Календар
септембар 25. (јулијански) / октобар 8. (грегоријански) 2023.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се:
Житије преподобне матере наше Ефросиније; Житије преподобног и богоносног оца нашег Сергија Радонежског (Радоњешког), Чудотворца; Житије преподобне матере наше Ефросиније Суздаљске; Спомен светог преподобномученика Пафнутија и осталих 546 мученика пострадалих са њим; Спомен преподобног Пафнутија; Спомен великог земљотреса у Цариграду; Спомен светих мученика Дионисија и Калимаха, Евсторгија (Несторија) и супруге његове Ермионе и кћери Стефане, старешине Јевсевија и 40 војника, 80 рибара, 40 чиновника и 16 децеученика; Спомен светих мученика Павла и Татије и четворо деце њихове: Савинијана, Максима, Руфа и Евгенија; Спомен светог Византија; Спомен светог оца нашег Теофила Исповедника, архиепископа Ефеског.
.
Ава Јустин Поповић – Светосавље као философија живота 2
(књига је доступна у нашој књижари)
Све у свему: невидљиво је срце видљивог, језгро видљивог. Видљиво није ништа друго до љуска око невидљивог. Безбројни су облици у које се облачи невидљиво. Облачи и пресвлачи. Видљиво је сунце, али је невидљива сила која га загрева. Видљива су многобројна сазвежђа, али је невидљива сила која их мудро креће и води кроз безкрајна пространства, те се не сударају. Видљив је магнет, али је сила његова невидљива. Видљива је земља, али је тежа њена невидљива. Видљиви су океани, али је невидљива сила која их ослањује. Видљив је славуј, али је невидљива животна сила која га држи у постојању. Видљива су многа бића на земљи, али је невидљива сила која их уводи у живот и држи у границама живота. Видљива је трава, видљиво је биље, видљиво је цвеће, али је невидљива сила која из једне исте земље производи разноврсне траве, разнолико цвеће, различите плодове.
Тако изгледа свет око човека. А шта да кажемо о самом човеку? О, у њему се тек одиграва најинтересантнија и најдраматичнија утакмица између невидљивог и видљивог. Ту се невидљиво са видљивим загрлило страсним загрљајем, загрљајем коме нема краја ни у овом ни у оном свету. Погледајте, човек жртвује своје видљиво тело за извесна убеђења своје савести. А гле, савест је нешто невидљиво. Ако није тако, покажите ми је да је очима видим. Човек иде у смрт за извесну мисао, за извесну идеју. А гле, мисао је нешто невидљиво, идеја је нешто невидљиво. Ако није тако, покажите ми их да их очима видим. Мајка телом својим видљивим брани своје дете када је у опасности, и жртвује своје видљиво тело. Ради чега? Ради љубави. А гле, љубав је нешто невидљиво. Ако није тако, нека ми мајке покажу ту њихову љубав да је очима видим. Шта је то мисао, шта је то осећање, шта је то савест, покажите ми их да их очима видим у њиховој самосталној и вештаствено очигледној стварности! Но, ви ми их не можете показати, јер је све то по природи својој невидљиво.
