10. Мратињски 7533. / 23. новембар 2025.
-Спомен светих апостола Олимпа, Epacтa, Кварта, Родиона, Сосипатра и Терција
-Страдање светог мученика Ореста
-Страдање светог свештеномученика Милија и двојице његових ученика
-Спомен светог мученика Калиопија
-Спомен преподобног оца нашег Теостирикта
-Спомен преподобног оца нашег Мартина Таракинског
-Спомен светог оца нашег Нона, епископа Илиопољског
-Спомен светог мученика Константина, кнеза Грузинског
-Спомен светог мученика Ориона
-Спомен светог мученика Нира
-Спомен светих мученика Тимотеја и Мавре
Старац Кирил Павлов, духовни отац Русије | Спаси, Господе, љубављу Својом
књига је доступна у нашој цркви
Сиромашни духом
Побеђујући страст, која је погубна по душу – гордост, Господ почиње Своје учење називајући блаженим сиромашне духом: „Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство Небеско.“ (Матеј 5, 3) Као што су кроз гордост прародитељи пали у рају и лишили се општења с Богом, тако нас посредством смирења Господ враћа у првобитно стање. Називајући блаженима сиромашне духом, Господ каже да је за достизање Царства Небеског потребно да човек има духовно сиромаштво. Али шта је духовно сиромаштво и ко може бити назван сиромашан духом? Сиромашни духом су људи смиреног духа, који смирено мисле о себи у дубоком убеђењу да човек нема ништа своје, већ да је све што користи дар Божји; да душевне и телесне снаге имамо од Бога и да зато без Бога, без Његове благодатне помоћи, не можемо да испуњавамо ни заповести Божије, не можемо да чинимо добро, не можемо да Му будемо угодни. Људи који су на овај начин свесни своје зависности од Бога, ништа не присвајају, већ сва своја преимућства, унутрашња и спољашна, приписују Богу и, осећајући пред Њим, Даваоцем свих дарова, свештени страх, саме себе сматрају ни за шта….
Светосавље: Православље Србског стила †Свети сузарник Небесне Србије†
Сабрана дела, објављена и необјављена, преподобног Јустина Ћелијског у 19 књига на 10263 странице – $950
…зрнца из ризнице…
Преподобни Јустин Ћелијски – Догматика Православне Цркве
Догма = вечна Богом откривена истина
Еклисиологија = учење о Цркви
Црква, Светајна Христова – Благовест о Цркви и животу у Њој
Важност Светог Предања – исечци
…Црква као Тело Христово, првенствено је Црква оваплоћеног Бога Логоса. Али, самим тим, она је и Црква Свете Тројице, пошто је Бог Логос вечито и неизменљиво Један од Свете Тројице, увек једносуштан са Богом Оцем и Богом Духом Светим, и увек свесавршена, вечна Друга Ипостас Пресвете Тројице. На крају свих крајева, сва делатност Бога Логоса као Цркве своди се на Свету Тројицу: све и сва у Цркви бива, и збива се, од Оца кроз Сина у Духу Светом. То је једногласно сведочанство светих Aпoстола и светих Отаца. Ту истину богонадахнуто благовести „Отац Православља“, свети Атанасије Велики: „Сврх свега, ми смо дужни држати првобитно Предање, учење и веру Васељенске Цркве, веру какву нам је предао Господ, проповедали Апостоли, сачували Оци. Јер на тој вери је основана Црква, и ко отпадне од ње, тај не може бити и звати се Хришћанин. Дакле, постоји Света и савршена Тројица, Која се познаје у Оцу и Сину и Светоме Духу. Она је увек равна Себи, недељива по природи, и једно је њено дејство. Јер Отац ради све Логосом у Духу Светом. И тако се одржава јединство Свете Тројице; и тако се проповеда у Цркви: „Један Бог, Који је над свима, и кроза све, и у свима“: „над свима“ као Отац, почетак и извор, „кроза све“ Логосом, а „у свима“ у Духу Светом. И Васељенска Црква ништа не одузима овоме учењу. Α да је таква вера Цркв; ево доказа: шаљући Апостоле, Господ управо то поставља као темељ Цркви, јер им наређује: „Идите и научите све народе крстећи их у Име Оца и Сина и Светога Духа.