Календар
март 25. (јулијански) / април 7. (грегоријански) 2024.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се:
Благовести Пресвете Богородице; Повест о чудотворној благовештењској икони Пресвете Богородице „Великоблагодатне“ на острву Тиносу у Грчкој; Спомен светих мученица Пелагије, Теодосије и Дуле; Спомен преподобног оца нашег Сенуфија Знаменоносца.
Архимандрит Лазар (Петрович Абашидзе-Десимон)
У којој мери човек може имати поверења у свој разум у стварима вере?
свети Јован Златоуст: „Није верник онај ко свему верује, него се тако назива онај ко верује Богу. Остави испитивања и прими веру. Вера просвећује све, вера освећује све, вера чини човека достојним Светог Духа.“
преподобни Варсануфије Велики и Јован Пророк: „Не испитуј ништа од онога што Бог не захтева од тебе, већ буди задовољан исповедањем праве вере и не буди радознао ни за шта осим тога.“
У потпуном смислу права вера је она када неко верује само због тога што је Бог тако заповедио и када за то, да би поверовао, не тражи ништа више осим да сазна како је Бог заповедио, и чим сазна да је Бог заповедио да се тако и тако верује, потпуно се мири са тим спокојно не дозвољавајући никакве сумње.
Ово је детиња вера, која беспоговорно верује Богу, свом Оцу! Њу је и захтевао Господ када је рекао: „Ако се не повратите и не будете као дјеца, нећете ући у Царство Небеско.“ (Матеј 18, 3) Из овога сами можете да закључите да, ако неко верује на неки други начин, за њега нема сумње да неће ући у Царство Небеско.
свети Теофан Затворник: „Оваква детиња вера није слепа, него она која види, и то види чистим очима, ничим незапрљаним. Она се не упушта у разумска испитивања, него кад сазна да је Бог тако рекао, одмах постаје спокојна. Ово је у њој најпоузданија, најчвршћа и најразумнија основа за сва веровања.“
Треба дати преимућство детињој вери, која слуша Бога и оставља сопствена испитивања!
Код нас је постало уобичајено да се слепој вери претпоставља разумна, а под разумном вером се подразумева вера учена, која се не задовољава само тиме што се каже: „Бог је тако заповедио и верујем“, него у све меша расуђивање свог разума, стидећи се чак и да помене да је Бог тако заповедио, видећи у томе понижење за свој разум. Код неких то доводи до тога да они уопште не верују и не желе да верују ничему што не умеју да подведу под начела свог разума и усагласе са скупом стечених ставова и погледа на свет, који су створени у њиховој глави.
На ово ћу рећи: нема никаквог греха у томе да човек тражи нека разумска расуђивања како би објаснио и потпуније разумео ствари вере. Ово су често чинили и Свети Оци. Међутим, треба приметити да ово суштини вере ништа не додаје и да је то сасвим споредна и узгредна ствар. Било да је то тако или не, вера која верује Богу како је већ речено, ништа од тога не губи. Онај ко је стекао таква знања пред Богом нема преимућства над оним ко их не поседује, али искрено и јасно верује у све оно у шта треба да верује само зато што је Бог тако заповедио.
У оној мери у којој човек даје преимућство свом поимању у тој мери вера слаби и губи свој значај: вере уопште ни нема, већ постоји само умовање о стварима вере.
Што се тиче расуђивања – расуђујте, само немојте попуштати у послушности вери и не подривајте је зато што је то послушност Богу са Којим се човек не сме спорити.
Вера није слепа и види, не она која расуђује о стварима вере, него она која искрено и непоколебљиво верује заснивајући се на убеђењу да је Бог заповедио да се тако верује, као што дете без расуђивања верује речима оца и мајке.
свети Теофан Затворник: „У суштини, расуђивање ништа не додаје моћи и значају вере. Напротив, ко у питањима вере почне да придаје већи значај свом поимању и расуђивању, он самим тим умањује значај своје вере пред Богом као што се снага вина смањује кад се у њега дода вода. Ко свом расуђивању придаје велики значај, он верује свом разуму, а не Богу. И заправо, ту више нема вере.“
Разум је само способност да се схвати истина, а нипошто није извор истине.
