да уморе заметак у утроби. И толико о томе. (Апостолска правила 65; Пето-шести Васељенски Цариградски 91; 1. Помесни Анкирски 21, 22, 23; Василије Велики 2, 8, 11, 43, 54, 56, 57; Григорије Ниски 5)
9. Реч Господња, да се не може одступати од брака, осим из разлога прељубе (Матеј 5, 32), једнако се по свези смисла односи на људе и жене. Али, по обичају тако не бива, него односно жена, налазимо много строжије речи. С једне стране, Апостол каже: „Ко се с блудницом свеже, једно је тело са њом.” (1. Коринћанима 6, 16) А са друге Јеремија вели: „Ако се жена здружи са другим човеком, нека се не враћа своме мужу, него прљајући се, упрљаће се.” (Јеремија 3, 1) И опет: „Који држи прељубницу, безуман је и нечастив.” (Приче Соломонове 18, 23) Обичај, пак, налаже да жене морају задржавати прељубнике мужеве и који у блуду живе, тако да она која живи са човеком остављеним од жене, не знам да ли се може назвати прељубницом. Јер овде кривица пада на ону жену која је свога мужа оставила, због којег узрока је она напустила брак, јер им, будући бијена, није могла да издржи ударце, а требало је већма да трпи, него да се раздвоји од онога са којим живи; или, пак, с тога што није могла поднети штету у стварима и новцу, но ни тај разлог није вредан пажње. Ако је, пак, напустила с тога што он живи у блуду, на ово се у црквеном обичају не обраћа пажња, него није заповеђено жени одвајати се ни од невернога мужа, него треба да остане са њим, јер се не зна исход тога. „Јер шта знаш, жено, осим да мужа спасеш?” (1. Коринћанима 7, 6) Тако, која је оставила мужа и прешла је другоме човеку, прељубница је; а човек остављен од своје жене, заслужује извињење, и која са таквим живи, не осуђује се. Ако ли, пак, муж, који је оставио своју жену и прешао другој, тада је и он прељубник, јер је чини да она учини прељубу, и она која са њим живи бива прељубница, јер је одмамила себи туђега мужа. (Апостолска правила 48; Пето-шести Васељенски Цариградски 87, 93; 1. Помесни Анкирски 20; 8. Помесни Картагински 102; Василије Велики 18, 21, 35, 77)
10. Оне који се заклињу да неће примити рукоположења, пошто су се заклели, не треба принуђивати да погазе заклетву. Јер иако и постоји, чини се, неки правило који таквима опрашта, али из искуства знамо да немају успеха, који заклетву погазе. Треба, пак, гледати и врсту заклетве, и речи, и расположење при коме су се заклели, и најмање додатке у речима заклетве; па ако нема никакве ниодакле утехе, то јест поправке, треба такве сасвим оставити. А ствар Севирова, то јест односно презвитера кога је он рукоположио, може, мени се чини, ако се и теби чини, овако бити поправљена: Оно село потчињено сада Мистији, за које је био одређен онај човек, нареди да потпадне Масадима. Јер тако неће ни он, не прелазећи са тог места, погазити заклетву, и Лонгин, имајући уза се Киријака, неће оставити Цркву пустом, нити ће душу своју због немара осудити; и ми ћемо изгледати да нешто чинимо против канона, снисходећи Киријаку, који се заклео да ће остати у Минданима, па је прихватио премештај; јер ће се повратком очувати заклетва, а што се он потчинио распоређењу, неће му се моћи узети за прекршај заклетве, јер у заклетви његовој није било додано да он неће ни за кратко остављати Миндане, него да ће остати ту надаље. Севиру, пак, који се изговара заборавом, ми ћемо опростити рекавши да Познавалац тајни неће презрети Цркву Своју оштећену од човека, који је од почетка чинио против правила, а везао себе заклетвом противно Јеванђељу, а учио је да се крши заклетва, тиме што је премештен, и сада лаже тиме што притворно истиче заборав. Но пошто нисмо судије срдаца, него судимо по ономе што чујемо, препустимо Господу освету, а ми без разликовања примимо га, давши опроштај људској страсти, то јест немоћи заборава. (Апостолска правила 25; Пето-шести Васељенски Цариградски 95; Василије Велики 17, 28, 29, 64, 81, 82)
