Календар
април 1. (јулијански) / април 14. (грегоријански) 2024.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се:
Житије преподобне матере наше Марије Египћанке; Спомен преподобног оца нашег Макарија Исповедника, игумана манастира Пелекита; Спомен преподобног оца нашег Прокопија Чеха; Спомен светог оца нашег Мелитона, епископа Сардијског; Спомен преподобног оца нашег Јевтимија Суздаљског; Спомен светог мученика Аврамија Бугарског; Спомен светог праведног Аxаза; Спомен светих мученика Геронтија и Василиде.
Архимандрит Лазар (Петрович Абашидзе-Десимон)
Како се треба односити према људским наукама?
Људи су после пада у грех почели да обрађују земљу, постала им је неопходна одећа и стекли су многобројне потребе, којима је праћен наш пут земаљски, једном речју, постао им је потребан материјални развој и тежња према њему је главна одлика нашег века.
свети Игнатије Брјанчанинов: „Науке су плод нашег пада, производ нашег оштећеног палог разума. Ученост је сакупљање и чување утисака и знања, које су људи стекли за време палог света. Ученост је светионик старог човека, светионик којим се „мрак таме у векове чува“. Искупитељ је људима вратио онај Светионик, који им је Саздатељ даровао приликом стварања, а којег су се они лишили после свог пада у грех. Овај Светионик је Дух Свети, Он је Дух Истине, Он учи свакој истини, испитује дубине Божије, открива и објављује тајне, такође дарује познање материјалног када је то потребно ради човекове духовне користи. Ученом човеку, који жели да се научи духовној мудрости, Апостол оставља као завештање: „Ако неко међу вама мисли да је мудар у овоме вијеку, нека буде луд да би био мудар.“ (1. Коринћанима 3, 18) Тачно! Ученост није мудрост у правом смислу речи, већ је само мњење мудрости. Познање Истине, Коју је Господ открио људима и Која је недоступна људском палом разуму, замењује се у учености нагађањем и претпоставкама. Мудрост овог света, у којој почасна места заузимају многи пагани и незнабошци, је по самим својим начелима у директној супротности са духовном божанственом мудрошћу. Не може се истовремено бити следбеник и једне и друге: човек једне обавезно мора да се одрекне. Пали човек је „лаж“ и из његових умовања је створен „лажни разум“, то јест начин мишљења, сакупљање лажних појмова и познања који само изгледају разумно, а у суштини су лутање и бунцање, опседнутост ума, оштећеног смртном раном греха и пада. Ова болест ума се у потпуности открива у философским наукама.“
игуман Никон: „Господ нам је још овде отворио улаз у Царство Божије, а ми тражимо бедне мрвице истине у науци, философији и било где, само не у Јеванђељу и не код Светих Отаца, који су Јеванђеље остварили у свом подвигу. Јадни смо ми људи. Сами себе осуђујемо на несрећно полуживотињско постојање, а притом још друге кривимо за животне тешкоће.“
Питао сам науке шта ви дајете човеку? Човек је вечан и његово власништво треба да буде вечно. Покажите ми то вечно власништво, то поуздано богатство, које бих са собом могао да понесем са оне стране гроба! Досад видим само знања која се дају, тако рећи, на позајмицу, која се завршавају са земљом и не могу постојати после раздвајања душе од тела. Чему служи изучавање математике? Њен предмет је материја. Он открива познати облик закона материје, учи човека да је израчунава и мери, да примењује израчунавања и мерења за задовољавање потреба земаљског живота. Она указује на постојање бесконачне величине као на идеју ван граница материје. Тачно познање и одређивање ове идеје је логички немогуће за свако разумно, али ограничено биће.
Затим физика и хемија се врте у истој материји, шире сазнања о њеној употреби у циљу задовољења пролазних земаљских потреба човека и људског друштва. Мање позитивна од поменутих наука је философија, којом се пали човек посебно поноси. Природне науке се стално ослањају на материјално искуство, њиме доказују тачност прихваћених теорија, којима без ових, доказа нема места у науци. Философија је лишена радикалног средства за убеђивање искуством. Мноштво различитих међусобно неусаглашених система, који један другом противрече, већ само по себи разобличава људско мудровање и показује да оно нема позитивно знање истине. Колико простора у философији је дато произвољности, маштовитости, измишљотинама, красноречивом бунцању које не трпи прецизна, одређена наука! При свему томе философија је обично собом веома задовољна. Са њеном варљивом светлошћу у душу обилато улазе умишљеност, уображеност, надменост, сујета, презир према ближњима. Заслепљени свет је као своју обасипа похвалама и почастима.
