Календар
април 17. (јулијански) / април 30. (грегоријански) 2023.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се:
Страдање страдање светог свештеномученика Симеона, епископа Персијског, и осталих 1150 мученика с њим; Житије преподобног оца нашег Акакија II, епископа Мелитинског; Спомен светог оца нашег Агапита, папе Римског; Спомен светих мученика Авделаја, Ананије, Устазана, Фусика, Азата, Аскитреје и осталих с њима; Житије преподобног оца нашег Саватија Соловецког; Житије преподобног оца нашег Зосиме, игумана Соловецког; Спомен преподобног оца нашег Макарија Нотараса, епископа Коринтског.
психолог Александра Јанковић: УЛОГА ЖЕНЕ У ЦРКВИ
Готово свакодневно можемо прочитати или видети у вестима на ТВ-у, кад год се помиње Црква и црквеност, како је Црква традиционално мачо оријентисана, што подразумева да све важне одлуке доносе мушкарци – свештенослужитељи, а жене служе као декор, пратећа интелигенција задужена за послушност, покоравање и беспоговорно прихватање налога које им дају црквени ауторитети. Они који негују само несимпатију према Цркви, са несимпатијом у њој виде само забринуте, престареле и фанатизоване младе, забрађене жене, у дугим сукњама и без трунке шминке на лицу.
Активнији анимозитет према Цркви већ подразумева да се изрази протест због укидања женског права на абортус, а у најразвијенијем облику богоборства, екстремне феминистичке групације и њихови придружени чланови – мушкарци – као највећи друштвени проблем не виде ни незапосленост, ни тешку економску ситуацију, ни распад вредносног система, већ наводе чињеницу да је Православна Црква конзервативна, те жене не могу постати свештеници, а забрањен им је и приступ на Свету Гору. Они који се не буне што нема жена-рудара, оштро су против одсуства жена-свештеника. Они који не могу да добију визу ни за једну земљу која је потписница шенгенског споразума, силно би да израде женске визе за Хиландар.
На тежак и болан начин схватила сам да је суштински све тако једноставно и да постоје само две чињенице: живот и смрт. Ако смо у животу и неравноправни, смрт је нешто што нас чини равноправнијим него икада, нешто пред чим су равноправно немоћни и жене и мушкарци. Тек ту сам схватила да су сва моја бунтовања, такмичења и потраге за смислом и припадањем некој елитној заједници, били само деривати страха од смрти, на који ни једна од група, мрежа, организација, није могла да ми пружи задовољавајући одговор осим Цркве – Цркве, коју сам тада први пут доживела као Живу, као Тајну и као једину заједницу која гарантује победу над смрћу. Свугде можете наћи забаву, интелигентне истомишљенике, заинтересоване колеге, партнере за дуеле, свађу или размену позитивних емоција, али ја сам тражила гаранцију за вечни живот. И како то бива, кад се сетите смрти, и живот постаје квалитативно различит. Љубав која побеђује смрт, усељава се у живот и помаже да и себе и свет око себе видите другачије. Одушевљење открићем Цркве резултовало је мојим дисциплиновањем, које први пут нисам схватила као потчињавање и женски компромис. Наравно, раније претеривање у недисциплини, довело је и до претеривања у црквеној дисциплини, те сам ушла у такозвану зилотску фазу, са све марамом, дугом сукњом, смртно озбиљним изразом, присилним мисионарењем, критиком свих и свега што још није открило Цркву и дисциплиновало се. Током времена, учешћем на Литургији и такозваном литургијском катихезом, полако је почела да попушта та агресивност, која је резултат базичне анксиозности, јер сам ужасно страховала да ту где сам открила Вечност, нешто не забрљам. Са освајањем већег степена слободе (заправо сам напуштала погрешан доживљај Бога као Судије, Полицајца, Законодавца), почела сам да се осећам као код куће, међу својима, и то баш ја – онаква каква јесам. Дугачког језика, гадне нарави, егоцентрична, женски сујетна, али са огромном жељом да од мене постане – права жена у Цркви. Уследило је скидање мараме и униформе за Цркву, јер ми је изгледало лицемерно да пред Богом глумим подобност, а ван Цркве нити се тако носим, нити се тако односим према себи и другима.
Црквено, библијско и јеванђељско схватање жене, не само да није дискриминаторно у односу на њене капацитете и слободу, већ даје жени достојанство, које јој ни у најслободнијој феминистичкој фантазији није дато! У библијској причи жена се назива човечицом, оном која стоји наспрам мушкарцу, равноправна у љубави, у боголикости, у шансама да се од иконе Божије развије у подобије Божије.
