Календар
децембар 11. (јулијански) / децембар 24. (грегоријански) 2023.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Житије преподобног оца нашег Данила Столпника; Спомен преподобног оца нашег Луке Новог Столпника; Спомен светог мученика Миракса; Житије преподобног оца нашег Никона Сухог, Печерског; Спомен преподобног оца нашег Леонтија Ахајског; Спомен светог мученика Варсаве; Спомен светих мученика Аитала и Акепсија; Спомен светих мученика Теренција, Викентија, Емилијана и Вевеја; Спомен светих подвижника Петра и Акепсима; Спомен преподобних отаца наших Вихијана и Номона; Недеља Светих Праотаца пред Рођењем Христовим.
Свети Теофан Затворник – Пут ка спасењу: Родитељска борба против греха у детету 10 – Деловање на срце 5
(књига је доступна у нашој књижари)
Поред наведених опасности, које проистичу из карактеристичних одлика младалаштва, постоје још две: најпре, настројење коме је својствено да кује у звезде разумско знање и сопствено постигнуће. Младић, наиме, сматра да је најбоље све подвргавати сумњи, и све што се не подудара са мером његовог разумевања он оставља по страни. Тиме он из срца изгони целокупно настројење које пружа вера и Црква, па, сходно томе, самог себе одлучује од Цркве и остаје сам. Тражећи замене за оно што је напустио, он скаче са једне теорије на другу, премда су оне засноване без повезаности са богооткривеном истином, очајно се у њих заплиће и изгони из свога ума све истине вере хришћанске. Несрећа је још већа ако повод за тако нешто пружи предавање научних дисциплина у школама, особито уколико у њима влада описани дух. Тако млади људи мисле да ће овладати истином, а у ствари се само накупе магловитих, испразних, фантазерских идеја, које су већим делом противне чак и здравом разуму, али које ипак заокупљају неискусне и постају идоли знатижељних младића. Друга опасност јесте световни начин размишљања и делања. Свет може да пружи и нешто корисно, али заокупљеност младића њиме погубна је за његову душу. Световно живљење јесте живљење према чулним утисцима, стање у коме човек мало пребива у себи, већ је, или делом, или маштарењем скоро сав изван себе. Са таквим настројењем осећа се омраза према унутарњем животу и према онима који о њему говоре и њега упражњавају. Истински Хришћани људима потпуно обузетим светом изгледају као „мистици”, људи „чудних” назора, „лицемери” и слично. Разумевање истине код њих онемогућава дух овога света, који је тако присутан у световном животу; а младићима се допушта да без ограничења долазе у додир са светом, па чак и препоручује да то чине! Тим леденим дотицајем свет са свим својим саблажњујућим представама и обичајима намеће се осетљивој и пријемчивој души младића, који нема у себи настројења против тог утицаја, већ је склон да га прихвата, и урезује се на њу као што се печат отискује у восак; тако он и мимо своје воље постаје заробљеник света. А усиновљење свету противно је усиновљењу Божијем у Христу Исусу.
То су, дакле, опасности које доноси младост. О, како је тешко одолети им! Али, младићу – добро васпитаном и решеном да живот свој посвети Богу још од детињства – доба младалаштва не може много да науди: ваља му да само мало потрпи, а потом ће га обузети најчистије, блажено спокојство. Потребно је само и у овим годинама одржати завет живљења по Христу у свакој чистоти, а касније се живот проводи у светој непоколебивости за служење Богу. Онај ко безбедно проведе године младости да се упоредити са човеком који је препливао усталасану реку, и који, осврнувши се назад, благосиља Бога. Други ће, пак, са сузама у очима, кајући се када погледа иза себе, проклињати своју младост. Никада се не може вратити оно што се изгуби у младости! Може ли онај ко је падао да достигне оно што има човек који није био склон падовима?
Из свега до сада изреченог лако се може закључити који је разлог што су тако ретки Хришћани који су очували благодат Крштења. Свему је узрок васпитање – и доброме, и зломе.