11. Који је нехотично учинио убиство, довољно је испунио правду за једанаест година. Јер је јасно да држимо Мојсијев закон односно рањених, нити сматрати убијеним онога који је легао у постељу од добијених рана, па после је са штапом опет ходао; ако, пак, после рана није устао него умро, но пошто онај који га је био није желео убити га, иако је убица, али је по намери нехотични (2. Мојсијева 21, 12, 18-19). (Апостолска правила 65; 1. Помесни Анкирски 23; 9. (Прво-други) Помесни Цариградски 9; Василије Велики 2, 8, 13, 54, 57; Григорије Ниски 5)
12. Дугобрачне или другобрачне је правило сасвим искључило из службе свештеничке. (Апостолска правила 17; Пето-шести Васељенски Цариградски 3; 2. Помесни Неокесаријски 7)
13. Убиства у ратовима Оци наши нису бројали у убиства, дајући опроштај, како се мени чини, браниоцима целомудрености и благочешћа, то јест праве вере Хришћанске. Уосталом, било би добро саветовати да се такви, пошто им руке нису чисте, за три године уздржавају само од Причешћа. (1. Помесни Анкирски 22, 23; Атанасије Велики или Александријски 1; Василије Велики 8, 43, 55; Григорије Ниски 5)
14. Који узима постотке, ако пристане да неправедну добит потроши на сиромахе, и надаље се ослободи од болести среброљубља, може се примити у свештенство. (Апостолска правила 44; 1. Васељенски Никејски 17; Пето-шести Васељенски Цариградски 10; 6. Помесни Лаодикијски 4; 8. Помесни Картагински 5, 16; Григорије Ниски 6)
15. Ово правило није неко правило, него тумачење Псалма 8, 9 – Чудим се што ти тражиш граматичку тачност у Светом Писму и сматраш натегнутом реч у преводу, која иначе показује свој добар смисао, само не преноси потпуно значење из хебрејског језика. Пошто се, пак, не треба напразно мимоићи питање, поменуто од знатижељног човека који жели знати, одговарам: Птице небеске и рибе морске и при стварању света добиле су исто постање. Јер оба рода изведена су из воде, а узрок је тај што им је својство свакоме једнако: јер једне плове по води, а друге плове по ваздуху, и зато је споменуто у Писму о њима заједно. Облик речи, пак, односно риба преведен је нетачно, а потпуно прикладно односно свега што живи у води. Јер су човеку потчињене и птице небеске и рибе морске, и не само оне, него и све што иде морским путевима. Јер није риба све што живи у води, као што су животиње китовског рода: китови, зигене, делфини, фоке, и још морски коњи, и морски пси, и тестеруше, сабљарке, и морски волови, па ако хоћеш и коприве и чешљеви и све корњаче, од којих ниједно није риба, а све проходе морским путевима, тако да је свега три рода: птице небеске, рибе морске, и животиње што живе у води, и разликују се од рибе, а иду и оне морским путевима.
16. Тумачење 4. Царстава 5, 1 – А Нееман није велик пред Господом, него пред својим господаром, то јест, био је један од моћника код Сиријског цара. Пази тачно на Свето Писмо, и сам ћеш наћи у њему решење питања.