Задовољавајући се познањима која му омогућава философија, човек не само да не стиче правилне појмове о Богу, о самом себи, о духовном свету, већ напротив, бива заражен наопаким појмовима који кваре ум, чине га неспособним за општење са Истином пошто је заражен и оштећен лажју: „Јер будући да у премудрости Божијој не позна свијет премудрошћу Бога“ (1. Kopинћанима 1, 21), говори Апостол. „Јер тјелесно мудровање је смрт, а духовна мудрост живот је и мир. Јер тјелесно мудровање непријатељство је Богу, јер се на покорава закону Божијему нити може.“ (Римљанима 8, 6-7), јер му није својствено. „Браћо! Чувајте се да вас ко не зароби филозофијом и празном пријеваром, по казивању човјечијему, по науци свијета, а не по Христу – у Којем је све благо премудрости сакpивeнo.“ (Koлошанима 2, 8, 3)
Пошто је философија пород људског пада, она овом паду ласка, маскира га, чува и храни. Она се боји учења Истине као своје смртне осуде. Стање у које философија доводи наш дух је стање самообмане и душевне погибељи, што је потпуно очигледно из горе наведених речи Апостолових, који свима онима који желе да стекну истинско познање од Бога заповеда да одбаце знање које им даје мудровање палог рода људског. „Нико нека се не вара“, говори он, „ако ко међу вама мисли да је мудар на овоме свијету, нека буде луд да буде мудap.“ (1. Kopинћанима 3, 18)
свети Игнатије Брјанчанинов: „А истинска философија (=љубомудрије) се садржи само у Христовом учењу. Христос је Божија Премудрост (1. Коринћанима 1, 30). Ко премудрост тражи ван Христа, одриче се Христа, одбацује премудрост, стиче и усваја лажни разум, удео одбачених духова. О географији, геодезији, лингвистици, књижевности и другим наукама не вреди ни говорити – све су оне ради земаљског: човекова потреба за њима престаје са престанком земаљског живота, а већином и много раније. Ако све време земаљског живота употребим на стицање знања која се завршавају са земаљским животом, шта ћу понети са собом преко граница грубе материјалности? Науке! Дајте ми, ако можете да дате нешто вечно, дајте ми оно што нико не може да одузме и што је поуздано, достојно да се назове човековом својином! Науке су на ово ћутале.“
свети Теофан Затворник: „У делима вере и спасења се не захтева философија, него простодушно и покорно прихватање предатог. Своју малу памет треба изгазити ногама, ево, као што на слици Архангел Михајло гази Сатану, а Сатана је ум бунтовничког бесплодног размишљања од којег заправо потичу све револуције и у породицама и у Цркви. Нека не мисле људи да у области вере нема философије. Не, скуп истина вере представља најскладнију, најузвишенију, најутешнију и најинспиративнију философију, прави систем какав не представља ниједан други философски систем. Само што се до созерцавања овог система не може доћи одједном. Да би се овај систем созерцавао, истину треба прихватити као истину чисто, онако како се она предаје, без празног размишљања и треба је слагати у срцу. Када се сакупе све истине, онда ће свест изоштрена молитвом видети њихов склад и наслађиваће се њима. Ова премудрост је од века сакривена! Неки наклапање, на пример хегеловско, слушају стрпљиво до краја иако у њему ништа не схватају. Нека тако поступају и са истинама Божијим. Разлика ће бити у томе што је овде свака истина схватљива, а на крају ће душу обасјати велика светлост којој нема сличне. А тамо је (у филозофији) и у средини и на крају све тама најбезизлазнија.“
Некада сам био толико наиван да сам хтео да упознам душу на курсевима психологије. Колико глупости човек направи у младости кад нема руководиоца! Ето, и ја сам стварно био као у непроходној шуми. „Кнез овога света“ тако заслепљује људе, да као слепи ходају пипајући и зато стално иду из једне баре у другу.
