Raspece HristovoДрага браћо и сестре,

Народ који нема своје књиге и свога писма, својих књигописаца и својих књигољубаца не може се назвати народом. Написана ријеч траје дуже од уста која су је изговорила, и грла из којег је довикнута, и ушију које су је чуле. Траје вјечно. Кад је за хиљаду година пронађу нијему на папиру или кожи, прозбориће. Ми смо понекад бивали записивани туђом руком у туђим књигама и туђим писмом. А перо у туђој руци, сине, опасније је од мача. Постајемо народ кад са својом руком запишемо у својим књигама и својим језиком и писмом.

Из „Немањиних завештања“
протојереј-ставрофор Првослав Пурић


Душко М. Петровић, књижевник

Затирање ћирилице и крстоносно српско слово

 

Нема српске латинице! Латиница није ни хрватско писмо, а камоли српско. Латиница је писмо латинског језика. Из латинице, која се развила из писма грчког језика у 7. веку пре Христа, па у првом допуњена са још два слова, настала су писма западноевропских језика, а у Источној Европи писма оних словенских језика чији је народ пао под римокатоличку цркву. Из латинице је настало и хрватско писмо.

Почетком 19. века, пред Илирски препород – који ће, као што је и било планирано, прерасти у хрватски национални покрет – загребачки бискуп Максимилијан Врховац позвао је 1813. „све духовне пастире своје бискупије“ да сакупљају народно благо. Био је то, у ствари, позив на велику, организовану пљачку и отимачину српског народног блага у Далмацији и Херцеговини, у Босни и Лици, у Банији, Кордуну и Славонији. Седамнаест година потом, 1830., кад су већ велики део српске народне књижевности, српских изворних песама, ношњи и обичаја у тим областима уписали као хрватску народну баштину, књижевници и знанственици хрватски узели су да „бирају“ између кајкавштине, то јест хрватског језика, којим су говорили Хрвати у своје четири жупаније, и штокавштине, то јест српског језика којим је говорио српски народ Далмације и Херцеговине, Босне и Лике, Баније, Кордуна и Славоније, и одлучили „дати предност штокавштини“, те је Људевит Гај пожурио да напише „Кратку основу хорвацко-славонскога правописања“. То писмо, по своме творцу Људевиту Гају, названо је гајица и тим писмом се и данас пише у Хрватској. На жалост, и Срби малог знања пишу данас гајицом, само што је у Србији зову српском латиницом (!?), како су је до скора звали и у Црној Гори и у БиХ, где су, у међувремену, то хрватско писмо и тај српски језик назвали по својим државама и територијама, као да су језик и писмо ствар територије и државе, а не народа.

И аустроугарски владари и службеници забрањивали су српску ћирилицу (Марија Терезија, Франц Јозеф, Бењамин Калај), али су и попуштали, одустајали од забрана после протеста српског народа и посебно Српске Православне Цркве, а хрватски владари не само да никад нису одустали, одступили, него су у том послу увек били непоколебљиви у намери и посве сурови у острашћеној мржњи.

У Брозовој Југославији прича о „латиници као модерном светском писму“ постаје нека врста крилатице у пословима непоштовања српског писма, па то касније прераста и у отворено ругање ћирилици. Југословенски језикословци су учвршћивали и коначно толико учврстили католичко-илирску „теорију“ о једном језику, „који Срби зову српско-хрватским, а Хрвати хрватско-српским“, да је она и данас – толико година после свих страдања Срба само зато што су Срби, што су православни и што пишу ћирилицом – на факултетима и по језичким трибинама најгласнија.

Српске ћириличне књиге гореле су много. У Хрватској и у муслиманско-хрватској федерацији у БиХ спаљене су у овом последњем рату скоро све ћириличне књиге. Не позивам никог на мржњу, нити ја мрзим оне који су толико зла нанели српском народу, српској књижевности, српском језику и писму, и српској вери православној, светосавској. Ја их искрено, искрено жалим и кад бих икако могао, радо бих им помогао. На то нас, роде, обавезује вера у Господа нашег Исуса Христа, залог праштања и жеља да помогнемо свакоме ко је у невољи, а ти мрзници јесу у невољи.

Св Ћирило и Методије

Св Ћирило и Методије

Свето је оно што су свети људи створили. Ћирилицу су створили браћа Ћирило и Методије. Ћирилицом се служе данас само православни Словени: Руси, Белоруси, Украјинци, Срби и Бугари. Једно се добро мора признати руским комунистима: што су задржали ћирилицу. Али је Римска ‘црква’, кроз дугу и крваву борбу, наметнула латиницу покатоличеним Словенима, да би их већма одвојила од православних. Али, оно што ни комунисти нису учинили у Русији, чине сада нека српска господа, пишу латиницом, издају књиге и листове латиницом. Просто, не знају шта раде. Они не знају да одбацити ћирилицу, значи одбацити половину Православља. И одвојити се од све српске писмености и прошлости. И трампити боље за горе. И увредити свете апостоле словенске, Ћирила и Методија. И огорчити до крви српски народ. И навући проклетство од Светог Саве. „Не, ако Бога знате, господо српска; ако сте учени, будите паметни!“, записао је Свети Николај охридски и жички, и кад год поново прочитам речи Светог Владике, обавезно помислим како је Господ био милостив према нама: послао нам је писмо у чијем је имену прво слово крстоносно. И то слово нас обавезује да чувамо своје крсно писмо, своју српску ћирилицу. Тако нам Бог помогао.


Hrist

Недељно Литургијско читање

Јутрења
зачало 36: Јеванђеље по Јовану 10, 9-16

9 Ја сам Врата; ако ко уђе кроза Ме, спашће се; и ући ће, и изићи ће, и пашу ће наћи. 10 Крадљивац не долази за друго, него да украде и закоље и упропасти. Ја дођох да живот имају, и да га имају у изобиљу. 11 Ја сам Пастир добри. Пастир добри живот Свој полаже за овце. 12 А најамник, који није пастир, коме овце нису своје, види вука гдје долази, и оставља овце, и бјежи; и вук разграби овце, и распуди их. 13 А најамник бјежи, јер је најамник, и не мари за овце. 14 Ја сам Пастир добри и познајем Своје, и Моје Мене познају, 15 као што Отац познаје Мене, и Ја Оца; и живот Свој полажем за овце. 16 И друге овце имам које нису из овога тора, и те Ми ваља привести, и чуће глас Мој, и биће једно стадо и један Пастир.

 

Литургија
зачало 334: Посланица Јеврејима 13, 7-16

7 Сјећајте се својих старјешина који вам проповиједаше ријеч Божију; гледајући на свршетак њихова живота, угледајте се на вјеру њихову. 8 Исус Христос је исти јуче и данас и у вијекове. 9 Не дајте се завести различитим и туђим учењима, јер је добро утврђивати срце благодаћу, а не јелима, од којих не имаше користи они који су у њима уживали. 10 Ми имамо жртвеник од којега немају права да једу они који служе скинији (=шатору). 11 Јер тјелеса оних животиња, чију крв за гријехе уноси првосвештеник у светињу, спаљују се ван станишта. 12 Зато и Исус, да би осветио народ крвљу Својом, пострада изван града.