Значи: оно што је најглавније у човеку јесте невидљиво. И још: човек у ствари живи оним што је невидљиво у њему. Када то невидљиво напусти човека, онда тело умире. Да није тако, и мртвац би, бар док је на мртвачком столу, могао обављати животне функције, јер има иста чула, исте физичке састојке као и жив човек. Само једно нема: нема душе у телу, душе која држи тело у животу, душе која кроз очи гледа, кроз уши слуша, кроз чула дела, кроз мисао умује. Та невидљива душа и јесте извор свега видљивог живљења човековог. Вама се, можда, не свиђа што је душа невидљива? Та и од тела нашег шта видимо? Само кожу, а све главне животне функције: функције нерава, срца, плућа, јетре, мозга, све је то сакривено од очију наших. У нама гамижу или вихоре све неке невидљивости, све нека привиђења. У овом погледу просто је генијална мисао коју је о човеку недавно изрекао познати биолог др. Алексис Карел, у своме већ знаменитом делу „L’homme, cet inconnu“. Та мисао гласи: „Сваки је од нас само поворка привиђења кроз која путује несхватљива реалност. Човек је заиста нешто што најмање знамо, што најмање познајемо. Др. Карел вели: „Треба отворено признати: од свих наука, наука о бићу човековом претставља највише тешкоће.“
Будимо искрени: сва три света: и космос и земља и човек претстављају собом неке невидљиве силе, обучене у материју. Разгрни ма шта или ма кога, из свачега и из свакога неки непознати невидљивко нетремице гледа у тебе својим тајанственим очима. Али ако смо логички доследни и духовно смели људи, доведимо до краја своју мисао. Ја то и хоћу: сва три видљива света: космос, земља и човек, само су пројекција невидљивог у видљивом. Видљива природа је материјална пројекција нематеријалних, невидљивих мисли Божјих. А човек? Човек је то исто и нешто далеко више од тога: човек је видљива пројекција невидљивог лика Божијег.
Свака ствар у овоме свету јесте рам у који је Бог урамио по једну мисао своју. А све ствари скупа сачињавају раскошни мозаик мисли Божјих. Идући од ствари до ствари, ми идемо од једне мисли Божје до друге, од једне фреске Божје до друге. А идући од човека до човека, ми идемо од једне иконе Божје до друге. Јер док је Бог у ствари овога света урамио мисли своје, у човека је урамио лик свој, икону своју. Речено је у светој књизи: „И створи Бог човека по лику Свом, по лику Божјем створи га.“ (1. Mojсејева 1, 27)
Гле, превелики Бог урамио је лик Свој, икону Своју у блатњаво тело човечије. Зато је сваки човек – мали бог у блату. Да, мали бог у блату. Та боголикост је оно што човека диже изнад свих бића и ствари, изнад свих Анђела и Арханђела, диже и уздиже до самог Бога. Ниједног човека не шаље Бог у овај свет без лика Свог. Зато је сваки човек богоносац од утробе мајке своје. На тајанственој граници између два света стоји благи Господ Христос и сваку душу, коју шаље у овај свет, обдарује прекрасним ликом Својим. Зато је сваки човек по природи христолик, по природи христоносац (Јован 1, 9)… наставиће се
О вери, „супер-исправности“ и прелести
Десило се то у једној Београдској цркви. Након Свете Литургије, једна девојка се молила пред иконом Богородице Тројеручице. На корак од ње дошле су две жене, по годинама двоструко старије, у заносу препричавајући доживљаје са ходочасничких путовања. Једна је рекла: „Ја грешна сам била под Острогом, Господ је мене недостојну удостојио велике милости.“ Девојка пред иконом их је замолила за тишину, која се у цркви и подразумева. Жене су је презриво погледале, и враћајући затим широк осмех на лица, наставиле са разменом одушевљења над острошким чудима. Девојка их је поново замолила за тишину, указујући им на оближње ресторане и баште као места за разговор. На крају је отишла јер су се жене оглушиле о њене молбе. Жена која је до тада истицала, са изразом највеће понизности, своју грешност и недостојност, сада је гневно почела да врши метаније (=поклоне) пред иконом, добацујући за девојком: „Балавица једна! Она ће тако мени, која могу да будем пример вернице свима овде у цркви!“
„Данас се људи поклањају пред иконама, метанишу, крсте се, а кад изађу из цркве, пред живим иконама-људима се односе потпуно супротно, оговарају, суде, свађају се; таквима поклоњење иконама нема смисла”, објашњава отац Милош Весин. „Бог неће људе који су спасење заслужили, већ који се спасењу радују“, речи су професофа Богдана Лубардића.
