Календар
децембар 18. (јулијански) / децембар 31. (грегоријански) 2023.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Житије и страдање светог мученика Севастијана и других с њим; Страдање светог мученика Евиота; Спомен светих мученика Транквилија, Клавдија, Касторија, Викторина, Симфоријана, Тивуртија, Кастула, браће Марка и Маркелина, и Зоје; Спомен светог оца нашег Модеста, патријарха Јерусалимског; Спомен светих мученика Фоке и Ермила; Спомен преподобног оца нашег Михаила Сингела, Исповедника; Спомен светог оца нашег Флора, епископа Аминског; Спомен преподобног оца нашег Севастијана Пошехонског; Спомен светих мученика Закхеја ђакона и Алфеја чтеца; Спомен свете Софије Чудотворке; Спомен освећења храма Пресвете Богородице у Халкопратији у Цариграду; Недеља Светих Отаца (Патерице) пред Рођењем Христовим.
Свети Теофан Затворник – Пут ка спасењу: Родитељска борба против греха у детету 11
Како се зачиње хришћански живот у Светој Тајни Покајања?
(књига је доступна у нашој књижари)
Почетак благодатног хришћанског живота полаже се у Крштењу. Али, ретки су они који ту благодат очувавају, већина је Хришћана – губи. Видимо да су у стварном животу једни – мање или више развраћени, са злим клицама, којима је било омогућено да се у њима развију и укорене. У друге су, можда, и били постављени добри почеци, али их у младим годинама млади људи заборављају, по сопственој склоности или услед туђе саблазни, почињу да се навикавају на зло, па се и навикну. Нико од њих још нема у себи истински хришћански живот, па им је потребно да га опет започну. Наша света вера нуди нам за то свету Тајну Покајања. „Ако неко сагријеши, имамо заштитника код Оца, Исуса Христа Праведника.“ (1. Јованова 2, 1) Ако си сагрешио, увиди грех свој и покај се. Бог ће ти опростити грехе и даће ти „срце ново и дух нови“ (Језекиљ 36, 26). Другога ти пута нема: или не греши или се кај! Судећи по многобројности оних који после Крштења падају, ваљало би чак рећи да је за нас покајање постало једини извор истинског хришћанског живота.
Треба знати да се у Светој Тајни Покајања код неких људи – само очишћује и ражарује дар благодатног живота, који су већ примили и који у њима дејствује; код других, пак – полаже се сама основа тога живота, дар им се поново дарује и они га поново примају. Ми ћемо разматрати овај последњи случај. Овде је посреди одлучна измена набоље, преокрет воље, одвраћање од греха и обраћање Богу, ужизање огња ревности ради нарочитог угађања Богу, уз одрицање од себе и од свега другог. Карактеристичан је ту, пре свега, болни покајни преокрет воље. Човек се био навикао на зло, а сада би требало да такорећи разруши себе. Ожалостио је Бога, сада би требало да гори у огњу сопственог неподмитљивог суда. Онај ко се каје, трпи порођајне муке, и у осећањима свога срца, на известан начин, окушава адске муке. Јеремији који је плакао, Господ је заповедио да „разори и опет сазида и насади“ (Јеремија 1, 10). И плачевни дух покајања послао је Господ на земљу да би код оних што га примају, продирући до „раздељења душе и духа, зглобова и сржи“ (Јеврејима 4, 12), разорио старога човека и положио основе за назидање новога. У покајнику се тако смењују час страх, час тиха нада, час бол, час тиха утеха, час страхоте готово правог очајања, час вејање радости милосрђа Божијег. Смењују се и држе га у стању некога ко се растаче или раставља са животом, а ипак остаје у нади да ће примити нови.
То је болно, али спасоносно, отуда, дакле, онај ко није осетио тако болан преокрет, неминовно, није ни почео да живи покајањем. И нема наде да би човек узмогао и почео себе да очвршћује у свему, не прошавши кроз ту кушатељну ватру. Одлучно и живо супротстављање греху долази само од мржње према њему, од осећања његове злости, а то чувство окуша се свом снагом баш у томе болном покајном ломљењу. Само у њему човек свим срцем осећа колико је грех велико зло, и зато потом од њега бежи као од геенскога огња. А без овог болног преживљавања, ако неко и почне да се очишћује, чистиће се само овлаш, више споља, него изнутра, више у поступцима, него у расположењима, а због тога ће и срце његово и даље остајати нечисто, као непретопљена руда.
Такву промену производи у људскоме срцу божанствена благодат. Само она може одушевити човека да „дигне руку“ на себе да би се „заклао“ и принео на жртву Богу. „Нико не може доћи к Мени, ако га не привуче Отац Који Ме посла.“ (Јован 5, 44) Срце ново и дух нов даје Сам Бог. Човеку је жао самога себе. Сливши се са телесношћу и грехом, човек је постао једно са њима. Само виша сила, са стране, кадра је да га од њих одвоји и наоружа противу њега самог.
