О вери, „супер-исправности“ и прелести
Десило се то у једној Београдској цркви. Након Свете Литургије, једна девојка се молила пред иконом Богородице Тројеручице. На корак од ње дошле су две жене, по годинама двоструко старије, у заносу препричавајући доживљаје са ходочасничких путовања. Једна је рекла: „Ја грешна сам била под Острогом, Господ је мене недостојну удостојио велике милости.“ Девојка пред иконом их је замолила за тишину, која се у цркви и подразумева. Жене су је презриво погледале, и враћајући затим широк осмех на лица, наставиле са разменом одушевљења над острошким чудима. Девојка их је поново замолила за тишину, указујући им на оближње ресторане и баште као места за разговор. На крају је отишла јер су се жене оглушиле о њене молбе. Жена која је до тада истицала, са изразом највеће понизности, своју грешност и недостојност, сада је гневно почела да врши метаније (=поклоне) пред иконом, добацујући за девојком: „Балавица једна! Она ће тако мени, која могу да будем пример вернице свима овде у цркви!“
„Данас се људи поклањају пред иконама, метанишу, крсте се, а кад изађу из цркве, пред живим иконама-људима се односе потпуно супротно, оговарају, суде, свађају се; таквима поклоњење иконама нема смисла”, објашњава отац Милош Весин. „Бог неће људе који су спасење заслужили, већ који се спасењу радују“, речи су професофа Богдана Лубардића.
Често бива да људи веру поистовећују са моралношћу и испуњавањем одређених правила, очекујући за то признања од људи и Господа, као дете које је родитељима показало ђачку књижицу са свим петицама и за то добија поклон и родитељску пажњу. Бог се, за разлику од људи, не може условити, а понајмање може формом. Бог је љубав и од нас тражи само чисто срце, испуњено самилошћу, покајањем, праштањем, смирењем и радошћу.
Преподобни Серафим Роуз је назвао „супер-исправношћу“ ту потребу да у вери будемо савршени вршењем свих правила и моралисањем, док се иза свега крије магијски однос, гордост, потреба за признањима, самоузвеличани и саможртвени идеал, који рађа и гнев према људима када изостане њихово дивљење пред таквом супер-исправношћу. „Супер-исправност представља велико искушење за православне у новија времена, када ће охладнети љубав многих“, писао је отац Серафим Роуз. „Класичан пример тога како се губи Божија благодат – критиком и тиме што се зна боље од других.“ Слично каже и Свети Макарије Велики: „Јер ће се свако ко је убеђен у сопствену праведност у Последњи Дан показати само као нечиста хаљина“, а Свети Јован Шангајски објашњава: „За хришћанство није толико битно колико си у праву у формалном смислу, битно је да човек дела из љубави и самопожртвовања.“
Отац Серафим Роуз је указивао да је од формалних долазака на богослужења и ишчитавања / изговарања молитава, много битније усвајање духа богослужења и понирање умом и срцем у молитвене речи, као и да не само да нас супер-исправност неће спасити, већ може постати и погубна, будући да је корен тога гордост (често прикривена) и недостатак љубави према Богу и ближњем. И иза наше привидне скрушености и истицања личне грешности уме да се крије гордост. Једном је Свети Јован Кронштадски дошао да причести своју духовну децу. Упитавши их како су, једни су одговорили: „Добро смо, оче, и сасвим смо се припремили за Свето Причешће.“ Други су покајнички рекли: „Ми се нисмо добро припремили, оче, због многих послова и брига. Опрости нам.“ Свети Јован је рекао: „Добро, ви који се нисте добро припремили за Свето Причешће, приступите му, а ви који сте се добро припремили, приступићете други пут.“ Тако је Свети Јован умео да препозна гордост и самоумишљеност једних, и понизност и покајану искреност других. По речима оца Серафима Роуза, верујући да смо се удостојили милости Божије вршењем правила, заборављамо на љубав и „мирне савести разапињемо и Самога Христа.“
Како долази до тежње ка супер-исправности? Корен свих наших грехова је увек сујета, па тако и у настојању да све радимо савршено и да за то добијамо Божија и људска признања. Ваља се зато увек запитати: „ИЗ КОЈИХ ПОБУДА ЈА САДА ОВО РАДИМ?“ Други узрочник је страх од грешке, као што дете, у страху да не буде кажњено од родитеља, настоји да све ради савршено, верујући да ће тиме умилостивити строге или захтевне родитеље. Но, Бог није немилосрдни Бог казне и осуде, већ Бог љубави, милосрђа и праштања. Све што нам се дешава, Господ нам, по Свом допуштењу и промислу, шаље из љубави и ради нашег духовног узрастања на путу спасења. Нису Њему потребне наше молитве, постови и закон – већ нама. Бог нас због наше супер-исправности неће волети ни више ни мање. Сви смо ми Његови блудни синови, а наш једини стварни принос Богу је чисто срце испуњено љубављу.