Често бива да људи веру поистовећују са моралношћу и испуњавањем одређених правила, очекујући за то признања од људи и Господа, као дете које је родитељима показало ђачку књижицу са свим петицама и за то добија поклон и родитељску пажњу. Бог се, за разлику од људи, не може условити, а понајмање може формом. Бог је љубав и од нас тражи само чисто срце, испуњено самилошћу, покајањем, праштањем, смирењем и радошћу.
Преподобни Серафим Роуз је назвао „супер-исправношћу“ ту потребу да у вери будемо савршени вршењем свих правила и моралисањем, док се иза свега крије магијски однос, гордост, потреба за признањима, самоузвеличани и саможртвени идеал, који рађа и гнев према људима када изостане њихово дивљење пред таквом супер-исправношћу. „Супер-исправност представља велико искушење за православне у новија времена, када ће охладнети љубав многих“, писао је отац Серафим Роуз. „Класичан пример тога како се губи Божија благодат – критиком и тиме што се зна боље од других.“ Слично каже и Свети Макарије Велики: „Јер ће се свако ко је убеђен у сопствену праведност у Последњи Дан показати само као нечиста хаљина“, а Свети Јован Шангајски објашњава: „За хришћанство није толико битно колико си у праву у формалном смислу, битно је да човек дела из љубави и самопожртвовања.“
Отац Серафим Роуз је указивао да је од формалних долазака на богослужења и ишчитавања / изговарања молитава, много битније усвајање духа богослужења и понирање умом и срцем у молитвене речи, као и да не само да нас супер-исправност неће спасити, већ може постати и погубна, будући да је корен тога гордост (често прикривена) и недостатак љубави према Богу и ближњем. И иза наше привидне скрушености и истицања личне грешности уме да се крије гордост.
Једном је Свети Јован Кронштадски дошао да причести своју духовну децу. Упитавши их како су, једни су одговорили: „Добро смо, оче, и сасвим смо се припремили за Свето Причешће.“ Други су покајнички рекли: „Ми се нисмо добро припремили, оче, због многих послова и брига. Опрости нам.“ Свети Јован је рекао: „Добро, ви који се нисте добро припремили за Свето Причешће, приступите му, а ви који сте се добро припремили, приступићете други пут.“ Тако је Свети Јован умео да препозна гордост и самоумишљеност једних, и понизност и покајану искреност других. По речима оца Серафима Роуза, верујући да смо се удостојили милости Божије вршењем правила, заборављамо на љубав и „мирне савести разапињемо и Самога Христа.“
Како долази до тежње ка супер-исправности? Корен свих наших грехова је увек сујета, па тако и у настојању да све радимо савршено и да за то добијамо Божија и људска признања. Ваља се зато увек запитати: „ИЗ КОЈИХ ПОБУДА ЈА САДА ОВО РАДИМ?“ Други узрочник је страх од грешке, као што дете, у страху да не буде кажњено од родитеља, настоји да све ради савршено, верујући да ће тиме умилостивити строге или захтевне родитеље. Но, Бог није немилосрдни Бог казне и осуде, већ Бог љубави, милосрђа и праштања. Све што нам се дешава, Господ нам, по Свом допуштењу и промислу, шаље из љубави и ради нашег духовног узрастања на путу спасења. Нису Њему потребне наше молитве, постови и закон – већ нама. Бог нас због наше супер-исправности неће волети ни више ни мање. Сви смо ми Његови блудни синови, а наш једини стварни принос Богу је чисто срце испуњено љубављу.