игуман Никон: „Наука је лаж када се њене чињенице прихватају као апсолутна истина, јер ће сутрашња наука одрицати данашњу. Уметност је углавном свесно фалсификовање. Политика је увек била пуна обмане, лажи и преступа, овде све треба схватити „обрнуто“, а оно што се назива „живот“ је таштина над таштинама, потпуна таштина, а што је главно, ужасно ситничарење, празнина и лаж без краја. Једном речју, „епоха лажи“, царство кнеза овога света.“
Непрестано се мењају и обнављају форме људске речи. И нека. Али, само у свим овим благоглагољивим делима ретко или уопште не срећемо оно што изражава суштину Хришћанства, као на пример: „И Ријеч постаде Тијело и усели се у нас“ (Јован 1, 14), „Који гријехе наше Сам изнесе на Тијелу Својему на дрво“ (1. Петрова 2, 24), „Кроз једног човјека дође на свијеш гријех, и кроз гријех смрт“ (Римљанима 5, 12) и друго; онда знајте да оно има лажан смер и немојте му подражавати.
Науке брзо напредују. И нека. Али, ако оне допуштају закључке супротне откривењима истине као што су: све је постало зато што Бог рече и би, заповеди и створи се, или када се тело врати у земљу из које је узето, дух ће отићи Богу Који га је створио – знајте да су науке скренуле на пут лажи и не идите за њима.
Свуда се повећава животни комфор. И нека. Али, знајте унапред да ово никако на може да измени истину да уска врата и тесан пут воде у живот и да би онај ко би почео да проповеда супротно овоме проповедао би лаж. Не слушајте га.
Прецизирају се форме узајамних односа (хуманост, цивилизованост). И нека. Али, нека вас нико не обмане ласкањем да за љубав овоме истина може да пружи руку лажи, дух плоти, Христос – Велијару. Ко би почео ово да тврди, нема истине у њему. Немојте имати ништа са њим.
Све се измишља да би се учврстило благостање на земљи. И нека. Али је несумњиво да никад ово неће доћи дотле да не буде потребе за очекивањем новог Неба и нове земљу по обећању Божијем – клоните се таквог.
свети Теофан Затворник: „Тако је у свему! Утврдите у себи сазнање духа вере и хришћанског живота и чувајући га непоколебљиво одбацујте све што није у сагласности са њим. Ово сазнање нека буде у вашем духу као стена међу морским таласима.“
преподобни ава Јустин Поповић – Болест и оздрављење органа сазнања
Болест органа сазнања
Карактер сазнања условљен је устројством, природом и стањем органа сазнања. На свима својим ступњевима сазнање органски зависи од органа сазнања. Човек није творац Истине, стога је акт сазнања – акт усвајања већ објективно дате Истине. То усвајање има органски карактер: слично је калемљењу лозе на чокоту и живљењу лозе чокотом и од чокота (сравнај Јован 15, 1-6). Отуда је сазнање плод на дрвету личности. Какво дрво – онакав и плод; какви органи сазнања – онакво и сазнање.
Анализирајући човека у његовој емпиријској датости, свети Исак Сирин налази да су његови органи сазнања болесни. Зло је болест којим болује душа, а тиме и сви органи сазнања. Зло има своја чула, то су страсти, а „страсти су болест душе“. Зло и страсти не припадају природи душе; они су нанос и неприродан додатак души.
Шта су страсти по себи? Оне су „нека тврда суштина“. Узроци страсти су житејске ствари. Страсти су: жудња за богатством, за гомилањем ствари, телесна наслада, частољубље, властољубље, надимање лепотом господства, кинђурење и жеља за допадањем, жудња за људском славом, страх за тело.
Све ове страсти имају једно заједничко име: свет. „Свет је живљење по телу и мудровање телесно.“ Страсти су напади које врше на човека ствари овога света; благодат је једина сила која их може одбити. Када се страсти угнезде у човеку, искорењују му душу. Оне збуњују ум, испуњују га фантастичним сликама и жељама, зато су му и мисли збуњене, фантастичне. „Свет је блудница“ која својим душегубним дражима опчињује душу, разорава јој чедност, уништава богодану чистоту, и она, нечиста и разблудна, рађа нечисто сазнање.
