Календар
јануар 16. (Јулијански) / јануар 29. (Грегоријански) 2023.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се:
Спомен светих шесторице отаца; Поклоњење чесним веригама светог апостола Петра; Страдање светих мученика три брата близанца: Певсипа, Елевсипа и Малевсипа, и Неониле, њихове бабе, и оних с њима; Спомен светог мученика Данакта Чтеца; Житије новојављеног преподобног оца нашег Ромила Раваничког; Спомен светих Елпидија и Јелене; Страдање светог преподобномученика Дамаскина Габровског; Спомен светог новомученика Николе; Спомен преподобног блаженог Максима Тотемског, Христа ради сулудог; Спомен светих мученика Јовиле (или Јуниле), Турбона и Неона.
Види ‘Пролог’
Види ‘Житија Светих’
Повратак изгубљене радости Апостол Павле каже: „Увек се радујте!“ (1. Солуњанима 5, 16) Али у животу није увек једноставно следити апостолске речи. Шта радити ако је нестала радост коју су давали први кораци у Цркви? Ево шта је написала једна православна девојка у свом Интернет-дневнику: „Раније, када сам била… човек који сврати у цркву, сваки одлазак у цркву је за мене био радост – радост због молитве пред иконом, од одслушане 15-минутне службе, зато што сам успела да целивам светињу. Тада много тога нисам знала (ни шта је грех, ни да постоји Причешће), јер није било религиозног окружења, али сам налазила срећу у томе да будем у цркви, као и потребу за тим. Сада је радост заменило тужно осећање обавезе: службу сам преспавала, нисам се молила целу службу, пажњу су ми одвлачили људи који су ме газили. Кући сам се враћала са осећањем испуњене или неиспуњене обавезе. То смем, то не смем, то треба. Нека рутина и спољна ограничења. И нема радости…” Ова девојка је рекла оно што је актуелно за многе. Да ли многи савремени хришћани могу за себе да кажу да живе у радости коју нико неће одузети од вас (Јован 16, 22)? По чему се таква радост разликује од емоционалне удобности, питали смо свештеника Валерија Уљахина, предавача Новог Завета. За почетак бих желео да одговорим жени која је написала на Интернету о губитку радости. Пошто је то узнемирава – значи да је она жива. Она тражи, а ко тражи, тај ће наћи. Да, данас је цео црквени живот за њу постао рутина. Али у човековом животу постоје разни периоди. Као што се човеково срце скупља и шири, и тако протиче крв, без чега не бисмо могли да живимо, тако нам и у животу Господ даје разне периоде. Бивају периоди неке самоотуђености, неког сивила, рутине у нашем општењу са Богом. Али наш живот се не зауставља. Кроз неко време улазимо у нову животну димензију и често више не верујемо шта је са нама било пре годину или неколико месеци. Да, данас се ништа није десило. Само не треба очајавати. Христос каже: „У свету ћете имати невоље, али ће се ваша туга претворити у радост.“ Ако желимо радост, треба да прођемо невоље. Радост није апстрактан појам; иако може да зависи од разних животних околности, то је сасвим конкретна категорија. И како можемо да видимо из Јеванђеља, основа радости је – Христос. Није узалуд то да се за Васкршњу радост спремамо реално, пролазећи трновит пут Великог поста, Страсне седмице. Када идемо за Христом – тада налазимо радост! Сама радост почиње на Голготи. Пре него што постанемо саучесник Христовог Васкрсења, треба да постанемо саучесник Његових страдања. Таква радост, која је заснована на личном крстоносном опиту, постиже се после дуго времена, а понекад је за то потребан и цео живот. Духовна радост има мистични, тајанствени карактер. И узрок те радости је Бог. Осећај радости долази када, не само да идемо у цркву и не само да се молимо, већ и учествујемо у Тајнама Цркве, и то учешће није формално. Основа радости је – бити причасник