Календар
октобар 23. (јулијански) / новембар 5. (грегоријански) 2023.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се:
Житије и страдање светог апостола Јакова, брата Господњег по телу; Спомен светог оца нашег Игњатија, патријарха Цариградског; Спомен преподобног oцa нашег Никифора; Спомен светог и блаженог Јакова, Боровицког чудотворца; Спомен преподобног oцa нашег Петронија; Спомен света два детета; Спомен преподобног оца нашег Макарија Римљанина („Ромеја“).
.
Свети Теофан Затворник – Пут ка спасењу: Родитељска борба против греха у детету 3
(књига је доступна у нашој књижари)
…Свако истраживање неминовно већ представља радозналост. О њој можемо говорити тамо где постоји тежња да се све испитује без поретка и циља, не разликујући да ли нам је то потребно или није. Зато је, дакле, при развијању и усавршавању чула неопходно знати меру и ред, те их усмеравати само на оно што је на потребу, чије неопходности смо свесни; у том случају љубопитство се неће непотребно потхрањивати. Другим речима, дете треба научити да истражује оно што се сматра за њега неопходним, док се од свега другога ваља уздржавати и клонити. У самом истраживању околине треба се држати поступности – не пребацивати се сваки час са предмета на предмет, са једног својства на друго, већ их разматрати једно по једно, старајући се да се стекне правилна представа о њима. Оваква занимања избавиће дете од склоности ка забављању и површности чак и у ономе што је допуштено, научиће га да влада својим чулима, а преко њих и уобразиљом. Тако дете неће без потребе нагло прелазити са једног на друго, неће се, дакле, заустављати и занимати свакојаким представама, нарушавајући свој душевни мир и смућујући се плимама и осекама својих неразумних виђења. Ко не уме да влада својим опажајима и уобразиљом, неминовно постаје расејан и непостојан, вазда мучен својом знатижељом, која ће га бацакати са једног предмета на други, све док му се снаге не раслабе, а све то остаће без плода.
Истовремено са тим способностима рађају се у детету страсти, и тако га оне узнемиравају још од раног доба. Дете још није способно да говори, да хода, једва је некако научило да седи и да прихвата играчке, али већ показује љутњу, завист, тежњу за поседовањем, за издвајањем и слично. Речју, у њему се пројављује дејство страсти. Ово зло, које се темељи на живљењу по плоти, разорно је и погубно. Зато му се ваља супротстављати још од првих његових манифестовања. Тешко је казати како би то требало чинити: све зависи од благоразумности родитеља. Могло би се, међутим, препоручити следеће:
1) да се на сваки начин спречава буђење ових страсти;
2) ако се нека страст испољи, да се журно приступи њеном стишавању смишљеним и опробаним средствима.
На тај начин спречиће се њихово дубље укорењивање или предиспозиција према њима. Ону страст која се испољава чешће него друге требало би лечити са нарочитом пажњом, јер у противном она може да постане господар детињег живота. Најпоузданији начин искорењивања страсти јесте прибегавање благодатним средствима са вером. Страст је душевна појава. Међутим, родитељи у почетку немају начина да делују на детињу душу. Зато је пре свега потребно молити се Господу да Он учини Своје. Доцније ће се ревносни отац, мати или дадиља у овом делу руководити искуством. Када дете постане разумно и самосвесно, биће могућно користити и она најопштија средства која се свима препоручују против страсти. У сваком случају, са страстима се ваља борити од самог почетка и искорењивати их у читавом периоду васпитања, како би дете стекло умеће и навику да н?има господари, пошто се њихови смућујући нападаји не прекидају све до краја живота.
