Календар
март 18. (јулијански) / март 31. (грегоријански) 2024.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се:
Спомен светог оца нашег Кирила, архиепископа Јерусалимског; Житије преподобног оца нашег монаха Анина, Чудотворца; Спомен светих мученика Трофима и Евкарпиона; Спомен светих десет хиљада мученика.
Архимандрит Лазар (Петрович Абашидзе-Десимон)
Може ли бити укинуто или измењено ма које правило и обред које је Црква прихватила?
6. Васељенски Сабор, правило 2.; 7. Васељенски Сабор, правило 1., Картагински Сабор, правило 2.: Сама саборска правила говоре: „Никоме нека не буде дозвољено да горе наведена правила (Светих Сабора и Светих Отаца) мења или укида, или да осим предложених правила прихвата друга са кривотвореним натписима које су саставили неки људи који су се дрзнули да крчме (=тргују) Истину.“
3. Васељенски Сабор, правило 7.: „Нека се нико не усуди да тумачи или да пише или саставља другу веру осим правила Светих Отаца, који су се Светим Духом сабрали у Никеји.“
„Божијом благодаћу одређујемо: чувати неприкосновено од новотарија и измена веру коју су нам предали сведоци и слуге Речи, богоизабрани Апостоли… нека се вера свих у Цркви Божијој прослављених мужева, који су били светила свету имајући реч живота, поштују чврсто и непоколебљиво заједно са Богопреданим делима и догматима које су они предали…“
6. Васељенски Сабор, правило 1.: „Ако било ко не поштује и не прихвата догмате побожности и не мисли и не проповеда тако, већ се дрзне да иде против њих, нека буде анатема по правилу које су раније установили свети блажени Оци и род хришћански, и као туђ нека буде искључен и избачен. Јер ми у складу са оним што је раније изложено донесосмо коначну одлуку да се ништа не сме додавати нити одузимати на било који начин.“
Право исповедање…, део 1., питање/одговор 4.: „Православни Хришћанин мора да сматра да су сви чланови вере саборне и Православне Цркве истинити и неоспорни и да су јој предати од Господа нашег Исуса Христа кроз Његове Апостоле, растумачени и утврђени на васељенским Саборима и да верује у њих као што заповеда Апостол: ‘Тако, браћо, стојте и држите се Предања, које сте научили или од речи или из посланице…’ Ову веру треба чувати у тајни срца, и не само то, него је и устима треба објављивати и исповедати без страха и сумње…“
Правила вере које је признала сва Православна Црква су неприкосновена и непромењена, али ипак треба разликовати догмате вере од обреда. Догмат вере учитељи пореде са животом, а црквена правила пореде са храном, и овако расуђују: без хране човек може да живи неко време, а без живота храна је бескорисна и непотребна. Храна је разноврсна: оно суштинско у њој је хранљивост. И у правилима се не гледа првенствено форма, него њихов смисао и циљ, а форма се понекад и нарушава како о томе пише Свети Василије у 5. правилу: „Правила не гледају на начин, већ на намеру.“ Обреди се не пореде само са животом, него и са храном, а могли би се упоредити и са посудама које служе за припремање хране. Она су као и ове посуде у различита времена били различита, и чак у исто време на разним местима су се по потреби смањивала, повећавала, скраћивала и изостављала или, чак, бивала укидана. Дакле, онај ко хоће да позна истину, да се не би лишио сједињења са Светом Црквом, прво мора да зна шта је догмат вере, шта правило, шта је слично правилу или је пожељно, а шта је обред или обичај.
Догмат вере је неприкосновен и за Светитеље и за Анђеле, а правила су поверена епископима праве вере да по њима руководе Цркву Божију, и ако због неке случајне омашке или немара она не буду извршена, они који их не изврше, подлежу казни, али не отпадају од Православља. Обреди се по саборном расуђивању и укидају и додају, „ако неко, не знајући шта је догмат праве вере, шта правило и шта обред, само по обреду буде желео да препозна истинску Цркву: о таквом се може рећи да је слеп и умним оком не разуме шта је живот, шта одржавање живота, а шта украс.“ архимандрит Павле, Сабрана дела, део 1.
