Календар
децембар 19. 2022. (Јулијански) / јануар 1. (Грегоријански) 2023.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се:
Страдање светог мученика Бонифатија; Житије светог оца нашег Григорија (=Григентија), архиепископа Омиритског; Житије светог оца нашег Бонифатија Милостивог, епископа Ферентиског; Спомен светих мученика Полијевкта и Тимотеја; Спомен светих мученика Илије, Прова и Ариса; Спомен светих мученика Евтихија и Тесалонике и са њима 200 људи и 70 жена; Спомен Светог мученика Трифона; Спомен преподобне матере Аглаиде Римљанке; Спомен преподобног оца нашег Илије Муромца.
ОТАЦ АЛЕКСЕЈ ЈАНГ: СТАРЕШИНСТВО И ПОСЛУШНОСТ У БРАКУ
Старешинство у браку има један и само један циљ: успешно спасење супружника. Из тог разлога, сваки млади, заљубљени пар треба да постави себи следеће питање: Да ли ће ми особа коју волим помоћи да спасем душу или ће ме спречити у томе? Муж који стоји пред Богом, посредује за своју супругу и децу – као што парохијски свештеник посредује за своје стадо – и уистину прима Божији благослов за своју породицу и својих руку дела. Можемо рећи да је муж – понашајући се као православни духовни вођа у својој породици, молећи се за њу и усмеравајући своју супругу и децу и, исто тако, показујући им пут (својим властитим примером) – већ задовољио најдубље потребе своје супруге. Жена ће лако и радо бити послушна таквом човеку, као што је и Ева требало да буде послушна Адаму да се он понашао као њен вољени старешина и вођа, уместо што је био њен следбеник у греху. Ми знамо да у Христу не постоји ни мушко ни женско. Очигледно је онда да муж не може бити надређен (својој) жени. И муж и жена пред Богом су потпуно једнаки једно другом; из тог разлога свети апостол Павле чак заповеда: „Будите послушни једни другима, из поштовања према Христу“, али се муж поштује и њему се бива послушан због његовог положаја и звања, који су му мистично предати кроз Свету Тајну брака.
Ако су обоје једнаки пред Богом, зашто је онда Бог изабрао мушкарца да буде старешина жени, уместо да буде обрнуто? Зато што је Ева била та која је подстакла први грех. Према томе, све жене, које представљају њено потомство, морају бити потчињене својим мужевима, у свему им препуштајући иницијативу; слично томе, од свих синова Адамових се захтева да прихвате своје првобитно место вође у брачном односу, место које је Адам олако уступио Еви, придруживши јој се на тај начин у њеном греху. У упутствима које свети апостол Павле даје мужевима и женама, постоји велико тајинство, али и привидна противуречност. Муж је одређен да буде старешина жени, али исто тако и да буде њен слуга. Како је то могуће? „Мужеви, волите своје жене онако као што и Христос заволе Цркву и Себе предаде за њу, да је посвети.“ Другим речима, мужевљево старешинство сразмерно је његовој спремности да преда себе као жртвено јагње, и на овај начин истински руководи своју жену. То је чудесан и вредан поштовања призив за човека, али се само неколицина мужева труди да га достигне. Шта се дешава ако муж не схвата озбиљно своју одговорност или ако, као „глава жене“, чини грешке? Мора ли му се и даље покоравати? Да, мора му се покоравати у свему што није грешно. Наравно, жена је увек првенствено обавезна да буде послушна Богу, али у свим другим стварима она се мора покорити, као што се Црква непрестано, мада понекад и са сузама, покорава Христовој вољи. То није лако, али ако жене верују да Бог неће допустити њиховим мужевима да их погрешно воде, да лоше поступају са њима или на било који други начин угрозе њихово спасење, ту већ постоји чврст духовни темељ за (брачни) однос. Ако жена пати зато што је муж води на недоличан начин и прихвата то као крст који јој је послао Бог Кога воли, она ступа на душеспасоносну стазу мучеништва. Бити подређен у браку сигурно представља добро, а не зло, јер Бог не сматра жену одговорном – као што сматра мужа – за грешке које се начине. Жена је ослобођена бремена одговорности – а то је страшно бреме – на начин на који то њен муж никада не може бити. Жене, каже отац Константин Теодоров, често праве грешке – посебно у данашњем друштву – преузимајући ту одговорност од својих мужева (као што је Ева покушала да учини са Адамом), и то је оно што изазива фамозно „одмеравање снага“, које је тако дестабилизујуће и извор незадовољстава у савременим браковима. Све то, наравно, има смисла само ако и муж и жена озбиљно обраћају пажњу на сврху живота и брака. Ако схватимо да наша највећа љубав не сме бити наш брачни друг, већ Бог и Његова Црква, онда све долази на своје место, све је у добром поретку, живот је плодан и има смисла. У таквим околностима ниједна жена се неће плашити да буде послушна свом мужу, као што је Црква у потпуности послушна Христу. Живот у послушности је уточиште пред искушењима, па према томе, и истински благословена улога. Људи у овом свету, испуњени гордошћу, теже власти и положају; теже за тим да владају другима, верујући да то доноси срећу. Христос вас је, међутим, учио да срећа долази само кроз самопожртвовање (=муж) и послушност (=жена). Послушност не може бити наметнута, она мора долазити из срца и бити добровољна – и то је истинска љубав. Ми смо само путници-поклоници, који се припремају за свет који ће доћи; према томе, како онда можемо пропустити да, ако смо мужеви, управљамо мудро, са љубављу и пожртвовано? А ако смо жене, како да не будемо блага и смерна, послушна подршка својим мужевима? И у једном и у другом садржи се истинска срећа, јер се и у једном и у другом може открити суштина човека и жене, поништење греха Адама и Еве и стаза која, кроз овај свет, води у Царство Небеско.