Ми сами у себи носимо спремног оснивача јереси и ковача сваке лажи – разум. Само му се препусти и он ће те одвести ко зна куда. Данас сви и свуда траже разумност. Свуда се чује: ово захтева разум, о овоме разум каже ово, дајте разуман поглед, разумно убеђење, разумну веру. Ако је тачна пословица: шта кога боли, он о томе и говори, онда је разум болест садашњег доба. Добро је што се тражи разумност, али није добро што се истина тражи само у људском разуму. Овај разум људи желе да прогласе за светског наставника – цара истине. Несхватљиво је одакле му таква почаст? Кад се човек роди на свет, он ништа не зна: ни једној ствари чак не зна ни име, свему се учи, а чим стане на ноге и још није ни постао пунолетан, а већ почиње да се надима и тврди: ја, па имам разум, о свему ћемо расудити и решити сами. Разум заиста јесте велики дар Божији, али кад нам га је даровао, Бог га није поставио за извор истине, већ само за њеног пријемника. Није нам Он рекао: ево вам разум, њега слушајте и како вас он научи тако и поступајте. Већ шта је учинио Бог? Створивши човека са разумом, истог тренутка му се јавио и почео да га учи истини, и од тада није престао и не престаје да руководи њиме ка њеном познању и да просвећује његов ум њеним знањем.
свети Теофан Затворник: „Разум је способност познања истине; али сама истина није у њему, већ треба да му се да споља. Ко је, ако не Бог извор бића и истинског знања? Он ју је и дао, она пребива на земљи – чува се и у свему предаје. Разуму треба рећи: изучавај је и чувај, из самог себе можеш да производиш само фантазију као мехуре од сапунице или да извлачиш замршене помисли као паукову мрежу, која се распада на лаком поветарцу.“
Боље је да човек у стварима вере нема поверења у свој разум.
Када се ум, који још није очишћен покајањем, те и даље по мраку и пада, и када га још увек није просветио и не води га Дух Свети, дрзне да сам по себи, сопственим силама из мрака гордости расуђује о Богу, он обавезно пада у заблуду. Таква заблуда је богохуљење. О Богу можемо знати само оно што нам је Он по великој Својом милости открио.
свети Игнатије Брјанчанинов: „Мој сопствени ум носи на себи печат пада, покривен је покровом мрака и сам себи поставља замке. Још у рају је неразборито и неопрезно тежио ка стицању знања, које је за њега било погибељно и убиствено! После пада постао је још неразборитији и непромишљенији, он се са дрскошћу опија из чаше отровног знања и тиме коначно уништава у себи укус и жељу за Божанственом чашом спасоносног знања.“
Прва молитва у Благовештенском Акатисту Пресветој Богородици
О, Пресвета Богородице, Дјево Господарице – узвишенија од Анђела и Арханђела и драгоценија од целокупне творевине; велико Удивљење Анђела; узвишена Проповеди пророка; свеславна Похвало апостола; дивни Украсе светитеља; чврста Тврђаво мученика; спасоносна Наставо монаха; несустајуће Уздржање постника; Чистото и Славо девственика; тихо Весеље матера; Мудрости и Васпитање деце; Хранитељко удовица и сирочади; Одећо нагих; Здравље болесних; Ослобођење заробљених; Тишино морепловаца; тихо Пристаниште буром витланих; неуморна Наставнице заблуделих; удобни Прелазе путника; благи Одморе трудбеника; брза Заштитнице оних у опасностима; Заклоне и Уточиште тлачених; Надо надајућих се; Помоћнице оскудних; непотрошиво Богатство убогих; свагдашња Утехо уцвељених; љубавно Смирење ненавиђених; Спасење и Орођење с Богом грешника; силно Утврђење свих православних; непобедива Заштито и Потпоро – Тобом нам, Владарко, Невидљиви постаде видљив; и Теби, Госпођо, молбу приносимо, ми грешне слуге Твоје.
