Календар
новембар 27. (јулијански) / децембар 10. (грегоријански) 2023.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Страдање светог мученика Јакова Персијанца; Спомен светих седамнаест индијских преподобномученика; Спомен преподобног оца нашег Романа; Спомен преподобног оца нашег Пинуфрија; Спомен преподобног оца нашег Натанаила; Спомен светог оца нашег Јакова, епископа Ростовског; Спомен преподобног оца нашег Диодора Јурјегорског; Спомен преподобног оца нашег Паладија.
Свети Теофан Затворник – Пут ка спасењу: Родитељска борба против греха у детету 8 – Деловање на срце 3
(књига је доступна у нашој књижари)
Ко себе позна пре свега као Хришћанина, ко свесно одлучи да живот свој Христу Богу преда, нека се постара да сам, са великим усрђем, чува у себи савршенство и чистоту живота које је примио од млађег доба, исто онако као што су их раније други чували. Нема потребе овом приликом давати нека нарочита правила духовног руковођења. У овом моменту његов положај истоветан је положају покајника који, омрзнувши грех, са одушевљењем и одлучношћу прихвата живљење по Христу. Стога од сада такав човек треба да се влада према правилима изложеним у трећем поглављу ове књиге. А по чему се он разликује од покајника у своме достизању савршенства постаће јасно већ само по себи.
Сада би ваљало дати неколико веома важних упозорења која се тичу младићког узраста, и која се односе искључиво на тај период живота. Како је корисно и спасоносно не само кроз васпитање примити хришћанско настројење духа, већ и касније себе познати као Хришћанина и одлучити да се то буде, и то пре ступања у младалаштво! То је неопходно услед великих опасности са којима се младић неминовно суочава, као прво, због карактеристичних одлика свога узраста, и као друго, због великих саблазни које га у том периоду прате.
1) Мирни ток реке нашега живота прекида узбуркани вал младости. То је доба када у човеку буја телесно-духовни живот. Тихо живе одојчад и мала деца, мало је силних замаха и полета код одраслог човека, а и поштовања достојне старине теже за спокојством и миром. Само је младости својствено бујање животних снага. Потребно је имати изузетно чврст ослонац, како бисмо се одржали у бурама и олујама младости. Наглост и плаховитост покрета, које доноси младост, веома је опасна. Код човека се тада јављају прве сопствене кретње – зачеци буђења његових снага, чије је дејство прелашћујуће, пошто снагом свога утицаја оне могу да пониште све оно што се раније брижљиво слагало у уму и срцу. Све пређашње за младића постаје само маштарија и предрасуда. Он сматра да је само оно што сада осећа истинито, да само младићка чувства могу бити реална и од неког значаја. Али, уколико је младић, пре но што дође до буђења у њему описаних снага, обавезао себе на исповедање вере хришћанске и на живљење по Христу, тада ће све побуде које се сада јављају, као секундарне, бити слабије и заостајаће за онима првима, старијима, већ познатим из искуства и изабраним свим срцем, а што је најзначајније – запечаћеним заветом датим Богу. Младић, наиме, има чврсту намеру и жељу да увек држи своју реч. Шта онда рећи за оне који не само што нису осећали љубав према хришћанском живљењу и истини, него чак никада нису ни чули за њих?
У том случају младић је попут дома без ограде, који је лако опљачкати, или попут сувог дрвета баченог у огањ. Када самовоља младићке мисли на све баца сенку сумње, када младог човека снажно узбуђују пориви страсти, када се читава душа испуњује помислима и кретњама које наводе у искушење, можемо да кажемо да је младић у огњу. Ко ће му оросити разбукталу душу, или ко ће му пружити руку помоћи, ако из срца не изађе глас који позива на истину, добро и чистоту? А тај глас неће се појавити уколико раније у срце није положена љубав према истини, добру и чистоти. Чак и савети у том случају неће моћи да помогну, јер неће имати на шта да се накалеме. Савет и убеђивање представљају силна и моћна средства уколико, силазећи преко слуха у срце, пробуде у њему чувства која ту већ постоје и за нас имају велику вредност, али која су тренутно потиснута од неких других и другачијих чувстава, а ми сами не знамо како да их ослободимо и вратимо им својствену им снагу. Уколико су ови услови задовољени, савет ће младићу бити најдрагоценији дар; међутим, ако у срцу нису положени темељи чистог живота, од савета неће бити никакве користи.