“ Апостоли су тако и поступили; и таква је њихова проповед у свој Цркви под Небом. Ова предана нам вера у Свету Тројицу јесте једна и недељива. Као што је недељиво јединство Свете Тројице, тако је и вера у Њу једна и недељива. Благодат и дарови, који нам се у Цркви дарују од Свете Тројице, дарују нам се од Оца кроз Сина у Духу Светом. Јер ништа не бива, и ништа се не збива, другачије него од Оца кроз Сина у Духу Светом. У ствари, учење Светих своди се на учење ο Светој нераздељивој Тројици. И то је једна и једина вера Васељенске Цркве. – Α ја сам“, додаје Свети Атанасије, „изложио ово сагласно са преданом нам од Отаца апостолском вером, ништа не измисливши са своје стране, него чему сам се научио, то сам и ставио на хартију. Таква је вера Васељенске Цркве. Господ ју је основао и укоренио у Светој Тројици.“
…Господ наш и Бог, желећи научити нас да се Богу треба приближавати помоћу неког посредника и јемца, сам нам је показао пример и образац тиме што je сам постао први посредник и заступник људске природе, и принео то у Себи Оцу Своме и Богу. Затим је за слуге овога посредништва и заступништва поставио Своје свете Апостоле, који су и приводили Господу Христу све поверовавше у Њега. Апостоли су опет из средине ових избирали најдостојније и њих рукополагали за наследнике себи, да буду служитељи тог посредништва. Ови су опет избирали и рукополагали друге, а ови оне који су им следовали. И на тај начин ово се чува до сада путем наслеђа. И Бог неће да ми преступамо и газимо такву Његову заповест и предање, већ жели да живимо по закону и предању које нам је Он прописао. Стога Господ говори: „Нико не може доћи к Мени ако га не привуче Отац Који Ме посла“; и опет: „Нико неће доћи к Оцу до кроза Ме.“ Исто тако, нико не долази к вери у свету и једносуш(т)ну Тројицу, ако не буде неким учитељем научен догматима вере; такође, нико не бива крштен, и нико се не причешћује Божанским Тајнама сам без свештеника. Α кο се не крсти и не причешћује Пречистим Тајнама, тај, по речи Господњој, неће добити живот вечни. Тако дакле, без Светог Крштења и без причешћивања Божанским Тајнама ниједан се Хришћанин не може удостојити вечнога живота. Ове, пак, Тајне предају се нама, не преко светих Апостола и не преко светих Отаца што су били после Апостола, него се предају преко освећених лица, која постоје и живе међу нама. Стога је очигледно да ми не можемо и не треба да се туђимо њиховог посредништва у делу нашега спасења.
… Своме ученику Светом Макарију Александријском Св. Антоније Велики каже: „Ти ћеш после мене бити наследник мојих врлина.“ Значи: врлине су духовно наслеђе, свето предање. – Спремајући се за свето Причешће ми се молимо: „Нека ми свето Причешће буде ‘на пораст врлине и савршенства’.“
Нема сумње, свете врлине су срце свих „Житија Светих“. Јер Светитељи су тиме свети што су Христоносци, што живе Господом Христом. Отуда су они и обрасци, најсавршенији обрасци и свих светих врлина. Они, по речима Светог Апостола Петра: објављују врлине Онога Који нас дозва к чудноме виделу Своме. Јер: Светитељи су свети у свему живљењу свом, и то по Свецу Који их је позвао, то јест по Господу Христу. Доживљујући Господа Христа помоћу Светих Тајни и светих врлина, они сами постају обрасци светости, обрасци врлина.
Тако, ако је до ма које врлине, ено их све оличене у Светитељима. Ако је до савршене смирености, ено је у светом Павлу Препростом; ако је до послушности, ено је у блаженом Акакију и преподобном Доситеју; ако је до љубави, ено је у светом апостолу љубави: Јовану Богослову; ако је до вере, ено је у светом апостолу Павлу; ако је до наде, ено je у светом многострадалном свештеномученику Клименту Анкирском; ако је до кротости, колико образаца међу светитељима! ако је до трпљења, сваки свети Мученик је образац трпљења; ако је до милостивости, ено светог Јована Милостивог, светог Филарета Милостивог, светог Павлина Милостивог, и свих светих Бесребреника; ако је уопште до ма које свете еванђелске врлине, ено их оличених у безброј Светитеља.