Божанске природе. Каква је радост прилазити Господу, знајући због чега Му прилазимо! Али за тај сусрет са Богом се треба спремати. Треба жељно ишчекивати Причешће и Исповест. Ми у цркву идемо првенствено да бисмо се обожили, и треба да тежимо да се сјединимо са Христом и духовно и телесно у Причешћу. Та свест о томе да смо заједно са Богом – не може човека да остави равнодушним. Ако долазимо у цркву само да бисмо одстојали службу – „ево, Господе, ја сам, као верни најамник, дошао у цркву, одрадићу своје спасење, престајаћу на ногама“ (чак иако свесно тако не мислимо, то је наше истинско стање) – уморићемо се, обраћаћемо пажњу на друге људе око себе, а не на Господа. И, тада ћемо отићи из цркве празни. Сећам се да су у мом животу били периоди када сам изгубио све своје рођене и најближе људе: умрли су ми отац, мајка, ближњи од којих сам се учио вери. И, када су сви они ушли у вечност, у том тешком тренутку сам схватио да се чешће треба обраћати Пресветој Богородици. Она нас позива на радост. Прве речи којима јој се обратио Архангел Гаврило биле су: „Радуј се, Благодатна, Господ је с тобом!“ Сваки акатист Мајке Божије, сваки тропар је пун радости. А, сетите се Њеног земаљског живота – у њему су била гоњења и страдања. Добро је чешће сећати се тога. Као одговор на узвик Архангела: „Радуј се!“, Она одговара: „Ево слушкиње Господње, нека ми буде по речи Твојој.“ У грчком преводу Јеванђеља, у стиху: „нека ми буде по речи Твојој“, употребљен је израз жеље из грчког језика, то јест Мајка Божија каже: „Ја радосно желим да служим Богу.“ Непрестана жеља да се служи Богу даје радост човековом срцу. На грчком речи РАДОСТ и БЛАГОДАТ имају исти корен: харис. Осећај учествовања у радости Светих, у тој радости на Небесима, даје нам могућност да се радујемо и у страшној тузи. Архимандрит Кирил (Павлов) говори о томе да духовник даје радост, приводећи нас Христу. И таквог духовника треба тражити. Ми често сами одбацујемо радост коју нам Господ даје. Сетите се Јеванђеља од Луке, 14. глава, где се говори како Господ позива све на брачну гозбу Божанске љубави, и не пристају сви да уђу у ту радост. Да би се ушло у радост Божију, треба направити први корак – обући се у одећу радости. Шта представља та одежда? Апостол Павле нас позива да се обучемо у смирење, кротост, дуготрпљење, милосрђе, а најважније – у љубав. И ја бих још и раздвојио појам радости и сладости (=заноса). Често човек тражи осећај такве духовне сласти, на пример од појања. И ако долазимо у цркву само ради тога да бисмо добили ту сладост – само ли нас неко додирне или каже нешто што не треба, та привидна радост моментално нестаје, јер нема под собом чврст ослонац и повезана је само са душевном сладошћу (=заносом). И ми као да се налазимо у радости због тога што смо у цркви, али истовремено можемо у том стању и одбити Христа од себе: на пример, прилази нам човек коме је потребна наша помоћ, а ми га не видимо, не прихватамо. Ми у својој привидној (=умишљеној) радости не можемо да видимо Спаситеља. Због тих осећаја може се изгубити коначни циљ нашег пребивања у Цркви – сусрет са Христом, са оклеветаним, распетим, али и васкрслим Христом. А када ми тражимо тај сусрет, то онда чини нашу радост чврстом, несаломивом, независном од спољних околности. Радост на коју нас позива Господ није само пријатно осећање, већ је то ликовање. То је иста радост када сретнемо Христа у Тајнама. То је немогуће објаснити, то се само може доживети – та тајанствена необјашњива радост. Радост првог сусрета са Христом По речима докторке Ксеније Кончаревић: „први сусрет са Христом без сумње је најпотреснији догађај у животу сваког појединца, а његова преображавајућа сила додатно се потенцира енергијом младости.