Благодат крштења не чува се због тога што се не држи поредак, не поштују правила и закони овом циљу примереног васпитања. А разлози за то су:
а) Удаљавање од Цркве и њених благодатних средстава. Тиме се гуши изданак хришћанског живота, од њега се удаљавају врела која га напајају, те он вене као што вене цвет лишен сунчеве светлости.
б) Непажљивост према телесним функцијама. Сматра се да се тело може развијати без икакве штете по душу; међутим, у плоти се крију обиталишта страсти, која се напоредо са њеним развојем све више проширују, укорењују и овладавају душом. Прожимајући телесне функције, страсти се у њима устаљују, градећи себи од њих стамену и неразориву тврђаву, у којој ће своју власт учврстити за читав каснији живот.
в) Непромишљено, хаотично развијање душевних снага, без усмерености према одређеном циљу. Ако човек не види циљ пред собом, неће моћи да види ни пут који к њему води. Стога се у данашњем образовању, и поред све бриге и старања,не постиже ништа друго до разбуктавање љубопитљивости, самовоље и жудње за насладама.
г) Потпуно занемаривање духа. Слабо се поклања пажња молитви, страху Божијем, савести. Сви се старају само о спољашњој моралној исправности, а најдубља унутарња стања се занемарују и увек препуштају самом ученику.
д) Оно што је главно у настави налази се у сенци споредних ствари; оно једино потребно у сенци је мноштва других ствари.
ђ) Најзад, ступање на праг младалаштва без претходног полагања добрих темеља и решености да се живи по Христу, а потом и неспутавање младићких заноса, предавање младог бића жудњи за новим утисцима преко разоноде, лаког и необавезног читања, распаљивања уобразиље, непромишљеног општења са себи сличнима и нарочито са другим полом, искључиво стремљење према учености и привољеност духу овога света – општеприхваћеним мишљењима, правилима и обичајима, који никада нису благопријатни благодатном живљењу, већ увек непријатељски устају на њега, тежећи да га потисну и угуше.
Сваки од ових разлога већ и сам је довољан за гушење благодатног живота у човеку. Нажалост, у већини случајева сви побројани узроци делују заједно, при чему један неминовно повлачи за собом и неки други. У својој повезаности они до те мере изгоне духовни живот из младића, да се понекад не препознају ни најмањи његови трагови у души – као да човек нема духа, као да није саздан ради општења са Богом, као да нема снага које би том циљу служиле и као да није задобио благодат способну да те снаге оживљава.
Због чега се не поштује један сврсисходан поредак у васпитању? Одговор је: или због непознавања таквога поретка, или због небриге. Васпитање препуштено случају и остављено без пажње нужно ће задобити неправилан, од истине удаљен и штетан правац, најпре у свакодневном животу породице, а потом и у школовању. Али и тамо где се васпитању приступа са пажњом и где оно подлеже извесним правилима, неретко такође нема доброг плода, и васпитаник се удаљава од истинског циља, чему је узрок чињеница да се такво васпитање темељи на лажним идејама и начелима. Наиме, оно што је најважније – угађање Богу и спасење душе – губи се из вида и поставља у положај нечег споредног, док се основна пажња поклања усавршавању природних способности, оспособљавању за одређена занимања и дужности, за живот у свету, и слично. Када темељ није исправан и ваљан, читаво здање на њему сазидано такође неће бити солидно.
Као основне недостатке у васпитању можемо поменути:
1) Неприбегавање благодатним средствима. Ово је природна последица пренебрегавања чињенице да је васпитаник заправо Хришћанин, те да поседује, не само природне, већ и благодатне снаге. А без тих средстава Хришћанин је налик на неограђени врт који газе разуларени демони, који ломи бура греха и живота по мерилима овога света, а све то нема ко и нема чиме да обуздава и изгони.
2) Превасходно припремање за постизање успеха у овом привременом животу, уз заборав оног вечног и непролазног. Само о томе говори се у кући, у разреду, у свакодневним разговорима.
3) Преовладавање спољашњег утиска у свему, од чега, авај, није поштеђено ни богослужење.