Младић живи по својој вољи, и ко ће испитати све кретње и наклоности његовог срца? То би било исто што и истражити путеве којима лети птица или којима плови лађа у мору. Срце младићко је попут врења комине, попут стихија разбукталих: све потребе такозваног јестаства (=природе) су пробуђене, свака од њих тражи задовољење и даје глас од себе. Као што се наша природа одликује растројеношћу, тако је и укупност тих гласова налик на хаотичне крике бучне гомиле. Шта ће онда бити са младићем уколико још од раније није био научен да своје кретње и пориве доводи у ред, уколико није преузео на себе обавезу да их чува под строгом контролом захтева вишега реда? Ако су ова начела дубоко урезана у срце још у најранијем васпитању и потом свесно прихваћена као правило, све буре младости остајаће на површини, имаће пролазни карактер, тако да неће пољуљати темеље нити поколебати душу.
Какви ћемо изаћи из младићког доба у многоме зависи од тога каквима ћемо у то доба ступити. Вода која се сурвава са стене хучи и пени се, а затим почиње да тихо тече бројним рукавцима. То је својеврсна слика младости у коју свако ступа слично као што се речни ток претвара у водопад. Из ње излазе два типа људи: једни плене добротом и благородством, док су други помрачени бешчашћем и развратом; постоји и трећа, средња врста људи, својеврсна смеса добра и зла, које ћемо упоредити са угарком из пламена; они су склони час добру, час злу, као што покварени часовник некад иде тачно, а некада жури или заостаје.
Ко се унапред заветује Христу Господу, налик је на човека смештеног у сигурну барку која не пропушта воду, или на домаћина који је воду из вртлога усмерио у жлеб за отицање. Без претходне привољености Христу ни добро васпитање неће увек одводити ка спасењу. Рецимо, неко може да не упада у грубе пороке, па ипак, уколико он није у себи утврђен, срце његово, будући да није од свега одрешено (=ослобођено) заветом, биће растрзано свим оним што га привлачи, тако да ће такав човек неминовно из младости изаћи охладнела срца, не пристајући ни тамо ни овамо.
Зато је спасоносно да се пре ступања у младалаштво не стекне само ваљано душевно настројење, него и да се сопствена воља утврди заветом да ће се вазда бити истински Хришћанин. Нека онај ко се на такав корак одлучи боји младости као огња, и нека стога избегава све случајеве и поводе у којима младост постаје распојасана и неукротива.
2) И сама по себи младост је опасна; али овоме ваља додати још две наклоности својствене овом узрасту, од којих се младићке жудње још силније разгоревају, постајући снажније и опасније. То су а) жеђ за снажним утисцима и б) склоност ка општењу (=заједничењу). Као најбоље средство за избегавање опасности које носи собом младост може се стога саветовати потчињавање наведених жудњи одређеним правилима, како оне уместо добра не би причиниле зло. А још раније пробуђена добра расположења и настројења сачуваће своју снагу уколико их ништа не буде угрожавало и потискивало.
а) Жеђ за снажним утисцима активностима младића придаје извесну силовитост, полетност, сталност и разноврсност. Он би желео да све испита и истражи сам, да све види, све чује, да свуда буде присутан. Наћи ћете га тамо где се очима нуди сјај, слуху хармонија, покретима простор. Младић би желео да непрестано буде у силном вртлогу живих утисака, увек нових и разноврсних: не седи му се у кући, не може да задржи пажњу на једном предмету, разонода му је страст. Али и то му није довољно: он се не задовољава оним што је сам реално испитао и искусио, већ би желео да усвоји и пренесе на себе утиске других људи – да сазна и испита шта су осећали и како су поступали други у сличним околностима или уопште.