„Код православних постоји врло јак страх од грешке, а то је фарисејски, старозаветно, конзервативно. Најбоље се чува од грешке ако се ништа не ради – а ту онда нема напретка. Страх од грешке је већ грешка. Важно је трудити се да се не греши, али грешке нису страшне, већ чак и потребне. Однос према Богу не сме бити на страху од грешке, већ на љубави“, објашњава отац Ненад Илић. Људи који су испуњени страхом од грешке, а не љубављу, почињу да осуђују и ближње за њихове грешке (или оно што они мисле да је грешка), постају гневљиви, упадајући у опасне заносе, духовне фантазије и прелест (=обману, умишљеност). У таквом срцу не станује Бог. Ипак, свима нама се то дешава, често исправљамо поступке ближњих, држимо им лекције о томе шта је добро и правилно, а шта не, чиме заправо хранимо своју гордост. „Са свима живи у миру, помажи онима који то затраже и чувај се „помагања“ када се то не тражи од тебе!“, опомињао је отац Серафим Роуз. Свети Оци су се, пре него што би некоме давали одговор или савет, молили Богу за помоћ, не ослањајући се на сопствени разум, а ми се стављамо у улогу учитеља, иако је наша људска памет неизрециво мала пред божанском Мудрошћу и упркос томе што чак и не знамо шта је у датој ситуацији Божија воља. Можда Господ допушта нечији грех, јер је то његов пут ка спознању Бога? А ми га прекоревамо и судимо. Наше је само да се молимо да нам Бог покаже Своју вољу, а „Бог се открива срцу које воли“, подсећа преподобни Серафим Роуз. „Када у људима видимо не само земну смртност, већ и Небеску бесмртност, тада таква љубав више није људска, већ божанска.“
Навели смо пример жене која је вређала девојку у цркви, метанишући за то време пред иконом и у заносу причајући какве је милости и чуда Бог удостојио под Острогом. Када тежимо супер-исправности, а немамо љубави према ближњем, лако западамо у лажне заносе, духовне обмане и прелест. Од светиња почињемо да правимо идоле и наш однос према Богу постаје безмало магијски. По Игњатију Брјанчанинову, „обмана, позната као фантазија, задовољава се измишљањем лажних осећања и стања благодати, из чега се рађа лажна, погрешна представа о читавом духовном подухвату. А Свети Дух се задобија на дугом и истрајном подвижничком путу.“ Отац Серафим Роуз је духовне заносе називао ефектом „стаклене баште“, стварањем „вештачке православне атмосфере“, указујући да „духовни живот није ходање по облацима, нити пролажење кроз различита духовна стања“, већ укључује НОРМАЛНОСТ, ТРЕЗВЕНОСТ и РАСУЂИВАЊЕ. „Сва наша православна светост је заснована на томе да човек чврсто стоји на земљи, а да стојећи на земљи, непрестано узноси свој ум ка Небесима.“ И Свети Јован Шангајски је учио да „упркос свеколикој мистици наше Православне Цркве, коју налазимо у Житијима Светих и списима Светих Отаца, истински православан човек свагда стоји обема ногама на земљи и суочава се са сваком ситуацијом у којој се нађе. И управо кроз прихватање датих ситуација, које је немогуће без срца пуног љубави, човек среће Бога.“
отац Рафаило Бољевић: Велико и страшно
Читање из Светог Писма
Апостол – Зачало 188: 2. Коринћанима 9, 6-11
Прокимен, глас 1: Нека буде, Господе, милост Твоја на нама, као што се уздасмо у Тебе. (Псалам 32, 22)
Браћо, ко шкрто сеје, шкрто ће и жњети, а ко са благословима сеје, са благословима ће и жњети. Сваки како одлучи у срцу, не са жалошћу или принудно; јер Бог љуби онога који драговољно даје. А Бог је кадар да вас обогати сваком благодаћу, да у свему свагда имајући довољно свега, изобилујете у сваком добром делу. Као што је написано: „Просу, даде сиромасима; правда Његова остаје до века.“ А Онај који даје семе сејачу и хлеб за јело, даће и умножиће семе ваше, и даће да узрасту плодови праведности ваше; богатећи се у свему за сваку простодушност, која кроз нас приноси захвалност Богу.
Литургија – Зачало 17: Лука 5, 1-11
Чудесан риболов и позив тројице апостола.