„Код православних постоји врло јак страх од грешке, а то је фарисејски, старозаветно, конзервативно. Најбоље се чува од грешке ако се ништа не ради – а ту онда нема напретка. Страх од грешке је већ грешка. Важно је трудити се да се не греши, али грешке нису страшне, већ чак и потребне. Однос према Богу не сме бити на страху од грешке, већ на љубави“, објашњава отац Ненад Илић. Људи који су испуњени страхом од грешке, а не љубављу, почињу да осуђују и ближње за њихове грешке (или оно што они мисле да је грешка), постају гневљиви, упадајући у опасне заносе, духовне фантазије и прелест (=обману, умишљеност). У таквом срцу не станује Бог. Ипак, свима нама се то дешава, често исправљамо поступке ближњих, држимо им лекције о томе шта је добро и правилно, а шта не, чиме заправо хранимо своју гордост. „Са свима живи у миру, помажи онима који то затраже и чувај се „помагања“ када се то не тражи од тебе!“, опомињао је отац Серафим Роуз. Свети Оци су се, пре него што би некоме давали одговор или савет, молили Богу за помоћ, не ослањајући се на сопствени разум, а ми се стављамо у улогу учитеља, иако је наша људска памет неизрециво мала пред божанском Мудрошћу и упркос томе што чак и не знамо шта је у датој ситуацији Божија воља. Можда Господ допушта нечији грех, јер је то његов пут ка спознању Бога? А ми га прекоревамо и судимо. Наше је само да се молимо да нам Бог покаже Своју вољу, а „Бог се открива срцу које воли“, подсећа преподобни Серафим Роуз. „Када у људима видимо не само земну смртност, већ и Небеску бесмртност, тада таква љубав више није људска, већ божанска.“
Навели смо пример жене која је вређала девојку у цркви, метанишући за то време пред иконом и у заносу причајући какве је милости и чуда Бог удостојио под Острогом. Када тежимо супер-исправности, а немамо љубави према ближњем, лако западамо у лажне заносе, духовне обмане и прелест. Од светиња почињемо да правимо идоле и наш однос према Богу постаје безмало магијски. По Игњатију Брјанчанинову, „обмана, позната као фантазија, задовољава се измишљањем лажних осећања и стања благодати, из чега се рађа лажна, погрешна представа о читавом духовном подухвату. А Свети Дух се задобија на дугом и истрајном подвижничком путу.“ Отац Серафим Роуз је духовне заносе називао ефектом „стаклене баште“, стварањем „вештачке православне атмосфере“, указујући да „духовни живот није ходање по облацима, нити пролажење кроз различита духовна стања“, већ укључује НОРМАЛНОСТ, ТРЕЗВЕНОСТ и РАСУЂИВАЊЕ. „Сва наша православна светост је заснована на томе да човек чврсто стоји на земљи, а да стојећи на земљи, непрестано узноси свој ум ка Небесима.“ И Свети Јован Шангајски је учио да „упркос свеколикој мистици наше Православне Цркве, коју налазимо у Житијима Светих и списима Светих Отаца, истински православан човек свагда стоји обема ногама на земљи и суочава се са сваком ситуацијом у којој се нађе. И управо кроз прихватање датих ситуација, које је немогуће без срца пуног љубави, човек среће Бога.“
Академик Драган Недељковић
Борба против заборава