Даље: младић се баца на књиге и почиње да жудно чита: гута једну књигу за другом, често уопште не разабирајући њихов садржај, јер за њега је главно – наћи такозвани „ефекат“, без обзира какве врсте он био и на шта се односио. Оригинално, упечатљиво, толико занимљиво да застаје дах – то је за њега најбоља препорука за читање књига. У овом узрасту испољава се и формира склоност ка читању лаке, необавезне литературе: овде је такође у питању жеђ за снажним утисцима, само у нешто другачијем облику. Али то није све. Младићу често додијава животна стварност, оно што му се тобоже намеће: то га спутава и сувише затвара у одређене границе, док он жуди за некаквом слободом. Потом он неретко бежи од стварности, у свет који је сам створио и у коме машта о сопственој слави. У уобразиљи он ствара читаве епопеје чији је главни јунак он сам. Младић тек ступа у живот; пред њим је прелашћујућа, привлачна будућност. Убрзо ће та будућност постати његова стварност: а шта ће и какав ће он бити? Ох, да му је да само мало помери завесу и завири у ту будућност! Уобразиља, веома жива и активна у том узрасту, неће чекати на задовољење. И тако се јавља склоност ка сањарењу, која ће се сличним активностима и поступцима и даље развијати.
Маштарење, лака и необавезна лектира, забава и разонода – све је то истоветно по духу, и све то представља плод жудње за новим утисцима, оригиналним и разноврсним. Штета коју они наносе такође је истоветна. Ништа не може тако лако угушити оно добро семење бачено још раније на земљу срца. Тек изникли цветак, посађен на ветрометини, неко време ће се још држати, да би напослетку увенуо; трава по којој се често гази престаје да расте; део дела који подвргавамо дугим и тешким напорима губи своју снагу; исто то дешава се и са срцем и добрим расположењем и настројењем које у њему обитава, уколико се младић сав преда сањарењу, испразном читању и разоноди. Стојимо ли дуже време на снажном, влажном ветру, и када се склонимо у заветрину, осећаћемо као да нам ништа није на свом месту; исто бива и са душом која се дуго предавала разним страстима и пожудама. Пошто се поврати себи, младић у својој души све налази испреметано и нагрђено. А што је најзначајније – све добро што је у њему постојало прекрива се некаквим велом заборава, тако да у први план избијају све саме преласти изазване утисцима. Другим речима, у души више није онако као што је било и како би вазда требало да буде; раположења и настројења су се преокренула. Због чега душа, вративши се себи после дужег странствовања, осећа тугу? Због тога што свој дом налази опустошен и опљачкан. Душа је, наиме, била налик на велики пут којим су, захваљујући уобразиљи, ходили саблажњујући предмети као сенке, заводећи је. Када се на тај начин душа, можемо рећи, одвоји од себе саме, у тајности прилази ђаво, односи оно добро семе, а оставља семе зла. О овоме говори и Спаситељ, објашњавајући ко краде семе бачено крај пута и ко је онај који сеје коров. И једно и друго дело је непријатеља рода људскога … наставиће се
Ахримандрит Лазар (Абашидзе): Шта је потребно за спасење?
Шта треба да зна савремени православни хришћанин? 1
- Вера је први услов, који је потребан за оправдање; она је почетак спасења људи и основа свег оправдања.
