8. Божићни 7533. / 21. децембар 2025.

ТОКОМ БОЖИЋНОГ ПОСТА ИМАМО:

субота, 20.|7. децембар ВЕЧЕРЊЕ 18:00 + ИСПОВЕСТ
петак, 26.|13. децембар АКАТИСТ 19:00 + ДУХОВНИ РАЗГОВОРИ
субота, 27.|14. децембар ВЕЧЕРЊЕ 18:00 + ИСПОВЕСТ

-Житије преподобног оца нашег Патапија
-Спомен светих апостола Состена, Аполоса, Тихика, Епафродита, Онисифора, Кифе и Кесара
-Спомен светих 300. мученика пострадалих у Африци од Аријанаца
-Спомен светих мученика шездесет свештеника
-Спомен светих мученика Кархидонских
-Спомен свете мученице Антисе
-Спомен светог оца нашег Дамјана, архиепископа Кипарског
-Спомен преподобног оца нашег Кирила Челменског

 

 

 

Свети Теофан Затворник | Пут ка спасењу

књига је доступна у нашој цркви

Како треба да расуђујемо?

Када ти се, пак, почне да указује мноштво ствари о којима треба сам са собом да расправиш, не треба да мислиш да то заправо могу да изведу само људи учени. Расправу са самим собом може свако да води. Свака истинита мисао која нам дође на ум, сама нам саветује оно што је за њу потребно! Само ти буди добросавестан и поново оживи у себи искрену жељу за оним што је за тебе истински добро, са спремношћу да следујеш упутствима истине.
При свему томе није излишно имати при руци душеспасне књиге, у којима су јасно и упечатљиво раскривене ствари о којима треба сам са собом да расправиш. Врло корисни у томе погледу су чланци епископа Тихона о духовном слепилу, о мољењу, непокајаноме и келејна писма. (Од помоћи се показује и зборник светоотачких списа, под насловом Устани, ти који спаваш!). А само расуђивање треба тако усмеравати да буде прилагођено своме циљу – да делује на души и да је протреса и буди.
Зато:
1. Када расуђујеш, не мудруј, задајући себи многа питања, него разјасни себи предмет, па га приближи срцу своме са најупечатљивије стране и тако га духом разматрај.
2. Не прелећи брзо са једне мисли на другу – то ће ти пре расејати, него сабрати и на душу деловати. Ни сунце не би огрејало ни једну ствар на земљи, када би по њеној површини брзо промицало. Мерило расуђивања о овоме или ономе нека буде саосећање. Сваку мисао доводи до осећања и од ње не одустај све док ти не прожме срце.
3. Ако је могуће, мисао не остављај огољену, у некој, тако да кажем, рационалној (=апстрактној) форми, но је заодени у неку слику и носи је потом у глави као свога сталног побудиоца. Од свега је најбоље ако можеш да у једној слици објединиш неколико упечатљивих представа. Тако свети Тихон (Задонски), да би грешнику урезао у памет мисао о опасности његовог положаја, вели: „Над тобом је – мач правде, под тобом – ад, готов да те прогута, пред тобом – смрт, иза тебе – мноштво грехова твојих, са леве и десне стране твоје – гомиле су злобних врагова (=демона)! Па зар смеш да будеш тако безбрижна?“ Слика се лакше памти и држи у памети, делује јаче и упечатљивије.
4. Изабери кратке, али снажне изреке духовне, које се могу применити на твоје стање, и онда их чешће понављај у уму своме или гласном речју. На пример: „Во познаје власника свога и магарац јасле господареве, а ти? Или за богатство доброте и дуготрпљења не мариш? Бездушношћу својом и нераскајаним срцем својим гомилаш на себе гнев за Дан гнева и праведнога суда Божијег! Бди, јер не знаш када ће Господ доћи!… Ово гроб преда мном лежи! смрт преда мном стоји!… Камо да пођем од Духа Твога и од Лица Твога да побегнем?!… Плата за грех је смрт!… Ђаво као лав ричући ходи… Положи рачун о управљању домаћинством. Коме је дано много, од њега ће се много и тражити. Слуга који зна вољу господара свога, а не врши је биће бијен веома… Сети се одакле си пао!…“ и друго. Прикупи и научи напамет те изреке и сасипај их на срце своје. Можда ће нека од њих постати огњена стрела, која ће га погодити и разбуктати.
Ипак, не остани само на пуком расуђивању, него га прекидај молитвом. Јер то што сада чинимо дође ти као да хоћемо да ишчупамо дрво урасло у земљу. И ми тако прилазимо и чувамо сами себе, напрежући силу саморасуђивања, самоуверавања, самоубеђивања. Ми прво чупамо, али га извући из земље можемо – корени су дубоко урасли. Немамо у себи снагу за то, као што немамо снаге ни да подрежемо те корене. Ето, па ишти помоћ!
Када ти, пак, у време таквог размишљања дође у срце неко дубоко осећање или се побуди и најмање умилење, устани и моли се! Моли се да Бог освети твој труд над својим окамењеним срцем, да некој мисли твојој да силу, да уништава грех и израђује добродетељ, или чак да Сам дође и рани те, пробуди и умекша.
У тој молитви се моли својим речима: изреци оно што ти је на души и повери му своју најдубљу потребу за поуздањем, речју простом, детињом, кратком, а још боље и без речи, тако припадајући Богу са болним вапијањем.
Не мудруј, не „састављај“ молитву. Приступи простосрдачно, само са својом најдубљом потребом, као болесник лекару, као оковани ослободиоцу, као узети к ономе ко ће га на ноге усправити, искрено исповедајући слабост своју и немоћ да самом себи одолиш и предајући се Божијој сведелотворности.
Падај пред Господом ничице, чини поклоне – многе и премноге, и као несрећник у груди се биј. И са молитве не одлази, све док ти она у души трепери. Када молитва ослаби, лаћај се опет размишљања духовног, па онда опет прелази на молитву.
И за молитву, као што си учинио за расуђивање, изабери кратке вапаје к Богу и чешће их понављај: „Поштеди створење Своје, Владико!… Милостив буди мени грешном!… О, спаси Господе о, похитај, Господе!“. Подсећај се дирљивих црквених песама и певај их – на пример, „Ево, Женик долази… Помишљајући на зла љута која починих, ја кукавни, дршћем од страха пред страшним Даном судњим!… Душо моја, душо моја, устани зашто спаваш!…“ и сличне.
Трудећи се тако, куцај непрекидно у двери милосрђа Божијег!
А шта да иштемо, трудећи се? Побуђујућу благодат Божију. Благодат Божија навикла је да ради деловања на нас бира одређене помоћне начине, како је речено у опису необичних дејстава благодати Божије. Дакле, привуци к себи ту помоћ и ходи под заклоном и утицајем њеним. Та, зар неће и на тебе однекуд пасти зрак благодати, као што је пао на друге теби сличне грешнике?!
Божија благодат, пак, изабрала је за своје деловање храм Божији и црквени поредак. Одлази и ти у цркву и стрпљиво, пажљиво и трепетно-побожно одстојавај свештене службе. И сам изглед цркве са уређењем њеним и поредак богослужбених обреда, и појање са читањем – све то може да утиче. И не треба да се чудиш кад, ушавши у цркву празан, изађеш отуда као неко у коме се зачео дах спасења.
Благодат дејствује и кроз реч Божију. И ти је узми и читај. Можда ћеш наићи на такво место које ће те погодити као што је погодило Августина – место на које му је пао поглед, пошто је насумце отворио Нови Завет.
Срце многих грешника знало је да омекша од разговора са другим људима. Пођи и ти и поразговарај! Реч по реч, па неће ли се међу речима које падну наћи и она која ће ти продрети до раздељења душе и душа, реч која суди помислима и мислима срца човекова. Можда ће жива реч, згрејана љубављу, продрети до дубине срца твога и уздрмати тврђаве греха, које су се тамо подигле.
Моћном се показала молитва убогих. Пођи и ти и умножи милостињу, отри сузе несрећних, и подигни оне који су пропали. Молитвени вапај ништога долази до Неба и пролази Небеса. Неће ли и он извести пред тебе Ангела-руковођу као пред Корнилија капетана?
Вршећи ова и слична дела, дотицаћеш се сасвуда и носилаца благодати Божије. И можда ће однекуд и на тебе канути живоносна роса њена и оживети у теби слеђене клице духовног живота