Нас Србе угрожава заборав. Све је учињено да се што више заборави. Нестаће не само мали народи, него и велики, уколико су заборавни. Заборав је опасан по наш опстанак. То је, уствари, наш грех. Спасење је у култури; култура је последња одбрана. Ако ње нема, онда је пораз врло близу. Народ који има знања – има моћ. Српски народ, у утакмици народа, може се одржати само као културна снага. Тек кад се (и ако се) вратимо себи, својој култури и својим светињама, спонтано ћемо пронаћи и свој пут ка срцу Европе. Европа је просто нека наша опсесија, као да ми нисмо Европа, а увек смо то били. Што то да истичемо толико? О тој Европи наши велики православци нису имали одлично мишљење – Јустин Поповић, још мање Николај Велимировић.
Треба задржати критички однос и према себи, али поготово према Европи. Та Европа је и многа зла починила, и према нама, и не само према нама. Речи као што су духовност, идентитет, аутентичност – не значе ништа ако се не испуне одговарајућом садржином, знањем и делотворним потврђивањем сваког дана и сваког часа. У том спасоносном враћању себи огромна је улога школе, Цркве, медија, особито телевизије, под условом да имају ваљане програме, да служе узвишеном циљу – духовном, моралном и културном преображају нашег народа. Храм над храмовима јесте човек. Најважније и најтеже је изградити човека. Настава веронауке не може имати пун успех ако је не подупире породично васпитање. На жалост, и родитељи и дедови садашњих нараштаја премало знају о хришћанству, јер су прошли кроз антирелигиозну социјалистичку школу. Проблем се, стога, утростучава: верско васпитање је потребно свим покољењима – колико деци толико и родитељима и дедовима. Само у богослужењу у коме учествују сви, учи се заборављена пјесан.
Читање из Светог Писма
Јутрења
Зачало 26: Лука 6, 31-36
Бесједа на гори
31 И како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима.
32 И ако љубите оне који вас љубе, каква вам је хвала? Јер и грјешници љубе оне који њих љубе.
33 И ако чините добро онима који вама чине добра, каква вам је хвала? Јер и грјешници чине тако.
34 И ако дајете у зајам онима од којих се надате да ћете добити, каква вам је хвала? Јер и грјешници грјешницима дају у зајам да добију опет онолико.
35 Него љубите непријатеље своје, и чините добро, и дајте у зајам, не надајући се ничему; и плата ће вам бити велика, и бићете синови Свевишњега, јер је Он благ и према незахвалнима и злима.
36 Будите, дакле, милостиви као и Отац ваш што је милостив.
Aпостоли
Зачало 194: 2. Коринћанима 11,31-33; 12, 1-9
Павлова проповијед Јеванђеља и страдања у апостолству
31 Бог и Отац Господа нашега Исуса Христа, Који је благословен ва вијек, зна да не лажем.
32 У Дамаску намјесник цара Арете чуваше град Дамаск желећи да ме ухвати,
33 и спустише ме кроз прозор у котарици преко зида, те избјегох из његових руку.
Апостолова виђења и откривења Господња
1 Не користи ми да се хвалим, јер ћу доћи на виђења и откривења Господња.
2 Знам човјека у Христу који прије четрнаест година – да ли у тијелу, не знам, да ли изван тијела, не знам, Бог зна – би однесен до трећега Неба.