Болесна душа, болестан ум, болесно срце, болесна воља, једном речју – болесни органи сазнања – могу рађати, стварати, производити само болесне мисли, болесна осећања, болесне жеље, болесно сазнање.
Оздрављење органа сазнања
Свети Исак Сирин јасно поставља дијагнозу душе и њених органа сазнања, али исто тако јасно зна и лек, и препоручује га одлучно и убедљиво. Пошто су страсти болест душе, то се оздрављење душе постиже очишћењем од страсти, од зла. Врлине су здравље душе, као што су страсти болест душе. Врлине су лекови који постепено потискују болест из душе, из органа сазнања; тај процес је спор, захтева многа старања и трпљења.
Душа је пијана од страсти; здравље јој се може повратити, ако се помоћу врлина отрезни од тог пијанства. Врлине су проткане тугама и невољама. Свети Исак тврди да је свака врлина – крст. Штавише, невоља и туга су узрок врлина, стога Свети Исак изричито препоручује да човек најпре заволи невољу и тугу, да се ослободи ствари овога света, да се ум не занима светом. Јер се човек мора прво ослободити вештаственог да би се могао родити од Бога. Таква је економија благодати, а тиме и економија сазнања.
Реши ли се човек на лечење и оздрављење душе, треба најпре добро да испита целокупно своје биће, треба да уме да разликује добро од зла, Божје од ђавољег, јер је то разликовање „веће од сваке врлине”. Усвајање врлина је постпуно и органско: једна се усваја другом, једна зависи од друге, једна се рађа из друге. „Свака је врлина мајка друге врлине.“ Међу врлинама постоји не само онтогенетички поредак, већ и хронолошки. Прва је међу њима – вера. НАСТАВИЋЕ СЕ
протонамесник Слободан Алексић – Послушањем задобијмо Рај
Читање из Светог Писма
АПОСТОЛ
Зачало 314 – Јеврејима 6, 13-20: Са надом се држати обећања Божијег.
Браћо, кад Бог даде обећање Аврааму, немајући ни у кога већега да се закуне, закле се Самим Собом говорећи: „Заиста ћу те богато благословити и обилно те умножити.“ И тако Авраам, стрпљиво чекајући, дочека обећање. Јер се људи заклињу већим од себе, и сваком њиховом препирању завршетак је заклетва као јемство. Зато и Бог, желећи да насљедницима обећања што поузданије покаже неизмјенивост своје одлуке, послужи се заклетвом, да бисмо у двјема непоколебивим стварима, у којима је немогуће да Бог превари, имали моћну утјеху ми који смо прибјегли да се држимо наде која је пред нама; њу имамо као котву душе, чврсту и поуздану, која улази унутар иза завјесе, гдје као Претеча за нас уђе Исус, поставши Првосвештеник вавијек по чину Мелхиседекову.
ЈЕВАНЂЕЉЕ
Зачало 40 – Марко 9, 17-31: Исцјељење дјечака с нечистим духом.
17 И одговарајући један из народа рече: „Учитељу, доведох Теби сина својега у коме је дух нијеми.
18 И кад год га ухвати, ломи га, и пјену баца и шкргуће зубима; и суши се. И рекох ученицима Твојим да га истјерају; и не могоше.“
19 А он одговарајући рече: „O роде невјерни, докле ћу с вама бити? Докле ћу вас трпјети? Доведите га к Мени.“
20 И доведоше га Њему; и кад Га видје дух, одмах га стаде ломити; и паднувши на земљу, ваљаше се бацајући пјену.
21 И упита оца његова: „Колико има времена како му се то догодило?“ А он рече: „Из дјетињства.