 

Светосавље: Православље Србског стила †Свети сузарник Небесне Србије†

Сабрана дела, објављена и необјављена, преподобног Јустина Ћелијског у 19 књига на 10263 странице – $950

…зрнца из ризнице…

Преподобни Јустин Ћелијски – Догматика Православне Цркве

Догма = вечна Богом откривена истина

Еклисиологија = учење о Цркви

Црква, Светајна Христова – Благовест о Цркви и животу у Њој

Хришћани постају Христоси

Апостол вели: „да будем налик на смрт Његову“, то јест да учествујем у њој, јер као што Он пострада од људи, тако и ја. Другом приликом апостол изјављује: Допуњујем недостатак невоља Христових у телу мом (Колошанима 1, 24), тојест гоњења и страдања моја сачињавају обличје Христове смрти; јер апостол није тражио користи за себе, него користи за многе. Зато и гоњења, и невоље, и тескобе, не само не треба да вас збуњују, него напротив да вас радују, пошто се помоћу њих саображавамо, усличујемо смрти Господа Исуса, и на известан начин изображавамо Њега у себи, по речима светог апостола: „Смрт Господа Исуса у телу носимо.“ (2. Коринћанима 4, 10) Но и то бива од велике вере, пошто ми верујемо, не само да је Христос васкрсао, него и да по Васкрсењу има велику силу: зато ми и идемо истим путем, којим је Он ишао, то јест услед тога постајемо браћа Њему, постајемо Христоси. Ο, како је огромна вредност страдања!

