Календар
мај 15. (јулијански) / мај 28. (грегоријански) 2023.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Житије преподобног оца нашег Пахомија Великог; Житије преподобног оца нашег Исаије, епископа Ростовског; Спомен преподобног оца нашег Ефросина, Псковског Чудотворца; Спомен преподобног оца нашег Ахилија, епископа Лариског; Спомен преподобног оца нашег Варвара Мироточивог; Спомен преподобног оца нашег Исаије, Печерског Чудотворца; Спомен преподобног оца нашег Серапиона; Спомен преподобног оца нашег Андреја, Пустињака и Чудотворца; Спомен светог мученика и царевића кнеза Димитрија Московског, Чудотворца; Спомен преподобног Панигирија.
Александар Иванов: ХРИШЋАНИН У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ
У прошла времена, хришћане су убијали само због исповедања Христа за Бога. Кроз прва три века постојања хришћанства, пратиоци тога учења су били подвргавани најтежим гоњењима. Хиљаде мученика и исповедника, мушкараца и жена, стараца и омладине, бедни и богати, ишли су на мучења и смрт, али се нису одрицали своје вере. Ради застрашивања народа формиране су безбројне јавне казне, али је број хришћана сваким даном растао. И сурови многобожачки свет био је побеђен хришћанским смирењем, кротошћу и љубављу.
Данас ми се налазимо на ручку код колега и због нечега се не подиже рука макар и да се само прекрстимо пре ручка. Гледамо ТВ са друговима, на којем почиње на пример некористан филм, негодујемо у себи, али нас невидљива сила прикива за фотељу и не даје да одемо. Пролазимо поред православног храма, рука постаје тешка као челик и ми нисмо у могућности да је подигнемо да бисмо се прекрстили. Шта се са нама дешава? Зар се стварно ми, исти они верујући када смо сами и у храму, бојимо да покажемо своју религиозност пред непознатима – речју: зар се стидимо своје вере? Да, ми се бојимо. Бојимо се подсмеха и косих погледа, бојимо се да ће нас сматрати заосталима, да ће иза наших леђа људи да се згледају са неверицом. Ми се трудимо да живимо као сви.
Али, где ми живимо? Какав је тај савремени свет, на који начин живи и чему стреми? Могу ли се помирити хришћански идеали са вредностима овога света? „Ми не одговарамо обичајима овога света, а ако им одговарамо у данашњем свету, онда ми нисмо истински хришћани. Истински хришћанин се не може осећати својим у свету и не може а да се не чини себи и другима помало чудно“ – то су речи изузетног проповедника и учењака, јеромонаха Серафима Роуза.
Неупоредивост православног хришћанства и савременог света видљива је голим оком. Свет је егоцентричан, а у основи хришћанства лежи самопожртвовање. Светски човек живи за себе, а хришћанин се одриче самоугађања ради служења ближњем. Свет и истинско хришћанство су у потпуности супротни и могућност њихове комбинације је само илузија. У прве векове постојања хришћанства људи су се јасно делили на прогоњене и гонитеље, мучитеље и мученике. Данас се са „љубављу“ сви односе према хришћанству. Политичари пуне своје наступе библијским цитатима, интелигенција расправља о високим идеалима православне културе; гатари, „исцелитељи“ и магови у паузама између сеанси шаљу људе у храм да упале свећу; средства јавног информисања говоре о црквеном животу. Али, при свој видљивости тако лојалног односа према хришћанству, свет стреми да га стрпа у оквире „културног наслеђа“ или дејствујућег музејског експоната. И само што човек прими јеванђељске заповести, као руковођење како да поступа и покуша да измени свој живот, он одмах губи своју нормалност у очима друштва, на њега почињу да показују прстом, њега жале, њему се подсмевају. Овде је потребна велика храброст да се не би сломио, да не би одступио од своје вере и да се не би одрекао Христа. То је подвиг који је сличан подвигу првих хришћанских мученика и исповедника.