Нема сумње, сваки је Светитељ образац свих врлина. Само је код неких Светитеља извесна врлина нарочито обрађена и изражена. Главно је: не може се бити светитељ немајући све врлине: „Јер који сав закон одржи, а сагреши у једноме, крив је за све.“ Сваки Светитељ на свој начин доживљује и преживљује све врлине, зато што су људи, као посебне личности, различити, и сваки на овој лични начин доживљује и Бога и живот и свет. Сваки је Светитељ на свој лични начин свет, али је сваки свет Христом и у Христу, то јест Црквом и у Цркви. Отуда: у Цркви сви обрасци врлина, јер су њоме сви они свети. Сваки је Светитељ огледало свих врлина, јер су свакоме оне све присутне, нека у већој, нека у мањој мери. Али, главно је: ниједна не одсуствује ни у једном Светитељу. Зато се само у Цркви, само „са свима Светима“ може бити свет. Отуда: Црква представља и јесте најраскошнији живи иконостас свих светих богочовечанских врлина, доживљаваних на безброј начина.
Еванђелска је бесмртна благовест свемудрог и свепобедног благовесника – светог апостола Павла: „Браћо моја, јачајте у Господу и у сили јачине Његове. Обуците се у свеоружје Божје, да бисте се могли одржати против лукавства ђавола; јер наш рат није с крвљу и телом, него с поглаварствима, с властима, с управитељима таме овога света, с духовима зла испод Неба. Тога ради узмите свеоружје Божје, да бисте се могли бранити у зли дан и, свршивши све, одржати се. Стојте, дакле, опасавши бедра своја истином, и обукавши се у оклоп правде, и обувши ноге у приправност Еванђеља мира; сврх свега узмите штит вере, ο који ћете моћи погасити све распаљене стреле нечастивога; и кацигу спасења узмите, и мач Духа, који је реч Божја; сваком молитвом и мољењем Богу се у свако доба молећи у Духу, и ради тога стражећи са сваком истрајношћу и молитвом за све Свете.“
Епископ Никодим Милаш – Правила Православне Цркве с тумачењима
комплет од 7 њига на 4398 страница је доступан у нашој књижари – $400
[доле наведени преводи су владике Атанасија Јевтића 2005-е, а тумачења Милашева из 1895.- е и 1896-е]
…разјашњавање Твојих ријечи просвјетљује и поучава неискусне…
Свети Василије Велики (329.-379.) – 95 правила
28. Смешним ми се чини то што се неки зарекао да се уздржава од свињског меса. Зато благоизволи поучити такве да се клоне неразборитих завета и обећања, и дозволи употребу тога безразлично. „Јер ниједно створење Божје није за одбацивање, кад се прима са захвалношћу” (1. Тимотеју 4, 4), тако да је такво заветовање смешно, те је уздржавање непотребно.
29. За старешине, који се заклињу да ће злостављати потчињене, потребно је много лечења. А лечење за такве је двојако: један је поучити их да се олако не заклињу, а други је да не настоје на својим злим одлукама. Тако, ако се већ свезао заклетвом да ће зла чинити другоме, нека покаже покајање за безрасудност заклетве, и нека изговором поштовања заклетве не потврђује своје зло. Јер ни Ироду није помогло добро зле заклетве, који је, да тобоже не погази заклетву, постао убица Пророка (Матеј 14, 7-11). Уопште је заклетва забрањена, а далеко више умесно осудити ону која бива на зло. Зато, онај који се заклео треба да промени мишљење, то јест да се опамети, а не да се стара да утврђује своју злобу. Јер, подробније размотри ову неумесност: Кад се ко закуне да ће ископати очи брату, да ли је добро такву ствар спровести у дело? Или, ако се неко закуне да ће убити? Или неко уопште да ће заклетвом преступити неку заповест? Јер, „заклех се и одлучих, не на грех, него да ћу чувати судове правде Твоје” (Псалам 48, 46). Јер, као што је заповест Божију потребно потврђивати неодступном одлучношћу, тако грех треба сваким начином уништавати и истребљивати. (Апостолска правила 25; Пето-шести Васељенски Цариградски 95; Василије Велики 10, 17, 28, 64, 81, 82)
30. За отмичаре девојке немамо старо правило, него изнесосмо своје мишљење: да три године ван општења молитава буду и ови и они, то јест саучесници у отмици. Буде ли, пак, отмица без насиља, тада не подлеже казни, ако притом није било оскврњења девојке, нити се ствар сматра крађом. Удовица,, пак самовласна је и у вољи јој је да последује отмичару; тако да не треба да се водимо рачуна о спољашњим формама. (Апостолска правила 67; 4. Васељенски Халкидонски 27; Пето-шести Васељенски Цариградски 92, 98; 1. Помесни Анкирски 11; Василије Велики 4, 22, 25, 26, 38, 40, 41, 42, 53, 69)
31. Жена којој се муж удаљио и не јавља се, ако се састави и живи заједно са другим човеком, пре него што се уверила о смрти свога мужа, чини прељубу. (Пето-шести Васељенски Цариградски 93; Василије Велики 36, 46)
