Календар
април 22. (јулијански) / мај 5. (грегоријански) 2024.
Преподобни ава Јустин Поповић
Христос Воскресе! Ваистину воскресе!
1966. године у манастиру Ћелије
Ето, у четири речи сва судбина свих људи свих времена! У четири речи сва историја рода људскога! У четири речи твоја историја и моја. У четири речи највећа револуција у свима човечанским световима, највећа прекретница, највећа скретница. Када је воз људског живота, који је јурио шинама смрти, скренуо одједанпут ка бесмртности, све се изменило. Преврат невиђен! Шта се десило то са родом људским?
Васкрсењем Својим Господ је из пакла извео род људски и узнео у Рај. Господ је из смрти ишчупао род људски и узнео га у Бесмртност. Господ је из ништавила, из небића, васкрсао људско биће у Живот Вечни. Господ је отео човека од ђавола и дао га у загрљај Богу. То је Ускрс! То је Васкрс! Највећа, заиста, револуција у свима световима. Једина савршена и довршена револуција, савршена и довршена, јер њоме – шта се даје човеку? Живот Вечни! Живот Вечни у који се улази кроз Истину Вечну, кроз Правду Вечну, кроз Љубав Вечну, кроз Радост Вечну.
Ево дана који створи Господ! – тако се пева данас у једној дивној црквеној песми. А ко је до данас стварао дане људске? Ко је то стварао дане живота твог и мог, сваког човека – ко? Смрт! Смрт је створила твоје дане и моје дане и кроз грех бацила нас у загрљај ђаволу, а ђаво нас баца у пакао. Ето ко је стварао дане рода људског и дане живота људског. Грех, смрт, ђаво – ето твораца наших дана, ето црних сунаца у страшној ноћи греха и смрти, у којој је живео род људски до Господа Христа. Шта су они радили до Господа Христа? Дизали споменике. Коме? Смрти и ђаволу! Јер сваки грех, то је споменик који човек диже ђаволу. И овај свет до доласка Господа Христа претворио се у једно бескрајно игралиште, игралиште препуно лажних богова, препуно споменика греха и смрти, препуно споменика ђаволу. А те споменике дизали људи, људи гресима својим. Пун свет идола, пун свет лажних богова. Све њих стварао је човек лажући себе грехом, сластима греховним.
То човек и данас тражи после Васкрсења Господа Христа, када неће за Њим. Он и данас грехом својим диже споменике ђаволу, ствара разне идоле, лажне богове и клања им се. Колико се данас људи клања лажним боговима? Колико је данас људи неосетљивих на Васкрслог Господа? А људи, људи у лажима културе. Култура европска: идолиште, страшно идолиште пуно лажних богова, пуно лажних философа, лажних мудраца, лажних научника, лажних законика, лажних царева и краљева, лажних диктатора, лажних мучитеља, тирана. Све то без Христа и против Христа – и друкчије не може бити! Друкчије не може бити! Људи дижу стално споменике ђаволу, људи живе стално међу лажним боговима када не верују у Васкрслог Господа Исуса.
Овај свет без Господа Христа – шта је? Смртиште! Мртвачница! Огромна гробница! И у њој ставили човека, леш до леша, мртвац до мртваца, смрдљивац до смрдљивца. То је свет без Господа Христа! А са Њим, са Спаситељем, овај свет постаје васкрсилиште, постаје расадник бесмртности. Овај свет постаје миомирисно пролеће Вечности. То је учинило Васкрсење Господа Христа.
