Календар
фебруар 6. (Јулијански) / фебруар 19. (Грегоријански) 2023.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се:
Житије светог и равноапостолног оца нашег Фотија Великог, патријарха Цариградског, исповедника; Спомен светог оца нашег Вуколе, епископа Смирнског; Страдање свете мученице Фаусте и са њом Евиласија и Максима; Страдање свете мученице Доротеје Девице и оних са њом; Спомен светог мученика Јулијана; Спомен светих мученица-девица Марте и Марије и брата им, светог мученика Ликариона; Спомен преподобних отаца наших Варсануфија и Јована; Спомен светих мученика Фавста, Василија и Силуана и других светих мученика пострадалих у Дариу; Спомен светих мученица Христине и Калисте; Спомен светог мученика Теофила; Спомен преподобног Јована.
Бошко Обрадовић: Молитва Богу Правде
Химна садржи (=саопштава) колективну исповест, опредељење, молбу, наду. Химна је стециште и средиште националних мисли, државних смерница, народних жеља, духовног искуства. Кроз националну химну један народ је проговорио у једномислију, једногласно, једнодушно. Химна је заслужила народно поверење. У њој самооткривамо, увек изнова, и самопотврђујемо непрестано своју националну и државну припадност. Када слушамо химну, стојимо мирно као један, спремни, стојимо заједно са својим прецима пред истином властитог постојања. Српска химна „Боже правде“ јесте молитва. Определио се српски народ за обраћање Богу, јер је знао Ко је Цар над царевима и Господ над војскама. Није желео да тражи наду или ослонац нити у себи самоме, нити у било чему материјалном, пролазном, овоземаљском, већ се обратио Богу у молитви. И онда је ове своје молитвене гласове изабрао себи за химну, да се увек и свагда понављају и на Завет са Богом опомињу. Да се непрестано пребива у молитви Богу.
Између толико Божијих атрибута, српски народ је изабрао Правду Божију. Народно искуство зна да је правда основ државе, да правда држи земљу и градове. Већ у првој строфи српска химна показује заветну самосвест. Онај Који нас је до сада спасао од пропасти, то је Бог Правде. Присутна је, дакле, самосвест о томе Ко је Спасење наше (од пропасти), до сад (чиме се изражава молитвена захвалност Богу за све што је за нас учинио, и чиме се пење на прву молитвену степеницу – благодарење Богу). Затим је видан органски, саборни, заједничарски приступ (нас, Оче наш) и обитавање у молитвеној пракси, молитвеном животу (Чуј… наше гласе). Након благодарења Богу, следи друга молитвена степеница, нови Завет са Богом за будућност (одсад) и полагање своје вере и наде на Бога (и одсад нам буди Спас!) У другој строфи, српска химна, најпре, исповеда моћ Божије руке као мере и промислитеља људи, судбина и будућности, да би уследила молитва тој најмоћнијој руци да нам буде путеводитељ, бранич и капетан српског брода на будућим морима светске историје. У трећој строфи молимо се Богу Правде заједно са владиком Николајем да сложи српску браћу на сваки рад који је на дику и славу Бога и рода. Истиче се, даље, заветна снага слоге (која ће бити пораз врагу) и српски народ се позива на грађење најјачих српских градова – (г)радова слоге око Бога. У петој строфи ово градилачко одушевљење и животни оптимизам српског ведрог човека (човека загледаног у вечност) уме да застане пред Богом, у страху Божијем, да се помоли, да, можда, заслужени гнев уступи место благослову, да Господ Бог благослови Србину село (као српску основу и основно српско животно место), поље, њиву, град и дом, породицу, домаћина који о дому брине. Шеста строфа српске химне Завета Богу Правде сведочи о српској (његошевској) самосвести да је живот борба непрестана и да српски ход кроз историју води ка победи само уз помоћ и вођство Бога Правде. Када смо са Богом и на страни Божијој, често бивамо распињани од стране кнезова овога света и спуштани у мрачни гроб. Али нас, посебно тада, не напушта Бог Праведни и српској Круни даје нови сјај, Васкрсни. Тада настаје ново доба, а ми се опомињемо Завета са Богом и молимо за нову срећу (нову у смислу изнова, опет, поново, даље, заувек са Богом Правде). Последња, завршна строфа српске химне заокружује молитвену атмосферу. Молимо се Богу Правде да буде прва и последња одбрана српске државе, која је плод са Божијег дрвета, узрастао у вишевековним борбама српскога народа у овоме свету. Тако завршавамо молитву у смирености, у величанственој саборној сцени последњег стиха српске химне, где се сав српски род, као један, моли Богу Правде.
