Календар
децембар 4. (јулијански) / децембар 17. (грегоријански) 2023.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Житије и страдање свете великомученице Варваре; Житије преподобног оца нашег Јована Дамаскина; Спомен преподобног оца нашег Јована, епископа Поливотског; Спомен светог оца нашег Генадија, архиепископа Новгородског; Страдање светог свештеномученика Серафима, епископа Фанаријског; Спомен светих мученика Христодула и Христодуле девојке; Спомен свете мученице Јулијане.
Свети Теофан Затворник – Пут ка спасењу: Родитељска борба против греха у детету 9 – Деловање на срце 4
(књига је доступна у нашој књижари)
Замисли се, младићу! Желиш ли да сачуваш чистоту и невиност свога детињства, да беспрекорним одржиш завет живљења по Христу? Ако си готов на то, свим силама и свом благоразумношћу својом уздржавај се од испразних забава, читања саблажњујућих штива без реда и мере, од маштарија! Како је корисно подврћи се строгој, чак веома строгој дисциплини и читаво време младости бити под нечијим руководством! Младиће којима није допуштено да сами управљају својим понашањем до прекорачивања прага зрелости можемо зато назвати срећнима. Сваки јуноша који живи у оваквим околностима требало би да се радује. Он сам, очигледно, тешко да би могао да дође до познања благоразумности; међутим, ако поверује саветима да више времена проводи код куће, занимајући се корисним пословима, да мање сањари и не чита испразне књиге, у њему ће се развити велика трезвеност и разборитост. Нека, дакле, склоност ка забављању младић замени трудољубљем, а склоност ка маштању отклони озбиљним занимањима под руководством искусних васпитача, што би ваљало да се нарочито односи на читање – како у погледу избора штива, тако и у погледу начина на који се читању приступа. Уосталом, можда није важно ко ће и како ће остваривати овакво руковођење – најбитније је да оно постоји. Страсти, сумње, занос распаљују се у младићу пре свега због његовог колебљивог и лутању склоног ума.
б) Друга, исто толико опасна склоност младићког доба јесте склоност ка општењу (=заједничењу). Та се склоност испољава у потреби за пријатељством, дружењем и љубављу, што је по свом истинском смислу веома лепо и добро, али им тај истински смисао треба да прида неко други, а не сам младић.
Младалаштво је доба живих осећања, које ћемо упоредити са плимом и осеком крај обале мора. Младића све занима и испуњава чуђењем. И природа и друштво отварају пред њим своје ризнице. Али осећања не воле да остају скривена, те јуноша жели да их подели са другима. Зато му је потребна особа са којом би могао делити своја осећања, а то је друг и пријатељ. Ова је потреба у бити благородна, али колико она може да буде и опасна! Особи којој повераваш своја осећања на известан начин дајеш и власт над собом. Колико је стога потребно опрезности у избору особе са којом ћемо бити блиски! Може се срести неко ко ће бити у стању да младића одведе далеко, предалеко од исправног пута. Само по себи се разуме да добар човек природно тежи доброме, удаљавајући се од злога. Срце поседује известан „укус” који омогућава да се направи ваљан избор. Па ипак, често се дешава да простосрдачност остане заведена лукавством. Из овог разлога с правом се младићима саветује да буду опрезни у избору пријатеља. Добро је не склапати пријатељство, док се неки човек не процени. Још је боље да најбољи друг буде отац или онај ко га замењује, или неко од рођака, под условом да је искусан и добар.
За онога ко је одлучио да живи по Христу први Богом дани друг јесте његов духовни отац; са њиме разговарај, њему поверавај тајне, заједно разматрајте све што је од значаја за тебе, од њега се учи. Под његовим руководством, благодарећи молитви, Бог ће ти послати, уколико ти је то на корист, и другога пријатеља. Узгред, напоменућемо да не носи толико опасности пријатељство, колико другарство. Пријатеље ми виђамо ређе, а знатно више времена проводимо са познаницима и друговима. Колико је, међутим, овде могуће и колико овде има зла! Постоје друштва у којима владају веома рђава правила. Ушавши у таква друштва, нећеш ни приметити колико ћеш се у духу сјединити са осталима, слично као што неприметно упијаш задах на смрадном месту. Младићи често губе свест о неваљаности свога понашања, и неприметно за себе саме постају све грубљи и грубљи. Ако се код некога и пробуди таква свест, он ипак не жели да заостане за другима. Свако се боји да отворено искаже своју грижу савести, плашећи се да ће га после сви задиркивати, те стога сам себи говори: „Овако мора да буде, сигурно ће то касније проћи.” Избави, Господе, свакога од тих замки сатанских! Ономе који је решен да се приволи Господу другови су само људи благочастиви, богоискатељи; од других се, пак, ваља клонити, поступајући по примеру Светих угодника Божијих.
