Календар
новембар 20. (јулијански) / децембар 3. (грегоријански) 2023.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Житије преподобног оца нашег Григорија Декаполита; Житије светог оца нашег Прокла, патријарха Цариградског; Свети Исак, архиепископ Јерменски; Страдање светих мученика Евстатија, Теспесија и Анатолија; Спомен светог мученика Дасија; Спомен светих свештеномученика Нирсе и Јосифа; Спомен светих свештеномученика Јована, Саверија, Исакија, Ипатија и других с њима; Спомен светих мученика Теитазета, Сасанија, Ноилмарија и Заруандина; Спомен светих мученица Текле, Вауте и Денахисе, Тентуе, Маме, Малохије, Ане, нане, Асте и Малахе; Спомен светог оца нашег Теоктиста Исповедника; Свете три девице (Персијанке).
Свети Теофан Затворник – Пут ка спасењу: Родитељска борба против греха у детету 7 – Деловање на срце 2
(књига је доступна у нашој књижари)
То је суштина и бит поретка који овде препоручујемо: нека, дакле, дете одраста у таквој атмосфери, па ће се и дух благочастивости у њему боље и успешније развијати. Родитељи треба да свесрдно пазе на све покрете детињих снага које се буде, те да их усмеравају ка једном, ономе једино потребном. То је закон: почети од првог детињег дисаја, и то свим средствима истовремено, а не ослањајући се само на нека од њих. Читаво васпитање спроводити континуирано, сталожено, озбиљно, без наглих измена и обрта, стрпљиво и без журбе, са разумном поступношћу, благовремено уочавајући све изданке (=наговештаје) карактера и поступајући са њима како ваља, не држећи ништа за неважно у тако значајном и одговорном послу какав је васпитање. Овде нећемо говорити о свим подробностима, јер нам је намера да прикажемо само основни правац у васпитању.
Није могућно са сигурношћу казати у ком добу човек себе спознаје као Хришћанина и када се у њему јавља вољна готовост да живи по Христу. У пракси је то индивидуално, и дешава се у узрасту од 7, 10, 15 година и касније. Пре тог узраста дете може да започне школовање, као што то најчешће и бива. И у овом периоду (за време школовања) правило од кога нема одступања јесте да се доследно и у неизмењеном виду чува целокупни пређашњи поредак, пошто он суштински проистиче из природе наших снага и онога што изискује живљење по Христу. Школовање никако не би смело да буде супротстављено ономе васпитању које смо већ описали, јер ће у противном све што је већ постигнуто бити поништено. Другим речима, и децу у ђачком добу, као и малишане, ваља да окружује благочашће свију који долазе у додир са њима, атмосфера црквености, Свете Тајне, и све то на исти начин као и у раном детињству треба да делује на њихово тело, душу и дух.
Што се тиче самог учења, ваљало би дати додатну препоруку да целокупно градиво буде тако предочено, да се лако уочава и разликује главно од споредног. Ово ћемо најбоље постићи уколико правилно распоредимо наставне предмете и време за њихово усвајање. Нека се за главни предмет сматра проучавање вере, нека се најпогодније време посвећује делима благочашћа, а у случају колизије, нека превага припадне овоме, а не науци. Похвалу треба изрицати не само за успех у овладавању основама наука, већ и за веру и доброту нарави. Уопште узев, дух ђака треба тако обликовати, да се у њему не угаси убеђење да је главно дело човеково на земљи – да угоди Господу, док је ученост један додатни квалитет, случајност која добро дође само у овом привременом животу. Због тога њу никако не би требало прецењивати и приказивати у најблиставијем светлу, тако да обузме сву детињу пажњу и да се дете само о њој стара. Нема ничега отровнијег и погубнијег за дух живљења по Христу од испразне учености и искључивог стремљења ка њој. Она, наиме, у човеку изазива хладноћу према вери и способна је да га занавек одржи у таквом стању, а у неким приликама, уколико се стекну одговарајући услови, да буде пропраћена и развратношћу.