13 Дакле, изиђимо к Њему изван станишта, поругу Његову носећи 14 – јер овдје немамо постојана града, него тражимо онај који ће доћи. 15 Кроз Њега, дакле, непрестано да приносимо Богу жртву хвале, то јест плод усана које исповиједају Име Његово. 16 А доброчинство и заједништво не заборављајте; јер се таквим жртвама угађа Богу.

зачало 24: Јеванђеље по Матеју 5, 14-19

14 Ви сте свјетлост свијету; не може се град сакрити кад на гори стоји. 15 Нити се ужиже свјетиљка и меће под суд, него на свијећњак, те свијетли свима који су у кући. 16 Тако да се свијетли свјетлост ваша пред људима, да виде ваша добра дјела и прославе Оца вашега Који је на Небесима. 17 Не мислите да сам дошао да укинем Закон или Пророке; нисам дошао да укинем, него да испуним. 18 Јер заиста вам кажем: ’Док не прође Небо и земља, неће нестати ни најмањега словца или једне црте из Закона, док се све не збуде.’ 19 Ако, дакле, ко укине једну од ових најмањих заповијести и научи тако људе, назваће се најмањи у Царству Небескоме; а ко изврши и научи, тај ће се велики назвати у Царству Небескоме.


Календар
Mај 4. (Јулијански) / Mај 17. (Грегоријански) 2020.

 

На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Света мученица Пелагија Тарсанка; свештеномученик Силуан, епископ Газски и с њим 40 мученика; Преподобни Никифор; Свети свештеномученик епископ Алвиан и његов ученик; Преподобни Иларије Чудотворац; Свети мученик Еразмо; Преподобни Никифор, игуман манастира Мидикијског; Преподобни Атанасије, епископ Коринтски; Преподобни Никифор Светогорац; Света Афродисија, Антонина, Мелуса, Валеријана, Макровија и друге с њима; Преподобни Никита, Кирило, Никифор, Климент и Исак; пренос моштију Светог Лазара Четвородневног и сестре његове, Свете жене Мироносице Марије.

Види ‘Пролог’
Види ‘Житија Светих’


Mисли за сваки дан у години:
Духовна порука Светог Теофана Затворника

 

Свети Теофан Затворник

Свети Теофан Затворник

„Спори се простота вере са лукавим неверјем (Јован 9). Пришавши слепцу који је прогледао, вера је просветила и његове умне очи, те је он јасно угледао истину. Гледајте како је код њега све логично. Питају га: „Шта ти кажеш о Ономе Који ти је дао вид?“ „Пророк је“, одговорио је он, то јест посланик Божији испуњен чудотворном силом. Непротивречан и исправан закључак. Међутим, књишка образованост неће да види ту исправност и xoћe да се уклони од њених последица. Пошто јој то није успело, она се обраћа некњишкој простоти својим предлогом: „Подај славу Богу. Ми знамо да је онај Човек грешан.“ Али простота вере не уме да повеже грешност и чудотворство, те отворено изражава: „Је ли грешан не знам; једно знам: да ја бејах слеп, а сада видим.“ Шта је могуће peћи против такве речи? Међутим, логика неверника је упорна и при свој очевидности се не стиди да тврди да не зна одакле је Онај Који је отворио очи слепоме. „У томе и јесте чудо“, говори им здрава логика вере, „што ви не знате откуда је, а Он отвори очи моје. А знамо да Бог не слуша грешнике; него ако ко Бога поштује и вољу Његову твори, тога слуша. Откако је века није се чуло да ико отвори очи рођеноме слепцу. Кад Он не би био од Бога, не би могао ништа чинити.“ Рекло би се, после овога ништа друго није остајало него да се преклони глава под силом исправног закључка. Међутим, књишка ученост не може да трпи здраву логику вере, и зато га истераш. Па, пођи онда да доказујеш истину вере онима код којих се ум искварио од упорности неверја. Неверници свих времена су људи истог кроја.“


Духовно созерцање:
Поштовање икона 1. део

Преподобни Јустин Ћелијски – Догматика Православне Цркве, том III, део 2, Црква свих Светих: Свете иконе

Преподобни Јустин Ћелијски

Преподобни Јустин Ћелијски

Род људски на земљи није друго до најраскошнији иконостас Божји. Овај свет, ови светови, ова васиона, ове безбројне васионе и јесу величанствени храм Божји, а људи – иконостас тога храма. Јер сваки је човек посебна икона Божја, слика Божја, обличје Божје. У тој боголикости је божанско величанство човека, свевредност човека, неуништива бесмртност човека и ничим незаменљивост човекова бића. Отуда је божански смисао и циљ човекова бића: ту боголикост развити и усавршити до највећег савршенства. Очигледно, човек је створен као потенцијални богочовек, да би из себе и собом усавршио човека у благодатног богочовека.

Тајна живота је божанска и света: човеку је дат живот да потпуно обоголичи себе, измала себе у савршену свету икону Божју, да постане потпуно боголик, потпуно христолик, да потпуно охристоличи себе. Зато је Бог и постао човек да нам као Богочовек, као Црква да сва средства да у њој и њоме постигнемо тај богопостављени узвишени циљ. Јер је Богочовекова благовест над благовестима и заповест над заповестима: „Будите савршени као што је савршен Отац наш Небески” (Матеј 5, 48; Лука 6, 36). Α то постићи, како? Помоћу Светих Тајни и светих врлина. Јер се помоћу њих расте „у човека савршена, у меру раста висине Христове” (Ефесцима 4, 11-13).

Но та боголикост, та првоздана христоликост, постала је унакажена у човеку. Чиме? Грехом, смрћу, ђаволом. Α грех, сваки грех личи на ђавола и ођавољује човека. Светоотачка је, златоустовска је мисао: „Грех је ђаво”. Да, сваки грех је ђаво: мали грех – мали ђаво, велики грех – велики ђаво. Нема сумње, ђаво је главни проналазач и творац и зачетник греха. И он се свим силама труди да ођаволичи човека, да у души његовој потисне боголикост и измала ђаволикост. И тако човека начини иконом ђавола, сликом ђавола. И уместо слике Божје у души се грехољубљем намала слика ђавола. И човек живи водећи себе између боголикости и ђаволикости. Боголикост – обоголичење; ђаволикост – ођаволичење. Сваким својим грехом човек ођаволичује себе; а сваком врлином и сваком Светом Тајном обоголичује. И тако непокајано грехољубиви људи постају „деца ђавола” (1. Јованова 3, 8-10), а христољубиви „деца Божија” (Јован 1, 12; 1. Јованова 3, 1). Ођаволичење бива кроз грехе и страсти; обоголичење кроз Свете Тајне и свете врлине, „док се Христос не уобличи у нама” (Галатима 4, 19; Римљанима 8, 29).