Свети Симеон Мироточиви (1113.-1199.)
Велики жупан Стефан Немања је родоначелник српске државности. Оно што је он створио војнички и државнички, Свети Сава је затим надоградио и одуховио. Проширивао је неустрашиво српску територију и, уз много потешкоћа, успео да обједини све српске земље. У сукобу са браћом био је заробљен, молећи се Светом Ђорђу да га ослободи, а он ће му, у знак захвалности, подићи манастир. Тако је, по ослобођењу, подигао манастир Ђурђеви Ступови у Расу. На власт је дошао 1166. године. Водио је дуготрајне борбе са Млецима и Византијом, а жестоко се обрачунавао и са богумилском јереси која се тада раширила овим крајевима. Створио је велику и снажну државу, која је постала одлучујући фактор стабилности на Балкану. Након Савиног одласка на Свету Гору, повукао се са престола и препустио га средњем сину, Стефану (Првовенчаном), а старијем, Вукану, вођење Зете и Требиња. Прима монашки постриг, као и његова супруга Ана, те постају Симеон и Анастасија. Он одлази у Студеницу, она у Богородичину цркву у Топлицу. На крају се он придружујуе Сави на Светој Гори, где добијају одобрење за оснивање самосталног српског манастира – Хиландара, довршавајући га 1198. године. Биолошки син, Свети Сава сада постаје духовни отац Светом Симеону. Наредне године, Свети Симеон се упокојио у припрати Хиландара, пред иконом Богородице, изговоривши: „Хвала Богу за све.“ Његове свете мошти су одмах почеле да мироточе, због чега је и назван Мироточивим. Свети Сава му је пренео мошти у Студеницу, где и данас почивају, заједно са моштима Свете Анастасије. У Хиландару, на месту где су се мошти првобитно налазиле, никла је чувена лозица Светог Симеона, на земљишту које, по законима природе, не даје иначе овакве изданке. Ипак, ова лозица непрекидно вековима расте и даје плода, од кога нероткиње, узимајући га уз пост и молитву Светом Симеону, рађају децу. Празник Светог Симеона Мироточивог обележава се 26./13. фебруара.
Народ, језик и култура
Да би се видело ко је неки народ, треба погледати у речник његовог језика, шта је он записао под појмом: ‘Бог’.
академик Матија Бећковић
Даровани смо пуном кошницом меда да њиме засладимо сву државу своју, а не да је испразнимо и напунимо хладним северним ветровима.
Свети владика Николај Жички
Мислим да је савремена култура, текућа култура, ма шта та ријеч значила, она више уопште не значи оно што би требало да значи, она је заправо једна култура заборава. Све што се предузима и догађа у том пољу јавне културе гура нас у један заборав шта је битно, а шта небитно. Томе и служе, ваљда, културно-забавни програми – да се забавимо и да заборавимо оно што је битно, а да се препустимо небитном. Публика се моделује. Медији се више не обраћају некој неидентификованој публици, него је производе. Они је препарирају, производе и продају онима који су заинтересовани за рекламе. Ако је гледаност неке телевизије велика, онда је реклама скупља, и бизнис тече. Да би гледаност била велика, ви публику морате саобразити свом програму, морате је обликовати, моделовати. Одговор је да се вратимо изворном, исконском, правом смислу ријечи култура.
доктор Богољуб Шијаковић
Коме ћемо ићи: европском човеку или светосавском Богочовеку? Пођемо ли првом, претворићемо се у пролазног мољца. Пођемо ли другом, претворићемо се у бесмртног творца светосавске богочовечанске културе.
Преподобни ава Јустин Поповић
О покатоличавању Срба и Руса кроз векове и заједничким молитвама православних епископа са бискупима (110 минута)
Читање из Светог Писма
Литургија – Зачало 106: Матеј 25, 31-46
О страшном Суду.
31 А када дође Син Човјечији у слави Својој, и сви свети Анђели са Њим, тада ће сјести на Пријесто славе Своје.
32 И сабраће се пред Њим сви народи, и разлучиће их једне од других, као пастир што разлучује овце од јаради.
33 И поставиће овце са десне стране Себи, а јарад са лијеве.
34 Тада ће рећи Цар онима што Му стоје са десне стране: ’Ходите, благословени Оца Мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања свијета.