“ С тим у вези, не можемо да не поменемо блиставо тумачење једног места из Еванђеља по Матеју, које нуди Митрополит Антоније (Блум), а које се тиче поруке Васкрслог Христа ученицима: „Идите у Галилеју, тамо ћете Ме срести.“ „На први поглед“, казује Високопреосвећени Антоније, „зашто да иду у Галилеју да сретну Христа, кад је Он и овде са њима? Какав још сусрет може да се деси? Али ако се замислимо над тим речима, можемо да схватимо да је Галилеја место где су они први пут срели Христа. Ако погледамо на карту, видећемо да се Капернаум, Кана галилејска и Витсаида налазе на неколико километара једни од других. Апостоли су се, наравно, познавали, можда као деца, дечаци, младићи. И, корак по корак, увиђали су у Христу, у Исусу из Назарета, нешто што никада раније нису видели. Постепено се пред њима отварала Христова личност, и ово отварање се на крају завршило тиме што су у Њему препознали свога Учитеља, свог Путовођу, и што су показали да су спремни да иду за Њим, ма куда Он кренуо. То је било време првог сусрета, незамагљеног ни прогонима, ни сумњом, то је било пролеће новог живота, пролећна бујица. Затим су дошле трагичне године у Јудеји, али то су биле године процвата. И, Христос је пожелео да сретне Своје ученике онде где се догодио њихов први сусрет, још непомрачен, сусрет који још није био трагичан, где је све било светлост и где им се постепено откривала Христова личност. Тамо су могли поново да схвате све оно што су раније сазнали о Спаситељу. И у свакоме од нас постоји таква Галилеја. Свако од нас може, ако се замисли дубоко, ако се без журбе врати у своју прошлост, да ухвати онај тренутак када је одједном осетио своју пролећну свежину, своју првоздану лепоту, када је могао да осети да је Бог тако једноставан, тако близак, да све има смисла и да је све могуће.“
владика Иларион – Добро је, а биће још боље! (58 минута) https://www.youtube.com/watch?v=nLiLRafKT5w
Читање из Светог Писма
– лихъ (лих) = излишан, непотребан; сувишан, беспаран
– лихоиманїє (лихоиманије) = лакомство, сувишно узимање
– лихоимєцъ (лихоимец) = лакомац, тврдица
– лихоимство (лихоимство) = лакомство, грамзљивост
– лихорѣчїє (лихорјечије) = преувеличавање, претеривање
– лихословєсїє (лихословесије) = ћаскање, брбљање, наклапање, празан говор
– лихоѧдєнїє (лихојаденије) = прождрљивост
Повратак изгубљене радости Апостол Павле каже: „Увек се радујте!“ (1. Солуњанима 5, 16) Али у животу није увек једноставно следити апостолске речи. Шта радити ако је нестала радост коју су давали први кораци у Цркви? Ево шта је написала једна православна девојка у свом Интернет-дневнику: „Раније, када сам била… човек који сврати у цркву, сваки одлазак у цркву је за мене био радост – радост због молитве пред иконом, од одслушане 15-минутне службе, зато што сам успела да целивам светињу. Тада много тога нисам знала (ни шта је грех, ни да постоји Причешће), јер није било религиозног окружења, али сам налазила срећу у томе да будем у цркви, као и потребу за тим. Сада је радост заменило тужно осећање обавезе: службу сам преспавала, нисам се молила целу службу, пажњу су ми одвлачили људи који су ме газили. Кући сам се враћала са осећањем испуњене или неиспуњене обавезе. То смем, то не смем, то треба. Нека рутина и спољна ограничења. И нема радости…” Ова девојка је рекла оно што је актуелно за многе. Да ли многи савремени хришћани могу за себе да кажу да живе у радости коју нико неће одузети од вас (Јован 16, 22)? По чему се таква радост разликује од емоционалне удобности, питали смо свештеника Валерија Уљахина, предавача Новог Завета. За почетак бих желео да одговорим жени која је