У глави младића који није добио одговарајуће васпитање у кући и који је био подвргнут већ описаном поретку школовања неминовно ће владати права збрка, и он ће на све гледати другачијим очима него што би требало; све ће му се приказивати у искривљеном светлу, као кроз разбијене или неодговарајуће наочари. Зато он не жели ни да чује за свој крајњи, истински циљ и назначење, нити га се тичу средства за достизање тога циља. Све то он држи за најспореднију, најнеозбиљнију ствар на свету.
После свега изнетог није тешко одредити шта је заправо потребно учинити да би се исправио овако рђав поредак ствари.
1) Неопходно је добро разумети и усвојити начела истинског хришћанског васпитања и руководити се њима пре свега у породици. Домаће васпитање корен је и темељ за све потоње. Дете које је у кући добро васпитано и припремљено непостојано и изопачено школовање неће тако лако скренути са правог пута.
2) Неопходно је школско васпитање реформисати према новим, истинитим начелима – унети у њега хришћанске елементе, а све неисправно исправити; најзначајније је, међутим, да васпитаник читаво време буде под преизобилним утицајем Свете Цркве, која читавим својим устројењем спасоносно делује на обликовање духа. Овакво поступање не би давало могућност за распаљивање греховних побуда, удаљавало би дух овога света и одгонило духове злобе. Напоредо са тим неопходно је све усмеравати од привременог ка вечноме, од спољашњег ка унутарњем, неопходно је, дакле, васпитавати чланове Цркве – поданике Царства Небескога.
3) Најпотребније је васпитавати саме васпитаче под руководством људи који добро познају истинско васпитање – не из теорије, него из искуства. Ако се сами образују под надзором искусних васпитача, педагози ће тако примљено искуство пренети и на друге. Васпитач треба да прође све степенице хришћанског савршенства, да би касније у својој делатности имао исправно држање, да би, надаље, био способан да опажа стање поверених му ученика и делује на њих са сваким стрпљењем, успешно, снажно и плодотворно. Учитељски сталеж треба да се састоји од најчистијих, богоизабраних и светих људи. Од свих светих дела васпитање је најсветије.
Плод доброг васпитања јесте очување благодати светога Крштења. А то ће преизобилно наградити све наше васпитне напоре. Наиме, велика преимућства има онај ко је сачувао благодат крштења у себи и од најранијег узраста се приволео Господу.
1) Прво преимућство које представља својеврсни темељ свију осталих преимућстава јесте целовитост природног и благодатног устројства. Човеково назначење је да буде обиталиште најузвишенијих сила, готових да се на њега излију из источника свију добара, под условом да се његово биће не растроји. И покајник може да се удостоји потпуног исцељења, али он, чини се, никада неће моћи да зна и осећа оно што је својствено човеку који се сачувао од пада; другим речима, он не може да се наслађује том целосношћу нити да има ту слободу у општењу (=заједничењу) са Богом, која је природна последица очуване чистоте.
2) Из овога сами по себи проистичу живост, лакоћа и спонтаност у чињењу добра. Васпитаник ходи у добру као у једином себи блиском свету. Покајник треба да се дуго напреже и да се учи добру, како би могао да га чини са лакоћом, али чак и када то постигне, он је непрестано у грчу и страху. Насупрот томе, човек који је очувао своју крштењску благодат и чистоту живеће у простоти срца, са надом на спасење која га радује, надом која свакако неће изневерити.
3) Потом, у његовом животу устаљује се извесна уравнотеженост и истрајност. У њему нема ни силовитих замаха, али ни клонулости, он ходи у добру исто онако као што дише – равномерно и уједначено. Код покајника је ово такође могућно, али се не стиче тако лако и не пројављује у таквом савршенству. Оправљени точак неретко ипак показује свој првобитни недостатак, оправљени часовник такође није тако добар као нови, који никада није био на поправци.