Тако је препород грешника производ благодати, ипак не без његове слободне тежње на томе. На Крштењу (ако смо крштени у детињству) благодат нам се даје у тренутку савршавања те Свете Тајне на нама, а слободно хтење долази касније и присваја даровано. У покајању, пак, слободна воља и тежња треба да учествује у самом чину препорађања.
Промена, пак, набоље и обраћење Богу изгледа да треба да буде магновена или тренутна, како и бива. Али, у припреми која претходи, промена набоље пролази кроз неколико обрта, који значе сједињавање слободе и благодати, при чему благодат овладава слободом и слобода постаје покорна благодати – обрта који су за свакога неопходни. Једни кроз њих пролазе брзо, за друге се то пролажење протеже кроз читаве године. И ко би могао да истражи шта се ту све збива, нарочито с обзиром на веома разнолике начине благодатних дејстава, и на безбројна људска стања на која благодат почиње да делује?! Треба, ипак, очекивати да овде, при свој разноликости, постоји један општи поредак препорађања, које нико не може да мимоиђе. Свако ко се каје јесте неко ко живи у греху, и свакога од таквих преображава благодат. Отуда је, на основу поимања стања грешниковог уопште, и поимања односа слободе и благодати, и могуће предочити тај поредак и определити га правилима … наставиће се
Ахримандрит Лазар (Абашидзе): Шта је потребно за спасење?
Шта треба да зна савремени православни хришћанин? 4
- Богоустановљено пастирство.
Три изложене тачке: вера, живот по заповестима у духу вере и благодат у Светим Тајнама захтевају четврто – богоустановљено пастирство. Треба веровати, али како ће људи поверовати без проповедника? И „како ће проповиједати ако не буду послани?“ (Римљанима 10, 15) Потребно је да људи приме благодат кроз Свете Тајне: али како би то било могуће без градитеља и управитеља Светој Тајни Божијих (1. Коринћанима 4, 1)? Треба живети по заповестима у духу вере: али како је ово могуће на прави начин без руководиоца који би указивао, упозоравао, исправљао грешке, подизао посрнуле и поново усмеравао на прави пут оне који су са њега скренули. Тако су за остваривање спасења потребна лица која у Име Бога делују, која би учила вери, освећивала благодаћу кроз Свете Тајне и руководила у животу, потребни су Богом даровани и постављени пастири. Они су рукоположени вољом Господа. Ево ти да би се уверио апостолског сведочанства! И „Он (=Господ) даде једне као апостоле, а друге као пророке, једне као јеванђелисте, а друге као пастире и учитеље, за усавршавање Светих у дјелу служења, за сазидање Тијела Христова.“ (Ефесцима 4, 11-12) А и само дело је ово показало.
Ево четири тачке којих треба да се придржавамо и по којима треба да остварујемо дело свог спасења ако уистину желимо да се спасимо. Међутим, има још једна, а то је: човек треба да буде у телу Цркве живо повезан са свеколиким сабором верника.
свети Теофан Затворник: „Господ је Своју Цркву назвао виновом лозом, у којој је Он – чокот, а сви верници су гране на лози. Црква или сав сабор верника због тога представља јединствену и нераздељиву целину, која је и сама и у свим деловима живо повезана са Господом. Као што грана када се одломи од дрвета почиње да се суши и престаје да живи, тако престаје да живи и свако ко се на било који начин одвоји од Цркве, а тиме и од Господа (Јован 15, 16). Свети апостол Павле је ово јасније представио, назвавши Цркву Телом Господњим. Сви ми верници смо Тело Христово; Христос Господ је Глава овог Тела. Као што у телу сваки орган не живи својим животом, него животом заједничким за цело тело и ако се одвоји од тела умире и трули, тако ниједан верник не живи сам за себе, него живи животом заједничким за сав скуп верника односно читаве Цркве, и ако се одвоји или одели од њих он духовно умире и пропада (Римљанима 12, 5; 1. Kopинћанима 12, 12-14, 27; Ефесцима 4, 15-16; Колошанима 1, 18). Тако је било пре и сада је тако међу онима који истински верују и који сматрају да је закон њиховог живота, живота који води ка спасењу – да буду у Цркви. Црква је, исповедамо, наша мајка. И тачне су речи да коме Црква није мајка, ономе Бог није Отац. А ако му Бог није Отац, ко је онда?! Господ је, утврдивши кроз свете Апостоле свету Цркву, у њу уградио све спасоносно ради њеног очувања и ширења на земљи. У њој су све тајне вере и све схватање истине; у њој је истинско пастирство које истински руководи ка спасењу; на њој почива добра воља Божија, која је пази и слуша њен молитвени глас: Анђели и људи, сва разумна твар која се објединила и служи једином сведобром Богу.“