Богочовек Христос, поставши човек, постао је Црква, и тиме сваком људском бићу отворио пут бескрајног богочовечанског усавршавања: Црквом и у Цркви постати савршен као Богочовек Христос. То достићи, беспримерно човекољубиви Господ Христос даје нам у Цркви сва средства. Подвиг је то веома разгранат, и са сваке стране бескрајан и безграничан, богочовечански бескрајан и богочовечански безграничан. Свестан тога, хришћанин ма како и ма колико узнапредовао на томе путу ка богочовечанском савршенству, свим срцем стаје уз апостола Павла и смирено са њим исповеда: „Не као да већ достигох, или сам већ савршен.“ Ко то говори? Апостол Павле. Човек који је подвизима еванђелским све престигао, па ипак сматра да циљу још није стигао, још није савршен. Зато што се то не достиже, док се живи на земљи. Јер сваки нови дан, то је нови мегдан: нове борбе са смрћу, са искушењима, са напастима, са духовима зла испод Неба, који свим силама ометају спасење људима. Сваки нови дан, и свака нова ноћ — продужење је животног пута, и на њему свих еванђелских подвига, јер хришћанин стално живи у свима подвизима, у свима врлинама. Напусти ли један подвиг, једну врлину, у опасности је да падне, а можда и пропадне. Зато хришћанин никад не стаје, никад не застаје на путу врлина, и увек сматра себе недовршеним, несавршеним. Свети апостол Павле је изврстан пример тога, а са њим и сви Светитељи без изузетка. Иако најсавршенији хришћани, ниједан од њих није сматрао себе за завршена. Свети Златоуст, Свети Василије Велики, Свети Јован Дамаскин, Свети Симеон Нови Богослов – несумњиво велики Светитељи, несумњиво савршени хришћани – а бичују себе као најгрешније, и ocyђyjy себе као најгоре међу људима. Да се то види, треба прочитати, не њихова дела, већ само оне њихове молитве што сачињавajy нашу припрему за Свето Причешће. Еванђелско је, православно је правило: што светији човек, то сматра себе грешнијим; што савршенији човек – сматра себе несавршенијим.

И такав човек стоји свим бићем иза апостола Павла који изјављује: „ … него трчим не бих ли достигао као што ме достиже Христос Исус.“ Он ме достиже на путу за Дамаск, и отвори преда мном пут, на чијем далеком, далеком крају стоји васкрсење из мртвих, потпуна победа над смрћу. И од тада ја сам стално на томе путу. И не само не идем полако, не стајем и не застајем, него трчим њиме, па ипак нисам достигао. Α треба достићи Њега — Богочовека, чудесног и јединственог Бога и Господа Исуса Христа. Он, пак, Он је достигао свакога од нас, поставши човек. Α ми Га можемо достићи ако у Његовом Богочовечанском телу — Цркви постанемо „као Он“, ако ходимо „као што је Он ходио“, ако постанемо — богови по благодати, богољуди по благодати. Α ко то може, и сме тврдити за себе док је још у овом животу, још у овом свету? Никада ниједан прави хришћанин. Ево христоносни апостол то исповеда у име свих и место свих правих хришћана: „Бpaћo, ја још не мислим да сам достигао; али једно чиним: заборављајући оно што је остраг, а сежући се за оним што је напред, ја трчим к мети, к награди вишњега звања Божјега у Христу Исусу.“ Хришћаниново је да стално „трчи“ к Небеској мети кроз еванђелске подвиге, да се стално сеже, пружа за оним што је напред, што је горе, што је изнад свих Небеса у Христу Исусу. И заиста, хришћанин се чежњиво пружа ка Господу Христу кроз молитву, кроз љубав, кроз пост, кроз наду, кроз милостињу, кроз трпљење – речју: кроз све еванђелске врлине. И за то време глад његове душе за чудесним Господом бива све већа и већа. И у њему се образују тако снажна и полетна христочежњива осећања, да он стварно заборавља све еванђелско што је учинио и предаје се све већим и већим еванђелским подвизима. Па и кад изврши све што је заповеђено, он искрено сматра као да ништа није учинио. По јасној и одлучној речи Спаситељевој: „Кад свршите све што вам је заповеђено, говорите: ‘Ми смо залудне слуге, јер учинисмо што смо били дужни учинити.’“ То је једини начин да се хришћанин не разлењи, не погорди, не рекне себи: е, доста сам се трудио, доста урадио, доста учинио, време је да предахнем. Да, али за време предаха – издахнеш? Hећеш ли посрамљен изаћи пред сладчајшег Господа? Стога треба стално имати на уму и у срцу еванђелску истину: хришћанин никада није довољно савршен. И кад се моли, никад се не може довољно намолити; и кад чини милостињу, никад је не може довољно учинити; и кад воли, никад се не може довољно наволети; и кад верује, ни кад се не може довољно наверовати. Увек преостаје више што треба учинити, него што је учинио. Пропаст је, духовна смрт је за Хришћанина рећи себи: „савршен сам“. Јер је циљ хришћаниновог усавршавања божанско савршенство: „Будите савршени као што је савршен Отац ваш Небески“ – Бог. Јер је пут Хришћанинов најдужи пут од свих путева који стоје пред ма којим бићем у ма коме свету: пут од земље до у врх Небеса, и изнад свих Небеса – „к награди вишњега звања Божјега у Христу Исусу“, Који седи с десне стране Бога Оца, изнад свих анђелских Поглаварстава и Власти и Сила и Господстава. Кад је тамо наша мета, наш циљ – каквима ли нам онда треба бити светима у свему живљењу нашем на земљи! Да се стигне тамо, треба повезати све еванђелске лествице, које једине са земље досежу до тамо. Α те су лествице – Свете Тајне и свете еванђелске Врлине. Треба стално живети у њима, да бисмо могли стићи „к мети“, „к награди вишњега звања Божјега у Христу Исусу“. Само је Господ могао и смео поставити људском бићy такву мету, зато што Он једини даје силе да се до ње стигне. „Јер Христова помоћ извршује све – и без Његове сарадње пут се не може прећи.“

