Поуке о увредама и праштању

 

Свети владика Николај

Христос никога није увредио. Он је мрава на путу заобилазио, па је ипак драговољно сносио многе увреде од људи. А ти не можеш да отрпиш увреде, ти који их са сваком стопом наносиш своме ближњему. Треба да знаш да погрешке које према теби чине људи, чине их из слабости своје, и онда ће ти лако бити опростити им.

Свети Јован Златоусти

Кад ми не опраштамо другима, то не опраштамо самима себи. Немојмо само говорити Богу: „Немој поменути сагрешења наших“, већ нека свако самоме себи говори: „Нећу поменути сагрешења браће моје према мени.“ Ти си сам први судија својим делима, па тек потом им суди Бог. Ти сам пишеш себи закон опраштања или казне и изричеш себи пресуду. На тај начин, од тебе самога зависи хоће ли Бог поменути твоје грехове или неће.


Не мучи себе!

Епископ браничевски Хризостом Војиновић

 

Једно време, читала се код нас по црквама, читаву годину дана, једна молитва у којој су, између осталог, биле и ове речи: „Господе, спаси нас од нас самих!“ У први мах то звучи мало необично. Зашто би нас Бог спасавао од нас самих када је – мислимо ми – и тако сваки човек себи највећи пријатељ? Али ако само мало боље загледамо у живот, увиђамо да човек у већини случајева може да буде себи велики непријатељ и уме да нанесе себи страховито много зла. У једном селу крај манастира Каленића, показали су нам неког бедно одевеног и, по изгледу судећи, сасвим пропалог човека, и били испричали да је томе несрећнику било остало од оца најлепше имање у селу, које је он, по очевој смрти, за врло кратко време, пропио и упропастио. Долазило је дотле да је односио у кафану и на коцкарски сто постељне покриваче и женине хаљине. За тога се човека никако не би могло рећи даје био пријатељ себи и он је, својом неуредношћу и расипношћу,стварно нанео себи и својима далеко више зла, него што му је нанео ико други.

У једном женском манастиру, живела је једна врло даровита калуђерица: ванредно је певала, везла и сликала. Али из године у годину су почеле долазити у манастир све нове и нове сестре, и међу њима се нашло доста способних. То је ону даровиту монахињу, која је била прва у свему, толико погађало да ју је сваки успех млађе сестре ужасно болео. Постала је била у толикој мери завидљива да јој се живот претворио у прави пакао. А Бог јој је био дао толико дарова да јој је живот могао бити рај. И за ту се сестру не би могло рећи да је била пријатељ себи. И она је, предајући се неразборитој зависти, осудила саму себе на непотребне, али страховите муке.

Али не наносе себи зло само пијанице и не муче себе само болесно завидљиви, него наносе зло себи и загорчавају свој живот и обични честити људи, кад оне муке и ране које им задају други – сами још позлеђују и повећавају. На земљи нема места где бисмо се могли склонити да нам људи не нанесу зло. Или ће нас увредити, или ће нас оклеветати, или ће нам нанети какву било рану на души. Од тога се нико и нигде на земљи не може спасти. Али на нама стоји да тај бол и те ране, које нам други задају, сами још не позлеђујемо и не повећавамо.

Достојевски је испричао живот онога младића, кога су другови још у детињству страшно вређали због његовог ванбрачног порекла. Њега су те увреде толико пекле да је још читав низ година после тога свакоме новоме познанику, још од првих речи, с неком чудном и болесном озлојеђеношћу саопштавао да је он ванбрачно дете, премда га за то више нико није питао. Он је оним увредама које је у детињству примио непрестано позлеђивао и себе без стварне потребе мучио.

Има, опет, код Достојевског, она тужна повест о честитом старцу Николи Сергијевићу, чија је јединица кћи била одбегла од родитељског дома једноме младићу, који је није био нимало вредан и чија је породица, и без тога, била нанела старцу Николи много бола и увреда. Старац је у увређеном родитељском поносу проклео кћер, наредио да се њене ствари избаце из куће и спале и забранио да се у његовом присуству њено име уопште помиње. Увређени понос није му дозвољавао да опрости кћери ни онда када ју је онај лакомислени младић напустио, а очинска љубав гонила га је да кришом, кад нико не види, узима медаљон са кћерином сликом, да га љуби, да с том сликом разговара и да јој говори милоште и нежности, као кад му је кћи још била дете. Увређени понос није му дао да јавно помене име своје јединице, а ноћу, кад га нико није видео, одлазио је под њене прозоре, стајао и гледао неће ли можда на завеси видети кћерину сенку. И трајале су те страшне и непотребне муке све док очинска љубав није, најзад, победила увређени понос и док старац није поново примио своје дете у очински загрљај.

