Календар
мај 1. (јулијански) / мај 7. (грегоријански) 2023.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Житије и страдање светог пророка Јеремије; Страдање светог свештеномученика Вате; Житије преподобног оца нашег Пафнутиjа Боровског; Спомен светог и преподобног новомученика Акакија и са њим Јевтимија и Игњатија, Ивиронских (Светогораца); Спомен преподобног оца нашег Никифора Хијоског; Спомен светог оца нашег Панарета, епископа града Пафа на Кипру; Спомен светог свештеномученика Макарија, Митрополита Кијевског; Спомен светог мученика Саве; Спомен преподобне матере наше Исидоре; Спомен преподобног оца нашег Герасима Болдинског.
отац Анатолиј Гармајев – О брачним кризама
„Не иде нам. Имам осећај да недостаје још само мало, па да се разведемо.“
„А шта вам не полази за руком?“
„Све.“
Причекајте. „Све“ – је осећај. Он никад није конкретан. Он је разводњен. И у дубини нејасности коју човек осећа у тим тренуцима, он рађа осећање очајања, слабости и разочарења. Ако се човек препусти овом осећају, оно ће га довести до другог, тежег осећања краја. Шта да се ради? Како човек да научи да од првих тренутака зауставља овај процес? Верујући човек треба да верује и да се узда у Бога и у Његову милост. Свети Теофан Затворник сваког човека поучава да се научи да постане свестан себе и ситуације. То значи – конкретизовати, изводити нејасност осећаја у јасно схватање онога што се дешава у човеку. Јасност поимања рађа унутрашње знање – шта да се ради, како да се поступа даље. Зато је врло важно да се човек не препушта својим осећајима, већ да покуша да их разуме. Осећај „мало недостаје да се разведемо“ долази услед ремећења односа између брачних другова. И уместо погружавања у осећање очајничке таме, можда има смисла анализирати разлоге који разарају атмосферу у породици. Анализирати да би човек знао на чему да ради и шта треба да ради.
У општењу између брачних другова важно место заузимају разговори. Да ли умемо правилно да их водимо? Да ли се дешава да смо у њима истински слушаоци? Ово питање постаје централно питање. Брачни другови почињу да схватају да ће се породично здање рушити све док не науче да слушају једно друго. Шта значи слушати? Ако се човек пажљиво загледа у осећања сваког од нас у тренуцима кад слушамо другог, откриће се следеће: „С овим се слажем, с овим такође. А с овим – не.“ Одмах желим да му се супротставим, да га поправим. Најчудније се састоји у томе што у овој сигурности самопотврђивања не примећујем и нисам свестан једне просте чињенице – да нисам чуо сабеседника. Моја свест уопште није заузета сусретом са њим, већ самопотврђивањем, себе ради. Чак и тамо где сам ја слушалац, ова поставка се чува као скривени смисао мог односа према саговорнику. Само једног неће бити: моје жеље да његовим очима откријем догађај о којем причамо.
Тамо где на нивоу бриге саговорници не чују једно друго, настају највеће тензије и сукоби, све до потпуног губљења снаге и изнемоглости једног и другог, или обрнуто, до падања у нехотичну огорченост, јарост и међусобну мржњу. Истовремено, ако саговорници ослушкују бриге оног другог, чују их и одазивају се на њих, почиње кретање ка једнодушности. Чак и ако то чини један од саговорника, једнодушност ће почети да се стиче. Колико је драгоцена ова особина, сазнајемо из поука преподобног аве Доротеја. Он једнодушност назива мајком свих врлина. Зато што се кроз њу у човеку зачиње свака брижност према другоме. И овом брижношћу се човек развија да би испунио заповест Божију о љубави према ближњима.
Стан може бити испуњен дивним делима људског ума, сами брачни другови могу бити веома занимљиви саговорници у кругу пријатеља, на улици. Само не код куће. Све ове многобројне информације које свако од њих поседује и носи људима и околини, показују се као потпуно непотребне у њиховом међусобном општењу. Човек код куће жели нешто друго, људски једноставно, нежно и пуно љубави. Не треба блистати од ерудиције, не треба дубоко анализирати проблеме, треба просто бити у дарежљивим зрацима људске брижности и међусобне пажње. Тада се рађа осећање чврсте основе породичног живота, које мирном сигурношћу испуњава сваког брачног друга. Бити у стању отворености за људска осећања значи заиста слушати другог. Тада осећајност и пажња постају природна својства брачних другова. Човек не може да их васпита у себи ни на који други начин осим да научи да слуша другог.
епископ Аександар Милеант – Реч рањава и лечи
Често је велико зло у брачним односима необуздан језик, када супружници, у жару гнева, изговарају једно другом свакојаке увреде. Ожиљци који остају од тих вербалних рањавања дуго потом крваре. Древна свештена књига овакав значај придаје речи: „Празнослов рањава као мачем, а језик мудрих лечи.“ (Приче Соломонове 12, 18)
Када избије злоба, боље је неколико тренутака поћутати и умирити се (узети воду у уста), а затим, помоливши се, рећи благонаклоним тоном оно што може донети корист. Тираду прекора и поука најбоље је заменити једном магичном речју: „Опрости“ – коју је, између осталог, врло тешко изговорити.