написала на Интернету о губитку радости. Пошто је то узнемирава – значи да је она жива. Она тражи, а ко тражи, тај ће наћи. Да, данас је цео црквени живот за њу постао рутина. Али у човековом животу постоје разни периоди. Као што се човеково срце скупља и шири, и тако протиче крв, без чега не бисмо могли да живимо, тако нам и у животу Господ даје разне периоде. Бивају периоди неке самоотуђености, неког сивила, рутине у нашем општењу са Богом. Али наш живот се не зауставља. Кроз неко време улазимо у нову животну димензију и често више не верујемо шта је са нама било пре годину или неколико месеци. Да, данас се ништа није десило. Само не треба очајавати. Христос каже: „У свету ћете имати невоље, али ће се ваша туга претворити у радост.“ Ако желимо радост, треба да прођемо невоље. Радост није апстрактан појам; иако може да зависи од разних животних околности, то је сасвим конкретна категорија. И како можемо да видимо из Јеванђеља, основа радости је – Христос. Није узалуд то да се за Васкршњу радост спремамо реално, пролазећи трновит пут Великог поста, Страсне седмице. Када идемо за Христом – тада налазимо радост! Сама радост почиње на Голготи. Пре него што постанемо саучесник Христовог Васкрсења, треба да постанемо саучесник Његових страдања. Таква радост, која је заснована на личном крстоносном опиту, постиже се после дуго времена, а понекад је за то потребан и цео живот. Духовна радост има мистични, тајанствени карактер. И узрок те радости је Бог. Осећај радости долази када, не само да идемо у цркву и не само да се молимо, већ и учествујемо у Тајнама Цркве, и то учешће није формално. Основа радости је – бити причасник Божанске природе. Каква је радост прилазити Господу, знајући због чега Му прилазимо! Али за тај сусрет са Богом се треба спремати. Треба жељно ишчекивати Причешће и Исповест. Ми у цркву идемо првенствено да бисмо се обожили, и треба да тежимо да се сјединимо са Христом и духовно и телесно у Причешћу. Та свест о томе да смо заједно са Богом – не може човека да остави равнодушним. Ако долазимо у цркву само да бисмо одстојали службу – „ево, Господе, ја сам, као верни најамник, дошао у цркву, одрадићу своје спасење, престајаћу на ногама“ (чак иако свесно тако не мислимо, то је наше истинско стање) – уморићемо се, обраћаћемо пажњу на друге људе око себе, а не на Господа. И, тада ћемо отићи из цркве празни. Сећам се да су у мом животу били периоди када сам изгубио све своје рођене и најближе људе: умрли су ми отац, мајка, ближњи од којих сам се учио вери. И, када су сви они ушли у вечност, у том тешком тренутку сам схватио да се чешће треба обраћати Пресветој Богородици. Она нас позива на радост. Прве речи којима јој се обратио Архангел Гаврило биле су: „Радуј се, Благодатна, Господ је с тобом!“ Сваки акатист Мајке Божије, сваки тропар је пун радости. А, сетите се Њеног земаљског живота – у њему су била гоњења и страдања. Добро је чешће сећати се тога. Као одговор на узвик Архангела: „Радуј се!“, Она одговара: „Ево слушкиње Господње, нека ми буде по речи Твојој.“ У грчком преводу Јеванђеља, у стиху: „нека ми буде по речи Твојој“, употребљен је израз жеље из грчког језика, то јест Мајка Божија каже: „Ја радосно желим да служим Богу.