Свом душом молитвено погружен у ову благовест христоносног апостола, Свети Златоуст благовести: Ништа тако не обесцењује наше врлине и не надима нас као сећање на добра која смо учинили. То порађа двојако зло: чини нас нехатнима и гордима. Стога свети Павле, знајући да је природа наша склона нехату, а пошто је претходио много похвалио Филибљане, он их сада кочи говорећи: „Браћо, ја још не мислим да сам достигао.“Α ако један Павле није достигао и није потпуно сигуран у своје васкрсење, онда је то утолико теже за оне који нису извршили ни најмањи делић његових врлина. Апостол овим каже: ја још не сматрам да сам достигао потпуно савршенство; ја још нисам све извршио. Истина, свети апостол на другом месту вели: „Добар рат ратовах, трку сврших, веру одржах“ (2. Тимотеју 4, 7), а овде „ја још не мислим да сам достигао“; али ко прочита ова два места разумеће зашто он тако говори: ове речи су изречене далеко раније, а оне пред смрт. „Још не мислим, вели, да сам достигао“, већ само ο једном мислим: пружати се за оним што је напред. Јер то значе његове речи: „заборављајући оно што је остраг, а сежући се за оним што је напред, ја трчим к мети, к награди вишњега звања Божјега у Христу Исусу.“ Погледај како је он овим речима јасно показао шта га подстиче да се сеже за оним што је напред. Нема сумње, ко сматра себе да је већ савршен и да му ништа не недостаје за пуноћу врлине, тај и престаје трчати, као онај који је достигао све; ко пак сматра да је још далеко од мете, тај никада не престаје трчати к њој. Ово смо дужни помишљати и ми, макар да смо и учинили безбројна добра. Јер када Павле после безбројних смрти, после толиких опасности, тако мисли ο себи, утолико више ми треба тако да мислимо ο себи. Ја нисам клонуо духом, вели апостол, и нисам запао у очајање што после толиког трчања нисам стигао мети, него још трчим, још се борим. Само једно имам пред очима: како да стварно постигнем циљ. Тако и ми треба да поступамо: да заборављамо своја добра дела и да остављамо иза себе. Тркач мисли не ο томе колико је прешао, него колико му још преостаје да пређе. И ми размишљајмо, не ο томе колико смо добрих дела учинили, већ ο то ме колико нам још остаје да учинимо. Јер каква нам је корист од онога што смо учинили, ако не учинимо и оно што нам преостаје учинити? И свети апостол није рекао: не мислим, не сећам се, већ: „заборављајући“, да би нас учинио пажљивијима. Јер ми онда постајемо ревносни, када се свим срцем лаћамо онога што је преостало да се уради, када предамо забораву оно што је урађено. Још апостол каже: „сежући се“; то значи: ми се старамо да узмемо пре но што стигнемо. Јер онај се сеже, онај се пружа који се стара да престигне ноге своје које још трче, пружајући се напред осталим деловима тела и пружајући руке своје. Α то долази од велике ревности и од великог одушевљења. Тако дакле треба да трчи онај који трчи, са толиким старањем, са толиким одушевљењем, а не да омлитави. Колико се, пак, онај који трчи разликује од онога који полеђушке лежи, толико се и ми разликујемо од светога Павла. Он је свакодневно умирао, свакодневно славу заслуживао; није било времена, није било часа, када он није појачавао своје трчање; он је хтео, не да прими, већ да дохвати награду, јер се она на такав начин и прима. На Небу борави Онај Који даје награду, на Небу се налази и награда. Погледај колико је пространство које ваља прећи: погледај колика је висина, куда ваља узлетети на крилима духа; јер се друкчије не може доспети на висину. Туда треба прећи с телом; и то је могуће: „јер је наше живљење на небесима.“ Тамо је наша награда… Стегни ноге своје; научи их да корачају чврсто, јер има много клизавих места; и ако паднеш, много ћеш изгубити. Но ако и паднеш, устани! јер и у таком случају може се победити. Никада не стај ногом на клизаве предмете, и нећеш пасти; трчи по тврдим и сигурним местима, са главом к Небу, са очима к Небу. Гледај горе, к Небу, где се награда налази: сам поглед на награду појачава одлучност, страх од пораза не допушта да се осећа замор и чини да и дугачак пут изгледа кратак. Α каква је то награда? Није палмова гранчица, него шта? Царство Небеско; вечни покој, слава са Христом, безбројна блага која се речима исказати не могу. Красота те награде не може се описати: то постиже само онај који ју је добио. И онај који је има добити. Она није од злата, није од драгог камења, већ је далеко драгоценија: према њој злато је – блато, драго камење – ћерпичи. Ако ти, удостојивши се ње, узиђеш на Небо, велике ћеш почасти уживати тамо; и Анђели ћe те поштовати због ње; са великом слободом ти ћеш општити са свима.