Врхунац опасности за младиће јесте општење са другим полом. Док у другим саблазнима дечко само скреће са правог пута, у овом случају он се сав губи. Буђење склоности ка општењу са другим полом у почетку је помешано са потребом за лепим, која, чим се појави, нагони младића да јој потражи задовољење. Међутим, лепо постепено у души почиње да задобија свој лик, образ, и то најчешће људски, јер од њега не налазимо ништа лепше,. Тако саздан лик јуноша задржава у својој глави. Од тог момента чини му се да трага за прекрасним, и то идеалним, не од овога света; међутим, дешава му се сусрет са кћери човечијом, и он бива рањен. Ту рану младић би требало да избегава више од свега, јер је то опасна бољка, утолико пре што се од ње болује до безумља.
Па како спречити ту рану? Најбољи начин је – не ходити оним путем који води до рањавања.
А ево како се тај пут приказује у једној психологији. На њему су три окуке.
1) Код младића се најпре буди осећање туге, незнано за чиме и незнано зашто, које на њега утиче нарочито стога што му се чини да је усамљен. То је, дакле, осећање усамљености. Из њега се одмах рађа чувство некакве туробности, жалости, разнежености и претеране пажње према себи. Раније је он живео, готово не примећујући себе самог, док сада он управља пажњу на себе, стално се огледа, налазећи да не изгледа лоше, да није баш најгори, да има сасвим пристојно лице; он почиње да осећа своју лепоту, складност облика свога тела, једном речју, да се допада самом себи. Овим се завршава први покрет саблазни према њему. Од тог тренутка младић почиње да се окреће спољашњем свету.
2) Улазак у спољашњи свет бива још већма подгреван младићевим уверењем да ће се сигурно допасти и другима. У том уверењу он смело и победнички ступа на позорницу, по први пут, највероватније, постављајући себи за правило уредност, чистоћу, леп, готово кицошки изглед; он почиње да скита, да тражи познанства, рекло би се, без одређеног циља, па ипак то бива због скривене наклоности његовог срца, које трага за нечим; свим силама труди се да заблиста умом, пријатним опхођењем, пажљивошћу, односно свим оним чиме се нада да ће се свидети другима. Напоредо са тим, младић даје пуну слободу најважнијем органу душевног општења – очима.
3) У таквом расположењу младић је налик на барут у близини ватре. Он ће се убрзо суочити са својом бољком. Као стрелом погођен погледом очију или пријатним гласом, младић најпре неко време пребива у заносу и запањености, а онда, дошавши себи, схвата да су му пажња и срце управљени према једноме, и то са непревазиђеном снагом. Од тог момента срце почиње да мори туга; јуношу обузима униније, погруженост у себе, он је непрекидно заузет некаквим важним пословима, све нешто тражи, као да је изгубио, и што год предузима, чини то ради једне особе и као да се налази у њеном присуству. Сав је изгубљен, сан и јело не долазе му на ум, на уобичајене послове заборавља и доспева у стање растројености; ни до чега му више није стало. Љута болест мори му срце, зауставља дах, а врела живота у њему пресушују.
Ето како изгледа тај постепени пут рањавања. Само по себи се види чега би требало да се клони младић да не би доспео у такву невољу. Сине, немој ходити тим путем! Одгони већ и прве наговештаје – неодређену тугу и осећај усамљености. Чини све њима у инат: ако си тужан – немој да сањариш, већ почни да радиш нешто озбиљно, са великом пажњом, и туга ће проћи; ако осетиш да се у теби буди самосажаљење или да мислиш о томе како си леп, потруди се да се што пре отрезниш и да ту маштарију одагнаш неким мушким и чак суровим поступком према себи, а нарочито да здраво расудиш о ништавности свега што ти долази на ум. Случајно или намерно понижење у таквој прилици деловаће као вода на ватру. Потребно је угушити и одагнати ово осећање зато што је ту почетак пута. Ако се овде зауставиш, нећеш ићи даље – у теби се неће појавити ни жеља да се допаднеш, ни тежња да будеш лепо и гиздаво одевен, ни потреба да идеш у посете. Ако се, пак, ове склоности ипак пробију, бори се и са њима. Најбоља заштита у томе случају јесте строга дисциплина и рад, и телесни, и још више умни. Зато се баци на своја занимања, седи у кући, не трчи за забавама. Мораш ли да изађеш – пази на своја осећања, клони се другога пола, и што је најважније – моли се … наставиће се
Ахримандрит Лазар (Абашидзе): Шта је потребно за спасење?