Сваки човек је иконописац, јер душу своју иконопише – богопише или ђавопише. Да, човек је или богописац или ђавописац: кроз богољубље – богописац, кроз грехољубље – ђавописац. Јер сваки грех носи на себи слику ђавола, и неминовно одсликава у души човековој своју слику, те се тако душа претвара у ђавољи иконостас. Обоголичити васцелог човека помоћу Богочовека – то је бесмртна мисија Цркве. И Црква непрекидно то ради, и на томе ради: да се васцели род људски усавршава у богоживљењу, у обоголичењу, да све људе преобрази у дивне иконе Божје, чисте од греха и страсти, и да ове у њима буде вечно и богочовечно. Отуда у Цркви кроз сву историју њену стална борба за молитвено и побожно поштовање светих икона. Не треба заборављати, ђаволу је главно: лишити човека боголикости, богосличности, унаказити у њему икону Божју, лик Божији, слику Божију. Насупрот томе сво Апостолско-светоотачко Предање јасно и исповеднички одлучно проповеда и исповеда побожно поштовање светих икона. И кроз то указује васцелу тајну Богочовечанског домостроја спасења: Господ Христос је дошао у свет, постао човек – да у човеку васпостави и обнови пали лик Божји, икону Божју, образ Божји. У тропару Божићњег предпразништва вели се: „Христос се рађа да васпостави пали образ Божји.” [ту исту благовест налазимо у Догматику 4. гласа]

БЛАГОВЕСТИ

БЛАГОВЕСТИ. Охрид, Народни музеј. Двојна икона. 94,5 џ 80,3 цм. Почетак XИВ века.

Срцем свога бића побожно поштовање Светитеља Божјих извија се у молитвено поштовање њихових светих икона. Престављајући обличје светог тела Светитељског, тог свештеног сасуда благодати Божје, тог храма Духа Светога, тог храма Бога живога, свете иконе изазивају молитвено расположење у нама и појачавају поштовање према самим Светитељима. То се поштовање изражава: молитвеним созерцањем светих икона, побожним клањањем, целивањем, кађењем светих икона и паљењем свећа пред њима. Но, као што побожним поштовањем Светитеља не боготворимо Светитеље, и побожним поштовањем светих моштију не боготворимо мошти, тако и молитвеним поштовањем светих икона ми не боготворимо иконе, јер поштовање указујемо, не вештаству од кога су направљене, већ свештеном лику као потсетнику на прволик, на оригинал. По молитвеној речи Цркве: „Поштовање указивано лику прелази на прволик” (=Чин освећења иконе Христове). [ова благовест је узета од Светог Василија Великог] Другим речима, побожним поштовањем светих икона ми одајемо молитвено поштовање живим личностима Светитеља које оне изображавају, а који стварно живе на Небесима као молитвеници и заступници наши пред Богом. У таквом смислу поштујемо и иконе Самог Господа Христа и светих Небеских Сила Бестелесних. Мада по Божанској природи Својој неописан и неописљив, и изнад сваке људске претставе и речи и слике, Господ Христос је Својим оваплоћењем, Својим учовечењем благоволео описати Себе, уобличити Себе у људско обличје, урамити Себе у тело људско, и на тај начин постати видљиво обличје, видљиви лик, видљива икона Бога невидљивога. Свети апостол Павле благовести: „Господ Христос, иако обличје Бога, понизи Себе узевши обличје слуге, поставши као и други људи, и на очи нађе се као човек” (Филипљанима 2, 6-7). Свети Апостол вели да је Господ Христос „икона Бога невидљивога” (Колошанима 1, 15). Црква ту благовест богонадахнуто казуjе у благодатним молитвама својим: „Ти, Господе, Који си Божанском природом Својом неописан, оваплотивши се у последње време, изволео си описати Себе; а примањем тела узео си на Себе сва својства његова.” „Пресвета Богородице, неописани Логос Очев, описа Себе оваплоћењем из Тебе.” [недеља прва Свете Четрдесетнице, на Господа возвах, стихира]

Све то даје нам могућности и права да Господа Христа, Који је видљиво обличје Бога невидљивога, изображавамо на светим иконама, клањајући им се с молитвеним умилењем и усхићењем. Јављања, пак, светих Анђела у људском облику дала су Цркви и разлога и права да и њих изображава на светим иконама.

Молитвено поштовање светих икона је не само у сагласности са Божанским Откривењем, него и проистиче из њега као свог првобитног извора. У Старом Завету Господ Бог наређује пророку Мојсеју да начини ковчег завета, опточи га златом и постави у најважнијем делу старозаветног храма – у Светињи над Светињама, да би он био видљиви знак невидљивог присуства Божјег (2. Мојсијева 25, 10; 26, 33; 5. Мојсијева 10, 1-5). Уз то Господ наређује да се на заклопцу ковчега завета начине два херувима златна, и поставе на два краја заклопцу, обећавајући Мојсију да ће се састајати са њим и говорити „са заклопца између два херувима” (2. Мојсијева 25, 18-22). И још Бог наређује да се на завеси, која одваја Светињу над Светињама од светилишта, извезу херувими, као и на свих десет других завеса које су се налазиле у скинији (2. Мојсијева 26, 1, 31).

Тако направљен ковчег, и тако украшен херувимима, сведочио је ο присуству невидљивога Бога, побуђивао верне на побожно страхопоштовање пред Богом и ревносно испуњавање Његових заповести, окриљавао им душе на молитвено узлетање к Богу, на даноноћно херувимско служење Господу. То утолико пре што су Јевреји побожно поштовали свете Анђеле као блажене слуге Божије, и своје заступнике, посреднике, помоћнике (1. Мојсијева 3, 24; 24, 7; 28, 12; Исуса Навина 5, 13-15; 2. Самуилова 24, 16; 2. Царевима 19, 35; Јов 33, 23; Псалам 17, 11; 33, 8; 90, 11; Исаија 37, 36; Језекиљ 10, 2-22; Данило 3, 54; 6, 22; 7, 10; 8, 11; 10, 13; 12, 1; Сирах 48, 24; 1. Макавејцима 7, 41; 2. Макавејцима 15, 22). Када је ковчег полазио на пут, Мојсије говораше: „Устани, Господе, и нека се разаспу непријатељи Твоји, и нека беже испред Тебе који мрзе на Тебе.” Α кад се ковчег заустављао, говораше: „Уврати се, Господе, κ мноштву тисућа Израиљевих” (4. Мојсијева 10, 35-36). Када, пак, Израиљци, предвођени Исусом Невином, претрпеше пораз од Гајана, „Исус раздрије хаљине своје и паде лицем на земљу пред ковчегом Господњим, и лежа до вечера, он и старешине Израиљеве” (Исуса Навина 7, 6-15), на што му се Господ јави и рече шта треба да ради, да би се одржао пред непријатељима својим. Α када се, за царовање Давидова, ковчег завета преношаше из дома Аведарава у град Давидов, и „Давид из све снаге играше пред Господом”, подругну му се Михала, кћи Саулова, на што јој Давид рече: „Играо сам, и играћу пред Господом; и још ћу се већма понизити, још ћу мањи себи бити” (2. Царевима 6, 12, 14, 16, 21-22). Подразумевајући под подножјем Божјим ковчег завета, Давид призива и друге да му се клањају: „Узвишујте Господа, Бога нашега, и клањајте се подножју Његову, јер је свето (Псалам 98, 5; 1. Дневника 28, 2). Α када Соломон сагради велелепни храм Богу, он „начини два херувима у Светињи над Светињама; десет лаката беше висок сваки; а све зидове храму унаоколо искити резаним херувимима” (1. Царевима 6, 23, 29; 1. Дневника 3, 7, 10-13). И такав храм Господ Бог освети и благослови, ο чему је у Светој Књизи написано: „И јави се Господ Соломону и рече му: ’Услишио сам молбу твоју и молитву твоју, којом си Ме молио: осветио сам храм овај који си сазидао, да ту наместим Име Своје до века; и очи ће Моје и срце Моје бити онде вазда’” (1. Царевима 9, 23). И Јевреји су се клањали Господу и храму, и указивали дужно поштовање, како ликовима херувима, тако и осталим свештеним принадлежностима храма као обличју и сенци Небеских ствари (2. Мојсијева 33, 10; Јеврејима 8, 5).