32. Клирици који учине смртни грех свргавају се са свога степена, али се не лишавају општења у причешћу са лаицима. Јер „немој се светити два пута за исту ствар” вели Свето Писмо (Наум 1, 9). (Апостолска правила 25, 29, 30; 1. Васељенски Никејски 9; Пето-шести Васељенски Цариградски 4, 21; 2. Помесни Неокесаријски 1, 8; 8. Помесни Картагински 27; Василије Велики 3, 51, 70, 82)
33. Жена која је на путу родила и пренебрегла свој пород, подлеже осуди за убиство. (Василије Велики 52)
34. За жене које су прељубу учиниле, па су то исповедиле из скрушености, или су на неки начин откриле се, Оци наши су спречили да се објављује, да не бисмо били узрок смрти њихове. Кад се то дозна, а заповедише да такве стоје заједно са вернима у цркви, а да се не причешћују, док не испуне време покајања. (Апостолска правила 48; Пето-шести Васељенски Цариградски 87, 93, 98; 1. Помесни Анкирски 20; 8. Помесни Картагински 102; Василије Велики 21, 31, 35, 36, 46, 48, 58, 77, 80)
35. Односно мужа кога је жена оставила, треба испитати узрок због кога га је оставила, па ако се докаже да се безразложно удаљила, он је достојан опроштаја, а она казне, а опроштај ће му се дати ради општења са Црквом. (Апостолска правила 48; Пето-шести Васељенски Цариградски 87, 93, 98; 1. Помесни Анкирски 20; 8. Помесни Картагински 102; Василије Велики 9, 21, 77)
36. Жене војника које су се удале, пошто су им мужеви нестали, подлежу истом суду као оне које, кад им мужеви отпутују, не чекају њихов повратак. Али, овде ствар има неко снисхођење због тога што се већма држи да је војник муж умро. (Пето-шести Васељенски Цариградски 93; Василије Велики 31, 46)
37. Који се ожени, пошто му је туђа жена с којом је незаконито живео одузета, биће осуђен због прве за прељубу, а због друге није крив. (Пето-шести Васељенски Цариградски 87; Василије Велики 21, 34, 39, 48, 58, 77)
38. Девојке које отиду за човека против сагласности оца, чине блуд, а ако се родитељи помире с тим, изгледа да се ствар исправља. Али их не треба одмах примити у општење, него нека буду под казном три године. (Василије Велики 22, 40, 42)
39. Која живи са прељубником, прељубница је за све време док је с њим. (Апостолска правила 48; Пето-шести Васељенски Цариградски 87, 93, 98; 1. Помесни Анкирски 20; 8. Помесни Картагински 102; Василије Велики 21, 34, 37, 58, 77)
40. Која се женска против воље господареве преда човеку, учинила је блуд; али ако се после овога ускористи допуштеним јој браком, тада је удата. Према томе, оно је блуд, а ово је брак, јер склапања брака између подвласних, то јест који су под влашћу других, немају ништа сигурно. (Апостолска правила 82; 4. Васељенски Халкидонски 4; Пето-шести Васељенски Цариградски 85; 3. Помесни Гангрски 3; 8. Помесни Картагински 82; Василије Велики 22, 38, 42, 53)
41. Удовица, имајући власт над собом, може без осуде живети са мужем ако нема никога који разбија ту свезу, јер је Апостол рекао: „Ако умре муж, слободна је да се уда за кога хоће, само у Господу” (Римљанима 7, 2). (Апостолска правила 17; 1. Васељенски Никејски 8; Пето-шести Васељенски Цариградски 3, 87; 1. Помесни Анкирски 19; 2. Помесни Неокесаријски 3, 7; 6. Помесни Лаодикијски 1; Василије Велики 4, 12, 22, 30, 53, 87)
42. Бракови који бивају без приволе дотичних власника, родитеља или господара, блуд су. Зато, кад је жив отац или господар, нису без одговорности они који се саставе, док ако господари одобре ту свезу, тада брак добија сигурност. (Апостолска правила 82; 4. Васељенски Халкидонски 4; Пето-шести Васељенски Цариградски 85; 3. Помесни Гангрски 3; 8. Помесни Картагински 82; Василије Велики 22, 38, 40)
43. Ко нанесе ближњему смртни ударац, убица је, било да је он почео ударце, било да се бранио. (Апостолска правила 65; Пето-шести Васељенски Цариградски 91; 1. Помесни Анкирски 21, 22, 23; Василије Велики 2, 8, 11, 13, 33, 52, 54, 56, 57; Григорије Ниски 5)
44. Ђакониса која са незнабошцем учини блуд, не може бити примљена у општење, а у приношење Евхаристије примиће се тек седме године, разуме се ако буде живела у чистоти. Онај, пак, незнабожац, ако после обраћања вери опет приступи светогрђу, то јест скрнављењу посвећене, враћа се на своју бљувотину. Зато ми више не допуштамо да тело ђаконисе, као посвећено, служи опет на телесну употребу. (Апостолска правила 25; 4. Васељенски Халкидонски 15; Пето-шести Васељенски Цариградски 4, 6, 14, 21, 40; 8. Помесни Картагински 27; Василије Велики 32, 51, 70)
45. Ако неко, добивши име Хришћанства, хули Христа, никакве му користи нема од назива Хришћанин.