17. Друга Канонска Посланица Амфилохију Иконијском: Питао си нас за презвитера Вијанора, да ли може бити примљен у клир због дате заклетве. Знам да сам већ једну општу одлуку изложио за Антиохијске клирике односно свих који су заједно с њим заклели се, да такви не учествују у јавним зборовима и службама, а да насамо врше службу презвитери. Ово исто даје и Вијанору право за његову службу, јер свештенство његово није у Антиохији, него у Иконији, коју је, као што си нам писао, он изабрао за живљење уместо Антиохије. Може, дакле, тај човек бити примљен, пошто твоје благочастије затражи од њега покајање због лакоће заклетве, коју је дао пред човеком неверним, не будући кадар поднети тегобу од оне мале опасности. (Апостолска правила 25; Пето-шести Васељенски Цариградски 95; Василије Велики 10, 28, 29, 64, 81, 82)
18. За девојке које су пале, а биле су посветиле свој живот у честитости Господу, па затим подлегавши телесним страстима, погазише своје завете, Оци наши просто и кротко снисходећи немоћима посрћућих и падајућих, узаконише да се такве примају после једне године, одређујући ово слично другобрачнима. Мени се, пак, чини да благодаћу Христовом Црква напредује и постаје снажнија, и ред монашки девственица сада се увећава, треба тачно по смислу пазити на појаву те ствари и на смисао Светог Писма, који се може извести по следећем: јер је удовиштво ниже девичанства, дакле, и грех удовица много је мањи од греха девственица. Да видимо зато шта пише Павле Тимотеју: „А млађе удовице не примај, јер кад их страст одвоји од Христа, хоће да се удају; и оне подлежу осуди што прво обећање одбацише.” (1. Тимотеју 5, 11-12) Ако, дакле, удовица подлеже најтежој осуди, као она која је одбацило обећање, то јест веру Христу, шта треба да мислимо о девственици која је Христова невеста и свети сасуд, посвећен Господу? Велики је грех кад и ропкиња преда себе тајним браковима, и развратом испуни дом и посрамљује злим животом господара свога. Много је, пак, горе кад невеста постане прељубница и обешчасти своје сједињење са жеником, предавши се разблудним уживањима. Према томе, удовица се осуђује као разблудна ропкиња, а девственица потпада осуди прељубнице. И као што онога, који живи са туђом женом, називамо прељубником, не примајући га у општење пре но што престане од греха, тако је јасно да исто морамо поступити и са оним који држи у прељуби девственицу. Претходно, пак, сада је нужно признати да се девственицом назива она која је добровољно себе посветила Господу и одрекла се брака и изабрала да живи у светости, а завете, пак, њене тада одобравамо од доба узраста кад достигну зрелост разума. Јер свакако да не треба сматрати у томе за главне дечје речи, него када наврши шеснаест или седамнаест година, будући господарица свога разума, па буде дуго испитивана и остане постојана и упорна у молбама да буде примљена, тада је треба убројати у девственице, потврђивати њен завет, и неузбежно кажњавати гажење истог. Јер многе родитељи, или браћа, или други од блиских, приводе у ред девственица пре зрелог узраста, које нису саме од себе наклоњене на безбрачност, него њихови старији имају у виду нешто световно; такве не треба лако примати док јасно не испитамо њихово особно мишљење. (1. Васељенски Никејски 19; 4. Васељенски Халкидонски 15, 16; Пето-шести Васељенски Цариградски 40, 44; 1. Помесни Анкирски 19; 8. Помесни Картагински 6, 44, 126; 9. (Прво-други) Помесни Цариградски 5; Василије Велики 44, 60)
19. Ми не знамо ни за каква обећања мушкараца, осим кад се неки уброје у ред монаха, и тиме ћутке показују да примају безбрачност. Али и за њих сматрам да их треба претходно испитати и тада добити од њих јасно обећање, тако да, ако се после преокрену на телољубив и страсни живот, подвргнути их казни за блуднике. (Апостолска правила 26; 4. Васељенски Халкидонски 7, 16; Пето-шести Васељенски Цариградски 44; 1. Помесни Анкирски 19; Василије Велики 6, 18, 20, 60)
