Календар
април 15. (јулијански) / април 28. (грегоријански) 2024.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се:
Спомен светих апостола Аристарха, Пуда и Трофима из свете Седамдесеторице; Спомен светог оца нашег Леонида, епископа Атинског; Страдање светог мученика Саве Готског.
Архимандрит Лазар (Петрович Абашидзе-Десимон)
Како се треба односити према неправославним вероисповестима?
Протестантске цркве
Што се тиче протестантских заједница, оне, премда се и могу назвати хришћанским, јер расправљају о хришћанству, никако се не могу назвати Христовим Црквама. Христову Цркву су уредили Свети Апостоли по нацрту и плану Самог Господа, а који је објаснио и утврдио Дух Свети. А ове религијске заједнице су људи уредили самовољно и по плану који су сами направили. Оне су многе ствари узеле из апостолског Предања, али су свему дали другачији поредак, другачије место и другачији смисао. Оне су рушили зграду Цркве, која је већ постојала, узимали су оно што им је одговарало, додавали су своје и од мешавине једног и другог стварали своју заједницу. Шта је ту Христово?
У згради је главна идеја зграде и њен план. Како код њих ни једно ни друго није Христово, него њихово, што је њихова памет смислила ове општине се неправилно називају Христовим Црквама. Јер Христос у њиховом уређењу нема удела. Истина је да оне говоре да су упутства за уређење својих општина узеле из Светог Писма. Али, идеја и план за изградњу Цркве нису били дати Светом Писму и зато нису могли бити узети одатле. Неке закључке је могуће извући из написаног, али закључци дају само вероватноћу, а не праву истину. Истиниту идеју и план Цркве Божије су Апостоли остварили у делу стварања Цркве. Онај ко би желео да их упозна, треба да се обрати самој Цркви Божијој, и од ње да се научи овоме, а не да узме па да их извлачи из Светог Писма кад их тамо нема. Они се тамо виде само делимично; међутим, да би се видели треба се са њима прво упознати из стварног уређења Свете Божије Цркве. А како поступају протестанти? Разарају Цркву, а затим од њених крхотина, уз додавање својих додатака граде нову коју су сами измислили. Може ли се очекивати да они наиђу на траг истинске Цркве?!
После овог сам можеш да извучеш правилан закључак о протестантским црквама, да због тога што нису уређене по Божијем, него по измишљеном плану, оне нису истинске Цркве Христове, него лажне цркве. Оне су исто што и лажни новац, или још боље, исто што и вештачко вино. Вештачко вино и по ароми и по изгледу понекад личи на право природно вино, али у ствари оно није то, иако може имати натпис исписан златним словима да је то такво и такво вино. Тако се и ове цркве називају Христовима, али у суштини оне то нису. Њима доликује назив вештачке или лажне цркве.
Лутер је први почео да фабрикује лажне цркве, а затим су се, по узору на њега, и други прихватили и исфабриковали мноштво лажних цркава, али још нису сви задовољни. Фабриковање лажних цркава је постало жила-куцавица протестантизма. Зато се оно код њих и наставља и трајаће до краја света.
Сви ови измишљачи цркава су полазили и полазе од мисли да Црква Божија, онаква какву су је Апостоли уредили, нема на земљи. Међутим, пошто се без Цркве не може, треба је изнова саградити, чему протестанти смело приступају, сматрајући да су за то позвани само зато што им је то пало на памет. Али како градити, на основу чега? Наравно, по Светом Писму, а како другачије? Бацају се на Свето Писмо и почињу да копају по њему. У Светом Писму, као што сам говорио, није изложен план здања Цркве, већ се у њему садрже само неки његови нејасни наговештаји. Наваљујући на такве наговештаје, и тумачећи их на свој начин, они их узимају за основу плана зидања своје цркве и одмах приступају уређењу своје цркве. Пошто један од њих узима једно, други друго, трећи треће, код сваког излази његова црква, која не личи на друге. Испада да колико има памети толико има и планова цркава, колико планова – толико и цркава. Њихова разноликост која и сама пада у очи треба довољно јасно да стави до знања да ниједан од измишљача није доспео на прави пут истине. Међутим, пошто сви они у основи имају нешто из Свето Писма свако од њих ће тешко признати да греши, већ напротив, свако тврди да је само он доспео на прави пут. Тако и стоје ове цркве једна крај друге и свака сматра себе за праву цркву; међутим, ниједна то није.