Дакле, под обредима се подразумевају одредбе Цркве, које се не тичу суштине вере, него њене спољашње стране и она немају догматичку основу ни у Речи Божијој, ни у одредбама Васељенских Сабора. Ово се односи на црквене чинове и уставе, начин црквеног управљања, различите ствари и дејства, која имају симболично значење. Обреди се нису одмах појавили у свом строго одређеном виду, него их је Црква постепено уводила у употребу када је сматрала за потребно, или их је мењала, а неке је потпуно избацивала замењујући их новима, бољима, при чему је строго захтевала потчињавање својим одлукама, подвргавајући оне који им се нису потчињавали изопштењу. Ово право Цркве да мења, допуњава и побољшава оно што није догматичког карактера, што је неоспорно увек јој је припадало и припада.
свети Теофан Затворник: „Спољашњи чин Цркве је риза Господња, а сама Црква је Тело Његово. Неко још може да пита: „Ако Црква има власт да мења своје спољашње, зашто га не мења?“ Зато што јој је дато да га мења, не само због тога што има власт то да учини или само ради тога да покаже своју власт, већ управо у случају да је неко њено уставом одређено дејство престало да буде потребно, то јест ако је оно престало да подучава и храни дух. И ово није каприц неких људи-помодара, већ се примењује када је очигледно да неку промену или укидање Црква жели због духовне користи, а не ради неких спољашњих погодности. Ако је, пак, у Цркви све поучно и обавезно и ако задовољава потребе, а не чини претеривање, зашто га онда укидати или мењати? Она не укида и не мења.“
…из Житија светог Григорија Паламе…
…Након што је свети Григорије био рукоположен за архиепископа Солунског, десише се нереди у Солуну, и паства не хте примити новога архиепископа. Због тога се свети Григорије повуче у омиљену му Свету Гору Атонску. Међутим, наступи празник Рођења Пресвете Богородице. У то време један богобојажљиви солунски свештеник, припремајући се да служи божанствену литургију, смерно мољаше Господа да благоволи открити му, да ли је Григорије стварно, као што мисле неки, у заблуди у својим умовањима и веровањима односно монашког живота и Таворске светлости и има ли слободу пред Господом. И мољаше јереј Господа да му то открије преко његове болесне кћери, која већ три године лежи непомична. „Господе“, говораше он, „ако је Григорије истински слуга Твој, онда молитвама његовим исцели јадну кћер моју!“ И Господ услиши свештеника: кћи његова тог часа устаде са постеље потпуно здрава као да никада боловала није.
Ово чудо прослави Григорија, али се црквени нереди и надаље продужаваху у Солуну. За време овог боравка светог Григорија у Светој Гори, допутова тамо цар Стефан Српски (=Душан) који, знајући врлине и заслуге светог Григорија за Цркву Божију, усрдно замоли светитеља да пође с њим у његову земљу. Покушавао је такође да га придобије да буде његов посланик код цара у Цариграду. Тада, наиме, Света Гора беше припојена царству Стефана Душана. Душан је знао какав углед ужива свети Григорије у својој земљи, па није чудо што је таквог мужа хтео да придобије за себе. Да би га придобио предочавао му је како се с непоштовањем односе његови према њему, чак му не дозвољавају да уђе у Солун и прими своју епископску катедру. „А ја“, говорио му је цар Душан, „даћу ти и земљу и цркве и богатство.“ А човек Божји Григорије одговори цару поред осталога и ово: „Мене уопште не интересује власт, ни имања, ни порези, нити било какве драгоцене ствари. Све то за мене не представља ништа. Да ли би сунђер, који може да упије у себе само чашу воде, бачен на сред овог пред нама налазећег се Јегејског мора, био у стању да смести у себе све воде морских дубина? Наравно да не би. Упио би у себе колико чашу воде, а таласа и воденог мноштва не би се ни дотакао. Тако и ја. Одавно сам навикао да о маломе живим и да се задовољим са најнужнијим. To je за мене најприроднија ствар. Зато, царе, кад би ме поставио на сва злата која постоје на земљи и под земљом, или да ме бациш у златну реку митског Пактила, и сам би ти видео, да се од свих тих пролазних блага и потреба, не би на мене ништа прилепило. Зато се остави твојих обећања и дарова…“ Ово одлучно одбијање понуде не разгневи цара Душана, шта више, он га још више поштоваше жалећи што једно такво светило не може поставити на свећњак своје земље…
Јеромонах Рафаило (Бољевић) – Међе отаца и учитеља
Читање из Светог Писма
АПОСТОЛ
Зачало 304 – Јеврејима 1, 10-14; 2, 1-3: Христос је виши од Анђела. Слушати Христа.