Али зашто наводити примере из манастира и књига кад је и свако од нас, током живота, тако често задавао бол себи и озлеђивао ране које су му други наносили? Колико је свако од нас пропатио због увређеног самољубља, због љубоморе, због увређеног поноса! Та пола живота прође нам у томе! Кад је наш Спаситељ говорио своју чувену Беседу на гори, Он је првих девет поука отпочео речју ‘блажени’. Реч БЛАЖЕН, на оном источњачком језику на коме је први пут изговорена, значи: ОНАЈ КОЈИ НЕ ГРИЗЕ СЕБЕ. Не гризи, дакле, себе, не мучи себе. Доста је што те муче други, не мучи још и ти сам себе. Не мучи себе завишћу јер тиме не заустављаш успехе онога коме завидиш, него само ствараш од своје душе пакао. Не мучи себе мржњом ни према највећем непријатељу, јер тиме не шкодиш ономе кога мрзиш, него само разједаш сопствену душу. Не мучи себе памћењем увреда, јер се тиме не светиш ономе ко те је увредио, него само дозлеђујеш своје сопствене ране. Свети Јован Лествичник је писао: „Злопамћење је као трње забодено у душу.“ Зашто онда памтити зло, зашто носити то трње у души, зашто гристи себе, када је далеко лакше опростити и заборавити и волети, него тај јед у себи носити? Јеванђеље нас, браћо и сестре, учи да будемо истински пријатељи себи, да кротошћу, праштањем и љубављу улепшамо живот и себи и другима. Нека би нам зато наш Спаситељ био у помоћи да не носимо у срцу ништа ни против кога, него да нам у души буде светло, лако и радосно, као у Царству Оца нашег Небеског, Коме нека је слава у векове! Амин.


Hrist

Читање из Светог Писма

 

Јеванђеља
Зачало 77: Матеј 18, 23-35

 

23 Зато је Царство Небеско слично човјеку цару, који хтједе да се прорачуна са слугама својим.
24 И кад се поче рачунати, доведоше му једнога дужника од десет хиљада таланата (=10000 x 26,2кг сребра).
25 И будући да он немаше чиме вратити, заповиједи господар његов да продаду њега и жену његову и дјецу, и све што имаше, и да се наплати.
26 Но слуга тај паде и клањаше му се говорећи: ’Господару, причекај ме и све ћу ти вратити.’
27 А господар се сажали на онога слугу, и пусти га, и дуг му опрости.
28 А кад изиђе слуга тај, нађе једнога од својих другара, који му бијаше дужан сто динара (=100 x сребрник од 3,85г), и ухвати га и стаде давити говорећи: ’Дај ми што си дужан!’
29 Паде другар његов пред ноге његове и мољаше га говорећи: ’Причекај ме и све ћу ти вратити.’
30 А он не хтједе, него га одведе и баци у тамницу, док не врати дуг.
31 Видјевши, пак, другари његови тај догађај, ожалостише се веома, и отишавши, објаснише господару својему све што се догодило.
32 Тада га позва господар његов и рече му: ’Зли слуго, сав дуг онај опростио сам ти, јер си ме молио.
33 Није ли требало да се и ти смилујеш на свога другара, као и ја на те што се смиловах?’
34 И разгњеви се господар његов, и предаде га мучитељима, док не врати све што му је дуговао.
35 Тако ће и Отац Мој Небески учинити вама ако не опростите сваки брату својему од срца својих сагрјешења њихова.”