Свеопшта је благовест и заповест: „Који смо год дакле савршени, тако да мислимо.“ То значи: ми смо хришћани по своме позиву, по своме вишњем звању – савршени. Јер је наш позив, одређен нам Богом Творцем и Спаситељем нашим: да постанемо савршени као Бог. Од самог почетка, од светог Крштења, ми се налазимо на том путу савршенства, путу који се завршава христоликим савршенством: „бићемо као и Он“, то јест као и сам Богочовек Господ Исус Христос. „Тако да мислимо“, то јест да мислимо као што је свети апостол изложио: Христос је све и сва, и живот у Њему; а све остало је – трице, ђубре, штета. Не мислимо ли тако, ми нисмо свесни шта је Богочовек, шта Црква, шта Хришћанство, шта нам оно даје, и шта тражи од нас. Свако смањивање, скраћивање, упрошћивање, антропоморфизирање хришћанског циља, упропашћује Хришћанство, обесољује га, оземљује га, претвара у обичну људску, хуманистичку религију, хуманистичку философију, хуманистичку етику, хуманистичку науку, хуманистичко удружење, хуманистичку творевину. Међутим, једино мислећи као свети апостол Павле, ми правилно мислимо ο Христу и Хришћанству. „И ако ο нечему друкчије мислите, Бог ће вам и то открити.“ То јест, ако се у нечему и разликујете по схватањима, али искрено и нелицемерно, Бог ће вас упутити, и открити вам истину. Увек је потребно: своје мисли проверавати Божјим мислима. Α њих ено у Господу Христу; а Господа Христа ено у Његовом Богочовечанском телу – Цркви, у којој обитава Дух Свети, „Дух Истине“ Који сваког ревнитеља вере yпућyje преко светих Апостола и светих Отаца у сваку истину, која се односи на Господа Христа и наше спасење…

 

Епископ Никодим Милаш – Правила Православне Цркве с тумачењима

комплет од 7 њига на 4398 страница је доступан у нашој књижари – $400

[доле наведени преводи су владике Атанасија Јевтића 2005-е, а тумачења Милашева из 1895.- е и 1896-е]

…разјашњавање Твојих ријечи просвјетљује и поучава неискусне…

Свети Тимотеј Александријски († 385.) – 18 правила

1. Питање: Ако оглашено дете од седам година, или и зрели човек оглашени, нађе се случајно кад бива Принос, то јест Литургија, па не знајући причести се, шта треба с њим учинити?

Одговор: Треба га просветлити Светим Крштењем, јер је Богом позван у тајну. (1. Васељенски Никејски 2, 14; Пето-шести Васељенски Цариградски 78, 96; 6. Помесни Лаодикијски 19, 46)

 

2. Питање: Ако је неки оглашени бесомучан, па зажели он или родбина му да прими Свето Крштење, треба ли да га прими или не, а нарочито ако је при смрти?

Одговор: Ако се бесомучни не очисти од нечистога духа, не може примити Свето Крштење; али на крају живота бива крштен. (Апостолска Правила 79; Пето-шести Васељенски Цариградски 7; Тимотеј Александријски 3, 4, 15)

 

3. Питање: Ако је неки верник бесомучан, може ли бити причешћен Светим Тајнама, или не?

Одговор: Ако не вређа, то јест јавно изговара Тајну, нити на други начин хули, нека се причести; али не сваки дан, него му је доста недељом. (Апостолска Правила 79; Пето-шести Васељенски Цариградски 7; Тимотеј Александријски 2, 4, 15)

 

4. Питање: Ако неко, будући оглашен, услед болести сиђе с ума и не може да сам исповеди веру, а родбина му моли да прими Свето Крштење док још живи, треба ли да га прими, или не?

Одговор: Треба да прими, ако га нечисти дух не искушава. (Апостолска Правила 79; Пето-шести Васељенски Цариградски 60;

2. Помесни Неокесаријски 12; 6. Помесни Лаодикијски 47; 8. Помесни Картагински 45; Василије Велики 5; Тимотеј Александријски 2, 3, 14, 15; Кирил Александријски 5)

 

5. Питање: Ако се жена по ноћи састане са мужем својим, или муж са женом, а сутрадан буде Света Служба, да ли се могу причестити, или не?

Одговор: Не могу, јер Апостол јасно говори: „Не забрањујте се једно другоме, сем по договору привремено, да се предате посту и молитви, па опет да се састанете, да вас сатана не искушава вашим неуздржањем” (1. Коринћанима 7, 5). (Дионисије Велики или Александријски 3; Тимотеј Александријски 13)

 

6. Питање: Ако је оглашена жена пријавила своје име да ће се просветлити својим Крштењем, па на дан Крштења дође јој уобичајен за жене циклус, треба ли је тога дана просветлити, или одложити, и колико одложити?

Одговор: Треба одложити, док се не очисти. (Дионисије Велики или Александријски 2; Тимотеј Александријски 7)

 

7. Питање: Ако жена види на себи уобичајено женскама, треба ли тај дан да приступа Светој Тајни, или не?

Одговор: Не треба, док се не очисти. (Дионисије Велики или Александријски 2; Тимотеј Александријски 6)

 

8. Питање: Жена ако роди пред Пасху, да ли мора постити и не пити вина, или се може разрешити поста и непијења вина због порођаја?