О, свемилостива и свечудна Царице умне светлости, Ти си нам родила Цара – Христа, Бога нашег, Животодавца свих; Тебе што је Небеско слави и што је земаљско хвали. Уме анђелски; Звездо светозарна; Најсветија међу светима; Царице царица; Владарко свих твари; Дјевице боголика; Невесто чиста; Палато Пресветог Духа; огњени Престоле Цара невидљивога; Кивоте Небески; Носиљко Речи Божије; Колеснице пламенолика; Почивалиште живога Бога; неизрециви Саставе Тела Христова; Гнездо орла небескога; Грлице богогласна; Голубице кротка, тиха и незлобива; Мајко чедољубива; Бездно милости, Која растура облак гњева Божјег; Дубино неизмерива; Тајно неизразива; Чудо несазнајно; нерукотворна Цркво јединога Цара свих векова; Каде миомирисни; Скерлете скупоцени; Порфиро боготкана; Рају душевни; Шибљико живоносног дрвета; Цвете прекрасни, који си нам исцветао Небеску радост; Грозде спасења нашег; Чашо Цара Небеског у којој се измеша од Духа Светога вино неисцрпне благодати; Посреднице Закона; Почетку истините вере Христове; Стубе непоколебљиви; Поморе јеретика; Мачу јарости Божије на богопротивнике; Страху ђаволима; Победо у биткама; истинска Чуварко свих хришћана и сигурно Спасење целога света!
О, свемилостива Госпођо, Владарко Богородице, услиши нас, који Ти се молимо, и покажи милост Своју на људима Твојим; моли Сина Свог да се избавимо од сваког зла; и обитељ нашу, и сваку обитељ, и град и земљу верних, и људе, који побожно прибегавају и призивају свето име Твоје – сачувај од сваке напасти, погибије, глади, земљотреса, поплаве, пожара, покоља, најезда туђинаца и међусобног рата, од сваке болести и од сваке беде, да ни болести, ни претње, ни помор, нити какав гњев Божји не тамане слуге Твоје, него нас чувај и спасавај милошћу Својом, Госпођо, Која се молиш за нас; и подај нам увек погодно време за напредовање усева. Помогни, подигни и помилуј, свемилостива Господарице, оне што су у разним опасностима и невољама. Опомени се слугу Твојих и не презри сузе и уздахе наше; и обнови нас благодаћу милости Своје да бисмо се, нашавши у Теби помоћницу, с благодарношћу тешили. Сажали се, Госпођо пречиста, на немоћне људе Своје, Надо наша: расејане сабери, заблуделе на прави пут изведи, отпале од благочестиве отачке вере опет поврати, старост подржи, младеж научи, децу васпитај; и прослави оне, који Тебе славе; нарочито, пак, Цркву Сина Твог чувај и брани у све дане.
О, милостива и свемилостива Царице Неба и земље, Богородице Приснодјево, помилуј све православне хришћане, чувајући их под окриљем милости Своје; и заштити их чесном ризом Својом, и моли Христа, Бога нашег, Који се из Тебе оваплотио без семена, да нас наоружа Небеском силом против туђинаца и сународника наших, који устају на нас и на веру нашу православну. Спаси и помилуј, Госпођо, пресветог патријарха нашег, Свети Синод, преосвећене митрополите, архиепископе и епископе православне, свештенике и ђаконе, и сав клир црквени, и све православне људе, који се клањају и моле пред чесном иконом Твојом; погледај на све нас погледом милостиве помоћи Твоје; подигни нас из дубине греховне и просвети очи срца да гледају на спасење; милостива нам буди овде; и на Страшном Суду моли за нас Сина Твог; оне слуге Твоје, што су се у побожности преставили из овог живота, уврсти у вечном животу са Анђелима и Арханђелима и са свима Светима, да стану са десне стране Сина Твог и Бога; и молитвом Својом удостој све православне хришћане да са Христом живе и да се у Небеским насељима наслађују радости Анђелске.