 

Апостоли
Зачало 141: 1. Коринћанима 9, 2-12

 

2 Ако другима нисам апостол, али вама јесам, јер сте ви печат мојега апостолства у Господу.
3 То је моја одбрана пред онима који ме осуђују.
4 Зар немамо право јести и пити?
5 Зар немамо право сестру жену са собом водити, као и остали апостоли, и браћа Господња, и Кифа?
6 Или само ја и Варнава немамо право ово чинити?
7 Ко икад војује о своме трошку? Ко сади виноград и не једе од рода његова? Или ко чува стадо и од млијека стада не једе?
8 Зар ово говорим по људском? Или не говори ово и Закон?
9 Јер је у Мојсејеву Закону написано: „Не завезуј уста волу који врше.” Брине ли се то Бог за волове?
10 Или говори управо ради нас? Јер се ради нас написа, да који оре, треба у нади да оре, и који врше у нади, да ће примити по својему надању.
11 Ако ми вама посијасмо оно што је духовно, зар је много ако ми од вас пожњемо оно што је тјелесно?
12 Ако се други користе вашим правом, како ли не бисмо ми? Али се ми не користисмо овим правом, него све подносимо да не учинимо какве сметње Јеванђељу Христову.


Календар
Август 10. 2020 / Август 23. (Грегоријански)

 

На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се:

Свети мученици архиђакон Лаврентије, папа Сикст, Иполит и други са њима; Светих шест мученика у Визији (=Либији); Свети Ирон Философ; Преподобни блажени Лаврентије Калужки, сулуд Христа ради.

Види ‘Пролог’
Види ‘Житија Светих’


Mисли за сваки дан у години:
Духовна порука Светог Теофана Затворника

 

Свети Теофан Затворник

Свети Теофан Затворник

Причу о два дужника Господ завршава речима: „Тако ће и Отац Мој Небески учинити вама ако не опростите сваки брату своме од срца својих сагрешења њихова“ (Матеј 18, 35). Значи, од нас се захтева само једна маленкост: опрости, и биће ти опроштено. А када ти је опроштено, онда си и помилован. Када си, пак, стекао милост, постао си учесник у свим ризницама милости. Према томе, ето спасења, и раја, и вечног блаженства. Тако велики добитак за маленкост што опраштамо. Да, маленкост, али за наше самољубље нема ништа теже него опраштати. Неку ненамерну непријатност која нам се учини насамо ми још можемо и опростити. Међутим, ако се ради о нечем тежем, и то још у присуству људи, ми не праштамо, чак да преступник и тражи опроштај. Бивају и такве околности у којима хоћеш-нећеш, не можеш да искажеш своје незадовољство, те се држиш ћутања. Међутим, језик ћути, а срце говори и кује зле планове. Ако се непријатност повећа само за један степен, нестаће чак и уздржавање: тада нас ни стид, ни страх, ни губитак, нити ишта друго неће задржати. Ускипело самољубље чини човека дословно суманутим, те онај који му се подао, почиње да говори глупости. Таквој несрећи су подвргнути не било какви, већ већином цивилизовани људи. Они се показују осетљивији на увреде и спорији на праштање. Споља гледајући, односи могу понекад и остати глатки, али унутра постоји одлучни раздор. Међутим, Господ захтева да ми од свег срца праштамо.


Свети Антоније Велики

Свети Антоније Велики

Духовно созерцање:
Свети Антоније Велики

Άγιος Αντώνιος ο Μέγας (=Агјос Антониос о Мегас)

 

III – устав отшелничког живота 87-172
Преузмите текст (ПДФ)


 Учимо старословенски | словѣ́ньскъ

Библијски наводи: Старословенски – Синод СПЦ

 

Miroslavljevo jevanđelje

Miroslavljevo jevanđelje

  • вєлѣніє (веленије) = заповест, наредба, пропис
  • вєрвица (вервица) = монашка бројаница
  • вєсна (весна) = пролеће
  • вєсь1 (вес) = село, месташце, место
  • вєсь2/всѧ/всє (вес/всја/все) = сав/сва/све
  • вєтхостъ (ветхост) = старост
  • вєтшати (ветшати) = старити
  • вєщь (вешт/вешч) = догађај; парница; посао; материја, ствар; дрво, шума
  • вєщєствовати (вештествовати) = пословати
  • вєщный (вештни(ј)) = стваран

 


 Ускоро

Духовни разговори са оцем Првославом Пурићем – наставак од пре пар седмица – драго нам је да имате пуно питања у вези наше православне вере.

 

Архива

X