4) Онај који не зна за падове увек је млад. У његовим наравственим цртама испољавају се чувства својствена детету које још није сагрешило пред својим оцем. Прво осећање његово јесте невиност, младенаштво у Христу, непознавање зла. Колико је то осећање у стању да одсече лоших помисли и мучних немира у срцу! Ту су и необична топлина, искрена доброта, смиреност карактера. У таквом човеку у свој сили својој пројављују се плодови Духа на које указује Свети Апостол: „љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вјера, кротост, уздржање.” (Галатима 5, 22-23) За њега се може рећи да се обукао „у милосрђе, доброту, смиреноумље, кротост, дуготрпељивост” (Колошанима 3, 12).
Он чува у себи непритворну веселост, односно радост духовну. јер у њему је Царство Божије, које представља мир и радост у Духу Светоме. Својствена му је извесна прозорљивост и мудрост, способна да сазрцава (=сагледава) све у њему и око њега, да управља њиме и његовим делима. Његово срце поприма такво настројење у коме је способно да му магновено каже шта и како треба да чини. Најзад, може се рећи да је таквом човеку својствено одсуство страха од падова, осећање сигурности у Господу. „Ко ће нас раставити од љубави Христове?” (Римљанима 9, 35). Све га ово, укупно узев, чини достојним поштовања и пријатним. Он и нехотице привлачи друге себи.
Постојање таквих људи у свету велика је благодат Божија. Својом појавом они замењују мреже Апостолске. И као што снажан магнет привлачи мноштво опиљака, или као што снажан карактер привлачи слабе, тако сила Духа која у њима обитава привлачи себи друге људе, особито оне у којима има изданака духовног живота.
5) Најглавније морално савршенство којим се одликује човек очуване целомудрености у свом младићком добу јесте непоколебивост у врлини током читавог живота. Тако, рецимо, Самуило остаје чврст и постојан и поред свих искушења у Илијином дому, и поред метежа и буна народних. И Јосиф је, и поред зле браће, у дому Пентефријевом, у тамници и у слави једнако очувао душу своју непорочном.
Ваистину „благо ономе мужу, који узме на себе јарам у младости својој.” (Плач Јеремијин 3, 27) „Сине мој, од младости своје изабери ваљану поуку, и до старости ћеш стећи премудрост. Мало ћеш се потрудити за њу, али ћеш брзо окусити од њених плодова.” (Сирах 6, 18-20) Овакво истински добро настројење као да прелази у природу човекову, и ако се неки пут и поремети, убрзо се ипак враћа у првобитно стање. Због тога у Четјим Минејима највише Светих налазимо међу онима који су очували моралну чистоту и крштењску благодат још од младости.
Поред свега наведеног, онај ко, очувавши своју чистоту посвети себе Господу још од најраније младости:
1) чини дело угодно Господу, приносећи Му најблагопријатнију жртву,
а) јер је Богу, према закону оправдања, најмилије оно прво: први плодови, првине међу животињама, прворођена деца, и следствено томе, прве године младости;
б) јер се тако приноси чиста жртва – непорочна младост, што је Господу угодније од сваке жртве;
в) јер се то чини уз савладавање немалих препрека и у себи самоме и извана, одричући се задовољстава према којима се, нарочито у том животном добу, осећа снажна жудња.
2) чини дело веома благоразумно. Неопходно је приволети се Богу, јер је само у томе спасење. Нема бољег и повољнијег времена за такву одлуку од доба када постанемо свесни своје личности, јер ко зна шта носи сутрашњи дан? Ако се неко нада да ће дуго поживети, не посвећујући своје садашње време Богу, у многоме ће себи отежати живот, навикавајући се на двострука мерила, и само Бог зна хоће ли имати снаге да касније победи себе. Но рецимо да је у томе успео: али каква је то жртва Богу – човек болестан, изнемогао, раслабљен у удовима својим, човек лишен своје целосности? Уосталом, оваквих примера има, али они су веома ретки. Како ретко човек, који изгуби своју невиност, успева да је поврати! Како је тешко да се човек, који од детињства није познао добар и ваљан живот, обрати!