Уколико се строго будемо држали препорученог поретка деловања на тело и на ниже способности, душа ће се тиме изванредно припремити за стицање истински доброг настројења; то ће, међутим, ипак бити само припрема, док само то настројење ваља стварати позитивним деловањем на све детиње снаге на ум, вољу и срце…наставиће се
Патријарх Павле – О смислу спремања жита
Одговор на питање да ли се за Илиндан и Аранђеловдан спрема жито, с обзиром да код неких неуких људи постоји уверење да се оно тада не спрема јер Свети Илија и Свети Архангел Михаило „нису умрли“, него су „живи“. Познато је из свакодневног живота да при клијању и узрастању клице нова биљка за свој раст узима потребне јој састојке из зрна, и оно као такво бива уништено, „мора да умре“, да би биљка наставила да живи. Слично бива и при смрти човека и његовом васкрсењу. Тело је друге природе него душа: оно је од земље и одлази у земљу, где се распада. Душа је од Бога, и по одвајању од тела наставља да живи у другој, небеској средини, као што влат и клас узрастају не у тами земље, него у светлом ваздуху изнад земље. Објашњавајући наведене речи апостола Павла, Свети Симеон Солунски употребљава ову слику: „Као што се овај плод сахрањује у земљу, а после тога доноси влат и даје много плода, тако и човек, смрћу предан земљи, васкрснуће опет.“ На тај начин кољиво, кувана пшеница, кувањем умрла, може да нам послужи као символ смрти тела и живота душе у бесмртном Царству Небеском. Кољиво се украшава и другим плодовима: сувим грожђем, орасима, бадемом, и заслађује шећером и медом да напомене блаженство живота у том Царству. Исти овај символизам има како оно кољиво које се спрема при смрти и поменима упокојених верних, тако и оно које се приноси за домаће и храмовне Славе. На опелима и поменима наших ближњих, символика кољива треба да нас побуди да се молимо за њихове душе, да им Господ, по милости својој, опрости грехе и уведе у блаженство Царства Небеског.
У првом, дакле, реду спремање кољива има поучни, дидактички смисао. Својом символиком оно треба да укаже на једну од најглавнијих истина наше вере: бесмртност душе и Царство Небеско, у које она треба да уђе после телесне смрти. Из молитве, која се чита при освећењу кољива на празнике, дознајемо и други циљ овог чина у нашој Цркви, а то је прослављање Бога и Његових Светих. У њој се, наиме, вели да ово кољиво приносе верни, да тиме, најпре, укажу славу свесветом и свесилном Богу: Јако во славу Твоју. Због саме Његове узвишености и свесавршенства, Богу припада слава, без обзира на свакодневна добра која нам чини. Зато је молитва славе најсавршенија молитва, коју Анђели и Свети на Небу свагда приносе Богу. И ми на земљи уједињујемо се с њима у прослављању Бога. Ова страна принетог кољива у част Светих не може се применити на кољиво спремљено за помен покојних. Али се зато може јасно уочити прозбени карактер молитве за обе врсте кољива. У молитви над празничним кољивом свештеник се моли да оно буде на освећење свима који од њега буду окушали, а онима који су га спремили и украсили да Господ дарује „све корисно за спасење и задобијање вечних добара“. Исто тако прозбени карактер има и узглас при преливању, по обичају, вином кољива принетог за упокојене: Во блаженом успенију вјечниј покој подажд Господи усопшему рабу Твојему и сотвори му вјечнују памјат. Тај молитвени призив за вечним поменом пред Богом наших покојника присутан је и у молитви празничног кољива, те се тако у храмовној и домаћој Слави сједињују сви чланови Цркве: Господ и Његови Свети, упокојени чланови парохије или породице који су православну веру одржали до смрти, као и живи који су кољиво спремали и празновање врше. Следи закључак да се празнично кољиво приноси у част Светих чији се помен држи као храмовна или домаћа Слава, а никако што су они умрли. Ми имамо потребу у помоћи Светих и њиховом заступништву пред Богом, а не они у нашим молитвама и помоћи. Кољиво треба приносити, како на празнике Светих из рода људског, тако и Господње, Богородичине и празнике Светих Анђела. Ту част не треба указати само Светом Илији и Светом Арханђелу „јер нису умрли“, или „јер се држи да су они живи на Небу“ – као да други Свети нису живи пред Богом живим! У све те дане кољиво се приноси и за покој душа, не Светих који су умрли, него упокојених православних чланова породице. Да закључимо овај одговор речима Д. Витковића: „Нема, дакле, празнична дана у години кад се не би смело и не би могло крсно кољиво благосиљати.“ Сматрам да свештеници треба у свакој прилици да објашњавају да се кољиво ни на друге Славе не приноси за покој душа Светих, него у славу Богу, у част Светог који се прославља, а за помен упокојених чланова породице. Такође и за освећење свију који од њега окушају, као и спасење оних који га спремају. Лишавати се ових духовних добара на Светог Илију и Светог Арханђела неспремањем кољива не изгледа, најблаже речено, ни мудро, ни корисно.
отац Рафаило Бољевић: Само Црква лијечи гријех
Читање из Светог Писма
Апостол – Зачало 215: Галатима 6, 11-18: Хвалимо се крстом Христовим, а не обрезањем.