Ти, Господе, у почетку основа земљу, и Небеса су дјело руку Твојих; они ће проћи, а Ти остајеш, и све ће остарјети као одијело, и савићеш их као хаљину, и измјениће се, а Ти си увијек исти, и године Твоје неће минути. А коме од Анђела икад рече: „Сједи Мени са десне стране, док положим непријатеље Твоје за подножје ногама Твојим?“ Нису ли сви они духови за служење, који се шаљу да служе онима који ће наслиједити спасење? Због тога морамо веома пазити на оно што чусмо, да не скренемо. Јер ако је ријеч казана преко Анђела потврђена, и сваки преступ и непослушност доби заслужену казну, како ћемо је ми избјећи ако не маримо за тако велико спасење, које отпоче проповиједати Господ, а потврдише га међу нама они који су чули?
Зачало 318 – Јеврејима 7, 26-28; 8, 1-2: Христос је вјечни Првосвештеник Новог Завјета, Који је с десне стране Богу.
Браћо, такав нам Првосвештеник требаше: свет, незлобив, чист, одвојен од грјешника и виши од Небеса; Који нема потребе као они првосвештеници да сваки дан приноси жртве, најприје за своје гријехе, а потом и за народне, јер Он ово учини једном заувијек принијевши Самога Себе. Јер Закон поставља за првосвештенике људе који имају слабости, а ријеч заклетве, послије Закона, поставља Сина вавијек савршенога. А од овога што говорисмо главно је: ми имамо таквога Првосвештеника, Који сједе с десне стране Пријестола Величанства на Небесима, Свештенослужитељ Светиње и истинске Скиније, коју постави Господ, а не човјек.
ЈЕВАНЂЕЉЕ
Зачало 7 – Марко 2, 1-12: Излијечење одузетога у Капернауму.
1 И уђе опет у Капернаум послије неколико дана; и чу се да је у кући.
2 И одмах се скупише многи, тако да не могаху ни пред вратима да се смјесте; и казиваше им ријеч.
3 И дођоше к Њему са одузетим, кога ношаху четворица.
4 И не могући приближити се к Њему од народа, открише кров од куће гдје Он бијаше, и прокопавши, спустише одар на коме одузети лежаше.
5 А Исус, видјевши вјеру њихову, рече одузетоме: „Синко, опраштају ти се гријеси твоји!“
6 А ондје сјеђаху неки од књижевника и помишљаху у срцима својим:
7 „Што Овај тако хули на Бога? Ко може опраштати гријехе осим једнога Бога?“
8 И одмах разумјевши Исус духом Својим да они тако помишљају у себи, рече им: „Што тако помишљате у срцима својим?
9 Шта је лакше? Рећи одузетоме: ‘Опраштају ти се гријеси’; или рећи: ‘Устани и узми одар свој, и ходи’?
10 Но да знате да власт има Син Човјечији на земљи опраштати гријехе“; рече одузетоме:
11 „Теби говорим: ‘Устани и узми одар свој, и иди дому своме.’“
12 И уста одмах, и узевши одар, изиђе пред свима, тако да се сви дивљаху и слављаху Бога говорећи: „Никада тако што не видјесмо.“
Зачало 36 – Јован 10, 9-16: О добром Пастиру и Његову стаду.