Ако на земљи нема апостолске Цркве, како бисмо ми са својом кратком памећу могли да се досетимо да су је основали Апостоли? Зато и нема потребе да се прихвамо посла поновног подизања Божије Цркве. А нема ни смисла. На земљи постоји апостолска Црква, по истинитом обећању Самог Господа. Ови измишљачи цркава су двоструко криви: и због тога што се прихватају посла за који нису способни и немају начина, и због тога што се не труде да виде истинску Цркву Божију, која по истинитом обећању Божијем мора да постоји на земљи до краја века, или, пак, намерно окрећу главу да је не би видели кад она стоји пред њима. Такав труд тражења и налажења истинске Цркве био би достојан хвале; а овај труд измишљања цркава је достојан смеха. Онај је спасоносан, а овај води у погибељ и онога ко измишља и оне који су пошли за њим.
Папа је изменио многе догмате, искварио све Свете Тајне, ослабио правила црквеног руководства и исправљања карактера и све је кренуло у супротном смеру од онога како је Господ имао намеру, све горе и горе. Затим се појавио Лутер – паметан човек, само тврдоглав. Папа, каже, мења све што му падне на памет, па зашто да и ја не мењам!? И почео је све да гради и преуређује по своме, и на тај начин је основао нову веру – лутеранску, која ни из далека не личи на ону коју је Господ заповедио и коју су предали Апостоли. После Лутера су наступили философи. Ево, Лутер је кажу, смислио нову веру, иако је наизглед из Јеванђеља, али по својој памети. Зашто ми и мимо Јеванђеља не бисмо саставили учење само по својој памети? И почеше да умују и да нагађају – и о Богу, и о свету и о човеку – свако на свој начин, и смислише толико учења да се човеку заврти у глави од самог њиховог набрајања. И код њих је сад постало овако: веруј како ти падне на памет, живи како хоћеш, наслађуј се чиме ти душа жели. Код њих је широко, све преграде су срушене. Али, овај широки пут води у погибељ, као што је Господ рекао. Ето докле је довела попустљивост у учењу!
Свети Теофан Затворник: „Ни код паписта ни код протестаната ни код англиканаца нема истине Божије – праве, чисте и потпуне. Она пребива у јединој истинитој Православној Цркви. Истина је ипак да они сами, пошто су обманути, мисле да поседују истину, али је истина далеко од њих. Паписти су први отпали од истине, али мисле да је баш они чувају. Протестанти су разобличили неодрживост паписта у многим стварима, али сами нису нашли истину, него су побегли још даље од ње, изградивши нову веру, и то по свом мудровању, а не по истини Божијој, а мисле као и паписти да су нашли истину, која је, како они сматрају, туђа папистима. Енглезима се није свидела немачка вера и они су изградили своју, исто тако по свом лажном мудровању, а не по истини Божијој, говорећи: код Немаца је ово и ово лоше, направићемо веру која нам више одговара – и направили су, удаљивши се од истине Божије још даље, док су мислили да стоје у њој чвршће од других. Код Енглеза се потом, као и код Немаца, намножило мноштво вера које се такође хвале да су, напокон, нашле истину, ау ствари су се само још више од ње удаљили. Пошто је истину нису тражили тамо где ју је Бог утемељио, него у свом расуђивању нису је ни нашли, него су за истину прихватили нека привиђења истине и на њима изградили своја веровања.“
Секте
Што се тиче свих могућих секти и скупова који се крију под именом Христовим, али су туђи Светој Цркви и све се више и више од ње удаљавају, умесно је подсетити на правила светих Сабора.
Ако неко мимо Цркве посебно чини сабрања и презирући Цркву, неће да говори црквено, немајући са собом презвитера по вољи епископа, нека буде под клетвом.
Ако неко учи да се слободно презире дом Божији и сабрања која у њему бивају: нека буде под клетвом. (Помесни Сабор у Гангри, правило 5.)
Нека никоме не буде дозвољено да изговара или пише или ствара нову веру мимо правила Светих Отаца у граду Никеји, који су се сабрали Светим Духом. (Ефески Сабор, правило 7.)