СВЕТИ ПАНТЕЛЕЈМОН

СВЕТИ ПАНТЕЛЕЈМОН. Хиландар, музеј. 41џ34 цм. Почетак XИВ века.

Побожно кађење пред светим иконама засновано је на непосредној заповести Божјој Аарону, да намести златни олтар кадиони пред ковчегом завета и да свако јутро кадом миомирисним кади ковчег завета и херувиме на њему, као и завесу пред ковчегом завета на којој су били извезени херувими (2. Мојсијева 30, 7-8; 40, 5, 26-27; 2. Дневника 26, 16-19; 1. Самуилова 3, 14; Псалам 140, 2; Лука 1, 9). Уједно са заповешћу ο кађењу Господ је дао заповест и ο паљењу свећа пред светим иконама (2. Мојсијева 27, 20; 30, 7-8; 31, 8; 39, 27; 3. Мојсијева 24, 2-4; 1. Самуилова 3, 3).

Но за неке настаје питање, да ли такви ликови херувима и побожно поштовање које им је указивано, не противречи другој заповести Божјој у Декалогу: „Не гради себи лика резана, нити какве слике од онога што је горе на Небу, или доле на земљи, или у води испод земље. Немој им се клањати, нити им служити” (2. Мојсијева 20, 4-5). Ни у ком случају, јер су и ликови херувима израђени по заповести Божјој, а и побожно поштовање им је указивано по заповести Божјој. Они нису престављали собом никаква божанства, нити су их Јевреји сматрали божанствима. Они су претстављали собом бића која служе једином истинитом Богу, бића која се јављају као најближе слуге Божије, као најревноснији вршиоци воље Божије. И само као таквима указивано им је побожно поштовање. Α под ликовима резаним (=кумирима) у другој заповести Декалога разумели су се идоли, којима би људи хтели да потисну истинитог Бога, да Га замене њима и ставе њих на место Божје (5. Мојсијева 4, 15-19).

Нема сумњe да су се ликови херувима налазили и у обновљеном храму јерусалимском, који је Господ Исус таκο ревносно посећивао ради молитве, и никада ниједном речју није осудио свештене принадлежности његове. Напротив, Он их је са искључивом ревношћу штитио, тако штитио да је у Свом земаљском животу само два пута подигао бич на људе, и оба пута у заштиту чистоте и светости храма као дома молитве и дома Оца Свог Небеског, и то подигао на оскврнитеље храма (Матеј 21, 12-13; Марко 11, 15-17; Лука 19, 45-46; Јован 2, 13-17). По угледу на овога Господа и Учитеља, Апостоли су, по силаску Светога Духа на њих, многократно одлазили у исти храм на молитву (Дела Апостолска 2, 46; 3, 1, 8; 21, 26) и проповед Еванђеља (Дела Апостолска 5, 20; 2, 11-26), што указује да и они нису видели ничег идолопоклоничког у ликовима херувима. Говорећи ο старозаветној скинији и њеним богослужењима као обличју и сенци Небеских ствари, Апостол Павле подржава мисао да новозаветни хришћански храм својим устројством мopa још више личити на Небеску нерукотворену скинију (Јеврејима 8, 5; 9, 11, 23; 10, 1; 12, 22).

Ово учење Светога Писма ο светим иконама постаје очигледније и бесмртније и при летимичном осврту на учењe Светог Предања ο томе. Свето Предање сведочи: Сам Господ Христос благоволео је на чудесан начин изобразити лик Свој на убрусу и послати га цару едеском, Авгару. Ο томе Свети Дамаскин пише: „Авгар је послао живописца да изради лик Господа. Но када живописац није могао то учинити због силног сјаја лица Његовог, тада је Сам Господ, приневши убрус на Своје Божанско и животворно лице, изобразио на њему лик Свој и послао га Авгару.” Ово предање потврдили су као истинито свети Оци Седмог Васељенског Сабора. Исто тако, по сведочанству Светог Предања, свети Еванђелист Лука, који је био лекар и живописац, радио је и оставио после себе иконе Пресвете Богородице, које су се с побожношћу предавале у Цркви из века у век.

Иако гоњени у прво време, хришћани су ипак по тајним молитвеним домовима и катакомбама употребљавали извесна изображења, символе, иконе, као: пастира, рибу, крст, и указивали им молитвено поштовање. Да не би на то окретали пажњу незнабожаца, који су их свирепо гонили, они су избегавали да пишу ο томе. Само у изузетним приликама, принуђени потребама, они су по нешто писали ο томе. Тертулијан јасно сведочи да су незнабошци, потцењујући хришћане, називали их поклоницима крста, служитељима крста. Α то пοказује да су хришћани одавали побожно поштовање крсту Спаситељевом и клањали му се. Јевсевије пише да су хришћани имали при себи не само изображења светих Апостола, већ и самога Господа Христа, која су они поштовали, не по незнабожачки, већ по хришћански.

Α када је почетком четвртога века хришћанство добило слободу вероисповести, иконе су се почеле слободно и јавно умножавати, употребљавати и побожно поштовати на све стране, по храмовима и домовима. Тиме је продужена свештена пракса Цркве из најранијег доба. Јер да до Миланског едикта нису биле у употреби свете иконе, Црква их сигурно не би могла, нити смела почети употребљавати тек од четвртог века. Таква новина би била немогућа када се има у виду са колико се обазривости, строгости и ревности пазило да се богооткривено учење Светога Писма и Светога Предања очува у свој апостолској чистоти и неприкосновености.