Ово упечатљиво и живо описује на основу властитог искуства Блажени Августин у својој исповести: „Детињство сам провео у несташлуцима и враголијама, чак и недозвољеним, као непослушан дечак, непажљив према родитељима. Ступањем у младалаштво отпочео сам раскалашан живот, и за три године успео сам толико да се развратим, да сам касније пуних дванаест година имао намеру да се поправим, али нисам налазио у себи снаге да то и учиним. Чак и када сам учинио заокрет ка одлучној промени, још две године сам оклевао, одлажући своје обраћење из дана у дан. Толико ми је ослабила воља од првих страсти! Али, пошто сам се одлучно обратио Богу и примио благодат у светом Крштењу, много шта сам морао да претрпим, борећи се са својим страстима, које су ме снажно вукле на пређашњи пут.”
Па зар је онда чудно што се тако мало људи који су лоше провели своју младост спасава? Пример који смо навели веома јасно показује у каквој се великој опасности налази особа која није у младости задобила ваљана правила живљења и која се није још пре тога доба приволела Богу. Како је зато велика срећа задобити ваљано, истинско хришћанско васпитање, ступити са њим у доба младалаштва, да бисмо касније у истом том духу прекорачили и праг зрелости! … наставиће се
Ахримандрит Лазар (Абашидзе): Шта је потребно за спасење?
Шта треба да зна савремени православни хришћанин? 3
3. За спасење је, такође, потребно примање благодатних сила ради испуњења заповести и извршавања свих неопходних дела вере.
Да би и вера била онаква каква треба да буде, и да би се дела извршавала на достојан начин, потребна нам је благодат Светог Духа. Без ње, не само да не можемо да поверујемо, него не можемо ни да помислимо на добро. А ако бисмо и помислили, не бисмо имали снаге да то остваримо. Јер, као што говори Апостол, још и можемо добро да замислимо, али чим ствар крене, ми одустајемо: „јер хтјети имам у себи, али учинити добро не налазим“ (Римљанима 7, 18).
„Знај, и чврсто се држи убеђења и вере да се благодат Светог Духа не даје другачије и да не може бити примљена осим у Светим Тајнама, које је Сам Господ установио у Цркви рукама Светих Апостола.“
Да би ти било јасније колико је све то потребно, упореди пут ка спасењу са обичним путовањем. Да би путник удобно и безбедно путовао треба да постоји светлост, да је изграђен пут, да он сам буде здрав и крепак, да у случају нужде, на пример, на раскрсницама или укрштању путева буде неко ко би му указао којим путем треба да иде. Сличне ствари су потребне и на путу спасења: потребна је светлост – то је вера; потребан је изграђен пут – то су заповести; потребни су здравље и крепост – то су благодатне силе, које се дају у Светим Тајнама; потребни су путокази и руководиоци – то су пастири Цркве. Све ово видиш у онима који делују у светој Божијој Цркви са којом због тога стоји у живој вези свако ко на правилан начин остварује своје спасење. Сви они који се спасавају иду њиме… другог пута ка спасењу нема!
свети Теофан Затворник: „Укратко се сва вера може дефинисати на следећи начин: Бог, Којем се у Светој Тројици клањамо, Који је створио свет и о њему промислитељски брине, спасава нас – пале, по благој вољи Оца у Господу Исусу Христу благодаћу Светог Духа у светој Својој Цркви, спасава спасењем које се овде скривено остварује у духу, које ће се у будућем животу јавити у свој својој неизрецивој светлости.“
ЈАКО ВАЖНО!!
отац Горан Ковачевић: На који начин проповедници других вера нападају Православље и како да се од њих одбраните?
Читање из Светог Писма
АПОСТОЛ
Зачало 257 – Колошанима 3, 4-11: Свлачење старог човјека и облачење у новог.