У сусрет Божићу
Док уносимо Бадњак у дом и припремамо трпезу за Бадњи дан, а своју душу за радосни божићни сусрет са Богомладенцем Христом, не заборавимо да до Бога нема другог пута него кроз ближње, кроз оне којима је потребна помоћ, убоге, невољне, заборављене, болесне. Учинимо свакога дана макар један мали подвиг над својом природом и макар једно тајно добро дело. Могућности су бројне: болнице, старачки домови, домови за незбринуту и болесну децу, затвори и казнено-поправне установе, здравствене институције, хуманитарне организације, цркве и манастири, избеглице, пострадали, бездомни, многодетне породице. Почнимо од својих најближих, родитеља, рођака, суседа, оних који су нам некада помогли, нахранили нас, донели нам добро. Поклон, посета, помоћ у кући или неком послу, утеха, књига, храна, одећа. То је једина права припрема за сусрет са Христом – корацима којима је и Он ходио. Не заборавимо да је вера без дела мртва и да су спољашње припреме за Божић без њих само обичаји. Речи срећа и сусрет имају исти корен, а наш дивни језик нас тако упућује на то да нема среће без сусрета са другим човеком. Само у радости сусрета са ближњима срећемо и Господа. Сусрет са Господом збива се и током исповести истински покајане душе, која тада скида греховни терет, не окривљујући ни за шта друге, не препричавајући догађаје и туђе увреде, већ скрушено стоји пред Христом – невидљиво присутним током исповести, и разоткрива пред Њим своје греховне ране и болести душе, молећи Га за опроштај и исцељење. Макар нам Бадњачка трпеза била најскромнија, ако су јасле наше душе припремљене исповешћу, љубављу и милосрђем – заблистаћемо као Витлејемска звезда!
отац Милош Весин: Свето Писмо и Свети Оци о кривици (74 минуте)
отац Милош Весин: Шта очекујемо од наше вјере, а шта она од наc (88 минута)
Читање из Светог Писма
Литургија – Зачало 1: Матеј 1, 1-25
Родослов Исуса Христа и Његово рођење
1 Родослов Исуса Христа, сина Давидова, Авраамова сина.
2 Авраам роди Исака. А Исак роди Јакова. А Јаков роди Јуду и браћу његову.
3 А Јуда роди Фареса и Зару с Тамаром. А Фарес роди Есрома. А Есром роди Арама.
4 А Арам роди Аминадава. А Аминадав роди Наасона. А Наасон роди Салмона.
5 А Салмон роди Вооза с Рахавом. А Вооз роди Овида с Рутом. А Овид роди Јесеја.
6 А Јесеј роди Давида, цара. А Давид, цар, роди Соломона са Уријиницом.
7 А Соломон роди Ровоама. А Ровоам роди Авију. А Авија роди Асу.
8 А Аса роди Јосафата. А Јосафат роди Јорама. А Јорам роди Озију.
9 А Озија роди Јоатама. А Јоатам роди Ахаза. А Ахаз роди Језекију.
10 А Језекија роди Манасију. А Манасија роди Амона. А Амон роди Јосију.
11 А Јосија роди (Елиакима, преименованог у Јоаким. А Јоаким роди) Јехонију и браћу његову у сеоби вавилонској.
12 А по сеоби вавилонској, Јехонија роди Салатила. А Салатил роди Зоровавеља.
13 А Зоровавељ роди Авиуда. А Авиуд роди Елиакима. А Елиаким роди Азора.
14 А Азор роди Садока. А Садок роди Ахима. А Ахим роди Елиуда.
15 А Елиуд роди Елеазара. А Елеазар роди Матана. А Матан роди Јакова.
16 А Јаков роди Јосифа, мужа Марије, од Које се роди Исус, звани Христос.
17 Свега, дакле, кољена од Авраама до Давида, кољена четрнаест, а од Давида до сеобе вавилонске, кољена четрнаест, и од сеобе вавилонске до Христа, кољена четрнаест.
18 А рођење Исуса Христа овако би: кад је Мати Његова, Марија, била обручена Јосифу, а прије него што се бјеху састали, нађе се да је затруднила од Духа Светога.