-„А без вјере није могуће угодити Богу.“ (Јеврејима 11, 6)
-„Благодаћу сте спасени кроз вјеру.“ (Ефесцима 2, 8)
-„А све што није од вјере, гријех је.“ (Римљанима 14, 23)
-„Не оправдавамо се сами собом, нити својом мудрошћу, нити разумом, нити побожношћу или делима која чинимо у светости срца, већ помоћу вере којом је Сведржитељ Бог од века све оправдао.“
свети Климент, епископ Римски
-„Вера се не састоји само у томе да верујемо без сумње да су благодаћу Божијом, ономе ко верује у Христа, већ опроштени греси ради Његових заслуга, већ се вера која оправдава, састоји у искреном прихватању свих истина откровења онаквих какве су оне у предању и како их поима васељенска Црква. Нарочито треба веровати у то да постоји Бог, Милосрдни Отац и Врховни Судија свега. „Јер онај који прилази Богу, треба да вјерује да Бог постоји и да Он награђује оне који Га траже.“ (Јеврејима 11, 6) Такође је неопходна вера у тајне Пресвете Тројице и оваплоћење „А ово је вјечни живот: да познају Тебе, једнога истинитога Бога, и Кога си послао, Исуса Христа.” (Јован 17, 3) „Јер нема другога Имена под Небом данога људима, којим бисмо се могли спасти.“ (Дјела Апостолска 4, 12)
-„Свуда нам је, мили моји, потребна вера.“
-„Вера је мајка сваког блага, лек за спасење.“
-„Као што змија ништа не чува, и када само њено тело секу на комаде, не брани се јако, не би ли само спасила главу, тако и ти све дај: и имање, и тело, и саму душу само да би сачувао веру. Јер је вера глава и корен; ако је сачуваш, онда ћеш, ако све остало изгубиш, опет све стећи с већом славом“
свети Јован Златоуст
-„Ниједно дело се не може обавити на прави начин без благочестиве вере у Христа. Људске намере у расуђивању доброг дела се не остварују без помоћи одозго. Да би се чинила добра дела морају се сјединити и људска усрдност и помоћ, која по вери долази одозго.“
свети Василије Велики
-„Онај ко, немајући истинске вере, чини нека добра дела личи на онога ко захвата воду и налива је у лоше посуде.“
преподобни Јован Лествичник
-„Људско друштво без вере у Бога и бесмртност душе је готово исто као стадо дивљих звери, које су без обзира на то што су обдарене разумом, увек спремне да се међусобно муче и убијају.“
Макарије, митрополит Московски
-„Вера приближава човека Богу и усиновљава човека Богу. Она ће довести човека пред лице Божије и поставиће га последњег дана живота на овом свету – на почетку вечног дана – с десне стране Престола Божијег ради вечне насладе у Богу ради вечног сацарствовања Богу.“
-„Вера у Христа је живот. Онај ко се храни вером, већ у току земаљског путовања ужива вечни живот, који је спремљен за праведнике по завршетку овог путовања.“
-„Онај ко признаје могућност спасења без вере у Христа, одриче се Христа и можда, не знајући, пада у тежак грех богохулства.“
-„Сва добра немоћна људска дела, која силазе у пакао, замењена су једним моћним добрим делом: вером у Господа нашег Исуса Христа.“
свети Игњатије Брјанчанинов
-„Бојте се одступања од вере, као почетка свих зала… онај ко верује у Господа, као гора Сион – неће се померити: остаће за навек.“
преподобни Антоније Велики
-„Сама вера без добрих дела није довољна за спасење. Вернику су за оправдање потребна још и добра дела: ‘Дјелима се оправда човјек, а не само вјером.’“ (Јаковљева 2, 24)
Игуман Симеон (Рукумија): Разне по(р)уке!
Читање из Светог Писма
АПОСТОЛ
Зачало 233 – Ефесцима 6, 10-17: Облачење у свеоружје Божије.
Прокимен, глас 2: Снага је моја и песма моја Господ, и би мени за спасење. (Псалам 117, 14)
Браћо, јачајте у Господу, и у сили моћи Његове. Обуците се у свеоружје Божије, да бисте се могли одржати против лукавства ђаволскога. Јер не ратујемо против крви и тела, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога света, против духова злобе у поднебесју. Зато узмите свеоружје Божије, да бисте се могли одупрети у зли дан, и одолевши свему, одржати се. Стојте, дакле, опасавши бедра своја истином и обукавши се у оклоп правде, и обувши ноге у приправност за Јеванђеље мира; а изнад свега узмите штит вере, о који ћете моћи погасити све огњене стреле нечастивога; и кацигу спасења узмите, и мач Духа, који је реч Божија.