Не треба заборавити да нам је Хришћанство објавило Божанствену Истину, дакле, апсолутну, дакле заувек непроменљиву, која не подлеже ни исправкама ни допунама ни усавршавањима. Ако је то тако, онда хришћанска веронаука мора по свом садржају бити како на почетку, тако и у току свих следећих векова потпуно идентична веронаука. И незамислива је ствар да Црква којој је затим предато што приличи здравоме учењу (Титу 2, 1) да би била стуб и утврђење истине (1. Тимотеју 3, 15), може да проповеда учење вере у једним вековима и поколењима са једном пунотом, а у другима са другом. У 18. веку Источни Патријарси су о овоме писали: „Наши догмати и учење наше Источне Цркве су већ одавно испитани, правилно и благочестиво установљени на Светим Васељенским Саборима; недопустиво им је било шта додавати или одузимати.“
У помесној посланици источни патријарси још јасније потврђују своју верност Предању Васељенске Православне Цркве: „И ми ћемо предати свету веру будућим покољењима како смо је ми сами примили, без икаквих измена, да би они, као и ми, без стида и без прекора, могли да говоре о вери својих предака.“
Православно вероисповедање дозвољава напредак у Хришћанству, али њега не треба схватити у смислу појављивања неких нових догмата, него у дубљем и ширем схватању ове или оне догматичке истине.
Свети Теофан Затворник: „Клоните се новина у стварима вере и побожности и пазите се ових лажљивих пророка који долазе у овчијој кожи, а унутра су грабљиви вуци, прозревајте лаж која се крије у речима ласкаваца, који желе да вас покваре под маском добронамерности. Под овим подразумевам све оне који лажно мисле и лажним путем иду не због немоћи, него из тврдоглавости, са жељом да и друге привуку на своју страну.“
Православна Црква
Свети Теофан Затворник: „Међутим, док се на Западу намножило толико разноврсних вера, више или мање лажних, на Истоку је постојана у својој вери остала Православна Црква, једина истинска Црква, која садржи Божију Истину, исту ону Истину коју је објавио Господ Спаситељ и коју су у Цркви установили Његови Свети Апостоли. Ми, синови Цркве Православне, чувамо ову истину и у њој стојимо. Кроз читав низ векова неоспорна истина је била у Цркви Православној и до нас је дошла. У истини стоји света Црква: у њој и ми стојимо. Хвала Господу, Којем је било угодно да се родимо у недрима једине истините Православне Цркве!“
преподобни ава Јустин Поповић – Болест и оздрављење органа сазнања
2) Молитва
Подвигом вере човек побеђује егоизам, прекорачује границе свога ја и улази у нову, транссубјективну и трансцедентну реалност. У тој новој реалности владају нови закони; старо престаје, све ново настаје. Ронећи у непознате дубине те нове реалности, подвижника вера води и руководи молитва, и он молитвом гледа, молитвом осећа, молитвом мисли, молитвом живи.
Пратећи ум човеков на стази вере, Свети Исак Сирин вели да је ум ограђен молитвом и вођен молитвом; свака се добра мисао молитвом претвара у богомисао. Али, и молитва је тежак подвиг; она ставља у покрет сву личност човекову, и човек распиње себе у молитви, распиње страсти и грешне мисли, које су срасле са душом његовом: „Молитва је умртвљавање похотљивих мисли телесног живота.“
Стрпљивом истрајношћу у молитви човек обавља врло тежак подвиг, подвиг самоодрицања, који је неопходан у делу спасења, Молитва је „извор спасења“; њоме се стичу све остале врлине, сва добра, зато на човека молитве нападају чудовишна искушења, од којих се он брани и одбрањује молитвом.
Најсигурнији чувар ума јесте молитва. Молитва разгони облаке страсти и просветљује ум. Она низводи мудрост у разум. Знак савршенства је непрекидно борављење у молитви. Духовна молитва прелази у екстазу, у којој се откривају тајне Тројичног Божанства, и ум се налази у сфери свештеног незнања, које је више од знања.
Започето вером, оздрављење органа сазнања наставља се молитвом. Границе човечје личности се све више и више проширује; егоцентризам постепено уступа место теоцентризму.