“ Непрестана жеља да се служи Богу даје радост човековом срцу. На грчком речи РАДОСТ и БЛАГОДАТ имају исти корен: харис. Осећај учествовања у радости Светих, у тој радости на Небесима, даје нам могућност да се радујемо и у страшној тузи. Архимандрит Кирил (Павлов) говори о томе да духовник даје радост, приводећи нас Христу. И таквог духовника треба тражити. Ми често сами одбацујемо радост коју нам Господ даје. Сетите се Јеванђеља од Луке, 14. глава, где се говори како Господ позива све на брачну гозбу Божанске љубави, и не пристају сви да уђу у ту радост. Да би се ушло у радост Божију, треба направити први корак – обући се у одећу радости. Шта представља та одежда? Апостол Павле нас позива да се обучемо у смирење, кротост, дуготрпљење, милосрђе, а најважније – у љубав. И ја бих још и раздвојио појам радости и сладости (=заноса). Често човек тражи осећај такве духовне сласти, на пример од појања. И ако долазимо у цркву само ради тога да бисмо добили ту сладост – само ли нас неко додирне или каже нешто што не треба, та привидна радост моментално нестаје, јер нема под собом чврст ослонац и повезана је само са душевном сладошћу (=заносом). И ми као да се налазимо у радости због тога што смо у цркви, али истовремено можемо у том стању и одбити Христа од себе: на пример, прилази нам човек коме је потребна наша помоћ, а ми га не видимо, не прихватамо. Ми у својој привидној (=умишљеној) радости не можемо да видимо Спаситеља. Због тих осећаја може се изгубити коначни циљ нашег пребивања у Цркви – сусрет са Христом, са оклеветаним, распетим, али и васкрслим Христом. А када ми тражимо тај сусрет, то онда чини нашу радост чврстом, несаломивом, независном од спољних околности. Радост на коју нас позива Господ није само пријатно осећање, већ је то ликовање. То је иста радост када сретнемо Христа у Тајнама. То је немогуће објаснити, то се само може доживети – та тајанствена необјашњива радост. Радост првог сусрета са Христом По речима докторке Ксеније Кончаревић: „први сусрет са Христом без сумње је најпотреснији догађај у животу сваког појединца, а његова преображавајућа сила додатно се потенцира енергијом младости.“ С тим у вези, не можемо да не поменемо блиставо тумачење једног места из Еванђеља по Матеју, које нуди Митрополит Антоније (Блум), а које се тиче поруке Васкрслог Христа ученицима: „Идите у Галилеју, тамо ћете Ме срести.“ „На први поглед“, казује Високопреосвећени Антоније, „зашто да иду у Галилеју да сретну Христа, кад је Он и овде са њима? Какав још сусрет може да се деси? Али ако се замислимо над тим речима, можемо да схватимо да је Галилеја место где су они први пут срели Христа. Ако погледамо на карту, видећемо да се Капернаум, Кана галилејска и Витсаида налазе на неколико километара једни од других. Апостоли су се, наравно, познавали, можда као деца, дечаци, младићи. И, корак по корак, увиђали су у Христу, у Исусу из Назарета, нешто што никада раније нису видели. Постепено се пред њима отварала Христова личност, и ово отварање се на крају завршило тиме што су у Њему препознали свога Учитеља, свог Путовођу, и што су показали да су спремни да иду за Њим, ма куда Он кренуо. То је било време првог сусрета, незамагљеног ни прогонима, ни сумњом, то је било пролеће новог живота, пролећна бујица. Затим су дошле трагичне године у Јудеји, али то су биле године процвата. И, Христос је пожелео да сретне Своје ученике онде где се догодио њихов први сусрет, још непомрачен, сусрет који још није био трагичан, где је све било светлост и где им се постепено откривала Христова личност. Тамо су могли поново да схвате све оно што су раније сазнали о Спаситељу. И у свакоме од нас постоји таква Галилеја. Свако од нас може, ако се замисли дубоко, ако се без журбе врати у своју прошлост, да ухвати онај тренутак када је одједном осетио своју пролећну свежину, своју првоздану лепоту, када је могао да осети да је Бог тако једноставан, тако близак, да све има смисла и да је све могуће.“
владика Иларион – Добро је, а биће још боље! (58 минута) https://www.youtube.com/watch?v=nLiLRafKT5w
Читање из Светог Писма
Литургија – Зачало 94: Лука 19, 1-10