Хришћанско тумачење односа међу половима не инсистира на равноправности, већ иде корак даље од тога – тежи равноправности у љубави. А сврха љубави је да двоје једно буду. Иако су данас веома популарне књиге које говоре да су жене са Венере, а мушкарци са Марса, могло би се поставити питање: „Зар нису сви Господњи?“
И мушкарац и жена имају веома аутентична и специфична призвања, уз заједнички пут узрастања до светости, која није полно условљена. Сви смо позвани да служимо Богу, да будемо свештеници; богословље није само привилегија људи у мантији, већ задатак сваком члану Цркве.
Павле Евдокимов говори о материнском свештенству жене, тврдећи да се женина генијалност показала баш у вери. Предање зове Дјеву Марију – новом Евом. Она је учинила оно што прва Ева није успела – да буде жена и да буде модел односа према Богу за читаво човечанство, без обзира на пол. Ако је основа Цркве послушање, при чему је свака сличност са оним што се у општедруштвеној употреби назива послушношћу, покоравањем и потчињавањем – случајна, онда је Богородица постала еталон те послушности, из Љубави дајући живот Другом и Свој живот испуњавајући и осмишљавајући у Њему! Кроз Њу се препознаје да је прихватање Христа, чежња да Он борави у нама самима – циљ и пуноћа живота свакога од нас и целокупне љубави. Ни Богородица није била формални представник клира, а ипак је остварила позив на свештенство и остала за вјек вјекова – наша Владичица! Што се мене тиче, ако Њој није сметало што нема епитрахиљ, не само да не смета ни мени, већ чезнем да, бар у траговима, развијем смирење и љубав налик Њеној. Уосталом, приговор о одсуству жена свештеника често долази од мушкараца, или жена које не разумеју да Црква није нека политичка организација, ни Централни комитет који доноси обавезујуће декрете, већ Тајна Царства у коме нема поделе на мушкарце и жене, клир и вернике. Критичарима Цркве, у форми заступника женских права, поред одсуства жена-свештеника (ваљда би и то требало да се уради по неком кључу или квоти, као у политици!), највише смета истицање улоге жене-мајке. И опет, уместо да се дар материнства посматра као израз врхунског поверења и љубави Самог Господа, он се своди на неподношљиве обавезе савремене пословне жене према потомству. Успешне жене се жале да им је тешко да ускладе своје остале дарове са даром материнства. Оне агресивније би најрадије стале пред Господа са амандманом да дар рађања на даље повери и мушкарцима! Суштинска грешка није у констатацији да је тешко ускладити различите дарове. Уосталом, коме је више дато, од њега ће се више и тражити! Грешка је посматрање дара материнства и материнског свештенства, без обзира да ли жена реално може да роди или не, као нечега што спутава њену слободу и развој. Уместо да дар материнства, за који се усуђујем да кажем како није случајно поверен женама – јер ако је Богу све могуће, било је могуће да га повери и мушкарцима – тумаче као привилегију, стални подстицај за тренинг љубави, неке га жене заправо закопавају, тражећи слободу и љубав на погрешним местима, са погрешним особама, у погрешно време. Поента није у томе да ли је жена постала или може да постане физички мајка. Важно је да она поседује дар материнства, потенцијал да кроз матерински однос, који подразумева жртву из љубави – јер Љубави без Жртве и Крста нема – развија и умножава аутентичну и свету љубав, која једина надилази смрт. Смисао љубави није у томе да би се рађала деца. Љубави не треба никакво оправдање: није љубав добра само зато што даје живот, него баш зато што је добра, она даје живот! – каже Александар Шмеман. Дакле, ако је улога народа Божијег да буде свети род и царско свештенство у Цркви Бога Живога, онда и наш задатак, без обзира да ли смо мушкарци или жене, а са уважавањем чињенице да нас је Бог дао управо као мушкарце или жене, јесте да са поверењем у Господа служимо пре свега спасењу оног другог – нашег ближњег. Немамо права да не пустимо у погон потенцијале којима нас је Бог опремио, било да се ради о радости или несрећи, немамо права ни да пројектујемо властито неповерење у Бога тако што ћемо стално проналазити оне који нас ометају да остваримо своју слободу. Ако већ морамо да се такмичимо, нека то буде такмичење у служењу, такмичење у љубави! А женама је кроз дар материнства дата шанса да природније и лакше схвате како је љубавна жртва радост, како лепота није у егоцентричној спознаји своје непоновљиве индивидуе, већ баш у искораку из свог космоса у макрокосмос другог, јединственог и непоновљивог Божијег створења.
Псалам 118 (11 минута)
Читање из Светог Писма
Литургија – Зачало 69: Марко 15, 43-47; 16, 1-8
Смрт и погреб.