1 А догоди се када се народ слеже к Њему да слуша ријеч Божију, и Он стајаше крај Генисаретског језера,
2 и видје двије лађе гдје стоје украј језера, а рибари бијаху изишли из њих и испираху мреже.
3 И уђе у једну лађу, која бијаше Симонова, и замоли га да одмакне мало од обале; и сједе, и учаше народ из лађе.
4 А кад преста говорити, рече Симону: „Хајде на дубину и баците мреже своје за лов.”
5 И одговарајући Симон рече Му: „Учитељу, сву ноћ смо се трудили и ништа не ухватисмо; али на Твоју ријеч бацићу мрежу.”
6 И учинивши то, уловише велико мноштво риба, те им се мрежа поче цијепати.
7 И дадоше знак друштву, које бјеше на другој лађи, да дођу да им помогну; и дођоше, и напунише обје лађе тако да се оне потапаху.
8 А кад видје Симон Петар, припаде кољенима Исусовим говорећи: „Изиђи од мене, Господе, јер сам човјек грјешан.”
9 Јер запрепашћење обузе њега и све који бијаху с њим због лова рибе што ухватише,
10 а тако исто и Јакова и Јована, синове Зеведејеве, који бијаху другови Симонови. И рече Исус Симону: „Не бој се, од сада ћеш људе ловити.”
11 И извукавши обје лађе на земљу, оставише све и отидоше за Њим.
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
Рибари су се целу ноћ трудили и ништа нису ухватили. Међутим, када је Господ, после проповеди, ушао у њихову лађу и рекао да баце мрежу, они ухватише толико да нису могли да извуку мреже, које почеше да се цепају од тежине риба (Лука 5, 5-6). Ето слике сваког труда без Божије помоћи, и труда уз помоћ Божију. Док се човек труди, ослањајући се једино на своје силе, све му испада из руку, а кад му се приближи Господ – одмах потекне добро за добром. У духовно-наравственим односима немогућност успеха без Господа је видљива и очигледна. „Без мене не можете чинити ништа“, рекао је Господ. Тај закон делује у сваком. Грана која није срасла са дрветом, не само да не доноси плода, већ се и суши. Тако ни људи, који не стоје у живом општењу са Господом, не могу приносити плодове правде, који су значајни за вечни живот. Понеко добро које се код њих може наћи, у ствари само носи изглед добра, а у суштини нема својство доброте. Шумска јабука је наизглед лепа. Међутим, ако је пробаш, видећеш да је кисела. И у спољашњим, овоземаљским односима живота такође је могуће опипљиво видети: човек се мучи, труди, а успех све изостаје. Али, када сиђе благослов Божији, изненада све полази за руком. Они који пазе на себе и на путеве живота, из искуства знају ту истину.
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
Мирослављево јеванђеље
нєклѧтвохранитєльный (некљатвохранитељни(ј)) —> не клетву чувати = бити непомирљив
Римљанима 1, 31
ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ: нєразѹмны, нєпримиритєлны, нєлюбѡвны, нєклѧтвохранитєльны, нємилѡстивны.
ИЗГОВОР: неразумни, непримирителни, нељубовни, некљатвохранитељни, немилостивни.
СРПСКИ: неразумни, невјере, неосјетљиви, непомирљиви, немилостиви.
Календар
мај 29. (јулијански) / јун 11. (грегоријански) 2023.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Спомен свете дјеве мученице Теодосије Тирске; Страдање свете преподобномученице Теодосије Цариградске; Спомен Првог Васељенског Сабора; Спомен светог и блаженог Јована Јуродивог, Устјужског Чудотворца; Спомен светог оца нашег Александра, епископа александријског; Спомен светог свештеномученика Олвијана и његових ученика; Спомен светог новомученика Јована (Нана) Солунског; Спомен светог новомученика Андреја Хиоског; Спомен светих мученика мужа и жене.