46. Која се по незнању удала за једнога кога је жена привремено напустила, затим буде отпуштена од истога, јер му се прва жена вратила, учинила је блуд, али у незнању. Брак јој се, пак, не забрањује, али је боље ако тако остане. (Пето-шести Васељенски Цариградски 93; Василије Велики 9, 31, 36)
47. Енкратити и Сакофори и Апотактите потпадају истом суду којем и Новатијани, и о њима је издано правило, мада и различито, док о овима је прећутано. Ми, међутим, по истом суду такве поново крштавамо. Мада је код вас, због неке икономије, забрањено поновно крштење, као и код Римљана, али наш суд нека важи, да пошто јерес поменутих јесте само израслина Маркиониста, који се гаде брака и одвраћају се од вина и говоре да је Божија творевина погана, зато их не примамо у Цркву, ако се не крсте нашим крштењем. Јер, нека нам не говоре: „Крштени смо у Име Оца и Сина и Светога Духа” ако они, слично Маркиону и осталим јересима, сматрају Бога за творца зла. Дакле, ако је ово угодно, нека се сакупе заједно многи епископи, и тако да изложе правило, да и онај који то чини буде ван опасности, а и онај који одговара на питања о тим јеретицима, да буде веродостојан у својим одговорима о њима. (Апостолска правила 46, 47, 48; 1. Васељенски Никејски 8, 19; 2. Васељенски Цариградски 7; Пето-шести Васељенски Цариградски 95; 6. Помесни Лаодикијски 7, 8; 8. Помесни Картагински 57; Василије Велики 1, 5)
48. Која је од свога мужа остављена, по моме мишљењу, треба тако и да остане. Јер ако је Господ рекао да „ако неко отпусти жену своју, осим због прељубе, наводи је да чини прељубу” (Матеј 5, 32), назвавши је прељубницом самим тим јој је већ забранио брак са другима. Јер, како је могуће да је човек крив као узрочник прељубе, а да је невина жена, која је од Господа названа прељубницом, због општења са другим мужем? (Апостолска правила 48; Пето-шести Васељенски Цариградски 87, 93, 98; 1. Помесни Анкирски 20; 8. Помесни Картагински 102; Василије Велики 9, 21, 31, 35, 36, 46, 77, 80)
49. За оскврњења која бивају насиљем, нека оскврњене, то јест обешчашћене женске, буду без осуде. Тако и ропкиња, ако је насилована од свога господара, не подлеже осуди. (1. Помесни Анкирски 11; Григорије Неокесаријски или Чудотворац 2; Василије Велики 30)
50. Трећа Канонска Посланица Амфилохију Иконијском: За трећебрачност нема закона, зато се трећи брак не склапа по закону. Овакве ствари ми сматрамо као нечистоту у Цркви, али их не подвргавамо јавним осудама, јер су пожељније него ли распаљено блудочинство. (2. Помесни Неокесаријски 2; Василије Велики 4, 80)
51. У погледу клирика, правила су изложила без разлике, наређујући да се одреди једна казна преступницима, лишење службе, било да су у неком јерархијском степену, било да врше службу која нема рукоположење. (Апостолска правила 25, 30; Пето-шести Васељенски Цариградски 4; 8. Помесни Картагински 27; Василије Велики 3, 32, 44)
52. Жена која роди на путу и напусти свој пород, ако га је могла спасти, а пренебрегла је, или је мислила да ће тиме сакрити свој грех, или се уопште понела зверском и нечовечном мишљу, нека се суди као за убиство; ако ли га, пак, није могла сачувати, и дете је умрло због пустог места и недостатка најпотребнијега, тада је мајци опроштено. (Василије Велики 33)