И ми хришћани, шта смо, ко смо ми? Ми смо мртваци који су изишли из гробова, васкрсли из гробова и живимо у овоме свету. Шта је то Господ учинио са нама Васкрсењем Својим? Шта је то Господ дао роду људскоме победивши нашег највећег непријатеља, смрт и ђавола и грех? Шта је дао Господ Христос? Дао нам је Живот, Бесмртни Живот, Вечни Живот, коме смрт не може да науди, коме ђаво не може да науди, коме никакав грех не може да науди. И Господ свако људско биће претворио у бесмртника. Ми хришћани у овоме свету живимо као васкрсли мртваци. Шта је Свето Крштење којим ми поштујемо Христа? – Свето Крштење није ништа друго него, како учи Свето Еванђеље, то је погребење са Господом Христом и васкрсење са Њим. И ми, кроз крштење погребавамо се у Господа Христа, како се вели у дивним песмама: „Јуче се с тобом сахраних, погребох, а данас васкрсавам с тобом.“ Да, васкрсавам с Тобом, Господе! То је хришћанин.
Хришћанин је човек који је саваскрсао са Господом Христом, и такав живи у овоме свету: као мртвац који је изашао из гроба, савладао све смрти, и хода кроз овај свет као бесмртник коме никаква смрт наудити не може. Не једна, него све смрти нека јуришају на Христовог човека, не могу му ништа! Бесмртник – јачи од свих смрти, он се чуди на сваку смрт и сатире је силом Васкрслог Господа. Ми, вели Свети Апостол, који у овоме свету живимо, Христос устаде, Христос васкрсе и ми у новом животу ходимо. То је наш подвиг, хришћански подвиг у новоме животу. Каквом? – Бесмртном животу.
Ти си хришћанин. Долази жалост кроз овај свет, али знај, све је бесмртно што чиниш. Све иде у Вечни Живот с тобом. „Ко је у Христу нова је твар“, вели Свети Апостол Павле, нова је твар. Бити у Христу, вером си у Христу, гле, ти си нови човек, човек од крштења, човек бесмртности. Гле, ти нови човек, ти васкрсли мртвац, ти имаш ново срце, нову душу, бесмртно срце, бесмртну душу и бесмртну радост у Васкрсломе Господу. Гле, све „старо прође и ново настаде“. Старо прође, прође стари смртни човек, и настаде нови, бесмртни човек у Христу. Прође смрад људског живота и настаде пролеће људског живота, вечно пролеће. Прођоше старе мисли, стара осећања, смрт смрдљива, и појавише се од Христа у човеку нова осећања, бесмртна и вечна, која миришу на Небо. Осећања и мисли хришћанинове миришу на Небо.
Ништа ново под сунцем осим једнога – осим Господа Христа! То је Једино Ново. И људи који хоће да имају у себи то Ново, то Вечно Ново, ту Новину која никад не стари, ето имају у Господу Христу. Њу стичу само вером у Њега, вером у Васкрслог Господа Исуса. Јер у овоме свету, браћо, ништа није вечно осим онога што не умире, осим онога што је јаче од смрти – а то је Господ Христос и све што је од Њега и у Њему. То никада не умире и то је Вечно Ново. Вечно Ново и за тебе и за мене и за сваког човека, јер та васкрсла Божанска сила коју Господ даје човеку, тај Вечни Живот, Вечна Правда, ето вечних сила које никаква смрт сатрти не може, нити истерати из тебе, Христовог човека.
Да, у овоме свету само су хришћани вечито нови, вечно млади, јер нема смрти у њиховој души. Њих не може ништа да застари. У овом свету човек застари од греха, застари од смрти, док не умре сав се распадне у каљузи својој. А Христов човек је вечно млад. Што дуже живи, све је млађи, јер таква је вечност коју Господ даје, таква је Вечна Сила, Вечна Правда, Вечни Живот који Господ даје Својим следбеницима.