Прокимен, глас 4: Како су величанствена дела Твоја, Господе! Све си премудрошћу створио. (Псалам 103, 24)
Браћо, када се јави Христос, Живот наш, онда ћете се и ви с Њиме јавити у слави. Умртвите, дакле, удове своје који су на земљи: блуд, нечистоту, страст, злу похоту и лакомство, што је идолопоклонство, због којих долази гнев Божији на синове противљења, у којима и ви негда ходисте, када живљасте у њима. А сад одбаците и ви то све: гнев, љутину, пакост, хуљење, срамотне речи из уста својих. Не лажите један другога, јер свукосте старога човека са делима његовим, и обукосте се у новога, који се обнавља за познање, према лику Онога Који га је саздао, где нема Јелина ни Јудеја, обрезања ни необрезања, варварина ни Скита, роба ни слободњака, него је све и у свему Христос.
ЈЕВАНЂЕЉЕ
Зачало 85 – Лука 17, 12-19: Исцјељење десеторице губавих.
12 И кад улажаше у једно село, сретоше Га десет губавих људи, који стадоше издалека,
13 И подигоше глас говорећи: «Исусе, Учитељу, помилуј нас!»
14 И видјевши их, рече им: «Идите и покажите се свештеницима.» И догоди се, док одлажаху, да се очистише.
15 А један од њих, видјевши да је излијечен, врати се славећи Бога из свега гласа.
16 И паде ничице пред ноге Његове и заблагодари Му. И тај бјеше Самарјанин.
17 А Исус одговарајући рече: «Зар се не очистише десеторица? А гдје су деветорица?
18 Како се не нађе ниједан други да се врати и даде славу Богу, него само овај иноплеменик?»
19 И рече му: «Устани и иди; вјера твоја спасла те је.»
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
Исцељено је десет губавих, а вратио се само један да заблагодари Господу (Лука 17, 12-19). Није ли таква пропорција захвалности и међу свим људима који су примили добро од Господа? И ко од људи није примио добро, или боље речено, шта имамо и шта бива са нама што није добро? А јесу ли сви благодарни Богу и да ли за све благодаре? Има, напротив, и таквих који себи дозвољавају питање: „Зашто је Бог дао живот? Боље би нам било да нас нема.“ Бог ти је дао живот ради вечног блаженствовања. Он ти је уделио живот као дар, и штедро те је снабдео и свим способностима за достизање вечног блаженства. Сада све само од тебе зависи. Треба само нешто мало да се потрудиш. Међутим, ти говориш: „Да, али ја срећем само горчину, несрећу, болести и напасти.“ Па шта! И то спада у број средстава за стицање вечног блаженства. Само потрпи! Читав твој живот се не може назвати ни треном у односу на вечност. У односу на вечност није ништа чак кад би и сав живот требало да страдаш. Међутим, ти имаш и часове утехе. Не гледај на садашње, него на то шта ти се спрема у будућности, и побрини се да га будеш достојан. Тада нећеш ни приметити горчине. Све оне ће бити прогутане несумњивом надом на вечне утехе. Благодарност тада неће затајити у твојим устима.
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
Мирослављево јеванђеље
Нєповинєнъ (неповинен) = невин, прав, праведан; беспрекоран, без кривице; није одговоран
Псалам 23, 4
ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ: Нєповинєнъ рукама и чистъ сєрдцємъ, ижє нє прїѧтъ всує душу свою и нє клѧтсѧ лєстїю искрєннєму своєму.
ИЗГОВОР: Неповинен рукама и чист срдцем, иже не пријат всује душу своју и не кљатсја лестију искренему својему.
СРПСКИ: Невин рукама и чист срцем, који није узео узалуд душу своју.
Календар
мај 29. (јулијански) / јун 11. (грегоријански) 2023.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Спомен свете дјеве мученице Теодосије Тирске; Страдање свете преподобномученице Теодосије Цариградске; Спомен Првог Васељенског Сабора; Спомен светог и блаженог Јована Јуродивог, Устјужског Чудотворца; Спомен светог оца нашег Александра, епископа александријског; Спомен светог свештеномученика Олвијана и његових ученика; Спомен светог новомученика Јована (Нана) Солунског; Спомен светог новомученика Андреја Хиоског; Спомен светих мученика мужа и жене.