ЈЕВАНЂЕЉЕ
Зачало 71 – Лука 13, 10-17: Исцјељење згрчене жене у суботу.
10 А учаше у једној синагоги суботом.
11 И гле, бјеше ондје жена, која имађаше духа немоћи осамнаест година, и бјеше згрчена, и не могаше се никако усправити.
12 А кад је видје Исус, призва је и рече јој: „Жено, ослобођена си од немоћи своје.”
13 И стави на њу руке, и одмах се усправи, и слављаше Бога.
14 А старјешина синагоге, негодујући што је Исус исцијели у суботу, одговоривши, рече народу: „Шест је дана у које треба радити; у ове, дакле, долазите, те се лијечите, а не у дан суботни.”
15 А Господ му одговори и рече: „Лицемјере, сваки од вас не одрјешује ли у суботу својега вола или магарца од јасала и води да напоји?
16 А ову кћер Авраамову, коју свеза Сатана, ево, осамнаест година, не требаше ли одријешити од ове свезе у дан суботни?”
17 И док Он ово говораше, стиђаху се сви који Му се противљаху; а сав народ радоваше се за сва славна дјела што их Он чињаше.
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
На празник Ваведења у храм Пресвете Богородице почиње да се пева: „Христос се рађа.“ Тиме се верујући припремају за достојно сретање празника Христовог Рођења. Схвативши тај наговештај, поступај по њему. Удуби се у тајну Оваплоћења јединородног Сина Божијег; дођи до његовог узрока у предвечном савету Божијем о постанку света и човека у њему; увиди његов одблесак у стварању човека; радосно сусретни прву благовест о томе одмах после пада; разумно испитај његово постепено раскривање у пророштвима и старозаветним праобразима; разјасни себи ко и како се у Израиљу припремио за прихватање оваплоћеног Бога, под утицајем божанских васпитних установа и чинова. Затим пређи, ако хоћеш, иза граница народа Божијег, и сабери зрак светлости Божије, која сија у тами, размотривши у којој мери су изабрани од свих народа дошли до предосећаја појаве необичног Божијег промишљања о људима. То ће бити мисаона припрема. Међутим, ту је и пост. Спреми се на уздржање, исповеди се и причести Светим Христовим Тајнама. То ће бити делатна и животна припрема. Ако ти Господ, услед свега тога, да да осетиш силу Његовог доласка у телу, када дође Празник, ти већ нећеш празновати због туђе радости, него због своје рођене.
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
Мирослављево јеванђеље
нєподобный (неподобни(ј)) = неприличан, неумес(т)ан, непристојан, срамотан
Ефесцима 5, 4
ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ: и сквєрнословїє, и бѹєсловїє, или кощѹны, ѩжє нєподѡбнаѧ, но пачє благодарєнїє
ИЗГОВОР: и сквернословије, и бујесловије, или кошчуни, јаже неподобнаја, но паче благодареније
СРПСКИ: ни срамотне ни луде ријечи, или шале, што год је непристојно, него радије захваљивање
Календар
мај 29. (јулијански) / јун 11. (грегоријански) 2023.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Спомен свете дјеве мученице Теодосије Тирске; Страдање свете преподобномученице Теодосије Цариградске; Спомен Првог Васељенског Сабора; Спомен светог и блаженог Јована Јуродивог, Устјужског Чудотворца; Спомен светог оца нашег Александра, епископа александријског; Спомен светог свештеномученика Олвијана и његових ученика; Спомен светог новомученика Јована (Нана) Солунског; Спомен светог новомученика Андреја Хиоског; Спомен светих мученика мужа и жене.