20. Женске које, будући у јереси, положише завет девичанства, па после тога изабраше брак, не сматрам да их треба осуђивати. Јер оно што закон говори, говори онима који су у закону (Римљанима 3, 19). А које, пак, нису прихватиле јарам Христов, не познају ни закон Господњи, тако да се могу примити у Цркву, имајући са свим другим и у овоме опроштај од вере у Христа. И уопште све што бива учињено у животу током оглашења, не потпада под одговорност. Такве, пак, по себи се разуме, Црква не прима без Крштења, тако да је најважније за њих у томе, оно што оне добију после новога рођења. (1. Васељенски Никејски 14; 2. Васељенски Цариградски 7; 2. Помесни Неокесаријски 5; 6. Помесни Лаодикијски 19; Тимотеј Александријски 6; Кирил Александријски 5)
21. Муж који живи са женом, па не задовољивши се браком, падне у блуд, таквога судимо као блудника и за дуго га под казном остављамо. Али немамо правила који би га подвргао осуди за прељубу, ако је грех учињен са неудатом, јер, вели се, „прељубница оскврњена скрнави се, и мужу се своме не враћа” (Јеремија 3, 1) и „Који држи прељубницу, безуман је и нечастив.” (Приче Соломонове 18, 23) Који је, дакле, учинио блуд, неће бити искључен од суживљења са женом својом. Према томе, жена треба да прими мужа свога који се враћа од блуда, а муж жену која је оскврњена одгони из куће своје. Разлог овоме није лако наћи, али је обичај такав преовладао. (Василије Велики 9, 19, 21, 26, 34, 37, 39, 58, 59, 77, 79, 80; Григорије Ниски 4)
22. Који отмицом имају жене, ако су отели већ заручене са другима, не треба их примати раније, док не буду одузете од њих и предане под власт онима с којима су од почетка биле заручене, да их или ако хоће узму, или их отпусте. Ако ли, пак, неко узме незаручену, треба је одузети од њега и вратити је родбини, и родбини оставити је на вољу, било да су то родитељи, или браћа, или други настојатељи девојке. Ако они хоће да му је даду, нека се утврди та свеза, а ако се не сагласе не треба их принуђавати. А који има жену, коју је претходно или тајно или силом обешчастио, тај мора издржати казну за блуд. Казна, пак, за блуднике одређена је на четири године: прве године требају бити удаљени од молитава и плакати при вратима цркве; друге године да се приме на слушање речи Божије; треће на покајање; четврте да стоје са народом, али не учествују у приносу Евхаристије, и тада им се допушта општење Доброга, то јест причешћивање. (Апостолска правила 67; 4. Васељенски Халкидонски 27; Пето-шести Васељенски Цариградски 92, 98; 1. Помесни Анкирски 11; Василије Велики 25, 26, 30, 38, 40, 42, 69)
23. За оне који се ступе у брак са две сестре, или женске које ступе у брак за два брата, ми смо већ издали краћу посланицу, чији препис смо послали твоме благочастију. Који, пак, узме жену брата свога, неће бити примљен у општење, док је не остави. (Апостолска правила 19; Пето-шести Васељенски Цариградски 26, 54; 2. Помесни Неокесаријски 2; Василије Велики 68, 76, 78, 87; Теофил Александријски 5; Тимотеј Александријски 11)
24. За удовицу која је уврштена у број удовица, то јест, која се издржава Црквом, Апостол је пресудио да, ако се уда, да се не прима (1. Тимотеју 5, 12). А за човека који остане удовац, никакав закон није установљен, него је за таквога ако се ожени, доста казна за другобрачне. Удовица, пак, ако јој је шездесет година, и изабере опет да живи са човеком, не може бити удостојена општења Доброга, то јест Причешћа, док не престане од нечисте страсти. Ако ли је, пак, убројимо у удовице пре шездесет година, кривица је наша, а не женина. (4. Васељенски Халкидонски 3; Пето-шести Васељенски Цариградски 40; 8. Помесни Картагински 38; Теофил Александријски 11; Василије Велики 4, 41)
