Митрополит сурошки Антоније (Блум):
Да ли се чују откуцаји Христове љубави у мени?
Људима је каткад више потребна светлост него наша делатност; потребна је светлост, потребно је ћутање, потребна је тишина, потребно је то дубоко, безмолвно разумевање, које можеш дати човеку само онда када сам пронађеш унутрашњи мир, не путем мртвила, већ путем дубоке унутрашње тишине. Оци Цркве су нам говорили да треба да се сећамо смрти. Да, али не са страхом, већ као подсећање да треба живети живот са свом дубином, док он још постоји. Само нам смрт може дати меру тога какав треба да буде живот; само онај човек који је спреман да живот свој положи за свога Бога, за унутрашњу правду, за свога ближњег – само такав човек може живети свом снагом своје душе. Човек који није спреман да плати свим својим животом за то да би стајао у правди, у верности, никада неће живети свом својом снагом. Увек ће га задржавати страх да не погине, да не пострада, да се не изложи опасности више него што је спреман. И зато је толико важно не мирити се са смрћу, већ ући са њом у нове односе.
Апостол Павле је говорио да је за њега живот Христос, а смрт – добитак. Но, он је говорио и о томе да познаје Христа, не само Васкрслог, Победитеља смрти, већ и Распетог; и ми смо дужни на земљи да се приопштавамо и торжеству живота, које нам даје Христос Васкрсли, победивши смрт, и Његовом крстоносном путу. А тај крсни пут означава спремност на то да дамо свој живот, примити смрт ради онога што је свето и велико. Ми ретко о томе размишљамо. Живот тече, и у младим годинама смрт се чини веома, веома далеком, нереалном: умиру други, старији људи. Но, ми сви идемо истим корацима ка тој смрти, која ће нас, пре или касније, пожњети; и ми треба да живимо са таквом узвишеношћу, како смрт за нас не би представљала страх, већ отварање врата, која нам дају могућност да уђемо у вечну славу Божијег живота. Зато, говорити о смрти или говорити о животу, једно је те исто. Говорити о смрти – значи говорити о томе да живот треба да буде крајње интензиван у свим видовима у каквим може да се пројави: у стваралаштву или у ћутању, у удубљености или отворености. И, ево, пред свакога од нас поставља се питање: за живот који сам проживео, био он кратак или веома дуг, да ли сам био човек, једноставно човек? Да ли сам био хришћанин? Ја зовем себе човеком, зовем себе хришћанином, но, да ли је то истина?
Један од раних отаца Цркве, Свет Иринеј Лионски, каже да је човек призван да буде блистање славе Божије; прави човек треба да буде такав да би други људи, гледајући га, видели у њему блистање вечног Божијег живота. Ми смо призвани да будемо такви, како би људи, сусревши нас, сусрели одбљесак славе Божије, како би могли, не у нашој физичкој појави, већ у ономе што се предаје из дубине једног човека у дубину другог, угледати нерукотворени образ Божији, макар и несавршен, али већ сијајући неугасивом лепотом вечности и Самога Бога. Зашто бити хришћанин ако се ни по чему не разликује од других? Ни одсуством страха пред страдањем, болешћу, опасношћу, смрћу; ни одсуством похлепе у односу према ономе што можемо добити или ишчупати у животу (значи, од другог човека) душевно, телесно, материјално; ни љубављу, то јест одрицањем од охолости, безобзирности, заборавности и отворено непријатељског односа, трајне, горке, отровне мржње. Пред сваким од нас стоје ова питања. Ја не могу себе назвати чак ни човеком у пуном смислу те речи; ја сам прах, земља, ја припадам животињском свету, но, не припадам свету Божанственом. Искре тог света каткад засијају у мени; оне пролете кроз мене, као што по небеском своду пролети звезда падалица, на тренутак се осветли моја тама, само на тренутак други човек може нешто ухватити. Ја не могу себе назвати ни хришћанином, зато што ова љубав која је у мени није у мери Божанствене љубави, оне љубави коју нам је заповедио Господ: „Који Мене љуби, нека држи Моје заповести.“ А ми пролазимо поред заповести. Да ли сам ја хришћанин? Може ли било ко кроз мене познати лик Христов? Да ли се чују откуцаји Христове љубави у моме срцу? Спасење се састоји у томе да се укључимо у реку Божанске љубави, да се љубављу сјединимо са љубављу. А ако у нама нема те љубави, ако у нама нема способности за љубав, отворености, нема срца које жуди за љубављу, ми се у њу не можемо укључити. Сва питања која се на Божијем Суду постављају, своде се на једно: када си био на земљи, да ли је твоје срце било камено или живо? Да ли си нахранио гладнога? Загрејао промрзлога? Оденуо нагога? Посетио затворенога у тамници и одбаченога од људи? Да ли си имао сажаљења или је у теби постојала само равнодушност, надменост, самозадовољство, као код богаташа, који је пировао, онда када је на његовом прагу од глади и хладноће умирао Лазар? То је једино питање које ће се поставити: да ли је у теби било људско срце или камен уместо њега? Ако је у теби постојала људска љубав, она може узрасти у меру Божанске љубави.