Ми данашњи људи живимо у свету такозваних револуција. Ми живимо у свету преврата. Живимо у свету, како веле, највећих прекретница. Куда, куда прекретнице данашње воде? – У злочине, у убиства! Све су то лажне револуције! Све су то лажни преврати, који не воде човека бесмртном животу и Вечном Животу, који не воде човека правој истинској срећи! Све је то лаж! То је револуција палога у рају који је човека навео на грех – ђавола! Револуције ђавола, то су револуције садашње. Шта ја говорим? – Истину, сву истину историје људске. Јер шта је урадио ђаво са Адамом и Евом? – Он је навео њих на своју ђавољу револуцију. У чему је та револуција? У чему је тај преврат који је ђаво извршио у нашем људском животу? У чему је та страшна прекретница и та страшна скретница, која је воз људског живота скренула са шина бесмртности у смрт, у амбис смрти? Шта је ђаво урадио са људима? – Он је људе преварио, он је људе одвратио од Бога. То је та револуција ђавоља. Грех је убацио у њихову душу. А грех – шта је урадио са њима? Он им је обећао: „Ако једете од овога рода забрањенога ви ћете постати бесмртни, бићете као богови.“ Појели наши прародитељи, и гле, сурвали се у амбис смрти. Слагао их ђаво. Извршила се највећа револуција. Јадни наши прародитељи Адам и Ева: мислили су да ће помоћу зла доћи до добра, да ће помоћу ђавола постати богови. То је данашња револуција: да се хоће помоћу ђавола постати бог! У томе је сав грех. У томе је сва лаж свих револуција мимо Христа, мимо Васкрсења Господа Христа. Људи хоће да постану богови помоћу ђавола! Каква лаж!
Али у тој лажи живи не само род људски до Христа, него и данас. Данас – данас то се исто чини, то се исто ради. Људи хоће помоћу зла, помоћу злочина да зацаре на земљи правду, (такозвану) велику правду за све људе. Погледајте, каква се правда зацарује по Азији, Африци, Европи, Аустралији и Америци? Правда злочина, правда покоља! Ђавоља сила! Ђаво опио умове људи, саблазнио их највећом саблазни и преварио највећом преваром: преваром да се може постати добар помоћу зла, да се може постати добар помоћу ђавола, да се може бити добар без Бога и против Бога.
А Господ дошао у овај свет да покаже и докаже, да само помоћу добрих средстава може се постати добар, да се само помоћу Божијом може постати бог по благодати, да само помоћу Бога човек може постати савршен у овоме свету, савршен у добру, савршен у правди, савршен у истини, савршен у љубави. Без тога свет се гуши у злочину и злочинима. Непрекидан злочин – то је историја рода људског. Непрекидан злочин – без Христа и против Христа. Један дивни Светитељ, Симеон Нови Богослов, рекао је: „Добро које се не учини на добар начин, није добро.“ То је еванђелско учење, браћо. Добро се може постићи само добрим начинима. До доброг се може доћи само помоћу Бога, а не помоћу ђавола. Вечноме Животу, Вечној Истини, Вечној Правди може се стићи само помоћу Бога, Господа Христа, не помоћу лажи ђаволских, помоћу ђавола.
У чему је разлика између свих тих револуција и револуције Господа Христа – Васкрсење Његово! У чему? У томе што сва Европа учи, попут лажног папизма: „циљ оправдава средства“. А Еванђеље Христово учи: не, циљ не оправдава средства, већ добар циљ тражи увек само добра средства, и добар се циљ може остварити само увек помоћу добрих средстава. Ништа се добро у свету не може постићи помоћу лошег, већ само помоћу доброг. Господ је Христос дошао у овај свет да људе спасе од греха, да спасе грешнике од греха, а не да сатре и убије грешнике због греха.
А Европа, ево је , стално убија човека због греха. Европске теорије, луде и глупе, ево врше покољ по Азији, по Африци, по целоме свету врше покоље, и хоће те лажне луде теорије европске да помоћу зла остваре добро у овоме свету, да помоћу злочина остваре срећу рода људског. А гле, све лаж до лажи, смрт до смрти! А пуно разних опијума: култура, цивилизација, биоскопи, позоришта, кафане, барови, безочна уживања, сладострасни призори, све изложба до изложбе ђавољих саблазни. И све оне врше страшан покољ људских душа. Покољ људских душа почиње од Европе, највише од Европе, и онда надаље шири се кроз све демонске светове.