Прокимен, глас 5: Ти, Господе, сачуваћеш нас и одбранићеш нас од рода овога и до века. (Псалам 11, 8)
Браћо, видите како вам великим словима написах својом руком! Који хоће да се допадну по телу, они вас приморавају да се обрезујете, само да не буду гоњени за крст Христов. Јер ни сами обрезани не држе Закон, него хоће да се ви обрезујете, да би се вашим телом хвалили. А ја Боже сачувај да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Христа, којим се мени разапе свет и ја свету. Јер у Христу Исусу нити обрезање што помаже нити необрезање, него нова твар. И који год буду живели по овоме правилу, мир на њих и милост, и на Израиљ Божији. Убудуће да ми нико не ствара тешкоће, јер ја ране Господа Исуса на телу својему носим. Благодат Господа нашега Исуса Христа са духом вашим, браћо. Амин.
Литургија – Зачало 83: Лука 16, 19-31: О богаташу и убогом Лазару.
19 Човјек, пак, неки бјеше богат, и облачаше се у скерлет и у свилу, и сјајно се весељаше сваки дан.
20 А бијаше неки сиромах, по имену Лазар, који лежаше пред вратима његовим гнојав,
21 и жељаше да се насити мрвама које падаху са трпезе богатога; а још и пси долажаху и лизаху гној његов.
22 А кад умрије сиромах, однесоше га Анђели у наручје Авраамово; а умрије и богаташ, и сахранише га.
23 И у паклу, налазећи се у мукама, подиже очи своје и угледа издалека Авраама и Лазара у наручју његову.
24 И он повика и рече: ’Оче Аврааме, смилуј се на ме и пошаљи Лазара нека умочи у воду врх од прста својега да ми расхлади језик, јер се мучим у овоме пламену.’
25 А Авраам рече: ’Синко, сјети се да си ти примио добра своја у животу своме, а тако и Лазар зла; сада, пак, он се тјеши, а ти се мучиш.
26 И поврх свега тога, постављена је међу нама и вама провалија велика, да они, који би хтјели одовуд к вама пријећи, не могу; нити они отуда к нама прелазе.’
27 Тада рече: ’Молим те, пак, оче, да га пошаљеш дому оца мојега;
28 јер имам петорицу браће; нека им посвједочи, да не би и они дошли на ово мјесто мучења.’
29 Рече му Авраам: ’Имају Мојсеја и Пророке, нека њих слушају.’
30 А он рече: ’Не, оче Аврааме, него, ако им дође неко из мртвих, покајаће се.’
31 А он му рече: ’Ако не слушају Мојсеја и Пророке, ако неко и из мртвих васкрсне, неће се увјерити.’”
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
Прича о богаташу и Лазару показује да ће се они који нису живели како треба, изненада отрезнити, премда им неће бити могуће да поправе свој положај. Њихове очи ће се отворити и они ће јасно видети у чему је истина. Сетивши се да је на земљи много слепих, сличних њима, они ће желети да неко од умрлих буде послан да их увери да треба живети и ствари разумевати по указању Откривења Господњег. Међутим, и у томе ће бити одбијени зато што је за оне који желе да знају истину довољно само Откривење. За оне, пак, који не желе и не воле истину, ни само васкрсење мртвога неће бити убедљиво (Лука 16, 19-31). Осећање овог богаташа из приче насигурно деле сви који одлазе одавде. По тамошњем убеђењу (које ће бити убеђење свих нас), јединствено руководство на путу живота јесте Откривење Господње. Међутим, за многе ће тамо бити касно за такво убеђење. Оно би у овом животу било добро дошло, иако га многи немају. Поверујемо, у крајњем случају, сведочанству тамошњих, преносећи себе у њихово стање. Они који се налазе у мукама неће лагати. Жалећи нас, они би хтели да се отворе наше очи како и ми не бисмо дошли на место њиховог мучења. О том предмету не бисмо смели да говоримо, као што често говоримо о обичним стварима: „Може бити да ће то некако и да прође.“ Не, то већ неће проћи било како. Треба да имамо основано осведочење да нећемо допасти на место богаташа.
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
Мирослављево јеванђеље
нєистовство (неистовство) = манија, безумље, лудост
Дјела Апостоска 26, 24
ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ: „Бѣснѹєшисѧ ли, Паѵлє; мнѡгїѧ тѧ книги въ нєистовство прєлагаютъ.“
ИЗГОВОР: „Бјеснујешисја ли, Павле; многија тја книги в неистовство прелагајут.“
СРПСКИ: „Лудујеш Павле! Многе те књиге изводе из памети.“
Календар
мај 29. (јулијански) / јун 11. (грегоријански) 2023.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Спомен свете дјеве мученице Теодосије Тирске; Страдање свете преподобномученице Теодосије Цариградске; Спомен Првог Васељенског Сабора; Спомен светог и блаженог Јована Јуродивог, Устјужског Чудотворца; Спомен светог оца нашег Александра, епископа александријског; Спомен светог свештеномученика Олвијана и његових ученика; Спомен светог новомученика Јована (Нана) Солунског; Спомен светог новомученика Андреја Хиоског; Спомен светих мученика мужа и жене.