25. Ко има за жену ону коју је пре он сам обешчастио, поднеће казну за оскврњење, али му се допушта да је има за жену. (Апостолска правила 67; Василије Велики 22)
26. Блуд није брак, нити основа за брак. Зато, ако је могуће разлучивати, они који су се кроз блуд саставили, то је најбоље. Ако ли, пак, хоће на сваки начин да заједно живе, нека се подвргну казни за блуд, и нека се оставе тако, да се не догоди што горе. (Василије Велики 4, 21, 26, 59, 79, 80)
27. За презвитера који је из незнања ступио у неправилан и незаконит брак наредио сам што треба: нека учествује у седишту презвитерском, али осталих служби и свештенодејстава нека се удаљава, јер је таквоме доста опроштај. Није доследно да благосиља другога онај који треба своје ране да лечи. Јер благосиљање је предавање освећења, а који то освећење нема, због преступа из незнања, како ће га другоме давати? Нека, дакле, такав не благосиља ни јавно ни насамо, нити да Тело Господње раздаје другима, нити неку другу службу да обавља, нити нешто друго да служи, него, задовољавајући се седиштем пред другима, нека моли са сузама од других и од Господа, да му опрости преступ из незнања учињен. (Апостолска правила 19; Пето-шести Васељенски Цариградски 3, 26, 54; 2. Помесни Неокесаријски 9)
Монашко ткање на чунку живота – О монаштву говори архимандрит Јоил Булатовић | интервју са монахом Александром Јовановићем
Читање из Светог Писма
АПОСТОЛ – Зачало 220 | Ефесцима 2, 4-10: Ранија отуђеност у гријесима и садашње спасење благодаћу у Христу.
4 а Бог, Који је богат у милости, због велике љубави Своје којом нас завоље,
5 и нас, који бијасмо мртви због гријехова, оживи са Христом – благодаћу сте спасени –
6 и с Њим заједно васкрсе и заједно посади на Небесима у Христу Исусу,
7 да покаже у вијековима који долазе превелико богатство благодати Своје добротом према нама у Христу Исусу.
8 Јер сте благодаћу спасени кроз вјеру; и то није од вас, дар је Божији;
9 не од дјела, да се не би ко хвалисао.
10 Јер смо Његова творевина, саздани у Христу Исусу за дјела добра, која Бог унапријед припреми да у њима ходимо.
ЈЕВАНЂЕЉЕ – Зачало 38 | Лука 8, 26-39: Чудо с гадаринским бјесомучником.
26 И допловише у земљу гадаринску, која је према Галилеји.
27 А кад Он изиђе на земљу, срете Га неки човјек из града у коме бијаху демони дуго времена, и у хаљине не облачаше се, и не живљаше у кући, него у гробовима.
28 А кад видје Исуса, узвикнувши, паде пред Њим и из свега гласа рече: „Шта хоћеш од мене, Исусе, Сине Бога вишњега? Молим Те, не мучи ме!”
29 Јер Он заповједи духу нечистоме да изиђе из човјека; јер га мучаше много година, и везиваху га веригама и ланцима чувајући га, и кидаше везе, и тјераше га демон по пустињама.
30 А Исус га запита говорећи: „Како ти је име?” А он рече: „Легион”; јер многи демони бијаху ушли у њега.
31 И мољаху Га да им не заповједи да иду у бездан.
32 А ондје пасијаше по гори велико крдо свиња, и мољаху Га да им допусти да у њих уђу. И допусти им.
33 А пошто изиђоше демони из човјека, уђоше у свиње; и јурну крдо са стрмени у језеро, и утопи се.
34 А кад видјеше свињари шта се догодило, побјегоше и јавише у граду и по селима.
35 И изиђоше да виде шта се десило, и дођоше Исусу, и нађоше човјека из кога бијаху изишли демони гдје сједи одјевен и присебан код ногу Исусових; и уплашише се.
36 А они што бијаху видјели, обавијестише их како се спасе бјесомучни.
37 И мољаше Га сав народ из околине гадаринске да оде од њих; јер бијаху обузети страхом великим. А Он уђе у лађу и врати се.