Одговор: Пост је установљен ради смирења тела нашег. Ако је, дакле, тело смирено и немоћно, треба му давати јела и пића, колико хоће и може да поднесе. (Апостолска Правила 69; Пето-шести Васељенски Цариградски 29, 89; 6. Помесни Лаодикијски 49, 50; Дионисије Велики или Александријски 1; Тимотеј Александријски 10)

 

9. Питање: Да ли треба клирик да се моли у присуству Аријанаца или других јеретика, или му ништа неће шкодити када при њима чини молитву или принос?

Одговор: На Божанственој Евхаристији ђакон пре целивања позива: „Који сте ван општења, излазите.“ Не могу, дакле, присуствовати служби Аријанци и други јеретици, осим ако обећају покајање и да ће оставити јерес. (Апостолска Правила 45, 65; 6. Помесни Лаодикијски 6, 9, 32, 33, 34)

 

10. Питање: Ако неки болесник због велике болести сасвим изнемогне, а дође Света Пасха, да ли треба свакако постити, или ће му свештеник допустити да због велике болести узме колико може уља и вина?

Одговор: Треба допустити болеснику да узме и јела и пића колико може да поднесе; јер који је сасвим изнемогао, право је да употребљава уље. (Апостолска Правила 69; Пето-шести Васељенски Цариградски 29, 89; 6. Помесни Лаодикијски 49, 50; Дионисије Велики или Александријски 1; Тимотеј Александријски 8)

 

11. Питање: Ако неко позове свештеника да састави брак, па дочује да је тај брак противзаконит, као на пример брак са тетком, или је сестра покојне жене та која ће се венчати, треба ли свештеник да се позиву одазове и да за њих учини принос?

Одговор: Кажите једноставно: Ако свештеник дочује да је брак незаконит, па ако је брак незаконит, свештеник не треба да узима удела у туђим гресима. (Пето-шести Васељенски Цариградски 53, 54)

 

12. Питање: Ако лаик сања нешто нечисто па има ноћно истечење, и запита свештеника, треба ли му допустити Причешће, или не?

Одговор: Ако је подлегао жељи женске, не треба га причестити; ако га пак сатана искушава да би га тим начином одбио од причешћа Божанственох тајни, треба га причестити, јер неће напасник престати да га куша, нападајући га у онај час, када треба да се причести. (Атанасије Велики или Александријски 1; Дионисије Велики или Александријски 4)

 

13. Питање: Који живе у брачној заједници, у које дане седмице треба да пазе да се уздржавају међусобног општења, а у које им је то слободно?

Одговор: Што сам пре рекао, кажем и сада. Апостол каже: „Не забрањујте се једно другоме, сем по договору привремено, да се предате посту и молитви, па опет да се састанете, да вас сатана не искушава вашим неуздржањем” (1. Коринћанима 7, 5). А неопходно требају да се уздржавају суботом и недељом, јер се у те дане приноси духовна жртва Господу. (Дионисије Велики или Александријски 3; Тимотеј Александријски 5)

 

14. Питање: Ако је неко ван себе и дигне руку на себе, или се баци стрмоглавце, може ли за таквога бити принос, или не?

Одговор: О таквоме треба свештеник да испита: да ли је заиста био ван себе када је то учинио. Јер често пута родбина страдалника, желећи да добију за њега принос и молитву, лажу и говоре да је био ван себе. Јер некада под утицајем људи, или иначе из малодушности учини то, и зато за таквога не треба принос чинити, јер је самоубица. Зато треба свакако да свештеник са тачношћу ово испита, да не би сам пао под осуду. (Апостолска Правила 65; 1. Помесни Анкирски 23; Василије Велики 8, 11; Григорије Ниски 5)

 

15. Питање: Ако је жена некога помућена разумом да носи и гвоздене окове, а муж изјављује да се не може уздржавати, и хоће да узме другу жену, да ли такав може узети другу, или не?

Одговор: У овоме је послу прељуба по среди, и ја немам, нити налазим, шта да о томе одговорим, док по духовном закону, не може. (Пето-шести Васељенски Цариградски 87; 1. Помесни Анкирски 20; 8. Помесни Картагински 102; Василије Велики 9, 21, 35, 39, 77)

 

16. Питање: Ако неко пости да се причести, па перући уста, или при купању, нехотично прогута мало воде, да ли треба да се причести?

Одговор: Да, јер Сатана, нашавши повод да га спречи од Причешћа, чешће ће то чинити. (Апостолска Правила 69; Пето-шести Васељенски Цариградски 29, 89; 6. Помесни Лаодикијски 50; 8. Помесни Картагински 41)

 

17. Питање: Слушајући често реч Божју и не чинећи што она заповеда, јесмо ли због тога под осудом?

Одговор: Ако не чинимо, али зато треба себе и да укоревамо, што слушајући не извршујемо, јер део спасења је и то када укоревамо себе. (1. Васељенски Никејски 12; 6. Помесни Лаодикијски 2; 8. Помесни Картагински 43, 45; Василије Велики 84; Григорије Ниски 4, 5)

 

18. Питање: Од којег доба човечјег суди Бог грехе?

Одговор: Према незнању и разуму свакога, једни греси се суде од десетогодишњег доба, а други од каснијег доба. (Апостолска Правила 52; 8. Помесни Картагински 110)

Старац Никон Светогорац |Шта су помисли и како настају? Које су грешне, а које нису? Да ли је свако унижавање себе Православни приступ или ја то радим због слабе сопствене личности?