Јер си Ти, Госпођо, Слава Небеских и нада земаљских бића. Ти си наша Нада и Заштитница свих, који Ти прибегавају и ишту Твоју свету помоћ; Ти си наша усрдна Молитвеница пред Сином Твојим и Богом нашим; Твоја Материнска молитва може много да утиче на Њега; и по Твоме заступништву усуђујемо се приступати престолу благодати пресветих и животворних Тајни Његових, иако смо недостојни. Стога, гледајући на икони свечасни лик Твој, и како на рукама Својим држиш Сведржитеља, ми се грешни радујемо и са умиљењем припадамо и с љубављу је целивамо, очекујући, Госпођо, да помоћу Твојих светих богопријатних молитава достигнемо бесконачни живот, и непостиђени станемо на Дан Суда с десне стране Сина Твог и Бога нашег, славећи Га заједно са беспочетним Оцем и Пресветим и благим и животворним и једносушним Духом кроза све векове. Амин.
протођакон Драган Стаменковић – Депресија
Читање из Светог Писма
АПОСТОЛ – БЛАГОВЕШТЕНСКИ
Зачало 306 – Јеврејима 2, 11-18: Слушати Христа Који је истинским очовјечењем и страдањем побиједио смрт и ђавола и спасао све.
Браћо, и Онај Који освећује и они који се освећују сви су од једнога; зато се не стиди да их назива браћом, говорећи: „Објавићу Име Твоје браћи својој, усред сабора пјесмом ћу Те величати.“ И опет: „Ја ћу се уздати у Њега.“ И опет: „Ево, ја и дјеца коју ми даде Бог.“ А пошто та дјеца имају заједницу у крви и месу, и Он узе најприснијег удјела у томе, да смрћу сатре онога који има моћ смрти, то јест ђавола, и да избави оне који из страха од смрти цијелога живота бијаху кривци за своје робовање. Јер заиста се не присаједини анђелима, него се присаједини сјемену Авраамову. Стога је требало да у свему буде подобан браћи, да би био милостив и вјеран Првосвештеник у служби Богу, како би очистио гријехе народа. Јер пошто је и Сам страдао будући кушан, зато може помоћи онима који бивају кушани.
ЈЕВАНЂЕЉЕ – БЛАГОВЕШТЕНСКО
Зачало 3 – Лука 1, 24-38: Благовијест Пресветој Дјеви Марији.
24 А послије оних дана затрудње Јелисавета, жена његова, и кријаше се пет мјесеци говорећи:
25 „Тако ми је учинио Господ у дане ове у које погледа на ме да ме избави од срамоте међу људима.“
26 А у шести мјесец послан би од Бога Анђео Гаврило у град галилејски, по имену Назарет,
27 Дјевојци зарученој за мужа, по имену Јосиф, из дома Давидова; и Дјевојци бјеше име Марија.
28 И ушавши к Њој, Анђео рече: „Радуј се, благодатна! Господ је с Тобом, благословена си Ти међу женама!“
29 А Она, видјевши га, уплаши се од ријечи његове и мишљаше: „Какав би ово био поздрав?“
30 И рече јој Анђео: „Не бој се, Марија, јер си нашла благодат у Бога!
31 И ево, зачећеш и родићеш Сина, и надјенућеш Му име Исус.
32 Он ће бити велики, и назваће се Син Вишњега, и даће Му Господ Бог пријесто Давида, оца Његова;
33 И цароваће над домом Јаковљевим вавијек, и Царству Његову неће бити краја.“
34 А Марија рече Анђелу: „Како ће то бити кад Ја не знам за мужа?“
35 И одговарајући Анђео рече Јој: „Дух Свети доћи ће на Тебе, и сила Вишњега осјениће Те; зато и Оно што ће се родити, биће свето, и назваће се Син Божији.
36 И ето, Јелисавета, рођака твоја, и она заче сина у старости својој, и ово је шести мјесец њој коју зову нероткињом.
37 Јер у Бога је све могуће што каже.“
38 А Марија рече: „Ево, слушкиње Господње; нека ми буде по ријечи твојој!“ И Анђео отиде од Ње.
АПОСТОЛ – КРСТОПОКЛОНИ
Зачало 311 – Јеврејима 4, 14 – 5, 6: Христос – Велики Првосвештеник по чину Мелхиседекову.