53. Удова ропкиња није много погрешила ако је, под видом отмице, ступила у други брак; зато је не треба ништа због тога осуђивати, јер се не суди вид него слободна воља. Јасно је, пак, да потпада под казну за другобрачност. (Апостолска правила 82; 4. Васељенски Халкидонски 14; Пето-шести Васељенски Цариградски 85; 3. Помесни Гангрски 3; 8. Помесни Картагински 82; Василије Велики 22, 38, 40, 42)
54. О разлици нехотичних убистава знам да сам пре извесног времена писао твоме благочастију, колико сам могао, и више од тога ништа не могу казати, а на твојој мудрости је да, према особитости околности, увећа или смањи казне. (Апостолска правила 65; Пето-шести Васељенски Цариградски 91; 1. Помесни Анкирски 21, 22, 23; Василије Велики 2, 8, 11, 43, 56, 57)
ТВ Храм – Духовни портрети | Проф. др Жарко Видовић
Читање из Светог Писма
АПОСТОЛ – Зачало 221-222 | Ефесцима 2, 14-22: Помирење са Богом у Тијелу Христовом, у Дому Божијем.
14 Јер Он је мир наш, Који и једне и друге састави у једно, и разруши преграду која је растављала, то јест непријатељство,
15 укинувши тијелом Својим Закон са његовим заповијестима и прописима, да оба сазда у Самоме Себи, у једнога новога човјека, стварајући мир;
16 и да помири са Богом и једне и друге у једном Тијелу Крстом, убивши непријатељство на њему.
17 И Он, дошавши, благовијести „мир вама који сте далеко и онима који су близу”.
18 Јер кроз Њега имамо и једни и други приступ ка Оцу у једном Духу.
19 Тако, дакле, нисте више странци ни дошљаци, него сте суграђани Светих и домаћи Божији,
20 назидани на темељу апостола и пророка, гдје је угаони Камен Сам Исус Христос,
21 на Коме сва грађевина, складно спојена, расте у храм свети у Господу,
22 у Кога се и ви заједно уграђујете у обиталиште Божије у Духу.
ЈЕВАНЂЕЉЕ – Зачало 39 | Лука 8, 40-56: Исцјељење крвоточиве жене. Васкрсење Јаирове кћери.
41 И гле, дође човјек, по имену Јаир, и он бјеше старјешина синагоге; и павши пред ноге Исусове, мољаше Га да уђе у дом његов.
42 Јер у њега бјеше јединица кћи, око дванаест година, а умираше. А кад иђаше Исус, народ се тискао око Њега.
43 И бјеше нека жена болесна од течења крви дванаест година, која је све своје имање потрошила на љекаре, и ниједан је није могао излијечити.
44 И приступивши састраг, дотаче се скута хаљине Његове, и одмах стаде течење крви њене.
45 И рече Исус: „Ко је то што Ме се дотаче?” А када сви одрицаху, рече Петар и који бијаху с њим: „Наставниче, народ Те опколио и гура Те, а Ти говориш: ’Ко је то што Ме се дотаче?’”
46 А Исус рече: „Неко Ме се дотаче, јер Ја осјетих силу која изиђе из Мене.”
47 А кад видје жена да се није сакрила, приступи дрхтећи, и паде пред Њим, и каза Му пред свим народом зашто Га се дотаче и како одмах оздрави.
48 А Он јој рече: „Не бој се, кћери, вјера твоја спасла те је; иди у миру.”
49 Док Он још говораше, дође неко од старјешине синагоге и рече му (=Јаиру): „Умрла је кћи твоја, не труди Учитеља.”
50 А када чу Исус, одговори му (=Јаиру) говорећи: „Не бој се, само вјеруј, и биће спасена.”
51 И дошавши у кућу, не допусти никоме да уђе осим Петру и Јовану и Јакову, и дјевојчином оцу и матери.
52 И сви плакаху и јаукаху за њом. А Он рече: „Не плачите; није умрла, него спава.”
53 И подсмијеваху Му се знајући да је умрла.
54 А Он, изгнавши све, узе је за руку и зовну говорећи: „Дјевојко: ’Устани!’”
55 И поврати се дух њен, и устаде одмах; и Он заповједи да јој даду да једе.