Светоотачка сведочанства ο побожном поштовању светих икона многобројна су од четвртог века па надаље. Ево неколико од њих. Свети Атанасије Велики пише: „Ми, верни, клањамо се иконама не као боговима, већ само показујемо своје расположење и љубав према лицу које је изображено на икони. Стога ми често пута, када се лик на њој изглади, спаљујемо је као непотребно дрво. Ми се клањамо и целивамо децу и родитеље своје, то јест да им изразимо љубав душе своје. Тако су се и Јудејци клањали таблицама Закона и двама златним херувимима, поштујући тиме не камен и злато, већ Господа Који је наредио да се то начини.” Побожно поштујући свете иконе, Свети Василије Велики вели да су оне „предане од светих Апостола и изображавају се у свима црквама.” „Поштовање лика (=иконе) прелази на прволик (=првоикону).” Свети Григорије Богослов пише да су сводови величанственог храма у Назијанзу били покривени иконама, и да су иконе употребљаване по домовима. Блажени Теодорит и историчар Филосторг сведоче ο томе како хришћани побожно поштују свете иконе, пред којима се клањају, пале свеће и каде. О свеопштој распрострањености на Западу икона Спаситељевих, Апостолских, Пророчких и осталих сведочи Блажени. Из шестога века имамо сведочанство Светог Анастасија Синајита који пише ο чуду иконе Светог Теодора: „Сарацени су је оскрнавили и одмах их је снашла смрт.”

КРШТЕЊЕ ХРИСТОВО

КРШТЕЊЕ ХРИСТОВО. Београд, Народни музеј. 40 џ 32 цм. XИВ век.

За време иконоборства догмат ο побожном поштовању светих икона запечаћен је крвљу многих светих Мученика и апостолском неустрашивошћу многих светих Исповедника. Α писаном речју бранили су га нарочито Герман, патријарх цариградски, Григорије, папа римски, а изнад свега Свети Јован Дамаскин. Сакупивши древно богооткривено учење Светог Писма и Светог Предања ο побожном поштовању светих икона, Свети Дамаскин је написао три знамените ’Речи’ ο светим иконама [прочитати у 2-ом и 3-ем делу сав текст]. У њима он богонадахнуто благовести: „Пошто нас неки укоравају што се клањамо и указујемо поштовање икони Спаситеља и Владичице наше, Богородице, а и осталих Светитеља и Угодника Христових, то нека они чују да је Бог у почетку створио човека по лику (=образу, слици) Своме. Отуда се ми, не ради тога ли, клањамо један другоме што смо створени по образу Божјему? Јер поштовање, указивано образу, прелази на првообраз. Првообраз је оно што се изображава, са чега се врши снимање. Сам је Бог први начинио икону, јер је првога човека створио по образу Божјему.”

Духоносни Оци Седмог Васељенског Сабора, потврдивши печатом сагласности богооткривено учење Светога Писма и Светога Предања ο побожном поштовању светих икона, осудили су иконоборце свих времена и донели богонадахнуту одлуку: „Ми неприкосновено чувамо сва Црквена Предања, потврђена писмено или не писмено. Једно од њих заповеда да правимо живописана иконска изображења. Пошто је ово сагласно са историјом еванђелске проповеди, служи за потврду тога да се Бог Логос истински и не привидно оваплотио, и служи нам на корист; јер такве ствари, које узајамно објашњавају једна другу, без сумње и доказују узајамно једна другу. На том основу, ми који гредимо Царским путем и следимо Божанственом учењу светих Отаца наших и Предању Католичанске (=васељенске, саборне) Цркве, јер знамо да у њој обитава Дух Свети, са сваком брижљивошћу и обазривошћу одређујемо да се чесне иконе предлажу за поклоњење њима онако исто као и изображење чесног и животворног крста, па биле оне направљене од боја или мозаичких плочица или од неког другог вештаства, само да су направљене на доличан начин, и находиле се оне у светим Црквама Божјим, на светим сасудима и одеждама, на зидовима и на дашчицама, или у домовима и поред путева; а исто тако биле то иконе Господа и Бога Спаситеља нашег, Исуса Христа, или беспрекорне наше Пресвете Богородице, или чесних Ангела и свих Светих и Праведних мужева. Уколико чешће помоћу икона они буду били предмет нашег сазерцања, утолико се више они који гледају на ове иконе подстичу на сећање ο самим првообразима, стичу више љубави к њима и бивају већма побуђивани да им указују поштовање, целивање и поклоњење, али никако не оно истинско служење које, по вери нашој, доликује једино Божанској природи. Они бивају побуђени да приносе иконама тамјан у част њихову и да пале свеће пред њима, као што то чине у част изображења часнога и животворнога крста, светих Ангела и других свештених приноса, како се то, из благочестивих побуда, чинило и у старини; јер се поштовање, указивано икони (=образу, лику) односи на њену првоикону (=првообраз, прволик), и они који се клањају икони, клањају се ипостаси на њој изображенога. Такво се учење налази у светих Отаца наших, то јест у Предању Католичанске (=васељенске, саборне) Цркве, у којој је Еванђеље наслеђем прелазило од једнога Оца другоме.”

Свака света икона је жариште и обиталиште чудотворне благодати Божје, која очишћује човека, освећује, обогочовечује, охристовљује, обожује, отројичује. Света догматска истина ο побожном и молитвеном поштовању икона налази своје благодатно-опитно оправдање и сведочанство у безбројним чудесима која се одвајкада догађају у Цркви од чудотворних и уопште светих икона широм православнога света, нарочито од чудотворних икона Пресвете Богородице. Међу њима има и мироточивих; као, на пример: света икона Успенија Богоматере у Малевитском манастиру у Грчкој, у средишном Пелопонезу, која и данас точи из себе миро дивног Небеског мириса.

Своју веру и догму и благовест ο побожном поштовању светих икона Црква је занавек запечатила у пет чинова освећења и благосиљања икона. И то:

  1. Чин благосиљања и освећења иконе Пресвете Тројице;
  2. Чин благосиљања и освећења иконе Христове;
  3. Чин благосиљања и освећења иконе Пресвете Богородице;
  4. Чин благосиљања и освећења иконе Светитеља;
  5. Чин благосиљања и освећења разних икона.
  6. Постоји и посебни Чин благосиљања и освећења крста за ношење на грудима.
  1. У Чину освећења иконе Пресвете Тројице свештеник се моли Пресветој Тројици: „Ставивши ову икону са побожном намером пред Твоје величанство, ми просимо, молимо и преклињемо Твоје милосрђе: погледај милостиво на њу и пошљи јој Свој Небески благослов, и благослови је и освети је у Своје трисвето Име, да би они, који је побожно буду поштовали и пред њом се Теби смирено клањали и са вером молили, обретали милост и добијали благодат, и ослобађали се свих невоља и тешкоћа, и добијали опроштај грехова, и удостојавали се Царства Небеског, благодаћу и добротом и човекољубљем Тебе, једног у Тројици слављеног Бога, Оца и Сина и Светога Духа.” И три пута кропећи унакрст икону освећеном водом, свештеник говори: „Освећуje се икона ова благодаћу Пресветога Духа кропљењем воде ове освећене, у Име Оца и Сина и Светога Духа, амин.”
  2. БОГОРОДИЦА УМИЛЕНИЈА

    БОГОРОДИЦА УМИЛЕНИЈА. Манастир Дечани. Иконостас. 164,5џ56 цм. Око 1350.

