Из предавања психолога Александре Јанковић, 2004. године: Улога жене у цркви
Други део
И мушкарац и жена имају веома аутентична и специфична призвања, уз заједнички пут узрастања до светости, која није полно условљена. Сви смо позвани да служимо Богу, да будемо свештеници; богословље није само привилегија људи у мантији, већ задатак сваком члану Цркве.
Павле Евдокимов говори о материнском свештенству жене, тврдећи да се женина генијалност показала баш у вери. Предање зове Дјеву Марију – новом Евом. Она је учинила оно што прва Ева није успела – да буде жена и да буде модел односа према Богу за читаво човечанство, без обзира на пол. Ако је основа Цркве послушање, при чему је свака сличност са оним што се у општедруштвеној употреби назива послушношћу, покоравањем и потчињавањем – случајна, онда је Богородица постала еталон те послушности, из Љубави дајући живот Другом и Свој живот испуњавајући и осмишљавајући у Њему! Кроз Њу се препознаје да је прихватање Христа, чежња да Он борави у нама самима – циљ и пуноћа живота свакога од нас и целокупне љубави. Ни Богородица није била формални представник клира, а ипак је остварила позив на свештенство и остала за вјек вјекова – наша Владичица! Што се мене тиче, ако Њој није сметало што нема епитрахиљ, не само да не смета ни мени, већ чезнем да, бар у траговима, развијем смирење и љубав налик Њеној. Уосталом, приговор о одсуству жена свештеника често долази од мушкараца, или жена које не разумеју да Црква није нека политичка организација, ни Централни комитет који доноси обавезујуће декрете, већ Тајна Царства у коме нема поделе на мушкарце и жене, клир и вернике. Критичарима Цркве, у форми заступника женских права, поред одсуства жена-свештеника (ваљда би и то требало да се уради по неком кључу или квоти, као у политици!), највише смета истицање улоге жене-мајке. И опет, уместо да се дар материнства посматра као израз врхунског поверења и љубави Самог Господа, он се своди на неподношљиве обавезе савремене пословне жене према потомству. Успешне жене се жале да им је тешко да ускладе своје остале дарове са даром материнства. Оне агресивније би најрадије стале пред Господа са амандманом да дар рађања на даље повери и мушкарцима! Суштинска грешка није у констатацији да је тешко ускладити различите дарове. Уосталом, коме је више дато, од њега ће се више и тражити! Грешка је посматрање дара материнства и материнског свештенства, без обзира да ли жена реално може да роди или не, као нечега што спутава њену слободу и развој. Уместо да дар материнства, за који се усуђујем да кажем како није случајно поверен женама – јер ако је Богу све могуће, било је могуће да га повери и мушкарцима – тумаче као привилегију, стални подстицај за тренинг љубави, неке га жене заправо закопавају, тражећи слободу и љубав на погрешним местима, са погрешним особама, у погрешно време. Поента није у томе да ли је жена постала или може да постане физички мајка. Важно је да она поседује дар материнства, потенцијал да кроз матерински однос, који подразумева жртву из љубави – јер Љубави без Жртве и Крста нема – развија и умножава аутентичну и свету љубав, која једина надилази смрт. Смисао љубави није у томе да би се рађала деца. Љубави не треба никакво оправдање: није љубав добра само зато што даје живот, него баш зато што је добра, она даје живот! – каже Александар Шмеман. Дакле, ако је улога народа Божијег да буде свети род и царско свештенство у Цркви Бога Живога, онда и наш задатак, без обзира да ли смо мушкарци или жене, а са уважавањем чињенице да нас је Бог дао управо као мушкарце или жене, јесте да са поверењем у Господа служимо пре свега спасењу оног другог – нашег ближњег. Немамо права да не пустимо у погон потенцијале којима нас је Бог опремио, било да се ради о радости или несрећи, немамо права ни да пројектујемо властито неповерење у Бога тако што ћемо стално проналазити оне који нас ометају да остваримо своју слободу. Ако већ морамо да се такмичимо, нека то буде такмичење у служењу, такмичење у љубави! А женама је кроз дар материнства дата шанса да природније и лакше схвате како је љубавна жртва радост, како лепота није у егоцентричној спознаји своје непоновљиве индивидуе, већ баш у искораку из свог космоса у макрокосмос другог, јединственог и непоновљивог Божијег створења.