38 А човјек из кога изиђоше демони, мољаше Га да би с Њим био; али га Исус отпусти говорећи:
39 „Врати се дому своме и казуј шта ти учини Бог.” И отиде проповиједајући по свему граду шта му учини Исус
Свети Теофан Затворник – Мисли за сваки дан у години
књига је доступна у нашој књижари
Гадарински ђаволом поседнути човек се, по свом исцелењу, прилепљује за Господа и жели да стално буде са Њим. Међутим, чувши Његову вољу, он иде и проповеда по целом граду о добру које је примио. Доброчинитељ привлачи и Његова воља постаје закон за онога коме је учињено добро. Језик не може да се заустави и да не разглашује о ономе што је од Њега добијено. Када бисмо увек имали у сећању сва добра која смо примили и која примамо од Господа, међу нама не би било незахвалних, не би било нарушилаца Његове свете воље, не би било оних који Га не би љубили више од свега. Крштењем смо избављени од прародитељског греха и све његове погубности; у покајању се стално омивамо од грехова, који се непрестано лепе за нас; промисао Божији нас штити од несрећа, често невидљивих за нас саме; наш живот добија усмерење, које је најбезопасније за нас и најпогодније за наше циљеве. Најзад, све што имамо, од Господа смо примили. Због тога треба из све душе да прибегавамо Господу, да у свему испуњавамо Његову вољу, да прослављамо Његово пресвето Име, и то пре свега животом и делима, како не бисмо били гори од гадаринског ђавоиманог, који се одмах показао толико мудар, да је свима постао достојан пример за подражавање.
Духовна лира – Зборник Богомољачких песама манастира Рукумија
књига је доступна у нашој књижари
Богомољачко вече у цркви Светог Саве сваког уторка од 19-22 часова
Читају се:
-молитве
-једна катизма из Псалтира
-једна глава из Јеванђеља са тумачењем светог Теофилакта Охридског и/или аве Јустина
-једна глава из Посланица са тумачењем светог Теофана Затворника и/или аве Јустина
-Светооотачки текстови на разне теме
Услиши нас Боже наш | Дечји-омладински хор НЦПД „Бранко“
Услиши нас, Боже наш,
кад Ти вапијемо.
Помилуј нас, Оче наш,
када уздишемо.
Алилуја, алилуја,
да би смело ходили
путем Христа, Сина Твог,
с Анђелима славили.
Алилуја, алилуја,
с Анђелима славили.
Тебе, вечног Оца свог,
Ти си једини наш Бог.
Алилуја, алилуја,
Ти си светлост истине.
Осветли нас истином,
пошаљи милост с висине.
Алилуја, алилуја,
Све је Твоје, Боже наш.
И ми мала кандила
руком Твојом саздана.
Алилуја, алилуја,
Све је Твоје, Боже наш.
И ми мала кандила
руком Твојом саздана
руком Твојом саздана
руком Твојом саздана.
Учимо црквенословенски (словѣньскъ ѩзъıкъ)
приалчєнъ (приалчен) = гладан
Дјела апостолска 10, 10:
ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ: Бысть жє прїалчєнъ и хотѧшє вкꙋсити: готовѧщымъ жє ѡнѣмъ, нападє нань ѹжасъ.
ИЗГОВОР: Бист же приалчен и хотјаше вкусити: готовјашчим же оњем, нападе нањ ужас.
СРПСКИ: И огладње, и хтједе да једе; а кад му они готовљаху, наиђе на њега занос.
Мисли светих по Јустину Ћелијском
књига је доступна у нашој књижари
Свети Георгије Неапољски:
Љубав, смерност, смирење, братољубље и богољубље, били су главни украси његове блажене душе.
Календар
мај 29. (јулијански) / јун 11. (грегоријански) 2023.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Спомен свете дјеве мученице Теодосије Тирске; Страдање свете преподобномученице Теодосије Цариградске; Спомен Првог Васељенског Сабора; Спомен светог и блаженог Јована Јуродивог, Устјужског Чудотворца; Спомен светог оца нашег Александра, епископа александријског; Спомен светог свештеномученика Олвијана и његових ученика; Спомен светог новомученика Јована (Нана) Солунског; Спомен светог новомученика Андреја Хиоског; Спомен светих мученика мужа и жене.