3) Љубав
„Из молитве се рађа љубав“, као што се из вере рађа молитва. Врлине су једносушне међу собом, зато се и рађају једна од друге. Љубав према Богу је знак да је нова реалност, у коју човека уводе вера и молитва, далеко боља од реалности која им је претходила, Љубав према Богу и људима дело је молитве и вере. Уствари, право човекољубље је немогућно без вере и молитве.
Са подвигом вере човек мења свет: из ограниченог улази у безгранични, у коме се живи не по закону чулности већ по закону молитве и љубави. Свети Исак нарочито истиче своје убеђење, које је стекао благодатно-подвижничким опитом, да љубав Божја долази од молитве: „Љубав је плод молитве.“ Љубав се може измолити у Бога, али се не може никако стећи без молитвеног подвига. Уколико човек вером и молитвом стиче познање Бога, утолико је „љубав – чедо познања“.
Вером се човек одриче закона егоизма, одриче се огреховљене душе своје; волећи душу, он мрзи грех у души; молитвом се труди да закон егоизма замени законом теизма, да страсти замени врлинама, да живот по човеку замени животом по Богу, и тако исцели и оздрави душу од греха. Стога Света Исак учи: „Љубав Божја се налази у самоодрицању душе.“ Прљавштина и болест душе су неприродни додаци души; нису саставни делови њенога бића, „јер су чистота и здравље душе – царство душе“ Душа, болесна од страсти, најподесније је земљиште за гајење мржње, „а љубав се може стећи само пошто душа оздрави.“
Љубав је од Бога, „јер је Бог љубав“ (1. Јованова 4, 8); „ко стекне љубав, облачи се њоме у Бога.“ Бог нема граница, стога је и љубав безгранична и не зна за меру. Ко љуби Богом и у Богу, подједнако љуби све без разлике, и за таквог човека Свети Исак вели да је достигао савршенство. Као пример савршене љубави Свети Исак наводи жељу Светог Агатона: „Желео бих да нађем губавца, па да узмем тело његово и дам му своје.“
У царству љубави нестају антиномичне супротности разума; подвижник љубави предосећа рајску хармонију у себи и у свету Божјем око себе, јер је подвигом вере изашао из свог саможивог, солипсистичког (= само човек и његов ум) пакла и ушао у рај божанских вредности и савршенства. Свети Исак вели: „Рај је љубав Божја, у којој је сладост свих блаженстава.“ Пакао је – немати љубави Божје, а „мучени у паклу, бивају мучени бичем љубави“. Кад неко стекне савршену љубав Божју тај стиче савршенство. Зато Свети Исак препоручује: „Треба најпре стећи љубав, која је првобитно созерцање Свете Тројице.“
Ослобађајући се страсти, човек се постепено ослобађа саможивог егоистичког хоминизма (=човек као највиша вредност) и хуманизма (=вера у човека), саможиве себичне човечјости и човечности, излази из сфере убитачног антропоцентризма (=човек посреди нас) и улази у сферу Тројичног Божанства, где у душу човекову силази велики, божански мир, где супротности и противречности из категорије времена и простора престају бити смртоносне, и где се осећа победа над грехом и смрћу. НАСТАВИЋЕ СЕ
мати Нектарија, игуманија манастира Каленић – Жена у Цркви
Читање из Светог Писма
АПОСТОЛ
Зачало 247 – Филипљанима 4, 4-9: Молба за радост и мир у Господу и за сваку врлину.
Браћо, радујте се свагда у Господу, и опет велим: „Радујте се!“ Благост ваша нека буде позната свима људима. Господ је близу. Не брините се ни за што, него у свему молитвом и мољењем са захвалношћу казујте Богу жеље ваше. И мир Божији, који превазилази сваки ум, сачуваће срца ваша и мисли ваше у Христу Исусу. А даље, браћо, што год је истинито, што год је поштено, што год је праведно, што год је чисто, што год је достојно љубави, што год је на добру гласу, било која врлина, било што похвале достојно, то мислите; што и научисте, и примисте и чусте и видјесте на мени, оно чините, и Бог мира биће с вама.