Шта треба да зна савремени православни хришћанин? 2
2. Дела православне вере
„За спасење није довољна само вера, хладна и мртва. Не, спасава нас само жива вера, делатна, која се испољава у духовним и добрим делима.“
„Где нема добрих хришћанских дела, тамо без сваке сумње нема ни истинске хришћанске вере: и насупрот томе, где постоји истински хришћански живот, тамо сигурно постоји истинска хришћанска вера.“
преподобни Исидор Пелусиот: „Немој мислити да вера, ако се вером уопште може назвати твоја вера, коју дела разобличавају, може да те спаси, зато што вера, која из почетка оправдава, захтева одговарајућа дела, без којих се није могуће спасити. Веру више треба проповедати делима, него речима. Јер се делима, а не речима мора откривати скривено.“
„Господ је објавио да је за оне који не верују у Христа потребна вера у Христа, а да би се спасили они који верују у Христа, треба да живе по заповестима Божијим. Онај ко не верује у Христа, погинуће заувек, и онај ко у Христа верује на речима, али не извршава Његове свете заповести и тако се одриче од Њега делима, погинуће заувек. Другим речима: за спасење је потребна жива вера у Христа.“
свети Игнатије Брјанчанинов: „Када су Јудејци упитали Господа: „Шта да чинимо да бисмо творили дјела Божија?“ Господ им је одговорио: „Ово је дјело Божије: да вјерујете у Онога Кога Он посла.“ (Јован 6, 28-29) Жива вера у Христа је дело, и то дело Божије толико велико да се њиме у потпуности остварује спасење. Таква вера се испољава у читавом људском бићу: она обухвата његове мисли, осећања његовог срца, сву његову делатност. Онај ко верује оваквом вером „имаће живот вечни“ (Јован 6, 47). „А ово је вјечни живот: да познају Тебе једнога истинитога Бога и Кога си послао Исуса Христа.“ (Јован 17, 3) Жива вера је живот у целости посвећен побожности и умртвљавању за овај свет. Жива вера је дар Божији. За овај велики дар су Господа молили Његови свети Апостоли када су Му говорили: „Дометни нам вјере.“ (Лука 17, 5) Само уз помоћ живе вере човек може да се одрекне привидних врлина своје пале природе, да постане ученик и следбеник Господа, по разуму и делатности који доликују обновљеној природи.“
свети Игнатије Брјанчанинов: „Али сама вера није довољна за спасење, потребно је да човек живи свето по заповестима Господњим. „Неће сваки који Ми говори: ‘Господе, Господе’, ући у Царство Небеско; но који твори вољу Оца Мојега Који је на Небесима“, говори Господ (Матеј 7, 21). А воља Оца Небеског је изражена у Његовим Заповестима!“
свети Теофан Затворник: „Веруј и, примајући благодатне силе, које се дају на живот и побожност кроз Свете Тајне, живи по заповестима Божијим под руководством богоустановљених пастира, стојећи у живом савезу са Светом Црквом.“
јеромонах Владимир Палибрк: Тумачење 1. Мојсејева, 11. глава
Читање из Светог Писма
АПОСТОЛ
Зачало 250 – Колошанима 1, 12-18: Слава Христа као Творца и Главе Тијела – Цркве.
Прокимен, глас 3: Певајте Богу нашем, певајте; певајте, Цару нашем, појте. (Псалам 46, 7)
Браћо, захваљујући Богу и Оцу Који нас оспособи за удео у наследству Светих у светлости; Који нас избави од власти таме и пренесе у Царство Сина љубави Своје, у Коме имамо искупљење, опроштење грехова; Који је икона Бога невидљивога, Прворођени пре сваке твари, јер Њиме би саздано све, што је на Небесима и што је на земљи, што је видљиво и што је невидљиво, били Престоли или Господства, или Началства или Власти: све је Њиме и за Њега саздано. И Он је пре свега, и све у Њему постоји. И Он је Глава Тела, Цркве, Који је почетак, Прворођени из мртвих, да у свему Он буде први.