Свети Кирило и Методје
Браћа Константин и Методије рођени су у Солуну у 9. веку, а због свог мисионарског рада на ширењу вере и просвећивања народа, названи су и равноапостолнима. Старији брат, Методије, као официр је провео једну деценију међу македонским Словенима, па је тако добро упознао словенски језик. Касније се замонашио, а у овом подвигу придружио му се и Константин (=Кирил, Ћирило). На захтев хазарског цара Кагана, цар Михаило их је послао међу Хазаре као проповеднике хришћанства. Крстили су и цара Кагана и хазарски народ у веру Христову. По повратку у Цариград, саставили су словенску азбуку од 38 слова и превели много књига са грчког језика на словенски. На позив кнеза Растислава, отишли су у Моравску, где су даље ширили хришћанство и просвећивали народ, дајући свештеницима књиге којима је народ требало описменити и образовати. Поред учитеља који су познавали словенски језик, било је потребно и писмо, прилагођено посебним фонетским карактеристикама словенског језика, стварање богословске и црквене терминологије на том језику, као и преводи богослужбених књига. Мисија свете браће имала је и црквене и културне циљеве, а њихов рад био је резултат дугогодишњег рада и припреме. Након њиховог упокојења, започети мисионарски рад наставили су њихови ученици, међу њима најпознатији Свети Климент и Свети Наум, ширећи веру и описмењујући Словене, идући све јужније, до Македоније. О њиховом животу сазнајемо највише из „Житија Константина Философа“, житија Константиновог-Кириловог, које је сачинио Методијев близак пријатељ.
Читање из Светог Писма
Литургија
Зачало 14: Јован 5, 1-15
Исцјељење болеснога у бањи Витезди.
1 Потом бјеше Празник јудејски, и изиђе Исус у Јерусалим.
2 А у Јерусалиму, код Овчијих врата, постоји бања која се јеврејски зове Витезда, и има пет тријемова.
3 У њима лежаше велико мноштво болесника: слијепих, хромих, сухих, који чекаху да се вода заталаса.
4 Јер Анђео Господњи повремено силажаше и узбуркаваше воду; и који би први ушао, пошто се узбурка вода, оздравио би, ма од какве болести боловао.
5 А ондје бијаше неки човјек који тридесет и осам година бјеше болестан.
6 Кад видје Исус овога гдје лежи, и разумје да је већ много година болестан, рече му: „Хоћеш ли здрав да будеш?”
7 Одговори Му болесник: „Господе, човјека немам да ме спусти у бању када се узбурка вода; а док ја дођем, други сиђе прије мене.”
8 Рече му Исус: „Устани, узми одар свој и ходи!”
9 И одмах оздрави човјек, и узе одар свој и хођаше. А тај дан бјеше субота.
10 Тада говораху Јудејци исцијељеном: „Субота је, није ти допуштено да носиш одар.”
11 Он им одговори: „Који ме учини здравим, Он ми рече: ’Узми одар свој и ходи!’”
12 А они га запиташе: „Ко је тај Човјек Који ти рече: ’Узми одар свој и ходи!’?”
13 А излијечени не знађаше Ко је; јер се Исус бјеше удаљио због многог народа на ономе мјесту.
14 Потом га нађе Исус у храму и рече му: „Ето, постао си здрав, више не гријеши, да ти се што горе не догоди.”
15 Човјек отиде и јави Јудејцима да је Исус Тај Који га учини здравим
Aпостоли
Зачало 23: Дјела Апостолска 9, 32-42
Петар исцјељује Енеју у Лиди и васкрсава Тавиту у Јопи.