Otac Rafailo:
Причешће пред смрт (неопходно)
Свети Јован Кронштатски:
О вери
Господ испуњава наше молбе само ако ми имамо несумњиву веру. Није добро ако твоје срце за време молитве клоне у вери и поколеба се у њој, тада и не помишљај да ћеш добити оно што си молио од Бога сумњајући, зато што си увредио Бога, а онима који Га вређају, Бог не даје Своје дарове. „И све“, рекао је Господ, „што узиштете у молитви верујући, добићете.“ (Матеј 21, 22), што значи: ако измолите са неверицом или сумњом, нећете добити. „Ако имате веру и не посумњате“, каже Он, „можете и горе премештати.“ (Матеј 21, 21). Имај на уму да Бог за време твоје молитве очекује потврдан одговор на питање које ти је Он изнутра поставио: ВЕРУЈЕШ ЛИ ДА ЈА МОГУ ТО УЧИНИТИ? И ти си дужан из дубине срца да одговориш: ВЕРУЈЕМ, ГОСПОДЕ (Матеј 9, 28). И тада ће бити по твојој вери. Наше молитве потребне су баш због јачања наше вере, којом се једино и спасавамо: „Благодаћу сте спасени кроз веру“ (Ефесцима 2, 8); „О, жено, велика је вера твоја!“ (Матеј 15, 28). Спаситељ је због тога и приморао жену да се усрдније моли, да би побудио њену веру и појачао је. Молећи Господа или Пречисту Мајку Божију, или Анђеле, или Светитеље, треба имати такву веру какву је имао капернаумски капетан (Лука 7, 6 и даље). Заиста, и ја верујем са капетаном да ако будем молио како треба и шта треба било ког Светитеља: дај ми ово – и даће; дођи ми у помоћ – и доћи ће; учини ово – и учиниће. Ето какву једноставну и снажну веру треба имати. Молећи се, треба тако веровати у снагу речи молитве, не одвајајући саме речи од самог дела које оне изражавају. Треба веровати да за речју, као сенка за телом, следи и дело, зато што су код Господа речи и дела нераздељиви.
Читање из Светог Писма
Литургија
Зачало 38: Лука 8, 26-39
Чудо с гадаринским бјесомучником.
26 И допловише у земљу гадаринску, која је према Галилеји.
27 А кад Он изиђе на земљу, срете Га неки човјек из града у коме бијаху демони дуго времена, и у хаљине не облачаше се, и не живљаше у кући, него у гробовима.
28 А кад видје Исуса, узвикнувши, паде пред Њим и из свега гласа рече: „Шта хоћеш од мене, Исусе, Сине Бога вишњега? Молим Те, не мучи ме!”
29 Јер Он заповједи духу нечистоме да изиђе из човјека; јер га мучаше много година, и везиваху га веригама и ланцима чувајући га, и кидаше везе, и тјераше га демон по пустињама.
30 А Исус га запита говорећи: „Како ти је име?” А он рече: „Легион”; јер многи демони бијаху ушли у њега.
31 И мољаху Га да им не заповједи да иду у бездан.
32 А ондје пасијаше по гори велико крдо свиња, и мољаху Га да им допусти да у њих уђу. И допусти им.
33 А пошто изиђоше демони из човјека, уђоше у свиње; и јурну крдо са стрмени у језеро, и утопи се.