Блаженопочивши патријарх Павле: О посту
Од свих средстава, чишћење душе за овај најприснији сусрет и сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?“ И кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да ли су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да ли су са неким у завади, и да ли можда нису блудници, а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи какве амајлије, или да можда не врши побачај.
А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Светог Писма и богомислију онога ко жели да се причести, и да не говоримо. Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Светој Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста, и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се чувати сваке крајности и једностраности.
Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он основао Собом, целокупним Својим животом и делом и утврдио особито Крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она Тело, коме је Он, Христос, Глава. По Вазнесењу Христовом, Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђељску науку, живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свога постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено. Не људима, него ни анђелима с Неба апостол Павле не признаје право да проповедају неко друго Еванђеље, осим онога које је проповедано. Променом, додацима и новотаријама могу се хвалити људске установе и оне секте које су отпале од истините Цркве Божије, али не и Православље. Једна од таквих установа божанског порекла је и установа поста. Још у Старом Завету Господ наређује пост као „уредбу вечну“. У Новом Завету Исус Христос, чистећи пост од фарисејских примеса и кварења, даје му нову божанску потврду велећи да ће Његови ученици постити, а особито тиме што је и Сам постио. Овим нас је поучио, вели Свети Василије Велики, „да се постом снажимо и да се привикавамо на подвиге у искушењима“.
Протојереј-ставрофор Љубомир Стојановић: Размишљање једног служитеља олтара Божијег
Хришћанство није само име, већ живот. Свако ко чини добро и сабира се са друрим из тог разлога, ко верује у Бога и човека, у могућност да сваки човек буде добар, то је хришћанин. Не да само прикажемо себе као добре, већ да то заиста будемо. Врхунац те љубави је Христов вапај са Крста: „Оче, опрости им.“ Опростити значи имати снаге, а не посустати и повући се пред злом. Вера није страх од већег, већ напредовање у љубави Божијој, где човек постаје наш брат. Чинимо добро, не да бисмо били награђени или похваљени, већ зато што видимо своју одговорност, видимо пуноћу и лепоту живота, а то видимо зато што указујемо на Христа, а не на себе. „Све могу у Христу Који ми моћ даје“, рекао је апостол Павле. Богочовек је мера свега. Добро, лепо и истинито су у сталном садејству, то морамо стално имати у виду.
Јереј Стеван Јовановић – Тумачење Дела Апостолских – део 1
Читање из Светог Писма
Апостол – З
Зачало 330: Јеврејима 11, 33-40
Прокимен, глас 8: Заветујте се и испуните (завете) Господу Богу нашем. (Псалам 75, 12)
Стих: Познат је у Јудеји Бог, у Израиљу је велико Име Његово. (Псалам 75, 2)
Прокимен, глас 4: Диван је Бог у Светима Својима, Бог Израиљев. (Псалам 67, 36)
Стих: У Црквама благосиљајте Бога, Господа са извора Израиљевих! (Псалам 67, 27)
Браћо, Свети вером победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бејаху силни у рату, поразише војске туђинске; неке жене примише своје мртве васкрсењем; други, пак, бејаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не бејаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, осведочени у вери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.
Алилуја, глас 4: Завапише праведници и Господ их услиша, од свих невоља њихових избави их. (Псалам 33, 18)
Стих: Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ. (Псалам 33, 20)
Литургија – Зачало 38: Матеј 10, 32-33, 37-38; 19, 27-30
32 Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
33 А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
37 Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан.
38 И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан.
27 Тада одговори Петар и рече Му: „Ето, ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?”
28 А Исус им рече: „Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за Мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на Пријесто славе Своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.
29 И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, Имена Мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни.
30 Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
Света Црква сваки дан молитвено помиње Свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, Света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све оне који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају Свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар, која је погодна за ново Небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за Светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако.
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
Мирослављево јеванђеље
мощи́ (мошчи/мошти) = моћи; имати снаге, бити јак, ваљати, вредети
мо̀щи (мошчи/мошти) = мошти, кости светитељске