Ова и друга питања обрађује отац Никон на један врло конкретан и јасан начин, не остављајући простора за двојака тумачења реченог. Ми људи смо склони да своје слабости оправдавамо на разне начине, па ту девијантну појаву пројављујемо и у духовној сфери. Тако ћемо узети пола реченице из Јеванђеља и користити је као поуку, а другу половину реченице, која нам често налаже да “ударимо на себе”, изоставићемо као неважну. Ето лицемерства. Старац Никон показује један темељан и јасан приступ, пре свега Јеванђељу, а из тога и самом себи.

“Не ратујемо против крви и тијела, него против Поглаварства, и Власти, и Господара таме овога свијета, против духова злобе у поднебесју.” (Ефесцима 6, 12)

 

---

Читање из Светог Писма

АПОСТОЛ – Зачало 257 | Колошанима 3, 4-11: Мислити и живјети са васкрслим Христом. Свлачење старог човјека.
4 А када се јави Христос, Живот наш, онда ћете се и ви с Њиме јавити у слави.
5 Умртвите, дакле, удове своје који су на земљи: блуд, нечистоту, страст, злу похоту и лакомство, што је идолопоклонство,
6 због којих долази гњев Божији на синове противљења,
7 у којима и ви негда ходисте када живљасте у њима.
8 А сад одбаците и ви то све: гњев, љутину, пакост, хуљење, срамотне ријечи из уста својих.
9 Не лажите један другога, јер свукосте старога човјека са дјелима његовим,
10 и обукосте се у новога, који се обнавља за познање, према лику Онога Који га је саздао,
11 гдје нема Јелина ни Јудејца, обрезања ни необрезања, варварина ни Скита, роба ни слободњака, него је све и у свему Христос.

 

ЈЕВАНЂЕЉЕ – Зачало 85 | Лука 17, 12-19: Исцјељење десеторице губавих.
12 И кад улажаше у једно село, сретоше Га десет губавих људи, који стадоше издалека,
13 и подигоше глас говорећи: „Исусе, Учитељу, помилуј нас!”
14 И видјевши их, рече им: „Идите и покажите се свештеницима.” И догоди се, док одлажаху, да се очистише.
15 А један од њих, видјевши да је излијечен, врати се славећи Бога из свега гласа.
16 И паде ничице пред ноге Његове и заблагодари Му. И тај бјеше Самарјанин.
17 А Исус одговарајући рече: „Зар се не очистише десеторица? А гдје су деветорица?
18 Како се не нађе ниједан други да се врати и даде славу Богу, него само овај иноплеменик?”
19 И рече му: „Устани и иди; вјера твоја спасла те је.”

Свети Теофан Затворник – Мисли за сваки дан у години

књига је доступна у нашој књижари

Исцељено је десет губавих, а вратио се само један да заблагодари Господу (Лука 17, 12-19). Није ли таква пропорција захвалности и међу свим људима који су примили добро од Господа? И ко од људи није примио добро, или, боље речено, шта имамо и шта бива са нама што није добро? А јесу ли сви благодарни Богу и да ли за све благодаре? Има, напротив, и таквих који себи дозвољавају питање: „Зашто је Бог дао живот? Боље би нам било да нас нема“. Бог ти је дао живот ради вечног блаженствовања. Он ти је уделио живот као дар и штедро те је снабдео и свим способностима за достизање вечног блаженства. Сада све само од тебе зависи. Треба само нешто мало да се потрудиш. Међутим, ти говориш: „Да, али ја срећем само горчину, несрећу, болести и напасти“. Па шта! И то спада у број средстава за стицање вечног блаженства. Само потрпи! Читав твој живот се не може назвати ни треном у односу на вечност. У односу на вечност није ништа чак кад би и сав живот требало да страдаш. Међутим, ти имаш и часове утехе. Не гледај на садашње, него на то шта ти се спрема у будућности, и побрини се да га будеш достојан. Тада нећеш ни приметити горчине. Све оне ће бити прогутане несумњивом надом на вечне утехе. Благодарност тада неће затајити у твојим устима.

---

Духовна лира – Зборник Богомољачких песама манастира Рукумија

књига је доступна у нашој књижари

Богомољачко вече у цркви Светог Саве сваког уторка од 19-22 часова

Читају се:

-молитве
-једна катизма из Псалтира
-једна глава из Јеванђеља са тумачењем светог Теофилакта Охридског и/или аве Јустина
-једна глава из Посланица са тумачењем светог Теофана Затворника и/или аве Јустина
-Светооотачки текстови на разне теме

Духовна Лира | Владика Николај

00:00 Макаријеве Јагоде
04:32 Страх ме свети обузима
07:24 Чујеш, брате Хришћанине
09:44 Мајка и ћерка
13:55 Нетрулежно богатство

 

 

Учимо црквенословенски (словѣньскъ ѩзъıкъ)

придворїє (придвор(и)је) = колиба, стан

Колошанима 2, 14:
ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ: Возвєсєлисѧ, пꙋстынє, и҆ вєси є҆ѧ̀, придвѡ́рїѧ, и҆ живꙋ́щїи въ Кидарѣ: возвєсєлѧ́тсѧ живꙋ́щїи на камєни, ѿ краѧ горъ возопїютъ.
ИЗГОВОР: Возвеселисја, пустине и веси јеја, придворија, и живушчији в Кидарје: возвесељатсја живушчији на камени, от краја гор возопијут.
СРПСКИ:Пустиња и градови њезини, села гдје станује Кидар, нека подигну глас, нека пјевају који живе по стијенама, нека кликују саврх гора.