Породичне прилике су услови у којима се човек учи врлинском животу. Тако и треба супружници да гледају на свој брак – као на школу хришћанског живота. Једна савремена књига, посвећена проблемима брака, даје овакве практичне савете који воде срећном браку:
1) никада не будите истовремено обоје љути
2) никада не вичите један на другога (изузев када је избио пожар у кући)
3) ако неко од двоје мора да победи у спору, нека уступи победу другом
4) ако је потребно изрећи покуду, треба то учинити с љубављу
5) никада се не сећајте грешака из прошлости
6) не идите на спавање пре него што сте се помирили
7) трудите се да бар једном дневно кажете другоме лепу реч
8) ако си учинио нешто погрешно, пожури да признаш своју грешку и да замолиш за опроштај
9) двоје учествују у спору, али онај који није у праву – увек говори више.
У суштини, ови и слични савети јесу препричавање оног чему нас учи хришћанска вера. Зато, ако се оба супружника буду старала да постану бољи хришћани, сви неспоразуми ће се решити, а узајамно разумевање и љубав међу супружницима ће расти.
Отац Рафаило Бољевић – Трпљење
Читање из Светог Писма
Литургија – Зачало 12: Јован 4, 5-42
Разговор са Самарјанком на извору Јаковљевом. Вјера Самарјана у Христа. Исцјељење сина царева човјека.
5 Тако дође у град самаријски, звани Сихар, близу села које даде Јаков Јосифу, сину својему.
6 А ондје бијаше извор Јаковљев. Исус, пак, уморан од пута, сјеђаше тако на извору; бјеше око шестога часа (=подне).
7 Дође жена из Самарије да захвати воде. Рече јој Исус: „Дај Ми да пијем.”
8 Јер ученици Његови бијаху отишли у град да купе хране.
9 Рече Му жена Самарјанка: „Како Ти, Који си Јудејац, тражиш од мене, жене Самарјанке, да пијеш?” Јер се Јудејци не друже са Самарјанима.
10 Одговори Исус и рече јој: „Кад би ти знала дар Божији, и Ко је Тај Који ти говори: ’Дај Ми да пијем’, ти би тражила од Њега и дао би ти воду живу.”
11 Рече Му жена: „Господе, ни ведра немаш, а студенац је дубок; одакле Ти, онда, вода жива?
12 Еда ли си Ти већи од оца нашега Јакова, који нам даде овај студенац, и он из њега пијаше, и синови његови, и стока његова?”
13 Одговори Исус и рече јој: „Сваки који пије од ове воде опет ће ожедњети;
14 а који пије од воде коју ћу му Ја дати неће ожедњети довијека, него вода коју ћу му дати постаће у њему извор воде која тече у живот вјечни.”
15 Рече Му жена: „Господе, дај ми ту воду да не жедним и не долазим овамо да захватам.”
16 Рече јој Исус: „Иди, зови мужа својега и дођи овамо.”
17 Одговори жена и рече: „Немам мужа.” Рече јој Исус: „Добро каза: ’Немам мужа’;
18 јер си пет мужева имала, и сада кога имаш није ти муж; то си право казала.”
19 Рече Му жена: „Господе, видим да си Ти пророк.
20 Оци наши клањаху се Богу на гори овој, а ви кажете да је у Јерусалиму мјесто гдје се треба клањати.”
21 Рече јој Исус: „Жено, вјеруј Ми да долази час када се нећете клањати Оцу ни на гори овој ни у Јерусалиму.
22 Ви се клањате ономе што не знате; а ми се клањамо ономе што знамо; јер је спасење од Јудејаца.
23 Али долази час, и већ је ту, када ће се истински богомољци клањати Оцу у духу и истини, јер Отац тражи да такви буду они који Му се клањају.
24 Бог је Дух; и који Му се клањају, у духу и истини треба да се клањају.”
25 Рече Му жена: „Знам да долази Месија, звани Христос; кад Он дође, објавиће нам све.”
26 Рече јој Исус: „Ја сам – Који говорим с тобом.”
27 И утом дођоше ученици Његови, и зачудише се што са женом разговара, али ниједан не рече: „Шта тражиш?”, или: „Што говориш са њом?”
28 А жена остави свој крчаг и отиде у град, и рече људима:
29 „Ходите да видите Човјека Који ми каза све што сам учинила. Да није Он Христос?”
30 Изиђоше, дакле, из града и пођоше Њему.
31 А у међувремену, мољаху Га ученици Његови говорећи: „Рави (=Учитељу), једи!”
32 А Он им рече: „Ја имам јело да једем за које ви не знате.”
33 Тада ученици говораху међу собом: „Да Му неко не донесе да једе?”
34 Исус им рече: „Јело је Моје да вршим вољу Онога Који Ме је послао, и извршим Његово дјело.
35 Не кажете ли ви да су још четири мјесеца, па ће настати жетва? Ето, велим вам: ’Подигните очи своје и видите њиве како се већ жуте за жетву.’