А ми хришћани, ми хришћани од Крштења почињемо. То је једина сила, то је једино ново, ту силу даје Господ Христос свакоме од нас. И ми, ми се одликујемо од свих других људи тиме што верујемо у Васкрсење Господа Христа и у своје лично васкрсење. И ми, ми данашњи хришћани, у двадесетоме веку хришћани, иако кљакави и богаљи, ми сведочимо једну истину са Светим Апостолима. Сведочанство, какво? Сведочимо Васкрслог Господа! Васкрсао Господ, васкрсао је човек! То је наше сведочанство. Ми стално у овоме свету, сваки од нас као хришћанин проповеда једно, сведочи једно: Васкрслог Господа и васкрслог себе. И живи у овоме свету као васкрсли мртвац који је победио смрт, победио је све смрти и данас и сутра и вавек. Киме? – Васкрслим Господом Исусом Христом.
Христос вaскресе! Ваистину вaскресе!
Преподобни ава Јустин Поповић – Болест и оздрављење органа сазнања
4) Смиреноумље
Вера има свој начин мишљења, јер има свој начин живота. Хришћанин, не само живи вером (2. Коринћанима 5, 7), него и мисли вером. Вера пружа нову категорију мишљења, кроз коју се испољава сва гносеолошка делатност верујућег човека. Та нова категорија мишљења јесте смиреноумље. У безграничној реалности вере ум се смирава пред неисказаним тајнама новог живота у Духу Светом. Гордост ума уступа место смирености; гордоумље уступа место смиреноумљу. Сваку мисао своју подвижник вере ограђује смиреношћу, и тиме осигурава себи познање вечне Истине.
Црпући снагу из молитве, смиреноумље расте растом коме нема краја. Свети Исак учи да су молитва и смиреноумље увек у правој сразмери: напредовањем молитве – напредује смиреноумље, и обратно. Смиреност је сила која сабира срце, и не да му да расипа себе у горде мисли и похотљиве жеље. Њу подржава и одржава Дух Свети, и она не само приближује човека Богу, него и Бога човеку. Штавише, смиреноумље је узрок оваплоћењу Сина Божјег, том најприснијем сједињењу Бога са човеком: „Смиреноумље чини Бога човеком на земљи.“ Смиреноумље је ,,украс Божанства, јер Логос, оваплотивши се, обукао се у њега, и говорио нам помоћу њега у телу нашем“.
Смиреност је тајанствена божанска сила која се даје само светитељима, само онима који су савршени у врлини; и то се даје благодаћу. Она ,,садржи у себи све“. Благодаћу Светога Духа „откривају се тајне смиреноумнима“, стога су они савршени у мудрости. ,,Смиреноумни човек је извор тајни новога века.“
Смиреноумље и здравоумље „спремају у души залог Свете Тројице“. Здравоумље је последица смиреноумља; смиреношћу се ум исцељује, оздрављује. „Смиреноумљу следи кротост и сабраност себе, то јест здравоумље осећања.“ ,,Смиреноумље украшава душу здравоумљем.“
Окренут према свету, смиреноумни човек сву личност своју испољава кроз смиреност. У томе он подражава оваплоћеног Бога. ,,Као шта је душа непозната и невидљива за телесне очи, тако се и смиреноумни човек не познаје међу људима.“
И он не само жели да не падне људима у очи, већ, ако је могућно, да сасвим урони унутра у себи, и да постане „као неко који не постоји у свету, који још није дошао у биће, и који је сасвим непознат чак и својој души“. Смиреноумни човек понижава себе пред свим људима, али га зато Бог слави, ,,јер где цвета смиреност, тамо је врело славе Божје“, тамо се пупољак душе расцветава у неувенљив цвет.