Друга ствар на коју смо дужни да обратимо пажњу јесте дух предавања наставних предмета и приступања њима. Наиме, као врховни закон од кога нема одступања мора се поставити захтев да свака наука која се предаје у хришћанским школама буде прожета хришћанским, заправо православним начелима. Свака наука подесна је за то; чак се може тврдити да ће наука бити истинита тек уколико испуни овај неизоставни услов. А хришћанска начела су несумњиво истинита. Због тога их без резерве ваља узимати као мерило истинитости свију ствари. Постоји, нажалост, једна изузетно опасна заблуда – да се основи наука могу предавати без икаквог поклањања пажње истинској вери, допуштајући у тумачењима произвољности, па чак и лажи, јер се полази од претпоставке да су вера и наука две потпуно независне и одвојене области. Међутим, наш дух је један и јединствен: он прихвата науку и упија њена начела исто онако као што прихвата и веру и њоме се прожима. Па како је онда могуће да међу њима не дође до повољних или неповољних додира? Сем тога, и истина је једна. Чему онда пуњење главе оним што није од истине, са чиме се не може ући у дворе Господње, као у недоличној одећи?
Уколико се школовање постави на такве темеље, односно уколико вера и живот у духу те вере буду изнад свега што је изложено пажњи ученика, и по начину рада, и по духу који прожима наставу, онда нема сумње да ће начела усвојена у детињству бити и очувана, усавршена, ојачана, те да ће достићи одговарајућу зрелост. А како је то корисно и благотворно!
Ако се васпитању још од најранијег узраста приступи на овај начин, према описаном поретку, детету ће постепено постајати све јасније каква треба да буде природа његовог живљења; оно ће се све више навикавати на помисао да има свештени дуг пред Господом и Спаситељем нашим да живи и дела у складу са Његовим заповестима, те да је све друго нижег реда и умесно само у овом кратком земаљском веку; да постоји и други, вечни дом, друга, Небесна отаџбина према којој ваља управљати све мисли и све жеље своје. У природном животном току свако свесно долази до спознаје да је личност. Али, ако је дететова природа оплемењена новим, благодатним хришћанским начелом већ у најранијим моментима буђења његових снага и њиховог покретања, дакле, у светом Крштењу, и ако доцније, у читавом току развоја детињих снага то начело, не само не изгуби своју предност, већ, напротив, остане у свему преовлађујуће, на све утискујући свој печат, човек ће, поставши свестан своје личности, познати себе као Хришћанина, као биће које дела по хришћанским начелима. А управо то представља најважнији циљ хришћанског васпитања: да човек под његовим утицајем у себи позна да је Хришћанин. Ако, наиме, поставши у потпуности свестан своје личности, човек каже: Хришћанин сам, и дужан сам пред Спаситељем и Господом мојим да живим на такав и такав начин, како бих се удостојио блаженог општења (=заједничења) са Свевишњим и Светим изабраницима Његовим у будућем веку, он ће, поставши независан и способан за разумно уређење живота по властитим назорима, као први и најважнији задатак себи поставити потребу да самостално чува и подстиче дух благочашћа у коме је раније ходио, под туђим руководством.
Већ смо указивали на чињеницу да постоји у животу један нарочити тренутак када са пуним расуђивањем ваља обновити у свести представу о хришћанским дужностима и примити на себе њихово бреме као закон који смо обавезни испуњавати. Те дужности, наиме, нису биле прихваћене свесно приликом крштења; касније је свест о њима била чувана углавном благодарећи промишљању других, у складу са њиховим расуђивањем и настројењем, а у простоти свога срца. Међутим, сада настаје час када свесно ваља узети на себе благи јарам Христов, када ваља добровољно изабрати живљење по Христу, посветити Господу Јединоме сав живот свој, да бисмо Му служили у све дане од свега срца и од свега ума нашега. Тек у овом часу човек сам од себе отпочиње живљење по Христу. Оно је, додуше, у њему постојало и раније, али може се рећи да није исходило од њега самог, од опредељења његове слободне воље. Сада човек сам, у своје име, почиње да дела у хришћанском духу. Светлост Христова раније је у њему постојала у оном виду каква је била првога дана стварања света – разливена, без средишта из кога би исходила. Али као што је светлости Господ дао одређена исходишта – сунца, као центре планетарних система, тако је и овој светлости потребно да се концентрише око тачке ослонца нашега живота и наше свести. Човек у потпуности постаје човеком тек када стекне самосвест и разумну самосталност, када постане прави господар и управитељ својих мисли и дела, односно када се одређених назора не држи зато што су му други тако пренели, него зато што их он сам сматра за исправне. Човек и у вери хришћанској остаје личност. Стога и овде он мора да буде трезвен и разборит, али ту трезвеност и разборитост он треба да окрене на корист свете вере. Нека се, дакле, човек са расуђивањем увери да света вера коју он исповеда представља једини сигуран пут ка спасењу, те да сви остали путеви, другачији од овога, одводе у пропаст. Другим речима, Хришћанин није призван да слепо, без расуђивања, исповеда своју веру, него да буде свестан да, овако поступајући, чини оно што је потребно. Све ће то човек испунити када свесно, добровољно узме на себе благи јарам Христов. Тек сада, након свесног привољевања Христу, лична вера и добро, честито живљење по тој вери задобијају чврстину и непоколебивост.