56 И задивише се веома родитељи њени. А Он им заповједи да никоме не казују шта се догодило.
Свети Теофан Затворник – Мисли за сваки дан у години
књига је доступна у нашој књижари
Павши пред Спаситељеве ноге, Јаир је гласно пред свима молио Господа за исцељење своје кћери. И био је услишен. Ништа не рекавши, Господ је устао и пошао дому његовом. На путу ка Јаиру била је исцељена крвоточива жена, свакако, не без њене молитве, премда и није звала речима, нити падала пред ноге Господње. Она је имала само срдачну молитву вере. Господ је, пак, и њу услишио и исцелио. Ту се све извршило неприметно. Крвоточива се срцем обратила Господу; Господ је чуо вапај њеног срца и услишио молбу. И код жене и код Јаира молитва је по суштини једна, премда се и може направити разлика у степену. Такве молитве, пуне вере, наде и преданости, никада не остају без услишења. Понекад се чује: „Молим се, молим се, а молитва моја никако да се услиши.“ Потруди се, међутим, да дођеш до мере молитве којој се не отказује, и увидећеш због чега није била услишена. Уколико будеш у молитвеном положају као Јаир, или у простом, обичном, као и сви остали, слично крвоточивој, у твом срцу ће се јавити права молитва, и несумњиво доћи до Господа, приволевши Га на милост. Најважније је, дакле, доћи до такве молитве. Труди се и доћи ћеш. Сва молитвена правила имају за циљ да молитвенике доведу до такве мере молитве. Сви, који разумно проходе тај молитвени пут, долазе до свога циља.
Духовна лира – Зборник Богомољачких песама манастира Рукумија
књига је доступна у нашој књижари
Богомољачко вече у цркви Светог Саве сваког уторка од 19-22 часова
Читају се:
-молитве
-једна катизма из Псалтира
-једна глава из Јеванђеља са тумачењем светог Теофилакта Охридског и/или аве Јустина
-једна глава из Посланица са тумачењем светог Теофана Затворника и/или аве Јустина
-Светооотачки текстови на разне теме
Покајничка молитва (6-и псалам) | Хор „Belcanto“
1. Господи да не јаростију Твојеју обличиши мене, ниже Гњевом твојим накажеши мене.
2. Помилуј мја Господи, помилуј мја, јако немошчен јесам. Исцјели мја, Господи, јако смјатошасја кости моја.
3. И душа моја смјатесја дзјело и ти Господи докоље.
4. Обратисја Господи, избави душу моју, спаси мја ради милости Твојеја.
5. Јако њест в смерти поминајај Тебје, во адје же кто исповјестсја Тебе.
6. Утрудихсја воздиханием моим измију на всјаку ношч ложе моје, слезами моими постељу моју омочу.
7. Смјатесја от јарости око моје, обетшах во всјех вразјех моих.
8. Отступите от мене вси дјелајушчији безаконије јако услиша Господ глас плача мојего.
9.Услиша Господ мољеније моје, Господ молитву моју пријат.
10. Да постидјатсја и смјатутсја вси врази мои, да возвратјатсја и устидјатсја зјело вскорје.
Учимо црквенословенски (словѣньскъ ѩзъıкъ)
приввєдєнЇє (прив(о)веденије) = увођење (Јеврејима 7, 19)
привєдєнЇє (приведеније) = приступ (Римљанима5, 2; Ефесцима 2, 18)
Ефесцима 2, 18:
ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ: занє Тѣмъ имамы привєдєнїє ѻбои во єдинѣмъ Дс҃ѣ ко Ѻц҃ꙋ̀.
ИЗГОВОР: зане Тјем имами приведеније обоји во једињем Д(у)сје ко О(т)цу.
СРПСКИ: јер кроз Њега имамо и једни и други приступ ка Оцу у једном Духу.
Мисли светих по Јустину Ћелијском
књига је доступна у нашој књижари
Свети свештеномученик Милиј:
Вера моја је истинита, и ја је нећу због лажљивих речи твојих бранити. Моје учење је чисто, и ја га твоме нечистом слуху излагати нећу, али ћу ти истину рећи: „Тешко теби, безбожни злотворе, и свима који као ти вређају Бога! По правди Својој Он ће вас у будућем веку осудити на пакао и његов страшни мрак, и ви ћете се вечно мучити плачем и шкргутом зуба, јер нећете да познате Дародавца, чија блага користите и уживате.“
Календар
мај 29. (јулијански) / јун 11. (грегоријански) 2023.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Спомен свете дјеве мученице Теодосије Тирске; Страдање свете преподобномученице Теодосије Цариградске; Спомен Првог Васељенског Сабора; Спомен светог и блаженог Јована Јуродивог, Устјужског Чудотворца; Спомен светог оца нашег Александра, епископа александријског; Спомен светог свештеномученика Олвијана и његових ученика; Спомен светог новомученика Јована (Нана) Солунског; Спомен светог новомученика Андреја Хиоског; Спомен светих мученика мужа и жене.