Блаженопочивши патријарх Павле: О посту
Од свих средстава, чишћење душе за овај најприснији сусрет и сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?“ И кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да ли су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да ли су са неким у завади, и да ли можда нису блудници, а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи какве амајлије, или да можда не врши побачај.
А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Светог Писма и богомислију онога ко жели да се причести, и да не говоримо. Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Светој Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста, и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се чувати сваке крајности и једностраности.
Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он основао Собом, целокупним Својим животом и делом и утврдио особито Крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она Тело, коме је Он, Христос, Глава. По Вазнесењу Христовом, Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђељску науку, живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свога постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено. Не људима, него ни анђелима с Неба апостол Павле не признаје право да проповедају неко друго Еванђеље, осим онога које је проповедано. Променом, додацима и новотаријама могу се хвалити људске установе и оне секте које су отпале од истините Цркве Божије, али не и Православље. Једна од таквих установа божанског порекла је и установа поста. Још у Старом Завету Господ наређује пост као „уредбу вечну“. У Новом Завету Исус Христос, чистећи пост од фарисејских примеса и кварења, даје му нову божанску потврду велећи да ће Његови ученици постити, а особито тиме што је и Сам постио. Овим нас је поучио, вели Свети Василије Велики, „да се постом снажимо и да се привикавамо на подвиге у искушењима“.
Протојереј-ставрофор Љубомир Стојановић: Размишљање једног служитеља олтара Божијег
Хришћанство није само име, већ живот. Свако ко чини добро и сабира се са друрим из тог разлога, ко верује у Бога и човека, у могућност да сваки човек буде добар, то је хришћанин. Не да само прикажемо себе као добре, већ да то заиста будемо. Врхунац те љубави је Христов вапај са Крста: „Оче, опрости им.“ Опростити значи имати снаге, а не посустати и повући се пред злом. Вера није страх од већег, већ напредовање у љубави Божијој, где човек постаје наш брат. Чинимо добро, не да бисмо били награђени или похваљени, већ зато што видимо своју одговорност, видимо пуноћу и лепоту живота, а то видимо зато што указујемо на Христа, а не на себе. „Све могу у Христу Који ми моћ даје“, рекао је апостол Павле. Богочовек је мера свега. Добро, лепо и истинито су у сталном садејству, то морамо стално имати у виду.
Јереј Стеван Јовановић – Тумачење Дела Апостолских – део 1
Читање из Светог Писма
Апостол – З
Зачало 330: Јеврејима 11, 33-40
Прокимен, глас 8: Заветујте се и испуните (завете) Господу Богу нашем. (Псалам 75, 12)
Стих: Познат је у Јудеји Бог, у Израиљу је велико Име Његово. (Псалам 75, 2)
Прокимен, глас 4: Диван је Бог у Светима Својима, Бог Израиљев. (Псалам 67, 36)
Стих: У Црквама благосиљајте Бога, Господа са извора Израиљевих! (Псалам 67, 27)
Браћо, Свети вером победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бејаху силни у рату, поразише војске туђинске; неке жене примише своје мртве васкрсењем; други, пак, бејаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не бејаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, осведочени у вери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.
Алилуја, глас 4: Завапише праведници и Господ их услиша, од свих невоља њихових избави их. (Псалам 33, 18)
Стих: Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ. (Псалам 33, 20)
Литургија – Зачало 38: Матеј 10, 32-33, 37-38; 19, 27-30
32 Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
33 А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
37 Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан.
38 И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан.
27 Тада одговори Петар и рече Му: „Ето, ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?”
28 А Исус им рече: „Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за Мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на Пријесто славе Своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.
29 И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, Имена Мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни.
30 Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
Света Црква сваки дан молитвено помиње Свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, Света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све оне који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају Свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар, која је погодна за ново Небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за Светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако.
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
Мирослављево јеванђеље
мощи́ (мошчи/мошти) = моћи; имати снаге, бити јак, ваљати, вредети
мо̀щи (мошчи/мошти) = мошти, кости светитељске