5) Благодат и слобода
Личност Богочовека Христа претставља собом идеални образац човечије личности и сазнања. Она собом нормира и детерминише сав процес хришћанинова живота у свим правцима. У њој је најсавршеније остварено тајанство јединства Бога и човека, а тиме и делање Бога у човеку и човека у Богу.
Богочовечански синергизам је битна одлика хришћанинове делатности у свету. Ту човек сарађује Богу и Бог сарађује човеку (сравнај 1. Коринћанима 3, 9). Делајући у себи и око себе, хришћанин уноси у подвиге сву своју личност, али то чини, и може успешно чинити, само уз непрекидну сарадњу божанске силе -благодати. Нема мисли коју хришћанин може еванђелски мислити, нема осећања које може еванђелски осећати, нема дела које може еванђелски учинити без благодатне помоћи Божје. Ту човек са своје стране даје вољу, а Бог – благодат; из њиховог заједничког делања израђује се хришћанска личност.
На свим ступњевима самоусавршавања благодат је неопходна хришћанину. Човек не може усвојити ниједну еванђелску врлину, ако му благодат Божја не помаже, не сарађује. У хришћанству је све благодатно и све добровољно, јер је све богочовечанско.
Свети Исак нарочита подвлачи и истиче богочовечански синергизам воље човечије и благодати Божје у целокупном животу хришћаниновом. Благодат отвара човеку очи на разликовање добра и зла, утврђује му мисли у Богу, открива му будућност, испуњује га тајном светлошћу.
Уколико Бог више даје благодати човеку вере, утолико му више открива урвине и поноре зла у свету и људима. При томе га све јаче подвргава искушењима, да би опробао богодану силу благодати, и да би осетио и сазнао да само помоћу благодати може победити најстрашнија и савладати најсаблажњивија искушења. Чим благодат угледа да се у човековој души појавило самопоуздање, и он почне високо мислити о себи, она одмах одступа од њега, да би на њега навалила искушења, те да би он познао своју немоћ и са смиреношћу прибегао Богу.
Сарадњом благодати Божје и воље своје човек се помоћу вере развија у савршено биће. То бива постепено, јер благодат улази у душу мало по мало. Она се нарочито даје смиренима. Што већа смиреност, већа и благодат. А у благодати и мудрост. „Смиреномудри добијају мудрост од благодати.“
Благодатна мудрост постепено открива смиреномудрима тајну за тајном, па и тајну страдања. Смиреномудри знају зашто човек страда, јер им смисао страдања открива благодат. Што више благодати има човек, смисао страдања и искушења му је све јаснији. Лиши ли себе благодати леношћу и грехољубљем, човек лишава себе јединог средства помоћу кога може осмислити и оправдати страдања и искушења…НАСТАВИЋЕ СЕ
Победилац смрти – филм о Страсној Седмици и Васкрсу у манастиру Високи Дечани
Читање из Светог Писма
АПОСТОЛ
Зачало 1 – Дјела Апостолска 1, 1-8: Увод.
1 Прву ти књигу написах, о Теофиле, о свему што поче Исус и творити и учити
2 до дана када се вазнесе, пошто Духом Светим даде заповијести апостолима које изабра,
3 којима и по страдању Своме показа Себе жива многим истинитим доказима, јављајући им се четрдесет дана и говорећи о Царству Божијему.
4 С њима боравећи, заповједи им да се не удаљују из Јерусалима, него да чекају обећање Оца, „које чусте”, рече, „од Мене;
5 јер је Јован крстио водом, а ви ћете се крстити Духом Светим не дуго послије ових дана.”
6 Онда они, који бијаху сабрани, питаху Га говорећи: „Господе, хоћеш ли у ово вријеме успоставити царство Израиљево?”
7 А Он им рече: „Није ваше знати времена и рокове које Отац задржа у Својој власти,
8 него ћете примити силу када сиђе Свети Дух на вас; и бићете Ми свједоци у Јерусалиму и по свој Јудеји и Самарији, и све до краја земље.”