ЈЕВАНЂЕЉЕ
Зачало 41 – Јован 12, 1-18: Помазивање Исусово у Витанији. Свечани улазак Христов у Јерусалим.
1 А Исус на шест дана прије Пасхе дође у Витанију гдје бјеше Лазар који умрије, кога Он подиже из мртвих.
2 Ондје му, пак, зготовише вечеру, и Марта служаше, а Лазар бјеше један од оних што сјеђаху са Њим за трпезом.
3 А Марија, узевши литру правога нардова скупоцјенога мириса, помаза ноге Исусове, и обриса косом својом ноге Његове; а кућа се напуни мириса од мира.
4 Онда рече један од ученика Његових, Јуда Симонов Искариотски, који Га намјераваше издати:
5 „Зашто се ово миро не продаде за триста динара и не даде сиромасима?“
6 А ово не рече што му бјеше стало до сиромаха, него што бјеше лопов, и имаше кесу, и узимаше што се меташе у њу.
7 А Исус рече: „Остави је! Она је то сачувала за дан Мојега погреба;
8 јер сиромахе свагда имате са собом, а Мене немате свагда.“
9 Дознаде, пак, многи народ из Јудеје да је ондје, и дођоше, не само ради Исуса, него и да виде Лазара кога Он подиже из мртвих.
10 А првосвештеници се договорише да и Лазара убију;
11 јер многи од Јудејаца долажаху због њега и вјероваху у Исуса.
12 Сутрадан многи народ који бјеше дошао на Празник, чувши да Исус долази у Јерусалим,
13 узеше гране од палми и изиђоше Му у сретење и клицаху: „Осана! Благословен Који долази у Име Господње, Цар Израиљев!“
14 А Исус, нашавши магаре, усједе на њега, као што је писано:
15 „Не бој се, кћери Сионова, ево Цар твој долази сједећи на магарету.“
16 Али ово не разумјеше испрва ученици Његови; него када се прослави Исус, онда се сјетише да ово бјеше за Њега писано и да Му ово учинише.
17 А свједочаше народ, који бјеше с Њим када Лазара позва из гроба и подиже га из мртвих.
18 Због тога Му и изиђе народ у сретање, јер чу да је Он учинио ово знамење.
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
Много је народа изашло на дочек Господу, Који је свечано, као Цар, улазио у Јерусалим. Ко тада није клицао: „Осана Сину Давидовом!“ Но, прошло је само четири дана и тај исти народ је тим истим језицима викао: „Распни, распни Га!“ Какав чудан обрт! Но, зашто се чудити? Зар не чинимо и ми исто када, по примању Светих Тајни Тела и Крви Господње, одмах по изласку из цркве све заборављамо – и своју побожност и Божију милост према нама, предајући се, као и раније, делима самоугађања, најпре малим, а затим и великим. Може бити да још не прође ни четири дана, а ми сами у себи распињемо Господа, премда и не вичемо другима: „Распни Га!“ И све то Господ види и трпи! Слава дуготрпељивости Твојој, Господе!
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
ѻнсица (онсица) = тај и тај, неки
Матеј 26, 18:
ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ: Ѻнъ жє рєчє: „Идитє во градъ ко ѻнсицѣ, и рцытє ємѹ: ‘Ѹчтль глєтъ: ‘Врємѧ Моє близ єсть: ѹ тєбє сотворю Пасхѹ со ѹчнки Моими.‘‘“
ИЗГОВОР: Он же рече: „Идите во град ко онсицје, и р(е)ците јему: ‘Уч(и)т(е)љ г(лаго)лет: ‘Времја Моје близ јест: у тебе сотворју Пасху со уч(е)н(и)ки Мојими.‘‘“
СРПСКИ: А он рече: „Идите у град томе и томе, и кажите му: ‘Учитељ каже: ‘Вријеме је Моје близу; код тебе ћу да учиним Пасху са ученицима Својим.’‘“
Календар
мај 29. (јулијански) / јун 11. (грегоријански) 2023.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Спомен свете дјеве мученице Теодосије Тирске; Страдање свете преподобномученице Теодосије Цариградске; Спомен Првог Васељенског Сабора; Спомен светог и блаженог Јована Јуродивог, Устјужског Чудотворца; Спомен светог оца нашег Александра, епископа александријског; Спомен светог свештеномученика Олвијана и његових ученика; Спомен светог новомученика Јована (Нана) Солунског; Спомен светог новомученика Андреја Хиоског; Спомен светих мученика мужа и жене.