Блаженопочивши патријарх Павле: О посту
Од свих средстава, чишћење душе за овај најприснији сусрет и сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?“ И кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да ли су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да ли су са неким у завади, и да ли можда нису блудници, а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи какве амајлије, или да можда не врши побачај.
А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Светог Писма и богомислију онога ко жели да се причести, и да не говоримо. Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Светој Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста, и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се чувати сваке крајности и једностраности.
Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он основао Собом, целокупним Својим животом и делом и утврдио особито Крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она Тело, коме је Он, Христос, Глава. По Вазнесењу Христовом, Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђељску науку, живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свога постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено. Не људима, него ни анђелима с Неба апостол Павле не признаје право да проповедају неко друго Еванђеље, осим онога које је проповедано. Променом, додацима и новотаријама могу се хвалити људске установе и оне секте које су отпале од истините Цркве Божије, али не и Православље. Једна од таквих установа божанског порекла је и установа поста. Још у Старом Завету Господ наређује пост као „уредбу вечну“. У Новом Завету Исус Христос, чистећи пост од фарисејских примеса и кварења, даје му нову божанску потврду велећи да ће Његови ученици постити, а особито тиме што је и Сам постио. Овим нас је поучио, вели Свети Василије Велики, „да се постом снажимо и да се привикавамо на подвиге у искушењима“.
Протојереј-ставрофор Љубомир Стојановић: Размишљање једног служитеља олтара Божијег
Хришћанство није само име, већ живот. Свако ко чини добро и сабира се са друрим из тог разлога, ко верује у Бога и човека, у могућност да сваки човек буде добар, то је хришћанин. Не да само прикажемо себе као добре, већ да то заиста будемо. Врхунац те љубави је Христов вапај са Крста: „Оче, опрости им.“ Опростити значи имати снаге, а не посустати и повући се пред злом. Вера није страх од већег, већ напредовање у љубави Божијој, где човек постаје наш брат. Чинимо добро, не да бисмо били награђени или похваљени, већ зато што видимо своју одговорност, видимо пуноћу и лепоту живота, а то видимо зато што указујемо на Христа, а не на себе. „Све могу у Христу Који ми моћ даје“, рекао је апостол Павле. Богочовек је мера свега. Добро, лепо и истинито су у сталном садејству, то морамо стално имати у виду.
Јереј Стеван Јовановић – Тумачење Дела Апостолских – део 1
Читање из Светог Писма
Апостол – З
Зачало 330: Јеврејима 11, 33-40
Прокимен, глас 8: Заветујте се и испуните (завете) Господу Богу нашем. (Псалам 75, 12)
Стих: Познат је у Јудеји Бог, у Израиљу је велико Име Његово. (Псалам 75, 2)
Прокимен, глас 4: Диван је Бог у Светима Својима, Бог Израиљев. (Псалам 67, 36)
Стих: У Црквама благосиљајте Бога, Господа са извора Израиљевих! (Псалам 67, 27)
Браћо, Свети вером победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бејаху силни у рату, поразише војске туђинске; неке жене примише своје мртве васкрсењем; други, пак, бејаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не бејаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, осведочени у вери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.
Алилуја, глас 4: Завапише праведници и Господ их услиша, од свих невоља њихових избави их. (Псалам 33, 18)
Стих: Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ. (Псалам 33, 20)
Литургија – Зачало 38: Матеј 10, 32-33, 37-38; 19, 27-30
32 Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
33 А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
37 Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан.
38 И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан.
27 Тада одговори Петар и рече Му: „Ето, ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?”
28 А Исус им рече: „Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за Мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на Пријесто славе Своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.
29 И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, Имена Мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни.
30 Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
Света Црква сваки дан молитвено помиње Свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, Света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све оне који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају Свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар, која је погодна за ново Небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за Светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако.
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
Мирослављево јеванђеље
мощи́ (мошчи/мошти) = моћи; имати снаге, бити јак, ваљати, вредети
мо̀щи (мошчи/мошти) = мошти, кости светитељске