Браћо, имајући Првосвештеника Великога, Који је прошао Небеса, Исуса, Сина Божијега, треба да се држимо чврсто вјере коју исповиједамо. Јер немамо првосвештеника, који не би могао састрадати немоћима нашим, него Првосвештеника, Који је у свему кушан као и ми, али без гријеха. Стога приступајмо смјело пријестолу благодати, да примимо милост и нађемо благодат за благовремену помоћ. Јер сваки првосвештеник, који се узима између људи, поставља се за људе на служење Богу, да приноси и дарове и жртве за гријехе, који може да саосјећа са онима који су у незнању и заблуди; јер је и сам подложан слабостима, и због тога је дужан, како за народ, тако и за самога себе да приноси жртве за гријехе. И нико сам себи не присваја ту част, него призван од Бога, као и Арон. Тако и Христос не даде Сам Себи славу да буде Првосвештеник, него Онај Који Му рече: „Син Мој јеси Ти, Ја Те данас родих.“ Као што и на другом мјесту вели: „Ти си Свештеник вавијек по чину Мелхиседекову.“
ЈЕВАНЂЕЉЕ – КРСТОПОКЛОНО
Зачало 37 – Марко 8, 34 – 9, 1: О самоодрицању и ношењу крста.
34 И дозвавши народ са ученицима Својим, рече им: „Ко хоће за Мном да иде, нека се одрекне себе и узме крст свој, и за Мном иде.
35 Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га, а ко изгуби живот свој Мене ради и Јеванђеља, онај ће га сачувати.
36 Јер каква је корист човјеку ако задобије сав свијет, а души својој науди?
37 Или какав ће откуп дати човјек за душу своју?
38 Јер ко се постиди Мене и Мојих ријечи у роду овоме прељуботворном и грјешном, и Син ће се Човјечији постидјети њега кад дође у слави Оца Својега са светим Анђелима.“
1 И рече им: „Заиста вам кажем: ‘Има неки међу овима што стоје овдје, који неће окусити смрти, док не виде Царство Божије да је дошло у сили.’“
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
„Ко хоће за Мном да иде, нека се одрекне себе и узме крст свој, и за Мном иде.“ (Марко 6, 34) За Господом крстоносцем није могуће ићи без крста. Сви који за Њим иду, нужно иду са крстом. А шта је тај крст? Неприлике, тешкоће и жалости сваке врсте, које се срећу и изван и унутра, на путу савесног испуњавања Господњих заповести, у животу по духу Његових наредаба и захтева. Такав крст је срастао са Хришћанином: тамо где је Хришћанин – тамо је тај крст, а где нема тог крста – нема ни Хришћанина. Олакшице сваке врсте и живот у утехама не приличе истинском Хришћанину. Јер његов задатак је да се очисти и исправи. Он је као болесник на коме треба да се врше час операције, час превијања. Зар се то може без бола? Он хоће да се истргне из заробљеништва снажнога непријатеља: зар је то могуће без борбе и рана? Он је дужан да иде насупрот свих поредака који га окружују: како то извршити без неприлика и тескоба? Радуј се што осећаш крст на себи, јер поседујеш знак да идеш за Господом путем спасења, у рај. Потрпи мало. Јер брзо ће крај, а за њим – венци!
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
острогъ (острог) = опкоп
Лука 19, 43
ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ: Ѩкѡ прїидѹтъ дніє на тѧ, и ѡбложатъ врази твои ѻстрогъ ѡ тєбѣ, и ѡбыдѹтъ тѧ, и ѡбимѹтъ тѧ ѿвсюдѹ.
ИЗГОВОР: Јако приидут дније на тја, и обложат врази твоји острог о тебје, и обидут тја, и обимут тја отвсјуду.
СРПСКИ: Јер ће доћи на тебе дани, и окружиће те непријатељи твоји опкопима, и опколиће те, и стегнуће те са свију страна.
Календар
мај 29. (јулијански) / јун 11. (грегоријански) 2023.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Спомен свете дјеве мученице Теодосије Тирске; Страдање свете преподобномученице Теодосије Цариградске; Спомен Првог Васељенског Сабора; Спомен светог и блаженог Јована Јуродивог, Устјужског Чудотворца; Спомен светог оца нашег Александра, епископа александријског; Спомен светог свештеномученика Олвијана и његових ученика; Спомен светог новомученика Јована (Нана) Солунског; Спомен светог новомученика Андреја Хиоског; Спомен светих мученика мужа и жене.