35 Јер огладњех, и дадосте Ми да једем; ожедњех, и напојисте Ме; странац бијах, и примисте Ме;
36 наг бијах, и одјенусте Ме; болестан бијах, и посјетисте Ме; у тамници бијах, и дођосте Ми.’
37 Тада ће Му одговорити праведници говорећи: ’Господе, када Те видјесмо гладна, и нахранисмо? Или жедна, и напојисмо?
38 Кад ли Те видјесмо странца, и примисмо? Или нага, и одјенусмо?
39 Кад ли Те видјесмо болесна или у тамници, и дођосмо Ти?’
40 И одговарајући Цар рећи ће им: ’Заиста вам кажем: ’Кад учинисте једноме од ове Моје најмање браће, Мени учинисте.’’
41 Тада ће рећи и онима што Му стоје с лијеве стране: ’Идите од Мене, проклети, у огањ вјечни, који је припремљен ђаволу и анђелима његовим.
42 Јер огладњех, и не дадосте Ми да једем; ожедњех, и не напојисте Ме;
43 странац бијах, и не примисте Ме; наг бијах, и не одјенусте Ме; болестан и у тамници бијах, и не посјетисте Ме.’
44 Тад ће Му одговорити и они говорећи: ’Господе, када Те видјесмо гладна или жедна, или странца или нага, или болесна или у тамници, и не послужисмо Ти?’
45 Тада ће им одговорити говорећи: ’Заиста вам кажем: ’Кад не учинисте једноме од ових најмањих, ни Мени не учинисте.’’
46 И ови ће отићи у муку вјечну, а праведници у живот вјечни.”
Апостол – Зачало 140: 1. Коринћанима 8, 8-13; 9, 1-2
О несаблажњавању слабе браће јелом. Апостолова употреба хришћанске слободе у служби Јеванђеља.
8 А јело нас не поставља пред Бога; јер нити добијамо ако једемо, нити губимо ако не једемо.
9 А чувајте се да како ова ваша слобода не постане спотицање слабима.
10 Јер ако тебе, који имаш знање, види неко гдје сједиш за трпезом у идолском храму, неће ли се савјест његова, зато што је слаб, охрабрити да једе идолске жртве?
11 И због твога знања пропада слаби брат, за којега Христос умрије.
12 А тако, гријешећи се о браћу и рањавајући њихову слабу савјест, о Христа се гријешите.
13 Зато, ако јело саблажњава брата мојега, нећу јести меса до вијека, да не саблазним брата својега.
1 Нисам ли апостол? Нисам ли слободан? Зар нисам видио Исуса Христа, Господа нашега? Нисте ли ви дјело моје у Господу?
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
Страшни Суд! Судија иде на облацима, окружен безбројним мноштвом Небеских бесплотних Сила. Трубе се чују на свим странама земље и подижу мртве. Уставше мноштво ходи на одређено место, ка Престолу Судије, предосећајући већ унапред какву ће пресуду о себи чути. Јер свакоме ће дела бити написана на челу, и сам човеков изглед ће одговарати његовим делима и наравима. Деоба на десне и леве ће да се изврши сама по себи. Најзад се све поделило. Настало је дубоко ћутање. Још један трен, и чуће се коначна одлука Судије – за једне: „Приђите!“, а за друге: „Одлазите!“ Помилуј нас, Господе, помилуј нас! Нека буде милост Твоја на нама! Но тада ће већ бити касно да се тако узвикује. Сада је нужно да се потрудимо да сперемо са нашег бића оне неповољне ознаке које су на њему написане услед греха. А тада ни реке суза, које бисмо били готови да пустимо ради умивања, неће ничему послужити. Стога заплачимо сада барем потоцима, ако не рекама суза. А ако не ни потоцима, оно барем кишним капима. А ако чак ни то немамо, скрушимо се срцем и, исповедивши своје грехе Господу, измолимо опроштај, дајући завет да га више нећемо жалостити нарушавањем Његових заповести. Затим поревнујмо да верно испунимо завет.
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
Мирослављево јеванђеље
– ложе (ложе) = кревет; затруднети
Римљанима 9, 10
ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ: Не точїю же, но и Ревекка ѿ єдинагѡ ложа, Їсаака, ѻтца нашегѡ, имѹщи:
ИЗГОВОР: Не точију же, но и Ревека от јединаго ложа, Исака, отца нашего, имушчи:
СРПСКИ: А не само она, него и Ревека, која заче од једнога, од Исака, оца нашега.