22 И много пута баца га у ватру и у воду да га погуби; него ако што можеш, помози нам, смилуј се на нас.“
23 А Исус му рече: „Ако можеш вјеровати, све је могуће ономе који вјерује.“
24 И одмах повикавши отац дјетета, са сузама говораше: „Вјерујем, Господе, помози мојему невјерју!“
25 А Исус, видјевши да се стјече народ, запријети духу нечистоме говорећи му: „Душе нијеми и глухи, Ја ти заповиједам: ‘Изиђи из њега и више не улази у њега!’“
26 И повикавши и изломивши га врло, изиђе; и би као мртав тако да многи говораху: „Умрије.“
27 А Исус, узевши га за руку, подиже га; и устаде.
28 И кад уђе у кућу, питаху Га ученици Његови насамо: „Зашто га ми не могосмо истјерати?“
29 И рече им: „Овај се род ничим не може истјерати до молитвом и постом.“
30 И изишавши оданде, иђаху кроз Галилеју; и не хтједе да ко дозна,
31 јер учаше ученике Своје и говораше им да ће Син Човјечији бити предан у руке људи, и убиће Га, и када Га убију, трећег дана васкрснуће.
АПОСТОЛ
Зачало 229 – Ефесцима 5, 9-19: Живот у хришћанским врлинама.
Браћо, плод Духа је у свакој доброти и праведности и истини. Истражујте што је угодно Господу. И немојте узимати учешћа у бесплодним дјелима таме, него их још разоткривајте. Јер је срамно и говорити о ономе што они тајно чине. А све што се разоткрива, свјетлошћу се објелодањује; јер све што је објелодањено, излази на свјетлост. Зато вели: „Устани ти који спаваш и васкрсни из мртвих, и обасјаће те Христос.“ Дакле, пазите добро како живите, не као немудри, него као мудри, користећи вријеме, јер су дани зли. Због тога не будите неразумни, него схватите шта је воља Господња. И не опијајте се вином, у чему је разврат, него се испуњавајте Духом, говорећи међу собом у псалмима и химнама и пјесмама духовним, пјевајући и појући Господу у срцу своме.
ЈЕВАНЂЕЉЕ
Зачало 10 – Матеј 4, 25 – 5, 12: Бесједа на гори: Блаженства.
25 И за Њим иђаше народа много из Галилеје, и из Декапоља, и из Јерусалима, и Јудеје, и испреко Јордана.
1 А кад Он видје народ многи, попе се на гору и сједе, и приступише Му ученици Његови.
2 И отворивши уста Своја, учаше их говорећи:
3 „Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство Небеско;
4 блажени који плачу, јер ће се утјешити;
5 блажени кротки, јер ће наслиједити земљу;
6 блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити;
7 блажени милостиви, јер ће бити помиловани;
8 блажени чисти срцем, јер ће Бога видјети;
9 блажени миротворци, јер ће се синови Божији назвати;
10 блажени прогнани правде ради, јер је њихово Царство Небеско.
11 Блажени сте када вас срамоте и прогоне, и лажући говоре против вас свакојаке рђаве ријечи, због Мене.
12 Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на Небесима, јер су тако прогонили и пророке прије вас.“
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
У Својој речи о блаженствима Господ оцртава рајско срце (Матеј 5, 1-12). У његово расположење улазе: смирење, плач и скрушеност, кротост и безгневље, пуна правдољубивост, савршена милостивост, чистота срца, мирољубивост и миротворност, трпљење мука, клевета и гоњења за веру и хришћански живот. Ако хоћеш рај – буди такав. Тако ћеш још овде стећи предукус раја, у који ћеш спремно да ступиш по смрти, као унапред изабрани наследник.
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
ѡтай (отај) = тајно, скривено
Ефесцима 5, 12
ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ: Бываємаѧ бо ѡтай ѿ нихъ, срамно єсть и глаголати.
ИЗГОВОР: Бивајемаја бо отај от них, срамно јест и глаголати.
СРПСКИ: Јер је срамно и говорити о ономе што они тајно чине.
Календар
мај 29. (јулијански) / јун 11. (грегоријански) 2023.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Спомен свете дјеве мученице Теодосије Тирске; Страдање свете преподобномученице Теодосије Цариградске; Спомен Првог Васељенског Сабора; Спомен светог и блаженог Јована Јуродивог, Устјужског Чудотворца; Спомен светог оца нашег Александра, епископа александријског; Спомен светог свештеномученика Олвијана и његових ученика; Спомен светог новомученика Јована (Нана) Солунског; Спомен светог новомученика Андреја Хиоског; Спомен светих мученика мужа и жене.