Ко овако поступа, неће бити саблажњен рђавим примерима, нити ће се заносити испразним маштаријама и помислима, пошто ће у потпуности бити свестан своје дужности да своје мисли и поступке саображава већ поменутим нормама. Не постане ли човек свестан свог хришћанског дуга, он постаје попут трске коју љуља ветар: као што га је раније добар пример подстакао да чини оно што му је сада својствено, тако му рђав пример може створити склоност ка неправди и гурнути га у грех. Или, као што су добре мисли које су у њему изазвали други раније испуњавале његов ум са лакоћом и без унутарњег отпора, тако ће сада њиме моћи да овладају зле помисли.
Искуство много пута показује колико је колебљива вера и честитост код оних који нису свесно прихватили живљење по Христу. Ко на свом путу наиђе на мање саблазни, моћи ће дуже да сазрева у простоти срца; али ко не успе да их мимоиђе, срешће се лицем у лице са великом опасношћу. У животу свих Хришћана који су очували благодат Крштења у својим душама постојао је један тренутак када су се они одлучно привољевали Господу. За тај тренутак каже се да се у човеку разгорео дух, да се он ражегао христочежњивошћ … наставиће се
Свети Владика Николај: Ваведење Пресвете Богородице
Када се Пресветој Дјеви Марији навршише три године од рођења, доведоше је родитељи Њени свети, Јоаким и Ана, из Назарета у Јерусалим, да је предаду Богу на службу према ранијем обећању своме. Три дана пута има од Назарета до Јерусалима; но идући на богоугодно дело, тај пут не беше им тежак. Сабраше се и многи сродници Јоакимови и Анини да узму учешћа у овој светковини, у којој узимаху учешћа невидљиво и Ангели Божји. Напред иђаху девице са запаљеним свећама у рукама, па онда Пресвета Дјева, вођена с једне стране оцем Својим, а с друге мајком. Беше Дјева украшена царским благољепним одећама и украсима, како и приличи кћери Царевој, Невести Божјој. За њима последоваше множина сродника и пријатеља, сви са запаљеним свећама. Пред храмом беше 15 степена. Родитељи дигоше Дјеву на први степен, а она онда сама брзо узиђе до врха, где је срете првосвештеник Захарија, отац светог Јована Претече, и узевши је за руку, уведе је, не само у храм, него у Святая святыхъ (=Светињу над Светињама), у коју нико никада не улажаше осим архијереја, и то једанпут годишње.
Свети Теофилакт Охридски вели да је Захарија “ван себе био и Богом обузет” када је Дјеву уводио у најсветије место храма, иза друге завесе, иначе се не би могао овај поступак његов објаснити. Тада родитељи принесоше жртву Богу, према Закону, примише благослов од свештеника, и вратише се дома, а Пресвета Дјева оста при храму. И пребиваше она при храму пуних 9 година. Док Јој беху родитељи живи посећиваху је често, а нарочито блажена Ана. Када, пак, родитељи Њени беху Богом одазвани из овога света, Пресвета Дјева оста као сироче, и не жељаше никако до смрти удаљавати се из храма нити ступати у брак. Како то беше противно и Закону и обичају у Израиљу, то Она по навршетку 12 година би дата светом Јосифу, сроднику Своме у Назарет, да под видом обручнице живи у девствености, те тако и да Своју жељу испуни и привидно Закон задовољи. Јер у то време не знаде се у Израиљу за девојке завештане на девство до краја живота. Пресвета Дјева Марија беше прва таква доживотно завештана девојка, и Њој после следоваху у Цркви Христовој хиљаде и хиљаде девственица и девственика.
Родитељи Свету Дјеву
у храм свети увођаху,
и по своме обећању
Господу је предаваху.
Храм се у храм увођаше,
док Ангели запојаше,
запојаше у милини
малој Дјеви у белини.