О Закхеју. 1 И ушавши у Јерихон, пролажаше кроз њега. 2 И гле, човјек, звани именом Закхеј, и он бјеше старјешина цариника, и бјеше богат. 3 И тражаше да види Исуса Ко је Он; и не могаше од народа, јер бјеше малога раста. 4 И он, потрчавши напријед, попе се на дивљу смокву да Га види; јер је поред ње требало да прође. 5 А кад Исус дође на оно мјесто, погледавши горе, видје га и рече му: „Закхеју, сиђи брзо; јер Ми данас ваља бити у дому твоме.” 6 И сиђе брзо; и прими Га радујући се. 7 И сви који видјеше, негодоваху говорећи како уђе да гостује код грјешнога човјека. 8 А Закхеј стаде и рече Господу: „Господе, ево, пола имања свога даћу сиромасима, и ако кога нечим оштетих, вратићу четвороструко.” 9 А Исус му рече: „Данас дође спасење дому овоме; јер и ово је син Авраамов. 10 Јер Син Човјечији дође да потражи и спасе изгубљено.”Апостол – Зачало 285: 1. Тимотеју 4, 9-15
Савјети Тимотеју. 9 Ово је истинита ријеч и достојна свакога примања; 10 јер за то се и трудимо и бивамо срамоћени, јер се надамо у Бога живога, Који је Спаситељ свију људи, особито вјерних. 11 Ово заповиједај и учи. 12 Нико да не презире твоју младост, али буди образац вјернима у ријечи, у живљењу, у љубави, у Духу, у вјери, у чистоти. 13 Докле не дођем, пази на читање, утјешавање и учење. 14 Не занемаруј благодатни дар у теби, који ти је дат кроз пророчанство полагањем руку старјешина на тебе. 15 Ово проучавај, у овоме стој, да се напредак твој покаже у свему.Владика Николај Велимировић – Беседа о томе како смо сви слободни само као робови Христови
Који је позват у Господу роб, слободњак је Господњи, тако и који је позват слободњак, роб је Христов. (1. Коринћанима 7, 22) Велика новост, коју Хришћанство сваки дан јавља свету, јесте да се ништа не цени пуном ценом по спољњем изгледу, него по суштини. Да се не цене ствари по боји и облику, него по значењу. Да се не цени човек по положају и имању, него по срцу — по срцу у коме се сједињује осећање, ум и воља. Према тој, за свет вазда новој науци, није роб онај ко је споља заробљен, нити је слободњак онај ко има спољну, телесну слободу. По световном поимању роб је онај ко што мање ужива од света, а слободњак је онај ко што више ужива од света. По хришћанском поимању роб је онај ко што мање ужива од живога и слаткога Христа, а слободњак је онај ко што више ужива од живога и слаткога Христа. И још по световном поимању роб је онај ко што мање твори вољу своју, а што више вољу туђу, а слободњак је онај ко што више твори вољу своју, а што мање вољу туђу. По хришћанском, пак, поимању роб је онај ко што више твори вољу своју, а што мање вољу Божју, а слободњак је онај ко што више твори вољу Божју, а што мање своју. Робовати Господу једина је права и човека достојна слобода, а робовати свету и себи, греху и пороку, једино је смртоносно робовање. Цареви на престолу — човек би помислио: има ли слободнијих људи на земљи? Па ипак многи од царева били су најнижи и најнедостојнији робови земље. Оковани хришћани у тамници — човек би помислио: има ли беднијих робова на земљи? Па ипак хришћански мученици у тамници осећали су се слободним људима, и испуњени духовном радошћу. певали су псалме и уздизали благодарне молитве Богу. Слобода, скопчана с тугом и жалошћу, није слобода но ропство. Само је слобода у Христу скопчана с радошћу неисказаном. А радост трајна знак је праве слободе. О Господе Исусе, једини Господару благи, Који нам дајеш слободу кад нас што јаче вежеш за Себе, учини нас што пре робовима Твојим, да бисмо престали бити робовима љутих и немилосрдних господара. Теби слава и хвала вавек. Амин.Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
Мирослављево јеванђеље