Блаженопочивши патријарх Павле: О посту
Од свих средстава, чишћење душе за овај најприснији сусрет и сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?“ И кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да ли су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да ли су са неким у завади, и да ли можда нису блудници, а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи какве амајлије, или да можда не врши побачај.
А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Светог Писма и богомислију онога ко жели да се причести, и да не говоримо. Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Светој Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста, и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се чувати сваке крајности и једностраности.
Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он основао Собом, целокупним Својим животом и делом и утврдио особито Крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она Тело, коме је Он, Христос, Глава. По Вазнесењу Христовом, Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђељску науку, живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свога постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено. Не људима, него ни анђелима с Неба апостол Павле не признаје право да проповедају неко друго Еванђеље, осим онога које је проповедано. Променом, додацима и новотаријама могу се хвалити људске установе и оне секте које су отпале од истините Цркве Божије, али не и Православље. Једна од таквих установа божанског порекла је и установа поста. Још у Старом Завету Господ наређује пост као „уредбу вечну“. У Новом Завету Исус Христос, чистећи пост од фарисејских примеса и кварења, даје му нову божанску потврду велећи да ће Његови ученици постити, а особито тиме што је и Сам постио. Овим нас је поучио, вели Свети Василије Велики, „да се постом снажимо и да се привикавамо на подвиге у искушењима“.
Протојереј-ставрофор Љубомир Стојановић: Размишљање једног служитеља олтара Божијег
Хришћанство није само име, већ живот. Свако ко чини добро и сабира се са друрим из тог разлога, ко верује у Бога и човека, у могућност да сваки човек буде добар, то је хришћанин. Не да само прикажемо себе као добре, већ да то заиста будемо. Врхунац те љубави је Христов вапај са Крста: „Оче, опрости им.“ Опростити значи имати снаге, а не посустати и повући се пред злом. Вера није страх од већег, већ напредовање у љубави Божијој, где човек постаје наш брат. Чинимо добро, не да бисмо били награђени или похваљени, већ зато што видимо своју одговорност, видимо пуноћу и лепоту живота, а то видимо зато што указујемо на Христа, а не на себе. „Све могу у Христу Који ми моћ даје“, рекао је апостол Павле. Богочовек је мера свега. Добро, лепо и истинито су у сталном садејству, то морамо стално имати у виду.
Јереј Стеван Јовановић – Тумачење Дела Апостолских – део 1
Читање из Светог Писма
Апостол – З
Зачало 330: Јеврејима 11, 33-40
Прокимен, глас 8: Заветујте се и испуните (завете) Господу Богу нашем. (Псалам 75, 12)
Стих: Познат је у Јудеји Бог, у Израиљу је велико Име Његово. (Псалам 75, 2)
Прокимен, глас 4: Диван је Бог у Светима Својима, Бог Израиљев. (Псалам 67, 36)
Стих: У Црквама благосиљајте Бога, Господа са извора Израиљевих! (Псалам 67, 27)
Браћо, Свети вером победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бејаху силни у рату, поразише војске туђинске; неке жене примише своје мртве васкрсењем; други, пак, бејаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не бејаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, осведочени у вери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.
Алилуја, глас 4: Завапише праведници и Господ их услиша, од свих невоља њихових избави их. (Псалам 33, 18)
Стих: Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ. (Псалам 33, 20)
Литургија – Зачало 38: Матеј 10, 32-33, 37-38; 19, 27-30
32 Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
33 А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
37 Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан.
38 И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан.
27 Тада одговори Петар и рече Му: „Ето, ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?”
28 А Исус им рече: „Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за Мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на Пријесто славе Своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.
29 И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, Имена Мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни.
30 Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
Света Црква сваки дан молитвено помиње Свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, Света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све оне који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају Свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар, која је погодна за ново Небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за Светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако.
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
Мирослављево јеванђеље
мощи́ (мошчи/мошти) = моћи; имати снаге, бити јак, ваљати, вредети
мо̀щи (мошчи/мошти) = мошти, кости светитељске