У чему се састоји „ненормалност“ хришћанина? Представимо себи овакву ситуацију: човек стоји пред избором: рећи истину или слагати? Ако каже истину, на пример призна свој недоличан поступак, њега очекују различите непријатности, то ће усложњавати његов живот, а могуће је и живот његових ближњих. Ако он слаже, никоме од тога неће бити лошије, нико ништа неће сазнати, живот ће ићи својим током, сви ће остати задовољни. Како ће поступити човек? Он ће све да сагледа, увериће се да је та лаж безначајна за околину, да другог избора нема и, мало се поколебавши, сакриће истину. Нешто ће га за тренутак зауставити у тој намери: слаби протест савести зачуће се из дубине душе, али ће ту замукнути под гвозденим закључцима хладног разума. Познато, зар не? Колико пута смо тако поступали са својом савешћу? Па, тако радимо, не из злобе, него из крајње потребе, у животним ситницама које не заслужују пажњу. А остало време ми остајемо поборници истине. Такав двојни морал, таква неискреност јесте општеприхваћена норма односа у савременом свету, где је постало могуће упоређивати љубав према човечанству са мржњом према комшији иза зида. Може ли хришћанин да прихвати ову норму? Бити хришћанин данас значи: бити исповедник. Није исповедник онај ко галами о својој вери и ко је намеће другима, већ то значи сачувати јединство речи, дела и помисли, како у заједници једномишљеника, тако и иза црквене ограде. Отац Серафим Роуз је писао: „Или си православац у било које доба дана, у било којој животној ситуацији, или ти, уствари, уопште ниси православан. Наше православље се открива не само у нашим религиозним погледима, него у свему што радимо и говоримо. Човек са истински православним погледом на свет сваки део свог живота живи као православац.“
О ДУХОВНОЈ БОРБИ
Погибије и порази су претешки, али су пролазни. Спасење долази једино онима који признају достижност Бога и Његове Правде.
Патријарх српски Павле
Суштина је у томе да треба да живимо увек послушни вољи Божијој, као војници што су послушни свом генералу, а кад дође до пресудног момента, када треба донети важну одлуку, тада треба да будемо генерали, да преузмемо одговорност, то је тренутак када Бог од нас тражи одговор на коју страну хоћемо и шта хоћемо. А ми се, на жалост, најчешће понашамо као генерали, по својој вољи и без освртања на Божију вољу, а кад дође преломни тренутак, онда се претварамо у војнике, па чекамо да уместо нас неко други донесе одлуку и преузме одговорност. Потребно је зато смирење, да би се знало шта је када на нама да учинимо и којим путем да идемо, да препознамо шта је Божија, а шта наша воља. Шта човека одржава у најтежим тренуцима? Вера у Свевишњег, наравно. И вера у то да докле год у мени има макар кап живота и снаге, дужан сам да се борим, јер је то највише удостојење које нам Свевишњи даје, а то је да будемо Његови сарадници у животу. Свест о томе да и ту кап живота морам живети пуноћом своје снаге, јер нас једино та борба чини достојним да се назовемо слугама Божијим.
Милинко Стефановић
мајстор фотографије и фоторепортер СПЦ
Борити се значи бити жив. Борити се значи постојати.
Владимир Димитријевић
Ђакон Јован Аничић – Света Тајна Миропомазања
Хор Київських Духовних шкіл – Вера наша/Утверди Боже
Читање из Светог Писма
Литургија – Зачало 56: Јован 17, 1-13
Христова Првосвештеничка молитва.
1 Ово изговори Исус, па подиже очи Своје Небу и рече: „Оче, дошао је час, прослави Сина Својега, да и Син Твој прослави Тебе;
2 као што си Му дао власт над сваким тијелом, да свему што си Му дао, дарује им живот вјечни.
3 А ово је вјечни живот: да познају Тебе, једнога истинитога Бога, и Кога си послао, Исуса Христа.
4 Ја Те прославих на земљи; дјело сврших, које си Ми дао да извршим.
5 И сада прослави Ти Мене, Оче, у Тебе Самога славом коју имадох у Тебе прије него свијет постаде.
6 Објавих Име Твоје људима које си Ми дао од свијета; Твоји бијаху, па си их Мени дао, и Твоју су ријеч одржали.