Нашу Дјеву деве прате
са химнама и свећама,
Захарија приводи је
Светињи над Светињама.
У светињу уводи је
где се страшна тајна крије,
где је ћивот од завета,
где је златна кадилница,
где је жезал и где мана,
где свих тајни сакривница –
ту се води Дјева чиста,
тајни ћивот живог Христа.
отац Гојко (Перовић) и отац Рафаило (Бољевић): Пост и молитва
https://www.youtube.com/watch?v=mxEl88hwQxQв
Читање из Светог Писма
Апостол – Зачало 229 – Ефесцима 5, 8-19: Живот у хришћанским врлинама.
Прокимен, глас 1: Нека буде, Господе, милост Твоја на нама, као што се уздасмо у Тебе. (Псалам 32, 22)
Браћо, владајте се као деца светлости; јер плод Духа је у свакој доброти и праведности и истини. Истражујте што је угодно Господу. И немојте узимати учешћа у бесплодним делима таме, него их још разоткривајте. Јер је срамно и говорити о ономе што они тајно чине. А све што се разоткрива светлошћу се обелодањује; јер све што је обелодањено излази на светлост. Зато вели: „Устани ти који спаваш и васкрсни из мртвих, и обасјаће те Христос.“ Дакле, пазите добро како живите, не као немудри, него као мудри, користећи време, јер су дани зли. Због тога не будите неразумни, него схватите шта је воља Господња. И не опијајте се вином, у чему је разврат, него се испуњавајте Духом, говорећи међу собом у псалмима и химнама и песмама духовним, певајући и појући Господу у срцу своме.
Јеванђеље – Зачало 66 – Лука 12, 16-21: Прича о безумном богаташу.
16 Каза им, пак, причу говорећи: „У једнога богатог човјека роди њива.
17 И размишљаше у себи говорећи: ’Шта да чиним, јер немам у шта сабрати љетину своју?’
18 И рече: ’Ово ћу учинити: срушићу житнице своје и саградићу веће; и ондје ћу сабрати сва жита моја и добра моја;
19 и казаћу души својој: ’Душо, имаш многа добра сабрана за многе године; почивај, једи, пиј, весели се.’’
20 А Бог му рече: ’Безумниче, ове ноћи тражиће душу твоју од тебе; а оно што си припремио, чије ће бити?’
21 Тако бива ономе који себи тече благо, а не богати се Богом.”
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
Испричавши о богаташу који је намеравао само да једе, пије и весели се, а затим био поражен смрћу, не доживевши насладе које је очекивао, Господ је закључио: „Тако бива ономе који себи тече благо, а не богати се Богом.“ (Лука 12, 21) Такав удео њих постиже. Они који се богате богозаборавом, мисле само о телесним утехама. Они, пак, који желе да избегну тај горки удео, нека се потруде да не стичу за себе, већ нека се богате само Богом. Сво богатство је од Бога. Уколико га стекнеш, посвети га Богу и проистећи ће свето богатство. Све вишкове дели са онима који имају потребу. Тако ћеш вратити Богу оно што ти је дао. Ко даје бедноме, Богу даје. Онај ко тако троши богатство, истински се богати. Богатећи се добрим делима, он се богати ради Бога, са намером да му угоди; он се богати Богом, привлачећи Његов благослов; он се богати од Бога, који вернога у маломе поставља над многим; он се богати код Бога, а не сам за себе, будући да себе не сматра господарем, него само приставом и рачуновођом, чија се сва брига састоји у томе да намири све који му долазе са потребама. Он се боји да било шта утроши на себе самог, јер сматра да би неисправно употребио имање које му је поверено.
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
Мирослављево јеванђеље
нєнавидѣти (ненавидјети) = мрзити
Матеј 5, 44
ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ: Любитє враги вашѧ, благословитє клєнѹщыѧ вы, добро творитє нєнавидѧщымъ васъ, и молитєсѧ за творѧщихъ вамъ напасть и изгонѧщыѧ вы.
ИЗГОВОР: Љубите враги вашја, благословите кленушчија ви, добро творите ненавидјашчим вас, и молитесја за творјашчих вам напаст и изгоњашчија ви.
СРПСКИ: Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вријеђају и гоне.