43 дође Јосиф, из Ариматеје, угледан савјетник, који и сам чекаше Царство Божије, и усуди се, те уђе Пилату и заиска тијело Исусово.
44 А Пилат се зачуди да је већ умро; и дозвавши капетана, запита га: „Је ли давно умро?”
45 И дознавши од капетана, даде тијело Јосифу.
46 И он, купивши платно и скинувши Га, обави платном и положи Га у гроб, који бјеше исјечен у камену, и навали камен на врата гроба.
47 А Марија Магдалина и Марија Јосијина гледаху гдје Га полагаху.
Мироносице на гробу.
1 И пошто прође субота, Марија Магдалина и Марија Јаковљева и Саломија купише мирисе да дођу да Га помажу.
2 И врло рано у први дан недјеље дођоше на гроб око изласка сунца.
3 И говораху међу собом: „Ко ће нам одвалити камен од врата гроба?”
4 И погледавши, видјеше да камен бјеше одваљен; а бјеше врло велики.
5 И ушавши у гроб, видјеше младића обучена у бијелу хаљину гдје сједи с десне стране; и уплашише се.
6 А он им рече: „Не плашите се. Исуса тражите, Назарећанина, распетога. Устаде, није овдје; ево мјеста гдје Га положише.
7 Него идите и кажите ученицима Његовим и Петру да ће пред вама отићи у Галилеју; тамо ћете Га видјети, као што вам рече.”
8 И изишавши, побјегоше од гроба, јер их ухвати страх и трепет, и ником ништа не казаше, јер се бојаху.
Апостол – Зачало 16: Дјела Апостолска 6, 1-7
Избор седморице ђакона.
1 И у ове дане, када се множаху ученици, подигоше Јелинисти вику на Јевреје што се њихове удовице заборављаху кад се дијељаше помоћ сваки дан.
2 Онда Дванаесторица, сазвавши мноштво ученика, рекоше: „Не доликује нама да, оставивши ријеч Божију, служимо око трпеза.
3 Потражите, дакле, браћо, између вас седам освједочених људи, пуних Духа Светога и мудрости, које ћемо поставити на ову службу.
4 А ми ћемо у молитви и у служби ријечи приљежно остати.”
5 И ријеч ова би угодна свему народу. И изабраше Стефана, човјека испуњенога вјером и Духом Светим, и Филипа, и Прохора, и Никанора, и Тимона, и Пармена, и Николу, прозелита из Антиохије.
6 Ове поставише пред апостоле и они, помоливши се Богу, положише руке на њих
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
Неуморне жене! Оне нису дале сна очима, ни трепавицама дремања све док нису нашле Љубљенога! А мушкарци као да траже чврсто тло: иду на гроб, виде га празна и остају у недоумици шта би значило то што Га нису нашли. Значи ли то да је код њих било мање љубави него код жена? Не, ту је била љубав која расуђује, која се боји погрешке, будући да се ради о љубави високе вредности и с обзиром на (природу) Онога на Кога се односи. Међутим, када су сазнали и опипали, и они су, не језиком као Тома, него срцем исповедали: „Господ мој и Бог мој.“ Тада их већ ништа није могло одвојити од Господа. Мироносице и апостоли су обрасци две стране нашег живота: осећања и расуђивања. Без осећања живот није живот; без расуђивања живот је слеп – много се троши, а произилази мало здравог плода. Зато треба стећи и једно и друго. Осећање нека иде напред и нека побуђује; расуђивање нека одређује време, место, начин и, уопште, устројство бићa онога што срце наговести да треба остварити. Унутра – срце иде напред, а у пракси – расуђивање. Но, кад осећања постану извежбана у расуђивању о добру и злу, можемо се ослонити и на само срце. Јер, као што из живог дрвета сами од себе иду најпре пупољци, па цветови и плодови, тако и из срца почиње да истиче само добро које се разумно таложило у току живота.
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
Мирослављево јеванђеље
любодѣѧнїє (љубодјејаније) = курварство, блуд
любостѧжанїє (љубостјажаније) = среброљубље; лакомост на имање
любоимѣнїє (љубоимјеније) = користољубље; лакомост на имање
любомїрскїй (љубомирскиј) = који воли свет
любомудрїє (љубомудрије) = жеља за мудрошћу, знањем; побожан живот
любоначалїє (љубоначалије) = властољубље
любопрѣнїє (љубопрјеније) = жеља за борбом, наклоност на свађу, препирку; надметање, такмичење
любославїє (љубославије) = славољубље
любосластїє (љубосластије) = сластољубље
любосмирєнїє (љубосмиреније) = смиренољубље
любочєстїє (љубочестије) = частољубље