9 Ја сам Врата; ако ко уђе кроза Ме, спашће се, и ући ће и изићи ће, и пашу ће наћи.
10 Крадљивац не долази за друго, него да украде и закоље и упропасти. Ја дођох да живот имају, и да га имају у изобиљу.
11 Ја сам Пастир добри. Пастир добри живот свој полаже за овце.
12 А најамник, који није пастир, коме овце нису своје, види вука гдје долази, и оставља овце, и бјежи; и вук разграби овце и распуди их.
13 А најамник бјежи, јер је најамник, и не мари за овце.
14 Ја сам Пастир добри и познајем Своје, и Моје Мене познају.
15 Као што Отац познаје Мене и Ја Оца; и живот Свој полажем за овце.
16 И друге овце имам, које нису из овога тора, и те Ми ваља привести, и чуће глас Мој, и биће једно стадо и један Пастир.
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
„Ја сам Врата; ако ко уђе кроза Ме, спашће се…“ (Јован 10, 9) Исто Господ говори и на другом месту: „Нико не долази Оцу осим кроз Мене.“ (Јован 14, 6) И још једном то потврђује када каже: „Без Мене не можете чинити ништа.“ (Јован 15, 5) Све вредно што у себи има Хришћанин, који је сав у Христу, добија једино од Христа. Његово оправдање је од Христа, и тело његово – такође је Христово. Онај ко се спасава, спасава се због тога што је обучен у Христа. Само у таквом стању он може да приђе Оцу. Ми смо отпали од Бога и зато смо изазвали гнев према себи. (Суђење по) правди Божијој одступа од нас и милост се Његова пружа ка нама и прима нас, који се приближавамо, само ако се приближавамо Њему у Христу и Христом. Печат Христов се отискује на целој природи Хришћанина. Онај ко га носи, поћи ће усред сенке смрти и неће се уплашити зла. Да бисмо били такви; ми имамо тајне – Крштење и Причешће, које у грешницима, по Крштењу, делују покајањем. Но, и то је од стране Господа. У наш удео, пак, спада да у своме духу образујемо погодна расположења за њихово примање – веру, која исповеда: „Ја сам пропао, но спасавам се само Господом Исусом Христом.“ Љубав, која ревнује да све посвети Господу, ништа не штедећи; и наду, која се не нада на себе, него је уверена да неће бити остављена од Господа, очекујући сваку помоћ од Њега, било унутрашњу било спољашњу, током целог свог живота, све док човек не буде узет тамо где је и Он Сам.
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
нуждникъ (нуждник) = силеџија, силник, подвижник
Матеј 11, 12
ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ: Ѿ дній жє Ї҆ѡанна Кр҇титєлѧ доселѣ Цр҇твїє Нб҇ноє нѹдитсѧ (съ нѹждєю воспрїємлєтсѧ), и нѹждницы восхищаютъ є.
ИЗГОВОР: От дниј же Јоана Кр(с)титеља доселе Ц(а)р(с)твије Н(е)б(е)ноје нудитсја (с нуждеју воспријемљетсја), и нуждници восхишчајут је.
СРПСКИ: А од времена Јована Крститеља до сада Царство Небеско с напором се осваја и подвижници га задобијају.
Календар
мај 29. (јулијански) / јун 11. (грегоријански) 2023.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Спомен свете дјеве мученице Теодосије Тирске; Страдање свете преподобномученице Теодосије Цариградске; Спомен Првог Васељенског Сабора; Спомен светог и блаженог Јована Јуродивог, Устјужског Чудотворца; Спомен светог оца нашег Александра, епископа александријског; Спомен светог свештеномученика Олвијана и његових ученика; Спомен светог новомученика Јована (Нана) Солунског; Спомен светог новомученика Андреја Хиоског; Спомен светих мученика мужа и жене.