    У Чину освећења иконе Христове свештеник се моли Тросунчаном Господу: „Знајући да поштовање лика прелази на прволик, ми припадамо Теби и усрдно се молимо: погледај милостиво на нас и на икону ову, и ради оваплоћења и јављања Јединородног Сина Твог, у Чији спомен ову икону начинисмо, пошљи јој Твој Небески благослов и благодат Пресветога Духа, и благослови је и освети, подај јој исцељујућу силу и одбојну за све ђаволске замке, и испуни је благослова и моћи оног светог нерукотворног лика, коју он изобилно доби од додира светог и пречистог лица љубљеног Сина Твог, да би и она чинила силе и чудеса на утврђење православне вере и спасење верних људи Твојих, и да би сви који се буду Теби, и Јединородном Сину Твом, и пресветом и животворном Духу Твом, пред овом иконом клањали, и са вером призивали, и усрдно се молили, били услишени и милост човекољубља Твог издејствовали и благодат добили.” И још се свештеник моли: „Чуј, Господе, Боже мој, из светог обиталишта и са Престола славе Царства Твога, и милостиво пошљи свети благослов Свој на ову икону, и кроз кропљење овом освећеном водом благослови је и освети, и дај јој исцелитељну силу од сваке болести и немоћи, и одбрамбену од свих ђаволских замки, за оне који јој прибегавају, и пред њом Теби се клањају, моле и прибегавају; и да Ти њихова молба увек буде пријатна и услишена.”

  3. У Чину освећења иконе Пресвете Богородице свештеник се моли Трисветом Богу и Господу: „Господе Боже наш, Ти си нашао за добро да се Твој сапревечни и једносушни Син и Логос оваплоти од Пречисте Приснодјеве Марије, и начинивши Је Богородицом помоћу Његовог пречистог рођења од Ње, Ти си Је учинио заштитницом, помоћницом и молитвеницом за ове верне; погледај сада на нас који Ти се смирено молимо и Њу истински Богородицом називамо, и верујемо да Она то јесте, и Њу призивамо са вером на молитву Теби, и учини да наша искања и молбе молитвама Њеним буду услишени, и пошљи благодат Пресветога Духа Твог на икону ову, коју слуге Твоје начинише у част и спомен Њен, и благослови је и освети Небеским благословом Твојим, и дај јој силу и моћ да чини чудеса, учини да буде лечитељка и извор исцељења свима који јој у болестима прибегавају и ишту помоћ од Тебе, Богородице ради; и све оне који пред овом иконом буду достојно поштовали преблагословену Дјеву и Матер Господа нашега, Исуса Христа, љубљеног Сина Твог, и као заштитницу рода хришћанскога буду у невољама и несрећама својим призивали на молитву κ Теби и у помоћ, удостоји да добију заштиту и брзу помоћ, и милостиво им подај опроштај грехова, и учини да искану од Тебе благодат брзо добију и обрету жељену од Твога човекољубља милост, милосрђем родившег се од Ње телом Јединородног Сина Твог, оваплоћеног Бога и Спаситеља нашега, Исуса Христа, са Којим Теби приличи свака слава, част и поклоњење, са пресветим, благим и живототворним Твојим Духом, сада и увек и кроза све векове.” И још ова молитва: „Чиста Дјево, онима што с љубављу поштују Твоју свету икону, и сложно Те као истиниту Мајку Божију исповедају, и са вером Ти се клањају, буди чуварка и моћна заштитница, отклонећи од њих свако зло као Она Која може све.”
  4. У Чину освећења иконе Светитеља свештеник се моли: „Господе Боже Сведржитељу, Боже отаца наших, Ти си давно у Старом Завету наредио да се у Скинији сведочанства начине ликови херувима од дрвета, злата и везени, и сада не одбацујеш ликове и иконе светих Угодника Твојих, него их примаш, да би верне слуге Твоје, гледајући на њих, прослављали Тебе Који си њих прославио, и старали се подражавати живот и дела њихова, помоћу којих се они удостојише благодати Твоје и Царства; Теби се молимо: погледај сада на икону ову, израђену у част и спомен Твога светог име светитеља, и благослови је и освети, и свима који је поштују, и пред њом Теби се клањају и моле, и светог име светитеља на молитву Теби призивају као слугу и пријатеља Твога, буди милостив слушалац и добар и дарежљив дародавац, избављајући их од сваке невоље и беде, и од сваке немоћи душевне и телесне, удостојавајући их Твоје жељене благодати и милосрђа, молитвама Твог светог име светитеља. Јер си Ти извор освећења и давалац добара, и Теби славу узносимо, са Јединородним Твојим Сином, и с пресветим и благим и животворним Твојим Духом, сада и увек и кроза ове векове.” И још се свештеник моли: „Господе, Боже наш, Ти си саздао човека по лику и по прилици Својој, а пошто је непослушношћу првозданога био унакажен, Ти си очовечењем Христа Твога, Који, узевши обличје слуге, на очи нађе се као човек, обновивши лик, привео га у Светима Твојим у првобитно достојанство, чије ми иконе побожно поштујући, Светитеље који су Твој лик и прилика чествујемо. Α поштујући њих, ми поштујемо и славимо Тебе као прволик. Стога Те молимо: пошљи благодат Твоју, и кропљењем воде ове освећене благослови и освети икону ову у славу Твоју, а у част и спомен Твога Светитеља име светитеља, и све који икону ову поштују, и пред њом Ти молбе своје упућују, благослови и милостиво удостој да обрету пред Тобом благодат.”
  5. У Чину освећења разних икона свештеник се моли: „Господе Сведржитељу, Боже отаца наших, у Тројици Светој слављен и обожаван, Тебе нити ум може постигнути, нити реч може исказати; Тебе никада нико од људи видео није; но као што од Светога Писма научисмо, тако верујемо и тако исповедамо Тебе, Бога Оца беспочетног, и Сина Твог једносушног, и Духа Твог сапрестолног. Ти си се у Старом Завету, у јављењу Твом патријарху Авраму, у виду Три Анђела, а у последње дане по оваплоћењу Јединородног Сина Божјег, Господа нашега Исуса Христа, од Приснодјеве Марије, у крштењу од Јована на Јордану, у пресветлом Преображењу на Тавору, и у преславном Вазнесењу на Елеону, јавио и обличје нам Пресвете Тројице показао; а још си нас научио да поштујемо и нерукотворни лик Господа нашега Исуса Христа, који је Он на чудесан начин изобразио на убрусу и едеском књазу Авгару послао и њиме њега и многе друге разне болеснике исцелио; исто тако иконе и ликове Твојих Светих Угодника не одбацујеш, него примаш. Ти сам и сада погледај на иконе ове које слуге Твоје начинише у част и славу Тебе једног у Тројици Светој слављеног Бога, и Јединородног Сина Твог, Господа нашег Исуса Христа, и пречисте и преблагословене Матере Његове, Владарке наше, Пресвете Богородице и Приснодјеве Марије, и у спомен Твојих светих имена светитеља, благослови их и освети, и подај им силу исцелитељну, одбрамбену од свих ђаволских замки, и учини да сви који се пред њима буду молили, буду услишени, и милост човекољубља Твог привуку, и благодат добију. Јер си Ти освећење наше, и Теби славу узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и кроза све векове.”
  6. У Чину освећења крста за ношење на грудима свештеник се моли: „Господе Исусе Христе, Боже наш, Ти си добровољно зажелео да ради спасења нашега будеш прикован на крсно дрво, и изволео да ово осветиш пречасном крвљу Својом; Ти си крстом Својим искупио свет од робовања ђаволу, и древну обвезницу непријатеља нашег ђавола крстом поцепао, и род људски од насиља његовог крстом ослободио; Тебе смирено молимо: погледај милостиво на ово крсно знамење, и пошљи Свој божански благослов и благодат, и дај му силу и крепост, да се сваки, који га буде на себи носио у спомен Твојих спасоносних страдања и Твоје животворне смрти, и ради чувања и заштите душе и тела, удостоји добити Небески благослов и помоћ. И као што си жезал Аронов благословио да одбија противничка неверја и уништава враџбинска маштања, тако благослови и ово крсно знамење, и улиј у њега помоћ Твоје заштите против свих ђаволских сплетки, да свакоме који га на себи носи благодаћу Твојом буде спасоносна заштита и одбрана од свакога зла душе и тела и на умножење у њему Твојих дарова и хришћанских врлина. Јер Ти благосиљаш и освећујеш све, Христе Боже наш.” И још се свештеник моли: „Господе Исусе Христе, Боже наш, Ти на висинама живиш и на смирене гледаш, ми недостојне слуге Твоје приклонисмо Теби вратове срца свог и тела и смирено Те молимо: пошљи Свој Небески благослов на ово крсно знамење, и у кропљењу освећеном водом испуни га силе Твоје и крепости ради прогоњења и уништења сваке ђаволске замке, а свакоме верноме слузи Твоме, који га буде носио на себи, дај да буде заштита душе и тела од видљивих и невидљивих непријатеља и од свакога зла, и на умножење благодати Твоје. Јер си Ти освећење наше, Христе Боже наш, и Теби славу узносимо са беспочетним Твојим Оцем, и пресветим и благим и животворним Твојим Духом, сада и увек и кроза све векове.” И три пута кропећи унакрст крст освећеном водом, свештеник говори: „Благосиља се и освећује ово крсно знамење кропљењем воде ове освећене, у Име Оца и Сина и Светога Духа, амин.”