ЈЕВАНЂЕЉЕ
Зачало 76 – Лука 14, 16-24: Прича о великој вечери.
16 А Он му рече: „Неки човјек зготови велику вечеру и позва многе.
17 И у вријеме вечере посла слугу својега да каже званицама: ’Дођите, јер је већ све готово.’
18 И почеше се сви редом изговарати. Први му рече: ’Купих њиву, и морам изићи да је видим; молим те, изговори ме.’
19 И други рече: ’Купих пет јармова волова, и идем да их огледам; молим те, изговори ме.’
20 И трећи рече: ’Ожених се, и зато не могу доћи.’
21 И дошавши слуга тај, јави ово господару своме. Тада се разгњеви домаћин и рече слуги своме: ’Изиђи брзо на тргове и улице градске, и доведи амо сиромахе, и богаље, и хроме, и слијепе.’
22 И рече слуга: ’Господару, учињено је како си заповједио, и још има мјеста.’
23 И рече господар слуги: ’Изиђи на путеве и међу ограде, и приволи их да уђу, да ми се напуни дом.
24 Јер вам кажем да ниједан од оних званих људи неће окусити моје вечере. Јер је много званих, али је мало изабраних.’”
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
„Много је званих, али је мало изабраних.“ (Лука 12, 24) Звани су сви Хришћани, а изабрани су они који верују и живе хришћански. У прво време Хришћанства ка вери је призивала проповед. Ми смо, међутим, призвани самим рођењем од Хришћана и васпитањем међу њима. И слава Богу! Половину пута, то јест ступање у Хришћанство и укорењење његових начела у срцу од самога детињства, ми прелазимо без труда. Рекло би се да ће утолико бити јача вера и исправнији живот за све будуће време. Тако је и било. Међутим, од пре неког времена почело је код нас да бива друкчије. У школско васпитање су уведена нехришћанска начела која кваре омладину; у друштво су ушли нехришћански обичаји који омладину развраћују по њеном изласку из школе. И није онда чудно што се, по речи Божијој, ионако мали број изабраних, у наше време показује још мањим. Јер, већ је и дух времена противхришћански! А шта ће бити даље? Ако се код нас не измени начин васпитања и ако се не измене обичаји у друштву, све више и више ће слабити истинско Хришћанство, и најзад ће сасвим нестати. Остаће само име хришћанско, а духа хришћанског неће бити. Све ће испунити световни дух. Шта да се ради? Треба се молити.
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
Мирослављево јеванђеље
нєпамѧтоѕлобїє (непамјатодзлобије) = заборављање увреда, незлопамтљивост
- Макавејска 3, 21 (3. Макавејска 3, 15 у црквенословенском преводу)
ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ: и въ тѣхъ ко єдиноплємєнникѡмъ ихъ нєпамѧтоѕлобїє всѣмъ сказѹющє, и ради споборєнїѧ, и ввѣрєнныѧ съ простотою имъ издрєвлє бєзчислєнныѧ вєщы дєрзнѹвшє прємѣнити, восхотѣхомъ и гражданства алєѯандрійскагѡ сподобити ихъ и причастники всєгда жєрцємъ поставити.
ИЗГОВОР: и в тјех ко јединоплеменником их непамјатодзлобије всјем сказујушче, и ради споборенија, и вавјеренија с простотоју им издревле безчисленија вешчи дерзнувше премјенити, восхотјехом и гражданства алєксандријскаго сподобити их и причастники всегда жерцем поставити.
СРПСКИ: и у томе, свима обзнанујући незлопамтљивост према њиховим сународницима, и због њихове сарадње у борби, и због мноштва ствари које смо им издавна с простотом поверили, осмелили смо се да променимо, те да их удостојимо грађанства Александринаца и учинимо удеоницима доживотних свештеника.