Календар
мај 29. (јулијански) / јун 11. (грегоријански) 2023.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Спомен свете дјеве мученице Теодосије Тирске; Страдање свете преподобномученице Теодосије Цариградске; Спомен Првог Васељенског Сабора; Спомен светог и блаженог Јована Јуродивог, Устјужског Чудотворца; Спомен светог оца нашег Александра, епископа александријског; Спомен светог свештеномученика Олвијана и његових ученика; Спомен светог новомученика Јована (Нана) Солунског; Спомен светог новомученика Андреја Хиоског; Спомен светих мученика мужа и жене.
Блаженопочивши патријарх Павле: О посту
Од свих средстава, чишћење душе за овај најприснији сусрет и сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?“ И кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да ли су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да ли су са неким у завади, и да ли можда нису блудници, а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи какве амајлије, или да можда не врши побачај.
А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Светог Писма и богомислију онога ко жели да се причести, и да не говоримо. Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Светој Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста, и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се чувати сваке крајности и једностраности.
Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он основао Собом, целокупним Својим животом и делом и утврдио особито Крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она Тело, коме је Он, Христос, Глава. По Вазнесењу Христовом, Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђељску науку, живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свога постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено. Не људима, него ни анђелима с Неба апостол Павле не признаје право да проповедају неко друго Еванђеље, осим онога које је проповедано. Променом, додацима и новотаријама могу се хвалити људске установе и оне секте које су отпале од истините Цркве Божије, али не и Православље. Једна од таквих установа божанског порекла је и установа поста. Још у Старом Завету Господ наређује пост као „уредбу вечну“. У Новом Завету Исус Христос, чистећи пост од фарисејских примеса и кварења, даје му нову божанску потврду велећи да ће Његови ученици постити, а особито тиме што је и Сам постио. Овим нас је поучио, вели Свети Василије Велики, „да се постом снажимо и да се привикавамо на подвиге у искушењима“.
Протојереј-ставрофор Љубомир Стојановић: Размишљање једног служитеља олтара Божијег
Хришћанство није само име, већ живот. Свако ко чини добро и сабира се са друрим из тог разлога, ко верује у Бога и човека, у могућност да сваки човек буде добар, то је хришћанин. Не да само прикажемо себе као добре, већ да то заиста будемо. Врхунац те љубави је Христов вапај са Крста: „Оче, опрости им.“ Опростити значи имати снаге, а не посустати и повући се пред злом. Вера није страх од већег, већ напредовање у љубави Божијој, где човек постаје наш брат. Чинимо добро, не да бисмо били награђени или похваљени, већ зато што видимо своју одговорност, видимо пуноћу и лепоту живота, а то видимо зато што указујемо на Христа, а не на себе. „Све могу у Христу Који ми моћ даје“, рекао је апостол Павле. Богочовек је мера свега. Добро, лепо и истинито су у сталном садејству, то морамо стално имати у виду.
Јереј Стеван Јовановић – Тумачење Дела Апостолских – део 1
Читање из Светог Писма
Апостол – З
Зачало 330: Јеврејима 11, 33-40
Прокимен, глас 8: Заветујте се и испуните (завете) Господу Богу нашем. (Псалам 75, 12)
Стих: Познат је у Јудеји Бог, у Израиљу је велико Име Његово. (Псалам 75, 2)
Прокимен, глас 4: Диван је Бог у Светима Својима, Бог Израиљев. (Псалам 67, 36)
Стих: У Црквама благосиљајте Бога, Господа са извора Израиљевих! (Псалам 67, 27)
Браћо, Свети вером победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бејаху силни у рату, поразише војске туђинске; неке жене примише своје мртве васкрсењем; други, пак, бејаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не бејаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, осведочени у вери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.
Алилуја, глас 4: Завапише праведници и Господ их услиша, од свих невоља њихових избави их. (Псалам 33, 18)
Стих: Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ. (Псалам 33, 20)
Литургија – Зачало 38: Матеј 10, 32-33, 37-38; 19, 27-30
32 Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
33 А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
37 Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан.
38 И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан.
27 Тада одговори Петар и рече Му: „Ето, ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?”
28 А Исус им рече: „Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за Мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на Пријесто славе Своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.
29 И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, Имена Мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни.
30 Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
Света Црква сваки дан молитвено помиње Свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, Света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све оне који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају Свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар, која је погодна за ново Небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за Светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако.
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
Мирослављево јеванђеље
мощи́ (мошчи/мошти) = моћи; имати снаге, бити јак, ваљати, вредети
мо̀щи (мошчи/мошти) = мошти, кости светитељске