Боголикост човекова бића и јесте првоеванђеље, праеванђеље, бесмртно еванђеље, неуништиво еванђеље, природно еванђеље свакога човека који долази на свет (Јован 1, 9). У тој боголикости је: и човеково осећање Бога, и човекова свест ο Богу, и човекова чежња за Богом, и човекова огромна слобода, и човеков вечни живот, и човеково отимање од смрти, и човеково неуморно хрљење ка свему што је вечно. У боголикости је суштина човекова бића, суштина неуништива и бесмртна. Она и сачињава језгро човекове личности, човекове ипостаси. Она и чини њега изузетним бићем, оним чиме човек и јесте човек. Њоме је човек свестан себе као себе. И он њоме осећа себе као себе и у рају, и у паклу, и у васцелом животу свом. Отуда пакао и његова зла муче човека, муче боголику суштину његове личности. То је за њу неприродно, супротно њеној природи. Напротив, за њу боголику природно је бити у оном што је Божје, што је од Бога и у Богу. Јер да је човек по природи ђаволик, греси и њихова зла не би мучила човека – били би му природни и логични. Но пошто је човек по природи боголик, њему су природни и пожељни рај и све неисказане христолике красоте и дивоте у Царству Тросунчаног Божанства.

Нема сумње, боголикост човекова бића је најсавршенија у Богочовеку Господу Христу, у Богочовечанском телу Цркве Његове. Отуда благовест над благовестима: охристоличити себе до крајњих граница свога боголиког бића, растући помоћу Светих Тајни и светих врлина „у човека савршена, у меру раста висине Христове” (Ефесцима 4, 13). Α то бива и то се збива живљењем у Цркви Христовој „са свима Светима” (Ефесцима 3, 18). Јер живот у Цркви није друго до саборно рашћење „растом Божјим” (Колошанима 2, 19) помоћу Светих Тајни и светих врлина „у човека савршена, у меру раста висине Христове” (Ефесцима 4, 13).

 

Свети Јован Дамаскин – Тачно изложење Православне вере: 89. О иконама

ХРИСТОС СПАСИТЕЉ. Хиландар, музеј, 120џ90 цм. XИИИ век

„И сав народ, видећи ступ од облака гдје стоји на вратима од шатора, устајаше сав народ, и свак се клањаше на вратима од својега шатора.” (2. Мојсијева 33, 10)

„Нека начине ковчег од дрвета ситима, у дужину од два лакта и по, а у ширину од подруг лакта, и у висину од подруг лакта.” (2. Мојсијева 25, 10)

„Који служе праслици и сјени Небеских стварности, као што бјеше речено Мојсеју када је требало да начини скинију: ’Гледај’, рече, ’да начиниш све по обрасцу који ти је показан на гори.’” (Јеврејима 8, 5)

„И начини два херувима од злата, једноставне начини их, на два краја заклопцу, једнога херувима на крају одовуд, а другога херувима на крају одонуд; заклопцу на оба краја начини херувиме. И у херувима бјеху крила раширена у вис, и заклањаху крилима својим заклопац, и лицем бјеху окренути један другом, и гледаху према заклопцу херувими.” (2. Мојсијева 37, 7-9)

Будући да нас понеки прекоревају јер се клањамо иконама и поштујемо икону Спаситеља и Владичице наше, као и иконе осталих Светитеља и Угодника Христових, нека чују да је Бог од почетка створио човека по сопственој икони (=слици, образу). Ради чега се, иначе, клањамо један другоме, ако не зато што смо по икони Божијој створени? Јер као што вели богоносни и зналац божанских ствари, Василије, штовање упућено икони, доспева до праобраза; а праобраз (=прволик, прототип) је оно што је на икони изображено, из кога бива извођење образа. Због чега се Мојсијев народ, ставши у округ, клањао шатору, који је био икона и образ Небеских стварности, или чак целокупне творевине? Вели, наиме, Бог Мојсију: „Гледај, те начини све ово по слици (=обрасцу), који ти је показан на Гори.” Па зар Херувими, који су чинили сенку жртвенику, нису били дело руку човечијих? Шта ли је био чувени храм у Јерусалиму (1. Царевима 6, 1-38)? Није ли био рукотворен и људском вештином начињен?

„Нек се стиде сви који се клањају киповима, који се хвале идолима својим. Поклоните Му се сви богови.” (Псалам 97, 7)

„На ревност раздражише Га туђим боговима, гадовима разгњевише Га. Приносише жртве ђаволима, не Богу, боговима, којих нијесу знали, новим, који из близа дођоше, којих се нијесу страшили оци ваши.” (5. Мојсијева 32, 16-17)

„И Господ омириса мирис угодни и рече у срцу Својем: ’Нећу више клети земље с људи, што је мисао срца човјечијега зла од малена; нити ћу више убијати свега што живи, као што учини.’” (1. Мојсијева 8, 21)

SRPSKI PATRIJARH PAJSIJE. Ravena, Museo Nazionale. 34x24 cm. 1663. Rad majstora Jovana.