Блаженопочивши патријарх Павле: О посту
Од свих средстава, чишћење душе за овај најприснији сусрет и сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?“ И кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да ли су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да ли су са неким у завади, и да ли можда нису блудници, а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи какве амајлије, или да можда не врши побачај.
А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Светог Писма и богомислију онога ко жели да се причести, и да не говоримо. Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Светој Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста, и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се чувати сваке крајности и једностраности.
Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он основао Собом, целокупним Својим животом и делом и утврдио особито Крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она Тело, коме је Он, Христос, Глава. По Вазнесењу Христовом, Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђељску науку, живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свога постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено. Не људима, него ни анђелима с Неба апостол Павле не признаје право да проповедају неко друго Еванђеље, осим онога које је проповедано. Променом, додацима и новотаријама могу се хвалити људске установе и оне секте које су отпале од истините Цркве Божије, али не и Православље. Једна од таквих установа божанског порекла је и установа поста. Још у Старом Завету Господ наређује пост као „уредбу вечну“. У Новом Завету Исус Христос, чистећи пост од фарисејских примеса и кварења, даје му нову божанску потврду велећи да ће Његови ученици постити, а особито тиме што је и Сам постио. Овим нас је поучио, вели Свети Василије Велики, „да се постом снажимо и да се привикавамо на подвиге у искушењима“.
Протојереј-ставрофор Љубомир Стојановић: Размишљање једног служитеља олтара Божијег
Хришћанство није само име, већ живот. Свако ко чини добро и сабира се са друрим из тог разлога, ко верује у Бога и човека, у могућност да сваки човек буде добар, то је хришћанин. Не да само прикажемо себе као добре, већ да то заиста будемо. Врхунац те љубави је Христов вапај са Крста: „Оче, опрости им.“ Опростити значи имати снаге, а не посустати и повући се пред злом. Вера није страх од већег, већ напредовање у љубави Божијој, где човек постаје наш брат. Чинимо добро, не да бисмо били награђени или похваљени, већ зато што видимо своју одговорност, видимо пуноћу и лепоту живота, а то видимо зато што указујемо на Христа, а не на себе. „Све могу у Христу Који ми моћ даје“, рекао је апостол Павле. Богочовек је мера свега. Добро, лепо и истинито су у сталном садејству, то морамо стално имати у виду.
Јереј Стеван Јовановић – Тумачење Дела Апостолских – део 1
Читање из Светог Писма
Апостол – З
Зачало 330: Јеврејима 11, 33-40
Прокимен, глас 8: Заветујте се и испуните (завете) Господу Богу нашем. (Псалам 75, 12)
Стих: Познат је у Јудеји Бог, у Израиљу је велико Име Његово. (Псалам 75, 2)
Прокимен, глас 4: Диван је Бог у Светима Својима, Бог Израиљев. (Псалам 67, 36)
Стих: У Црквама благосиљајте Бога, Господа са извора Израиљевих! (Псалам 67, 27)
Браћо, Свети вером победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бејаху силни у рату, поразише војске туђинске; неке жене примише своје мртве васкрсењем; други, пак, бејаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не бејаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, осведочени у вери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.
Алилуја, глас 4: Завапише праведници и Господ их услиша, од свих невоља њихових избави их. (Псалам 33, 18)
Стих: Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ. (Псалам 33, 20)
Литургија – Зачало 38: Матеј 10, 32-33, 37-38; 19, 27-30
32 Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
33 А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
37 Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан.
38 И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан.
27 Тада одговори Петар и рече Му: „Ето, ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?”
28 А Исус им рече: „Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за Мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на Пријесто славе Своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.
29 И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, Имена Мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни.
30 Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
Света Црква сваки дан молитвено помиње Свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, Света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све оне који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају Свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар, која је погодна за ново Небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за Светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако.
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
Мирослављево јеванђеље
мощи́ (мошчи/мошти) = моћи; имати снаге, бити јак, ваљати, вредети
мо̀щи (мошчи/мошти) = мошти, кости светитељске