ЈЕВАНЂЕЉЕ
Зачало 1 – Јован 1, 1-17: О Богу Логосу као Творцу свијета и Даваоцу живота.
1 У почетку бјеше Логос, и Логос бјеше у Бога, и Логос бјеше Бог.
2 Он бјеше у почетку у Бога.
3 Све кроз Њега постаде, и без Њега ништа не постаде што је постало.
4 У Њему бјеше Живот, и Живот бјеше Свјетлост људима.
5 И Свјетлост свијетли у тами, и тама је не обузе.
6 Би човјек послан од Бога, по имену Јован.
7 Овај дође за свједочанство, да свједочи о Свјетлости, да сви вјерују кроз њега.
8 Он не бјеше Свјетлост, него да свједочи о Свјетлости.
9 Бјеше Свјетлост истинита, Која обасјава свакога човјека који долази на свијет.
10 У свијету бјеше, и свијет кроз Њега постаде, и свијет Га не позна.
11 Својима дође, и Своји Га не примише.
12 А онима који Га примише, даде власт да буду чеда Божија, онима који вјерују у Име Његово;
13 који се не родише од крви, ни од жеље тјелесне, ни од жеље мужевљеве, него од Бога.
14 И Логос постаде тијело и настани се међу нама, и видјесмо славу Његову, славу као Јединороднога од Оца, пун благодати и истине.
15 Јован свједочи о Њему и виче говорећи: „Ово је Онај за Кога рекох: ’Који за мном долази, испред мене је, јер прије мене бјеше.’
16 И од пуноће Његове ми сви примисмо, и благодат на благодат.
17 Јер се Закон даде преко Мојсеја, а благодат и истина постаде кроз Исуса Христа.
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
Пасха, Господња Пасха! Господ нас је Својим Васкрсењем од смрти привео животу. И гле, ово Васкрсење Анђели певају на Небесима, видевши у лицу Господа Искупитеља светлост уготовљене славе обожене људске природе, у коју ће се, силом Његовог Васкрсења, обући сви они који истински верују у Њега и који Му се из све душе прилепљују. Слава, Господе, преславном Васкрсењу Твоме! Анђели певају и радују се са нама, предвиђајући испуњење свога хора. И нас Господе удостој да Те васкрслог славимо чистим срцем, видећи у Твоме Васкрсењу прекид трулежности која нас је изједала, сејање новог пресветлог живота и зрак будуће вечне славе, у коју си Ти као претеча већ ушао Васкрсењем нас ради. Не само људски, него ни анђелски језик није у стању да објасни неизрециву милост Твоју према нама, преславно васкрсли Господе!
Учимо црквенословенски (словѣньскъ ѩзъıкъ)
пагѹба (пагуба) = погибао, несрећа, пропаст; помор
(пагубно –> погубно)
Матеј 24, 7:
ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ: Востанєтъ бо ѩзыкъ на ѩзыкъ, и царство на царство: и бѹдѹтъ глади и пагѹбы и трѹси по мѣстѡмъ.
ИЗГОВОР: Востанет бо јазик на јазик, и царство на царство: и будут глади и пагуби и труси по мјестом.
СРПСКИ: Јер ће устати народ на народ и царство на царство, и биће глади и помора и земљотреса по свијету.
Календар
мај 29. (јулијански) / јун 11. (грегоријански) 2023.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Спомен свете дјеве мученице Теодосије Тирске; Страдање свете преподобномученице Теодосије Цариградске; Спомен Првог Васељенског Сабора; Спомен светог и блаженог Јована Јуродивог, Устјужског Чудотворца; Спомен светог оца нашег Александра, епископа александријског; Спомен светог свештеномученика Олвијана и његових ученика; Спомен светог новомученика Јована (Нана) Солунског; Спомен светог новомученика Андреја Хиоског; Спомен светих мученика мужа и жене.