Божанствено Писмо, међутим, осуђује оне који се клањају киповима, али и оне који приносе жртве демонима. Приносили су жртве Јелини, а приносили су жртве и Јудеји; међутим, Јелини су приносили жртве демонима, а Јудеји Богу. И било је јелинско жртвоприношење одбачено и осуђено, a жртва праведних прихваћена од Бога. Јер Ноје принесе жртву и Господ Бог омириса мирис угодни, јер примио је мирис добре воље и благодарности Њему упућене. Тако су, наиме, кипови јелински, будући да су представљали изображења демонска, били одбачени и забрањени.

„да дадеш познање спасења народу Његову за опроштење гријеха њихових,” (Лука 1, 78)

„Подигавши очи своје (=Аврам), погледа, и гле, три човјека стајаху према њему. И угледавши их, потрча им на сусрет испред врата шатора својега и поклони се до земље;” (1. Мојсијева 18, 2)

„Ево нас данас у пресељењу нашем, тамо гдје си нас расејао на срамоту и на клетву и на накнаду за све неправде отаца наших, који одступише од Господа, Бога нашега.” (Варух 3, 38)

„Рече му Исус: ’Зато што си Ме видио, повјеровао си; блажени који не видјеше, а вјероваше.’” (Јован 20, 29)

Поврх тога, ко је у стању изобразити подобије невидивог и бестелесног и неописивог и неизобразивог Бога? Према томе, изображавање онога што је Божанско знак је крајњег безумља и бешчашћа. Отуда у Старом завету није била уобичајена употреба икона. Међутим, пошто је Бог, због обиља своје милости, уистину постао човек ради нашега спасења, и то не онако као што се у обличју човека јавио Авраму, нити пророцима, већ је уистину по суштини постао човек, боравио на земљи и са људима поживео, те је чудотворио, страдао, био распет, васкрсао, вазнео се, и све се то уистину збило, и људи су то видели; записано је то, дакле, да бисмо се тога сећали и да би се томе поучили они који тада нису били присутни, те да бисмо, иако нисмо видели, чувши за то, поверовали, и тако се удостојили блаженства Господњег. Но, пошто нису сви вични Писму, нити се занимају читањем, одлучили су свети Оци да све то, као некаква изузетна дела, буде на иконама записано, ради кратког помињања. Доиста, много пута немајући на уму страдање Христово, кад угледамо икону Христовог распећа, долази нам у сећање спасоносно страдање, па павши на земљу, клањамо се не материји, већ ономе ко је на икони изображен; као што се не клањамо материји Јеванђеља, нити материји крста, него њиховом образу. Јер по чему се разликује крст који нема на себи образ Господњи, од онога који га има? Исто тако и када је реч о Богоматери: јер поштовање које се Њој указује, упућено је Ономе Који се од Ње ваплотио. На сличан начин нас и велика дела Светитеља подстичу на човечност и ревност и подражавање њихове врлине и славу Божију. Јер као што смо рекли, поштовање које указујемо благодарним саслужитељима, показује благонаклоност према заједничком Владици, и поштовање према икони прелази на прволик. To је, наиме, незаписано Предање, као што је клањање ка Истоку, клањање крсту и мноштво другога што је томе слично.

Казује се и некаква приповест о томе како је Авгар, који је царовао у граду Едеси, послао сликара да изобрази лик Господњи, те овај то није био у стању због заслепљујућег блистања Његовога лица; а Господ је прислонио на своје божанско и животворно лице један убрус и изобразио на њему Свој лик, те га тако послао Авгару који је то желео. У питању је неписано Предање о икони Христовој изображеној на светом Убрусу. Слично томе је и Предање о такозваним нерукотвореним иконама.

А да су нам апостоли много тога незаписанога предали, о томе пише Павле, апостол народа: „Тако дакле, браћо, стојте чврсто и држите Предања, којима сте научени, било нашом речју, било посланицом” (2. Солуњанима 2, 15). А Коринћанима пише: „Хвалим вас, пак, браћо, што све моје памтите и држите Предања као што вам предадох” (1. Коринћанима 11, 2).

.


 Учимо старословенски | словѣ́ньскъ

Библијски наводи: Старословенски – Синод СПЦ

 

Miroslavljevo jevanđelje

Miroslavljevo jevanđelje

–  благъ (благ) = добар, благ, мио, пријатан

 

Матеј 5, 45: јако солнце своје сијајет на дзлија и благија — јер Он Својим сунцем обасјава и зле и добре
Марко 10, 18: Что мја глаголеши блага; никтоже благ, токмо једин Бог. — Што Ме зовеш благим? Нико није благ осим једнога Бога.

1. Тимотеју 6, 18: благоје делати, богатитисја в делех добрих — нека добро чине, нека се богате у добрим дјелима
–  благѡ (благо) = добро

Лука 19, 17: благо, рабе добри(ј) — добро, добри слуго
–  благо1 (благо) = добро; добро дело; имање

Матеј 19, 16: Учитељу благи(ј), что благо сотворју, да имам живот вечни(ј); — Учитељу благи, које добро да учиним, да имам живот вјечни?
–  благо2 (благо) = имање

Лука 12, 19: Душе, имаши многа блага, лежашча на лета многа: — Душо, имаш многа добра, сабрана за многе године;
–  благоволеніе1 (благоволење/благовољење/благоволеније/благовољеније) = благонаклоност, добра воља, доброта
–  благоволеніе2 = милост
–  благоволеніе3 = одлука, наредба
–  благовоніе (благовоње/благовоније) = добар мирис
–  благовременньій (благовремени(ј)) = на време, у право време
–  благовѣріе (благоверје/благоверије) = добра/права вера, побожност, богобојажљивост
–  благовѣстіе (благовестије) = добра/радосна вест, (ј)еванђеље
–  благоглаголивьій (благоглаголиви(ј)) = красноречив
–  благоговѣніе (благоговеније) = побожност
–  благодаріе1 (благодарије) = добар дар, поклон
–  благодаріе2 = част
–  благодать1 (благодат) = милост, благовољење, благонаклоност, благодат
–  благодать2 = корист, хвала, благодарност

Јован 1, 16: благодат воз благодат = благодат за благодаћу 🡪 обиље/разноврсност дарова Светога Духа
–  благодеиствіе (благодејствије) = срећа, благостање, напредак
–  благодерзновенньій (благодерзновени(ј)) = смео, одважан, неустрашив, храбар, срчан
–  благодушествіе (благодушествије) = добродушност, великодушност, живахност, бодрост
–  благодѣйство (благодејство) = доброчинство

 

Наставићемо речи са ‘благо’ следеће недеље да се што боље упознамо са овим прекрасним језиком.

 


 Ускоро

Духовни разговори са оцем Првославом Пурићем – наставак од пре пар седмица – драго нам је да имате пуно питања у вези наше православне вере.

 

Архива

X