3 И знам да тај човјек – да ли у тијелу, да ли изван тијела, не знам, Бог зна –
4 би однесен у рај и чу неисказане ријечи које човјеку није допуштено говорити.
5 Таквим ћу се хвалити, а самим собом нећу се хвалити, осим ако немоћима својим.
6 Јер кад бих се и хтио хвалити, не бих био безуман, јер бих истину казао; али се уздржавам, да не би ко помислио за мене више од онога што види у мени или чује од мене.
7 И да се не бих погордио због мноштва откривења, даде ми се жалац у тијело, анђео Сатанин, да ми пакости, да се не поносим.
8 За њега трипут Господа молих да одступи од мене;
9 и рече ми: „Доста ти је благодат Моја; јер се сила Моја у немоћи показује савршена.” Зато ћу се најрадије хвалити својим немоћима, да се усели у мене сила Христова.
Календар
Oктобар 5. 2020
Oктобар 18. (Грегоријански)
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се:
Света мученица Харитина; Свети свештеномученик Дионисије, епископ Александријски; Света мученица Мамелхта; Преподобни Дамјан Печерски; Преподобни Јеремија Печерски; Преподобни Матеј Печерски; Преподобни Евдоким Ватопедски; Преподобни Козма; Преподобни матер Харитина; Преподобни матер Методија; Преподобни Григорије Хандзојски.
Види ‘Пролог’
Види ‘Житија Светих’
Mисли за сваки дан у години:
Духовна порука Светог Теофана Затворника
Свети Теофан Затворник
Темељна, изворна заповест јесте – љубити. Мала реч, али изражава свеобухватан чин. Лако је рећи – љуби, али није лако достићи до потребне мере љубави. Није сасвим јасно ни како је постићи. Због тога Спаситељ ову заповест окружује другим објашњавајућим правилима: „…љуби као самога себе; како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима“ (Лука 6,31). Овде указана мера љубави је, може се рећи, бескрајна. Јер, има ли мере љубави према самоме себи; има ли добра које ми сами себи не бисмо за себе пожелели од других? Међутим, та заповест није неиспуњива, као што се може чинити на први поглед. Читава ствар се састоји у томе да постигнемо савршено саосећање за друге, да доспемо до стања у коме ћемо њихова осећања пренети у себе и осећати оно што они осећају. Када доспемо до тога, више неће бити потребно да нам се указује шта у појединачном случају треба да урадимо за друге. Само срце ће на то указати. Уколико се потрудимо да у себи подржимо то осећање, одмах нам приступа егоизам са намером да нас врати себи самима, да нас закључа у нас саме. Тада је и палац тешко покренути за другога. Нама тада није до њега, па макар он био на самрти. Рекавши: „Љyби ближњег као самога себе“, Господ је хтео да ближњи уместо нас уђе у нас, то јест у наше срце. Уколико се тамо, по староме, буде налазило само наше ‘ја’, немој очекивати добро.
Духовно созерцање:
Преподобни Ава Исаија Нитријски (отшелник)
Άγιος Ησαίας Ο Αναχωρητής (агјос Исаиас О Анахоритис)
I – Слова Преподобног Исаије Ученицима (5-9)
Преузмите текст (ПДФ)
Учимо старословенски | словѣ́ньскъ
Библијски наводи: Старословенски – Синод СПЦ
Miroslavljevo jevanđelje
- враска (враска) = бора на лицу; недостатак, мана, порок
- врачба (врачба) = лек; лечење
- врачєбница (врачебница) = лечилиште
- врачєванїє (врачеваније) = лечење
- врачь (врач) = лечник/лекар
- врєдєнъ (вреден) = покварен, шкодљив, штетан; унакажен, сакат
- врєдити (вредити) = нашкодити, наудити; вређати; повредити се
- врєдь (вред) = штета; рана; чир, пришт; лепра, проказа
- врєждєніє (врежденије) = повреда; квар