Блаженопочивши патријарх Павле: О посту
Од свих средстава, чишћење душе за овај најприснији сусрет и сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?“ И кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да ли су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да ли су са неким у завади, и да ли можда нису блудници, а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи какве амајлије, или да можда не врши побачај.
А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Светог Писма и богомислију онога ко жели да се причести, и да не говоримо. Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Светој Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста, и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се чувати сваке крајности и једностраности.
Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он основао Собом, целокупним Својим животом и делом и утврдио особито Крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она Тело, коме је Он, Христос, Глава. По Вазнесењу Христовом, Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђељску науку, живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свога постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено. Не људима, него ни анђелима с Неба апостол Павле не признаје право да проповедају неко друго Еванђеље, осим онога које је проповедано. Променом, додацима и новотаријама могу се хвалити људске установе и оне секте које су отпале од истините Цркве Божије, али не и Православље. Једна од таквих установа божанског порекла је и установа поста. Још у Старом Завету Господ наређује пост као „уредбу вечну“. У Новом Завету Исус Христос, чистећи пост од фарисејских примеса и кварења, даје му нову божанску потврду велећи да ће Његови ученици постити, а особито тиме што је и Сам постио. Овим нас је поучио, вели Свети Василије Велики, „да се постом снажимо и да се привикавамо на подвиге у искушењима“.
Протојереј-ставрофор Љубомир Стојановић: Размишљање једног служитеља олтара Божијег
Хришћанство није само име, већ живот. Свако ко чини добро и сабира се са друрим из тог разлога, ко верује у Бога и човека, у могућност да сваки човек буде добар, то је хришћанин. Не да само прикажемо себе као добре, већ да то заиста будемо. Врхунац те љубави је Христов вапај са Крста: „Оче, опрости им.“ Опростити значи имати снаге, а не посустати и повући се пред злом. Вера није страх од већег, већ напредовање у љубави Божијој, где човек постаје наш брат. Чинимо добро, не да бисмо били награђени или похваљени, већ зато што видимо своју одговорност, видимо пуноћу и лепоту живота, а то видимо зато што указујемо на Христа, а не на себе. „Све могу у Христу Који ми моћ даје“, рекао је апостол Павле. Богочовек је мера свега. Добро, лепо и истинито су у сталном садејству, то морамо стално имати у виду.
Јереј Стеван Јовановић – Тумачење Дела Апостолских – део 1
Читање из Светог Писма
Апостол – З
Зачало 330: Јеврејима 11, 33-40
Прокимен, глас 8: Заветујте се и испуните (завете) Господу Богу нашем. (Псалам 75, 12)
Стих: Познат је у Јудеји Бог, у Израиљу је велико Име Његово. (Псалам 75, 2)
Прокимен, глас 4: Диван је Бог у Светима Својима, Бог Израиљев. (Псалам 67, 36)
Стих: У Црквама благосиљајте Бога, Господа са извора Израиљевих! (Псалам 67, 27)
Браћо, Свети вером победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бејаху силни у рату, поразише војске туђинске; неке жене примише своје мртве васкрсењем; други, пак, бејаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не бејаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, осведочени у вери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.
Алилуја, глас 4: Завапише праведници и Господ их услиша, од свих невоља њихових избави их. (Псалам 33, 18)
Стих: Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ. (Псалам 33, 20)
Литургија – Зачало 38: Матеј 10, 32-33, 37-38; 19, 27-30
32 Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
33 А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
37 Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан.
38 И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан.
27 Тада одговори Петар и рече Му: „Ето, ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?”
28 А Исус им рече: „Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за Мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на Пријесто славе Своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.
29 И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, Имена Мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни.
30 Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
Света Црква сваки дан молитвено помиње Свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, Света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све оне који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају Свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар, која је погодна за ново Небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за Светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако.
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
Мирослављево јеванђеље
мощи́ (мошчи/мошти) = моћи; имати снаге, бити јак, ваљати, вредети
мо̀щи (мошчи/мошти) = мошти, кости светитељске