Календар
мај 29. (јулијански) / јун 11. (грегоријански) 2023.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Спомен свете дјеве мученице Теодосије Тирске; Страдање свете преподобномученице Теодосије Цариградске; Спомен Првог Васељенског Сабора; Спомен светог и блаженог Јована Јуродивог, Устјужског Чудотворца; Спомен светог оца нашег Александра, епископа александријског; Спомен светог свештеномученика Олвијана и његових ученика; Спомен светог новомученика Јована (Нана) Солунског; Спомен светог новомученика Андреја Хиоског; Спомен светих мученика мужа и жене.
Блаженопочивши патријарх Павле: О посту
Од свих средстава, чишћење душе за овај најприснији сусрет и сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?“ И кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да ли су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да ли су са неким у завади, и да ли можда нису блудници, а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи какве амајлије, или да можда не врши побачај.
А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Светог Писма и богомислију онога ко жели да се причести, и да не говоримо. Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Светој Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста, и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се чувати сваке крајности и једностраности.
Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он основао Собом, целокупним Својим животом и делом и утврдио особито Крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она Тело, коме је Он, Христос, Глава. По Вазнесењу Христовом, Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђељску науку, живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свога постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено. Не људима, него ни анђелима с Неба апостол Павле не признаје право да проповедају неко друго Еванђеље, осим онога које је проповедано. Променом, додацима и новотаријама могу се хвалити људске установе и оне секте које су отпале од истините Цркве Божије, али не и Православље. Једна од таквих установа божанског порекла је и установа поста. Још у Старом Завету Господ наређује пост као „уредбу вечну“. У Новом Завету Исус Христос, чистећи пост од фарисејских примеса и кварења, даје му нову божанску потврду велећи да ће Његови ученици постити, а особито тиме што је и Сам постио. Овим нас је поучио, вели Свети Василије Велики, „да се постом снажимо и да се привикавамо на подвиге у искушењима“.
Протојереј-ставрофор Љубомир Стојановић: Размишљање једног служитеља олтара Божијег
Хришћанство није само име, већ живот. Свако ко чини добро и сабира се са друрим из тог разлога, ко верује у Бога и човека, у могућност да сваки човек буде добар, то је хришћанин. Не да само прикажемо себе као добре, већ да то заиста будемо. Врхунац те љубави је Христов вапај са Крста: „Оче, опрости им.“ Опростити значи имати снаге, а не посустати и повући се пред злом. Вера није страх од већег, већ напредовање у љубави Божијој, где човек постаје наш брат. Чинимо добро, не да бисмо били награђени или похваљени, већ зато што видимо своју одговорност, видимо пуноћу и лепоту живота, а то видимо зато што указујемо на Христа, а не на себе. „Све могу у Христу Који ми моћ даје“, рекао је апостол Павле. Богочовек је мера свега. Добро, лепо и истинито су у сталном садејству, то морамо стално имати у виду.
Јереј Стеван Јовановић – Тумачење Дела Апостолских – део 1
Читање из Светог Писма
Апостол – З
Зачало 330: Јеврејима 11, 33-40
Прокимен, глас 8: Заветујте се и испуните (завете) Господу Богу нашем. (Псалам 75, 12)
Стих: Познат је у Јудеји Бог, у Израиљу је велико Име Његово. (Псалам 75, 2)
Прокимен, глас 4: Диван је Бог у Светима Својима, Бог Израиљев. (Псалам 67, 36)
Стих: У Црквама благосиљајте Бога, Господа са извора Израиљевих! (Псалам 67, 27)
Браћо, Свети вером победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бејаху силни у рату, поразише војске туђинске; неке жене примише своје мртве васкрсењем; други, пак, бејаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не бејаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, осведочени у вери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.
Алилуја, глас 4: Завапише праведници и Господ их услиша, од свих невоља њихових избави их. (Псалам 33, 18)
Стих: Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ. (Псалам 33, 20)
Литургија – Зачало 38: Матеј 10, 32-33, 37-38; 19, 27-30
32 Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
33 А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
37 Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан.
38 И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан.
27 Тада одговори Петар и рече Му: „Ето, ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?”
28 А Исус им рече: „Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за Мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на Пријесто славе Своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.
29 И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, Имена Мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни.
30 Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
Света Црква сваки дан молитвено помиње Свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, Света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све оне који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају Свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар, која је погодна за ново Небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за Светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако.
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
Мирослављево јеванђеље
мощи́ (мошчи/мошти) = моћи; имати снаге, бити јак, ваљати, вредети
мо̀щи (мошчи/мошти) = мошти, кости светитељске