Блаженопочивши патријарх Павле: О посту
Од свих средстава, чишћење душе за овај најприснији сусрет и сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?“ И кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да ли су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да ли су са неким у завади, и да ли можда нису блудници, а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи какве амајлије, или да можда не врши побачај.
А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Светог Писма и богомислију онога ко жели да се причести, и да не говоримо. Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Светој Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста, и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се чувати сваке крајности и једностраности.
Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он основао Собом, целокупним Својим животом и делом и утврдио особито Крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она Тело, коме је Он, Христос, Глава. По Вазнесењу Христовом, Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђељску науку, живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свога постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено. Не људима, него ни анђелима с Неба апостол Павле не признаје право да проповедају неко друго Еванђеље, осим онога које је проповедано. Променом, додацима и новотаријама могу се хвалити људске установе и оне секте које су отпале од истините Цркве Божије, али не и Православље. Једна од таквих установа божанског порекла је и установа поста. Још у Старом Завету Господ наређује пост као „уредбу вечну“. У Новом Завету Исус Христос, чистећи пост од фарисејских примеса и кварења, даје му нову божанску потврду велећи да ће Његови ученици постити, а особито тиме што је и Сам постио. Овим нас је поучио, вели Свети Василије Велики, „да се постом снажимо и да се привикавамо на подвиге у искушењима“.
Протојереј-ставрофор Љубомир Стојановић: Размишљање једног служитеља олтара Божијег
Хришћанство није само име, већ живот. Свако ко чини добро и сабира се са друрим из тог разлога, ко верује у Бога и човека, у могућност да сваки човек буде добар, то је хришћанин. Не да само прикажемо себе као добре, већ да то заиста будемо. Врхунац те љубави је Христов вапај са Крста: „Оче, опрости им.“ Опростити значи имати снаге, а не посустати и повући се пред злом. Вера није страх од већег, већ напредовање у љубави Божијој, где човек постаје наш брат. Чинимо добро, не да бисмо били награђени или похваљени, већ зато што видимо своју одговорност, видимо пуноћу и лепоту живота, а то видимо зато што указујемо на Христа, а не на себе. „Све могу у Христу Који ми моћ даје“, рекао је апостол Павле. Богочовек је мера свега. Добро, лепо и истинито су у сталном садејству, то морамо стално имати у виду.
Јереј Стеван Јовановић – Тумачење Дела Апостолских – део 1
Читање из Светог Писма
Апостол – З
Зачало 330: Јеврејима 11, 33-40
Прокимен, глас 8: Заветујте се и испуните (завете) Господу Богу нашем. (Псалам 75, 12)
Стих: Познат је у Јудеји Бог, у Израиљу је велико Име Његово. (Псалам 75, 2)
Прокимен, глас 4: Диван је Бог у Светима Својима, Бог Израиљев. (Псалам 67, 36)
Стих: У Црквама благосиљајте Бога, Господа са извора Израиљевих! (Псалам 67, 27)
Браћо, Свети вером победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бејаху силни у рату, поразише војске туђинске; неке жене примише своје мртве васкрсењем; други, пак, бејаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не бејаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, осведочени у вери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.
Алилуја, глас 4: Завапише праведници и Господ их услиша, од свих невоља њихових избави их. (Псалам 33, 18)
Стих: Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ. (Псалам 33, 20)
Литургија – Зачало 38: Матеј 10, 32-33, 37-38; 19, 27-30
32 Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
33 А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
37 Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан.
38 И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан.
27 Тада одговори Петар и рече Му: „Ето, ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?”
28 А Исус им рече: „Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за Мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на Пријесто славе Своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.
29 И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, Имена Мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни.
30 Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
Света Црква сваки дан молитвено помиње Свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, Света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све оне који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају Свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар, која је погодна за ново Небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за Светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако.
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
Мирослављево јеванђеље
мощи́ (мошчи/мошти) = моћи; имати снаге, бити јак, ваљати, вредети
мо̀щи (мошчи/мошти) = мошти, кости светитељске