Блаженопочивши патријарх Павле: О посту
Од свих средстава, чишћење душе за овај најприснији сусрет и сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?“ И кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да ли су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да ли су са неким у завади, и да ли можда нису блудници, а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи какве амајлије, или да можда не врши побачај.
А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Светог Писма и богомислију онога ко жели да се причести, и да не говоримо. Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Светој Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста, и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се чувати сваке крајности и једностраности.
Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он основао Собом, целокупним Својим животом и делом и утврдио особито Крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она Тело, коме је Он, Христос, Глава. По Вазнесењу Христовом, Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђељску науку, живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свога постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено. Не људима, него ни анђелима с Неба апостол Павле не признаје право да проповедају неко друго Еванђеље, осим онога које је проповедано. Променом, додацима и новотаријама могу се хвалити људске установе и оне секте које су отпале од истините Цркве Божије, али не и Православље. Једна од таквих установа божанског порекла је и установа поста. Још у Старом Завету Господ наређује пост као „уредбу вечну“. У Новом Завету Исус Христос, чистећи пост од фарисејских примеса и кварења, даје му нову божанску потврду велећи да ће Његови ученици постити, а особито тиме што је и Сам постио. Овим нас је поучио, вели Свети Василије Велики, „да се постом снажимо и да се привикавамо на подвиге у искушењима“.
Протојереј-ставрофор Љубомир Стојановић: Размишљање једног служитеља олтара Божијег
Хришћанство није само име, већ живот. Свако ко чини добро и сабира се са друрим из тог разлога, ко верује у Бога и човека, у могућност да сваки човек буде добар, то је хришћанин. Не да само прикажемо себе као добре, већ да то заиста будемо. Врхунац те љубави је Христов вапај са Крста: „Оче, опрости им.“ Опростити значи имати снаге, а не посустати и повући се пред злом. Вера није страх од већег, већ напредовање у љубави Божијој, где човек постаје наш брат. Чинимо добро, не да бисмо били награђени или похваљени, већ зато што видимо своју одговорност, видимо пуноћу и лепоту живота, а то видимо зато што указујемо на Христа, а не на себе. „Све могу у Христу Који ми моћ даје“, рекао је апостол Павле. Богочовек је мера свега. Добро, лепо и истинито су у сталном садејству, то морамо стално имати у виду.
Јереј Стеван Јовановић – Тумачење Дела Апостолских – део 1
Читање из Светог Писма
Апостол – З
Зачало 330: Јеврејима 11, 33-40
Прокимен, глас 8: Заветујте се и испуните (завете) Господу Богу нашем. (Псалам 75, 12)
Стих: Познат је у Јудеји Бог, у Израиљу је велико Име Његово. (Псалам 75, 2)
Прокимен, глас 4: Диван је Бог у Светима Својима, Бог Израиљев. (Псалам 67, 36)
Стих: У Црквама благосиљајте Бога, Господа са извора Израиљевих! (Псалам 67, 27)
Браћо, Свети вером победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бејаху силни у рату, поразише војске туђинске; неке жене примише своје мртве васкрсењем; други, пак, бејаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не бејаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, осведочени у вери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.
Алилуја, глас 4: Завапише праведници и Господ их услиша, од свих невоља њихових избави их. (Псалам 33, 18)
Стих: Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ. (Псалам 33, 20)
Литургија – Зачало 38: Матеј 10, 32-33, 37-38; 19, 27-30
32 Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
33 А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
37 Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан.
38 И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан.
27 Тада одговори Петар и рече Му: „Ето, ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?”
28 А Исус им рече: „Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за Мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на Пријесто славе Своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.
29 И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, Имена Мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни.
30 Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
Света Црква сваки дан молитвено помиње Свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, Света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све оне који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају Свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар, која је погодна за ново Небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за Светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако.
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
Мирослављево јеванђеље
мощи́ (мошчи/мошти) = моћи; имати снаге, бити јак, ваљати, вредети
мо̀щи (мошчи/мошти) = мошти, кости светитељске