32 И догоди се да Петар, обилазећи све, сиђе и Светима који живљаху у Лиди.
33 И нађе тамо једнога човјека, по имену Енеја, који већ осам година лежаше на одру, јер бјеше узет.
34 И рече му Петар: „Енеја, исцјељује те Исус Христос; устани и простри сам себи!” И одмах устаде.
35 И видјеше га сви који живљаху у Лиди и Сарону, и обратише се Господу.
36 А у Јопи бјеше једна ученица, по имену Тавита, што преведено значи: ’Срна’, и она бјеше пуна добрих дјела и милостиња које чињаше.
37 И догоди се у те дане да се она разбоље и умрије; онда је окупаше и положише у горњу собу.
38 И будући да је Лида близу Јопе, ученици, чувши да је Петар у њој, послаше два човјека молећи га да без оклијевања дође до њих.
39 А Петар, уставши, отиде с њима; и кад дође, уведоше га у горњу собу, и скупише се око њега све удовице плачући и показујући кошуље и хаљине што је радила Срна, док је била с њима.
40 А Петар, изгнавши све напоље, клече на кољена и помоли се Богу, и окренувши се тијелу, рече: „Тавито: ’Устани!’” А она отвори очи своје, и видјевши Петра, придигну се и сједе.
41 Он, пак, давши јој руку, подиже је; и дозвавши Свете и удовице, показа је живу.
42 И ово се разгласи по свој Јопи, и многи вјероваше у Господа.
Календар
Maj 10. (Јулијански)
Maj 23. (Грегоријански)
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се:
Свети апостол Симон Зилот; Преподобна Исидора Јуродива; Блажена Таиса; Преподобни Симеон, епископ Владимирски и Суздаљски; Свети мученици браћа Алфије, Филаделф и Кипријан и други с њима; Свети мученик Исихије; Преподобни Исихије; Преподобни Лаврентије I (VI век); Преподобни Лаврентије II (у доба Турака).
Види ‘Пролог’
Види ‘Житија Светих’
Mисли за сваки дан у години:
Духовна порука Светог Теофана Затворника
Свети Теофан Затворник
Ето, постао си здрав, више не греши, да ти се шта горе не догоди.“ (Јован 5, 14) Грех не погађа само душу, него и тело. У неким случајевима је то врло очигледно. У другим случајевима то није тако јасно, премда истина да су болести тела све и увек од греха, и због греха – остаје истина. Грех се збива у души и одмах делује на њу чинећи је болесном. Међутим, пошто је живот телу од душе, код болесне душе ни живот не може бити здрав. Наносећи мрак и тугу, грех не може благотворно утицати на крв у којој се налази основа телесног здравља. Но, ако се сетимо да грех одваја од Бога који је извор живота, и чини да човек долази у несагласност са свим законима који делују у њему самом и у природи – зачудићемо се како грешник уопште остаје жив после греха. То је само по милости Божијој која чека покајање и обраћење. Из тога следи да болесник треба пре сваког другог дела да пожури да се очисти од греха и да своју савест помири са Богом. Тиме ће се поставити основа за благотворно дејство лекова. Један знаменити лекар није приступио лечењу све док се болесник није исповедио и причестио Светим Тајнама. И што је болест била тежа, утолико је он упорније захтевао духовну припрему.
Патријарх срспки Павле:
Да нам буду јаснија нека питања наше вере
Патријарх српски господин Павле
ХII – Став Православне Цркве према слободи воље и предестинацији (=предодређењу)
Преузмите текст (ПДФ)
Учимо старословенски
(словѣ́ньскъ ѩзъıкъ) їѧѣьъѡщѥѭюѹыѿѵйє
Библијски наводи: Старословенски – Синод СПЦ
Miroslavljevo jevanđelje
- дождъ (дожд) = дажд, киша, пљусак
- до ѕѣла (до дзјела) = жестоко, силно, веома, до краја, сасвим
- доколѣ (докоље) = докле