19 А Јосиф, муж Њезин, будући праведан и не хотећи Је јавно изобличити, намисли Је тајно отпустити.
20 Но кад он тако помисли, гле, јави му се у сну Анђео Господњи говорећи: „Јосифе, сине Давидов, не бој се узети Марију, жену своју; јер Оно што се у Њој зачело од Духа је Светога.
21 Па ће родити Сина, и надјени Му име Исус; јер ће Он спасти народ Свој од гријеха њихових.”
22 А све се ово догодило да се испуни што је Господ казао преко пророка који говори:
23 „Ето, Дјевојка ће зачети, и родиће Сина, и надјенуће Му име Емануил”, што ће рећи: ’С нама Бог’.
24 Уставши Јосиф од сна, учини како му заповједи Анђео Господњи и узе жену своју.
25 И не знадијаше за Њу, док не роди Сина Својега Првенца, и надјену Му име Исус.
Апостол – Зачало 328: Јеврејима 11, 9-10; 17-23; 32-40
Вјера и њезина моћ у старозавјетним праведницима
9 Вјером се насели он у земљи обећаној као у туђој, и у шаторима становаше са Исаком и Јаковом, сунасљедницима истога обећања.
10 Јер очекиваше Град који има темеље, којему је Неимар и Творац Бог.
17 Вјером принесе Авраам Исака када је кушан, и јединца приношаше онај који је примио обећања,
18 коме бјеше казано: „У Исаку ће ти се назвати сјеме”,
19 јер је разумио да је Бог кадар и из мртвих васкрсавати; зато га и доби као праслику.
20 Вјером у оно што ће доћи благослови Исак Јакова и Исава.
21 Вјером Јаков умирући благослови свакога сина Јосифова, и поклони се преко врха палице своје.
22 Вјером Јосиф на самрти напомињаше о изласку синова Израиљевих, и заповједи за кости своје.
23 Вјером су Мојсеја, пошто се роди, крили три мјесеца родитељи његови, јер видјеше да је дијете красно, и не побојаше се заповијести цареве.
32 И шта још да кажем? Јер ми не би достало времена кад бих стао казивати о Гедеону, Вараку, Самсону, Јефтају, Давиду, Самуилу и о другим пророцима,
33 који вјером побиједише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима,
34 угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бијаху силни у рату, поразише војске туђинске;
35 неке жене примише своје мртве васкрсењем; други, пак, бијаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење;
36 а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице;
37 камењем побијени, престругани, измучени, од мача помријеше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама, у оскудици, у невољама, у патњама;
38 они којих свијет не бијаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама, и по пештерама и по јамама земаљским.
39 И сви ови, освједочени у вјери, не добише обећање;
40 зато што је Бог нешто боље предвидјео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.
Духовна порука светог Теофана Затворника – Мисли за сваки дан у години:
„Исцељено је десет губавих, а вратио се само један да заблагодари Господу.“ (Лука 17, 21-19) Није ли таква пропорција захвалности и међу свим људима који су примили добро од Господа? И ко од људи није примио добро, или боље речено, шта имамо и шта бива са нама што није добро? А јесу ли сви благодарни Богу и да ли за све благодаре? Има, напротив, и таквих који себи дозвољавају питање: „Зашто је Бог дао живот? Боље би нам било да нас нема.“ Бог ти је дао живот ради вечног блаженствовања. Он ти је уделио живот као дар и штедро те је снабдео и свим способностима за достизање вечног блаженства. Сада све само од тебе зависи. Треба само нешто мало да се потрудиш. Међутим, ти говориш: „Да, али ја срећем само горчину, несрећу, болести и напасти.“ Па шта! И то спада у број средстава за стицање вечног блаженства. Само потрпи! Читав твој живот се не може назвати ни треном у односу на вечност. У односу на вечност није ништа чак кад би и сав живот требало да страдаш. Међутим, ти имаш и часове утехе. Не гледај на садашње, него на то шта ти се спрема у будућности, и побрини се да га будеш достојан. Тада нећеш ни приметити горчине. Све оне ће бити прогутане несумњивом надом на вечне утехе. Благодарност тада неће затајити у твојим устима.
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
Мирослављево јеванђеље
лаѧтєль (лајатељ) = опадач, клеветник, оговарач, ухода
Лука 20, 20
ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ: И наблюдшє послаша лаѧтєли (навѣтникѡвъ), притворѧющихъ сєбє правєдники быти: да имѹтъ Єго въ словєси, во єжє прєдати Єго началствѹ и ѡбласти игємѡновѣ.
ИЗГОВОР: И набљудше послаша лајатељи (навјетников), притворјајушчих себе праведники бити: да имут Јего в словеси, во јеже предати Јего началству и области игемоновје.
СРПСКИ: И мотраху на Њега; и послаше уходе, који се претвараху да су праведни, не би ли Га ухватили у ријечи, те да би Га предали начелству и власти намјесниковој.