36 И који жање, прима плату, и сабира род за живот вјечни, да се радује заједно и који сије и који жање.
37 Јер у томе је истинита ријеч, да је други који сије, а други који жање.
38 Ја вас послах да жањете гдје се ви нисте трудили; други су се трудили, а ви сте у труд њихов ушли.”
39 А из града онога многи од Самарјана повјероваше у Њега за ријеч жене која је свједочила: „Каза ми све што учиних.”
40 Када, дакле, дођоше к Њему Самарјани, мољаху Га да остане код њих; и остаде ондје два дана.
41 И много их више вјерова за ријеч Његову,
42 те жени говораху: „Сад не вјерујемо више због твога казивања, јер сами смо чули и знамо да је Ово заиста Спаситељ свијета, Христос.”
43 А послије два дана изиђе оданде и отиде у Галилеју.
44 Јер Сам Исус посвједочи да пророк у својој постојбини нема части.
45 А када дође у Галилеју, примише Га Галилејци који бијаху видјели све што учини у Јерусалиму, о Празнику, јер и они дођоше на Празник.
46 Исус, пак, дође опет у Кану галилејску, гдје претвори воду у вино. И бјеше неки царев човјек чији син боловаше у Капернауму.
47 Овај, чувши да је Исус дошао из Јудеје у Галилеју, отиде к Њему и мољаше Га да сиђе и да му исцијели сина; јер бијаше на самрти.
48 Каза му, дакле, Исус: „Ако не видите знаке и чудеса, нећете да повјерујете.”
49 Вели Му царев човјек: „Господе, дођи док није умрло дијете моје.”
50 Рече му Исус: „Иди, син твој је жив.” И вјерова човјек ријечи коју му рече Исус, и пође.
51 А већ док он силажаше, гле, сретоше га слуге његове и јавише му говорећи: „Дијете је твоје живо.”
52 Тада их упита за час у који му би лакше; и казаше му: „Јуче у седми час (=1 по подне) пусти га грозница.
Апостол – Зачало 28: Дјела Апостолска 11, 19-26, 29-30
Ширење Јеванђеља у Антиохији. Назив: хришћани. Старање за браћу у Јудеји.
19 Они, међутим, који се расијаше од невоље која наста због Стефана, прођоше све до Феникије и Кипра и Антиохије не проповиједајући ријеч никоме до само Јудејцима.
20 А неки од њих бијаху Кипрани и Киринејци, који, ушавши у Антиохију, говораху Јелинистима проповиједајући Јеванђеље о Господу Исусу.
21 И рука Господња бијаше с њима; и велики број их повјерова и обрати се Господу.
22 А дође ријеч о њима до ушију Цркве у Јерусалиму; и послаше Варнаву да прође све до Антиохије.
23 Кад овај дође и видје благодат Божију, обрадова се и мољаше све да искреним срцем остану у Господу;
24 јер бјеше човјек благ и пун Духа Светога и вјере. И обрати се многи народ Господу.
25 Варнава, пак, изиђе у Тарс да потражи Савла, и када га нађе, доведе га у Антиохију.
26 И они се цијелу годину састајаше са Црквом, и учише многи народ; и најприје у Антиохији ученици бише названи хришћани.
29 А ученици одлучише да сваки од њих, колико који могаше, пошаље на помоћ браћи која живљаху у Јудеји.
30 Ово и учинише, пославши старјешинама преко руке Варнавине и Савлове.
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
Спаситељ је у граду Самарјанке провео два дана. Тада су јој њени суграђани рекли: „Сад не верујемо више због твога казивања, јер сами знамо да је ово заиста Спаситељ света, Христос.“ (Јован 4, 42) И код свих је тако. Најпре се спољашњом речју људи призивају Господу, или како је то сада код нас (православних) – путем рођења. Међутим, када на делу окуси шта је живот у Господу, човек се већ Господа држи због унутрашњег сједињења са Њим, а не због спољашње припадности хришћанској заједници. Сви који се рађају у хришћанским заједницама управо то треба да поставе себи за закон, то јест. да се не ограничавају само спољашњим припадањем Господу, него да се побрину да се унутрашње са Њим сједине, како би затим стално у себи имати осведочење да стоје у Истини. А шта је за то потребно? Потребно је у себи оваплотити Христову истину. Истина Христова је обнављање палога. И тако, обнови старог човека који се распада у лажљивим похотама, и обуци се у новог, сазданог по Богу, у правди и држању истине, па ћеш сам у себи знати да је Господ Исус Христос уистину Спаситељ, не само света, него и тебе лично.
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
Мирослављево јеванђеље
мзда (м(а)зда) = плата, награда; јело; новац; најам, закуп; дар; мито
Матеј 5, 12
ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ: Радѹйтесѧ и веселитесѧ, ѩкѡ мзда ваша многа на Нб҃сѣхъ
ИЗГОВОР: Радујтесја и веселитесја, јако м(а)зда ваша многа на Н(е)б(е)сјех
СРПСКИ: Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на Небесима