34 А кад видјеше свињари шта се догодило, побјегоше и јавише у граду и по селима.
35 И изиђоше да виде шта се десило, и дођоше Исусу, и нађоше човјека из кога бијаху изишли демони гдје сједи одјевен и присебан код ногу Исусових; и уплашише се.
36 А они што бијаху видјели, обавијестише их како се спасе бјесомучни.
37 И мољаше Га сав народ из околине гадаринске да оде од њих; јер бијаху обузети страхом великим. А Он уђе у лађу и врати се.
38 А човјек из кога изиђоше демони, мољаше Га да би с Њим био; али га Исус отпусти говорећи:
39 „Врати се дому своме и казуј шта ти учини Бог.” И отиде проповиједајући по свему граду шта му учини Исус.
Aпостоли
Зачало 220: Ефесцима 2, 4-10
Спасење благодаћу у Христу.
4 а Бог, Који је богат у милости, због велике љубави Своје којом нас завоље,
5 и нас, који бијасмо мртви због гријехова, оживи са Христом – благодаћу сте спасени –
6 и с Њим заједно васкрсе и заједно посади на Небесима у Христу Исусу,
7 да покаже у вијековима који долазе превелико богатство благодати Своје добротом према нама у Христу Исусу.
8 Јер сте благодаћу спасени кроз вјеру; и то није од вас, дар је Божији;
9 не од дјела, да се не би ко хвалисао.
10 Јер смо Његова творевина, саздани у Христу Исусу за дјела добра, која Бог унапријед припреми да у њима ходимо.
Календар
Новембар 15. (Јулијански)
Новембар 28. (Грегоријански)
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се:
Свети мученици Гурин, Самон и Авив; Свети мученици Елпидије, Маркел и Евстохије; Свети мученик Димитрије; Икона Пресвете Богородице „Купјатицке“; Преподобни Кинтион (=Кинтиан), епископ селевкијски; Свети преподобномученик Захарије; Свети мученици Евпсихије, Неарх и Картерије; Преподобни Филип Рабански.
Види ‘Пролог’
Види ‘Житија Светих’
Mисли за сваки дан у години:
Духовна порука светог Теофана Затворника
Гадарински ђаволом поседнути човек се, по свом исцелењу, прилепљује за Господа и жели да стално буде са Њим. Међутим, чувши Његову вољу, он иде и проповеда по целом граду о добру које је примио. Доброчинитељ привлачи и Његова воља постаје закон за онога коме је учињено добро. Језик не може да се заустави и да не разглашује о ономе што је од Њега добијено. Када бисмо увек имали у сећању сва добра која смо примили и која примамо од Господа, међу нама не би било незахвалних, не би било нарушилаца Његове свете воље, не би било оних који Га не би љубили више од свега. Крштењем смо избављени од прародитељског греха и све његове погубности; у покајању се стално омивамо од грехова који се непрестано лепе за нас; промисао Божији нас штити од несрећа, често невидљивих за нас саме; наш живот добија усмерење које је најбезопасније за нас и најпогодније за наше циљеве. Најзад, све што имамо, од Господа смо примили. Због тога треба из све душе да прибегавамо Господу, да у свему испуњавамо Његову вољу, да прослављамо Његово пресвето Име, и то пре свега животом и делима, како не бисмо били гори од гадаринског ђавоиманог, који се одмах показао толико мудар, да је свима постао достојан пример за подражавање.
Владика Николај Велимировић:
Српски народ као Теодул
Други део – Преузмите текст (ПДФ)
Учимо старословенски
(словѣ́ньскъ ѩзъıкъ) їѧѣьъѡщѥѭюѹыѿѵйє
Библијски наводи: Старословенски – Синод СПЦ
Miroslavljevo jevanđelje
- изволєнїє1 (извољеније) = намера
- изврєщи1 (изврешти) = избацити
- изврєщи2 (изврешти) = оврћи
- извыкнути (извикнути) = навикнути, научити
- извѣдовати (извједовати) = непромишљено радити, грешити
- извѣствовати1 (извјествовати) = утврдити, оверавати
- извѣствовати2 (извјествовати) = испуњавати, излагати
- извѣствовати3 (извјествовати) = доказивати, признавати, потврђивати, утврдити се, бити уверен у нечему