7 Сад разумјеше да је све што си Ми дао од Тебе.
8 Јер ријечи које си Ми дао, дао сам њима; и они примише, и познаше заиста да од Тебе изиђох, и вјероваше да Ме Ти посла.
9 Ја се за њих молим, не молим се за свијет, него за оне које си Ми дао, јер су Твоји.
10 И све Моје Твоје је, и Твоје Моје; и прославио сам се у њима.
11 И више нисам у свијету, а они су у свијету, и Ја долазим Теби. Оче Свети, сачувај их у Име Твоје, оне које си Ми дао, да буду једно као Ми.
12 Док бијах с њима у свијету, Ја их чувах у Име Твоје; оне које си Ми даo, сачувах; и нико од њих не погибе осим сина погибли, да се испуни Писмо.
13 А сада долазим Теби, и ово говорим на свијету, да имају радост Моју испуњену у себи.
Апостол – Зачало44: Дјела Апостолска 20, 16-18, 28-36
Прокимен, глас 4: Песма отаца: Благословен јеси, Госноде, Боже отаца наших, и хваљено и прослављено је Име Твоје у векове. (Данило 3, 26)
Стих: Јер си праведан у свему што си учинио нама. (Данило 3, 27)
16 Јер Павле одлучи да прође мимо Ефес, да се не би задржао у Азији; јер хиташе, ако би му било могуће, да о Педесетници буде у Јерусалиму.
17 Из Милита, пак, посла у Ефес и дозва старјешине црквене.
18 И кад дођоше к њему, рече им: „Ви знате од првога дана када дођох у Азију, да бијах са вама све вријеме,
28 Пазите, дакле, на себе и на све стадо, у коме вас Дух Свети постави за епископе, да напасате Цркву Господа и Бога, коју стече крвљу Својом.
29 Јер ја знам то да ће по одласку моме ући међу вас грабљиви вуци, који не штеде стада;
30 и између вас самих устаће људи који ће говорити наопако, да одвлаче ученике за собом.
31 Зато пазите и опомињите се да три године, дан и ноћ, не престајах поучавати са сузама свакога од вас.
32 А од сада, браћо, предајем вас Богу и ријечи благодати Његове, која може назидати и дати вам насљедство међу свима освећенима.
33 Сребра или злата или руха ни од кога не зажељех.
34 Сами знате да потребама мојим и оних који су са мном били послужише ове руке моје.
35 Све вам показах, да се тако ваља трудити и помагати немоћнима, и опомињати се ријечи Господа Исуса коју Он рече: ’Блаженије је давати, него примати.’”
36 И ово рекавши, клече на кољена своја са свима њима и помоли се Богу.
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
Арије је почео да пориче Божанску природу Сина Божијег и Његову једносуш(т)ност са Богом Оцем. И на њега се одмах подигла сва Црква, са свих страна света, једним устима исповедајући да је Господ Исус Христос – Син Божији јединородни, Бог од Бога, рођен, не створен, једносуш(т)ан Оцу. Неко би могао да помисли да се ради о случајном одушевљењу за једномисленост. Међутим, та вера је потом прошла кроз огњено испитивање када се на страну аријанаца преклонила власт и сила. Ни огањ, ни мач, ни гоњења нису могли да је истребе. Она се одмах свагде пројавила, чим је престао притисак спољашње силе. То значи да она саставља срце Цркве и суштину њеног исповедања. Слава Господу Који у нама чува ту веру! Јер, док је ње, ми смо још Хришћани, макар и рђаво живели. Нестане ли она – и Хришћанству је крај.
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
Мирослављево јеванђеље
миногочастиѣ (многочастије) = много пута
многоѡбразнѣ (многообразње) = различито, разнолико
Јеврејима 1, 1
ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ: Многочастнѣ и многоѡбразнѣ древле Бгъ главый ѻтцємъ во Прроцѣхъ,
ИЗГОВОР: Многочастње и многообразње древле Б(о)г г(лаго)лавиј отцем во Пр(о)роцјех,
СРПСКИ: Бог, Који је из давнине много пута и разним начинима говорио оцима преко Пророка,