 

Мисли светих по Јустину Ћелијском

књига је доступна у нашој књижари

Светих 300. мученика пострадалих у Африци од Аријанаца:
Свештеници, пак, православни, ношени пламеном ревношћу за Православље, пострадаше још страшније: два од њих беху спаљени; шездесеторица, пак, најречитијих између њих беху језици из корена ишчупани.

 

Календар

мај 29. (јулијански) / јун 11. (грегоријански) 2023.

На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Спомен свете дјеве мученице Теодосије Тирске; Страдање свете преподобномученице Теодосије Цариградске; Спомен Првог Васељенског Сабора; Спомен светог и блаженог Јована Јуродивог, Устјужског Чудотворца; Спомен светог оца нашег Александра, епископа александријског; Спомен светог свештеномученика Олвијана и његових ученика; Спомен светог новомученика Јована (Нана) Солунског; Спомен светог новомученика Андреја Хиоског; Спомен светих мученика мужа и жене.

Види ‘Пролог’

Види ‘Житија Светих’

Блаженопочивши патријарх Павле: О посту

Од свих средстава, чишћење душе за овај најприснији сусрет и сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?“ И кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да ли су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да ли су са неким у завади, и да ли можда нису блудници, а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи какве амајлије, или да можда не врши побачај.

А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Светог Писма и богомислију онога ко жели да се причести, и да не говоримо. Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Светој Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста, и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се чувати сваке крајности и једностраности.

Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он основао Собом, целокупним Својим животом и делом и утврдио особито Крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она Тело, коме је Он, Христос, Глава. По Вазнесењу Христовом, Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђељску науку, живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свога постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено. Не људима, него ни анђелима с Неба апостол Павле не признаје право да проповедају неко друго Еванђеље, осим онога које је проповедано. Променом, додацима и новотаријама могу се хвалити људске установе и оне секте које су отпале од истините Цркве Божије, али не и Православље. Једна од таквих установа божанског порекла је и установа поста. Још у Старом Завету Господ наређује пост као „уредбу вечну“. У Новом Завету Исус Христос, чистећи пост од фарисејских примеса и кварења, даје му нову божанску потврду велећи да ће Његови ученици постити, а особито тиме што је и Сам постио. Овим нас је поучио, вели Свети Василије  Велики, „да се постом снажимо и да се привикавамо на подвиге у искушењима“.

Протојереј-ставрофор Љубомир Стојановић: Размишљање једног служитеља олтара Божијег

Хришћанство није само име, већ живот. Свако ко чини добро и сабира се са друрим из тог разлога, ко верује у Бога и човека, у могућност да сваки човек буде добар, то је хришћанин. Не да само прикажемо себе као добре, већ да то заиста будемо. Врхунац те љубави је Христов вапај са Крста: „Оче, опрости им.“ Опростити значи имати снаге, а не посустати и повући се пред злом. Вера није страх од већег, већ напредовање у љубави Божијој, где човек постаје наш брат. Чинимо добро, не да бисмо били награђени или похваљени, већ зато што видимо своју одговорност, видимо пуноћу и лепоту живота, а то видимо зато што указујемо на Христа, а не на себе. „Све могу у Христу Који ми моћ даје“, рекао је апостол Павле. Богочовек је мера свега. Добро, лепо и истинито су у сталном садејству, то морамо стално имати у виду.

---

Јереј Стеван Јовановић – Тумачење Дела Апостолских – део 1

Читање из Светог Писма

Апостол – З

Зачало 330: Јеврејима 11, 33-40 

Прокимен, глас 8: Заветујте се и испуните (завете) Господу Богу нашем. (Псалам 75, 12)
Стих: Познат је у Јудеји Бог, у Израиљу је велико Име Његово. (Псалам 75, 2)

Прокимен, глас 4: Диван је Бог у Светима Својима, Бог Израиљев. (Псалам 67, 36)
Стих: У Црквама благосиљајте Бога, Господа са извора Израиљевих! (Псалам 67, 27)

Браћо, Свети вером победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бејаху силни у рату, поразише војске туђинске; неке жене примише своје мртве васкрсењем; други, пак, бејаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не бејаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, осведочени у вери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.

Алилуја, глас 4: Завапише праведници и Господ их услиша, од свих невоља њихових избави их. (Псалам 33, 18)
Стих: Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ. (Псалам 33, 20)

Литургија – Зачало 38: Матеј 10, 32-33, 37-38; 19, 27-30

32 Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
33 А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.

37 Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан.
38 И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан.

27 Тада одговори Петар и рече Му: „Ето, ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?”
28 А Исус им рече: „Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за Мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на Пријесто славе Своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.
29 И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, Имена Мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни.
30 Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.

---

Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години

Света Црква сваки дан молитвено помиње Свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, Света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све оне који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају Свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар, која је погодна за ново Небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за Светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако.

---

Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)

мощи́ (мошчи/мошти) = моћи; имати снаге, бити јак, ваљати, вредети
мо̀щи (мошчи/мошти) = мошти, кости светитељске

---