Блаженопочивши патријарх Павле: О посту
Од свих средстава, чишћење душе за овај најприснији сусрет и сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?“ И кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да ли су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да ли су са неким у завади, и да ли можда нису блудници, а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи какве амајлије, или да можда не врши побачај.
А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Светог Писма и богомислију онога ко жели да се причести, и да не говоримо. Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Светој Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста, и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се чувати сваке крајности и једностраности.
Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он основао Собом, целокупним Својим животом и делом и утврдио особито Крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она Тело, коме је Он, Христос, Глава. По Вазнесењу Христовом, Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђељску науку, живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свога постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено. Не људима, него ни анђелима с Неба апостол Павле не признаје право да проповедају неко друго Еванђеље, осим онога које је проповедано. Променом, додацима и новотаријама могу се хвалити људске установе и оне секте које су отпале од истините Цркве Божије, али не и Православље. Једна од таквих установа божанског порекла је и установа поста. Још у Старом Завету Господ наређује пост као „уредбу вечну“. У Новом Завету Исус Христос, чистећи пост од фарисејских примеса и кварења, даје му нову божанску потврду велећи да ће Његови ученици постити, а особито тиме што је и Сам постио. Овим нас је поучио, вели Свети Василије Велики, „да се постом снажимо и да се привикавамо на подвиге у искушењима“.
Протојереј-ставрофор Љубомир Стојановић: Размишљање једног служитеља олтара Божијег
Хришћанство није само име, већ живот. Свако ко чини добро и сабира се са друрим из тог разлога, ко верује у Бога и човека, у могућност да сваки човек буде добар, то је хришћанин. Не да само прикажемо себе као добре, већ да то заиста будемо. Врхунац те љубави је Христов вапај са Крста: „Оче, опрости им.“ Опростити значи имати снаге, а не посустати и повући се пред злом. Вера није страх од већег, већ напредовање у љубави Божијој, где човек постаје наш брат. Чинимо добро, не да бисмо били награђени или похваљени, већ зато што видимо своју одговорност, видимо пуноћу и лепоту живота, а то видимо зато што указујемо на Христа, а не на себе. „Све могу у Христу Који ми моћ даје“, рекао је апостол Павле. Богочовек је мера свега. Добро, лепо и истинито су у сталном садејству, то морамо стално имати у виду.
Јереј Стеван Јовановић – Тумачење Дела Апостолских – део 1
Читање из Светог Писма
Апостол – З
Зачало 330: Јеврејима 11, 33-40
Прокимен, глас 8: Заветујте се и испуните (завете) Господу Богу нашем. (Псалам 75, 12)
Стих: Познат је у Јудеји Бог, у Израиљу је велико Име Његово. (Псалам 75, 2)
Прокимен, глас 4: Диван је Бог у Светима Својима, Бог Израиљев. (Псалам 67, 36)
Стих: У Црквама благосиљајте Бога, Господа са извора Израиљевих! (Псалам 67, 27)
Браћо, Свети вером победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бејаху силни у рату, поразише војске туђинске; неке жене примише своје мртве васкрсењем; други, пак, бејаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не бејаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, осведочени у вери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.
Алилуја, глас 4: Завапише праведници и Господ их услиша, од свих невоља њихових избави их. (Псалам 33, 18)
Стих: Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ. (Псалам 33, 20)
Литургија – Зачало 38: Матеј 10, 32-33, 37-38; 19, 27-30
32 Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
33 А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
37 Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан.
38 И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан.
27 Тада одговори Петар и рече Му: „Ето, ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?”
28 А Исус им рече: „Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за Мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на Пријесто славе Своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.
29 И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, Имена Мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни.
30 Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
Света Црква сваки дан молитвено помиње Свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, Света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све оне који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају Свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар, која је погодна за ново Небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за Светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако.
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
Мирослављево јеванђеље
мощи́ (мошчи/мошти) = моћи; имати снаге, бити јак, ваљати, вредети
мо̀щи (мошчи/мошти) = мошти, кости светитељске