Блаженопочивши патријарх Павле: О посту
Од свих средстава, чишћење душе за овај најприснији сусрет и сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?“ И кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да ли су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да ли су са неким у завади, и да ли можда нису блудници, а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи какве амајлије, или да можда не врши побачај.
А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Светог Писма и богомислију онога ко жели да се причести, и да не говоримо. Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Светој Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста, и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се чувати сваке крајности и једностраности.
Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он основао Собом, целокупним Својим животом и делом и утврдио особито Крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она Тело, коме је Он, Христос, Глава. По Вазнесењу Христовом, Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђељску науку, живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свога постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено. Не људима, него ни анђелима с Неба апостол Павле не признаје право да проповедају неко друго Еванђеље, осим онога које је проповедано. Променом, додацима и новотаријама могу се хвалити људске установе и оне секте које су отпале од истините Цркве Божије, али не и Православље. Једна од таквих установа божанског порекла је и установа поста. Још у Старом Завету Господ наређује пост као „уредбу вечну“. У Новом Завету Исус Христос, чистећи пост од фарисејских примеса и кварења, даје му нову божанску потврду велећи да ће Његови ученици постити, а особито тиме што је и Сам постио. Овим нас је поучио, вели Свети Василије Велики, „да се постом снажимо и да се привикавамо на подвиге у искушењима“.
Протојереј-ставрофор Љубомир Стојановић: Размишљање једног служитеља олтара Божијег
Хришћанство није само име, већ живот. Свако ко чини добро и сабира се са друрим из тог разлога, ко верује у Бога и човека, у могућност да сваки човек буде добар, то је хришћанин. Не да само прикажемо себе као добре, већ да то заиста будемо. Врхунац те љубави је Христов вапај са Крста: „Оче, опрости им.“ Опростити значи имати снаге, а не посустати и повући се пред злом. Вера није страх од већег, већ напредовање у љубави Божијој, где човек постаје наш брат. Чинимо добро, не да бисмо били награђени или похваљени, већ зато што видимо своју одговорност, видимо пуноћу и лепоту живота, а то видимо зато што указујемо на Христа, а не на себе. „Све могу у Христу Који ми моћ даје“, рекао је апостол Павле. Богочовек је мера свега. Добро, лепо и истинито су у сталном садејству, то морамо стално имати у виду.
Јереј Стеван Јовановић – Тумачење Дела Апостолских – део 1
Читање из Светог Писма
Апостол – З
Зачало 330: Јеврејима 11, 33-40
Прокимен, глас 8: Заветујте се и испуните (завете) Господу Богу нашем. (Псалам 75, 12)
Стих: Познат је у Јудеји Бог, у Израиљу је велико Име Његово. (Псалам 75, 2)
Прокимен, глас 4: Диван је Бог у Светима Својима, Бог Израиљев. (Псалам 67, 36)
Стих: У Црквама благосиљајте Бога, Господа са извора Израиљевих! (Псалам 67, 27)
Браћо, Свети вером победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бејаху силни у рату, поразише војске туђинске; неке жене примише своје мртве васкрсењем; други, пак, бејаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не бејаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, осведочени у вери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.
Алилуја, глас 4: Завапише праведници и Господ их услиша, од свих невоља њихових избави их. (Псалам 33, 18)
Стих: Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ. (Псалам 33, 20)
Литургија – Зачало 38: Матеј 10, 32-33, 37-38; 19, 27-30
32 Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
33 А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
37 Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан.
38 И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан.
27 Тада одговори Петар и рече Му: „Ето, ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?”
28 А Исус им рече: „Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за Мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на Пријесто славе Своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.
29 И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, Имена Мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни.
30 Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
Света Црква сваки дан молитвено помиње Свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, Света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све оне који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају Свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар, која је погодна за ново Небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за Светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако.
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
Мирослављево јеванђеље
мощи́ (мошчи/мошти) = моћи; имати снаге, бити јак, ваљати, вредети
мо̀щи (мошчи/мошти) = мошти, кости светитељске