Блаженопочивши патријарх Павле: О посту
Од свих средстава, чишћење душе за овај најприснији сусрет и сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?“ И кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да ли су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да ли су са неким у завади, и да ли можда нису блудници, а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи какве амајлије, или да можда не врши побачај.
А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Светог Писма и богомислију онога ко жели да се причести, и да не говоримо. Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Светој Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста, и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се чувати сваке крајности и једностраности.
Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он основао Собом, целокупним Својим животом и делом и утврдио особито Крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она Тело, коме је Он, Христос, Глава. По Вазнесењу Христовом, Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђељску науку, живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свога постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено. Не људима, него ни анђелима с Неба апостол Павле не признаје право да проповедају неко друго Еванђеље, осим онога које је проповедано. Променом, додацима и новотаријама могу се хвалити људске установе и оне секте које су отпале од истините Цркве Божије, али не и Православље. Једна од таквих установа божанског порекла је и установа поста. Још у Старом Завету Господ наређује пост као „уредбу вечну“. У Новом Завету Исус Христос, чистећи пост од фарисејских примеса и кварења, даје му нову божанску потврду велећи да ће Његови ученици постити, а особито тиме што је и Сам постио. Овим нас је поучио, вели Свети Василије Велики, „да се постом снажимо и да се привикавамо на подвиге у искушењима“.
Протојереј-ставрофор Љубомир Стојановић: Размишљање једног служитеља олтара Божијег
Хришћанство није само име, већ живот. Свако ко чини добро и сабира се са друрим из тог разлога, ко верује у Бога и човека, у могућност да сваки човек буде добар, то је хришћанин. Не да само прикажемо себе као добре, већ да то заиста будемо. Врхунац те љубави је Христов вапај са Крста: „Оче, опрости им.“ Опростити значи имати снаге, а не посустати и повући се пред злом. Вера није страх од већег, већ напредовање у љубави Божијој, где човек постаје наш брат. Чинимо добро, не да бисмо били награђени или похваљени, већ зато што видимо своју одговорност, видимо пуноћу и лепоту живота, а то видимо зато што указујемо на Христа, а не на себе. „Све могу у Христу Који ми моћ даје“, рекао је апостол Павле. Богочовек је мера свега. Добро, лепо и истинито су у сталном садејству, то морамо стално имати у виду.
Јереј Стеван Јовановић – Тумачење Дела Апостолских – део 1
Читање из Светог Писма
Апостол – З
Зачало 330: Јеврејима 11, 33-40
Прокимен, глас 8: Заветујте се и испуните (завете) Господу Богу нашем. (Псалам 75, 12)
Стих: Познат је у Јудеји Бог, у Израиљу је велико Име Његово. (Псалам 75, 2)
Прокимен, глас 4: Диван је Бог у Светима Својима, Бог Израиљев. (Псалам 67, 36)
Стих: У Црквама благосиљајте Бога, Господа са извора Израиљевих! (Псалам 67, 27)
Браћо, Свети вером победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бејаху силни у рату, поразише војске туђинске; неке жене примише своје мртве васкрсењем; други, пак, бејаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не бејаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, осведочени у вери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.
Алилуја, глас 4: Завапише праведници и Господ их услиша, од свих невоља њихових избави их. (Псалам 33, 18)
Стих: Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ. (Псалам 33, 20)
Литургија – Зачало 38: Матеј 10, 32-33, 37-38; 19, 27-30
32 Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
33 А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
37 Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан.
38 И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан.
27 Тада одговори Петар и рече Му: „Ето, ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?”
28 А Исус им рече: „Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за Мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на Пријесто славе Своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.
29 И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, Имена Мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни.
30 Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
Света Црква сваки дан молитвено помиње Свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, Света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све оне који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају Свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар, која је погодна за ново Небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за Светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако.
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
Мирослављево јеванђеље
мощи́ (мошчи/мошти) = моћи; имати снаге, бити јак, ваљати, вредети
мо̀щи (мошчи/мошти) = мошти, кости светитељске