блажени Августин: „Нико не достиже спасење и вечни живот осим онога чија је Глава Христос, а само онај може имати за Главу Христа ко се налазиу Његовом Телу, које је Црква. Онај ко није међу удовима Христовим, не може имати хришћанско спасење. Свако ко се одвојио од заједнице са Црквом, чак и ако је његов живот достојан хвале, за само то безакоње што се одвојио од јединства са Христом, неће имати живота, већ ће на њему почивати гнев Божији.“
свети Јован Златоуст: „Море се не може препловити без брода. А овај брод означава Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву: Господар овог духовног брода је Сам Свемогући Бог Отац; кормилар је Јединородни Син Његов; повољан ветар је Дух Свети; потчињени управљачи брода Цркве су Апостоли и њихови наследници – пастири и учитељи црквени; путници на овом броду су сви правоверни Хришћани; дно и основа овог брода је права вера у Свету Тројицу; бокови брода, његов предњи део и кормила означавају правилне верске догмате, заповести Божије, Предање Цркве, апостолска правила и правила Васељенских Сабора и уопште правила Цркве; јарбол је свети Крст Христов, којим се све у Цркви повезује и утврђује; једра су љубав, сидро је нада. Овај духовни брод Цркве из разних места и земаља превози морем живота све правоверне и истинске Хришћане у Небески Јерусалим.“
протојереј-ставрофор Милош Весин: Зашто смо изгубили Библијски ум?
Читање из Светог Писма
АПОСТОЛ
Зачало 328 – Јеврејима 11, 9-10; 17-23, 32-40: Вјера и њезина моћ у старозавјетним праведницима.
Прокимен, глас 4: Који чиниш Анђеле Своје духовима, и служитеље Своје пламеном огњеним. (Псалам 103, 4)
Браћо, вјером се насели Авраам у земљи обећаној као у туђој, и у шаторима становаше са Исаком и Јаковом, сунасљедницима истога обећања. Јер очекиваше Град који има темеље, којему је неимар и творац Бог. Вјером принесе Авраам Исака када је кушан, и јединца приношаше онај који је примио обећања, коме бјеше казано: У Исаку ће ти се назвати сјеме, јер је разумио да је Бог кадар и из мртвих васкрсавати; зато га и доби као праслику. Вјером у оно што ће доћи благослови Исак Јакова и Исава. Вјером Јаков умирући благослови свакога сина Јосифова, и поклони се преко врха палице своје. Вјером Јосиф на самрти напомињаше о изласку синова Израиљевих, и заповједи за кости своје. Вјером су Мојсеја, пошто се роди, крили три мјесеца родитељи његови, јер видјеше да је дијете красно, и не побојаше се заповијести цареве. И шта још да кажем? Јер ми не би достало времена кад бих стао казивати о Гедеону, Вараку, Самсону, Јефтају, Давиду, Самуилу и о другим пророцима, који вјером побиједише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бијаху силни у рату, поразише војске туђинске; неке жене примише своје мртве васкрсењем; други, пак, бијаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помријеше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свијет не бијаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, освједочени у вјери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидјео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.
ЈЕВАНЂЕЉЕ
Зачало 1 – Матеј 1, 1-25: Родослов Исуса Христа и Његово рођење.
- Родослов Исуса Христа, сина Давидова, Авраамова сина.
- Авраам роди Исака. А Исак роди Јакова. А Јаков роди Јуду и браћу његову.
- А Јуда роди Фареса и Зару с Тамаром. А Фарес роди Есрома. А Есром роди Арама.
- А Арам роди Аминадава. А Аминадав роди Наасона. А Наасон роди Салмона.
- А Салмон роди Вооза с Рахавом. А Вооз роди Овида с Рутом. А Овид роди Јесеја.
- А Јесеј роди Давида цара. А Давид цар роди Соломона са Уријиницом.
- А Соломон роди Ровоама. А Ровоам роди Авију. А Авија роди Асу.
- А Аса роди Јосафата. А Јосафат роди Јорама. А Јорам роди Озију.
- А Озија роди Јоатама. А Јоатам роди Ахаза. А Ахаз роди Језекију.
- А Језекија роди Манасију. А Манасија роди Амона. А Амон роди Јосију.
- А Јосија роди Јехонију и браћу његову, у сеоби вавилонској.
- А по сеоби вавилонској, Јехонија роди Салатила. А Салатил роди Зоровавеља.
- А Зоровавељ роди Авиуда. А Авиуд роди Елиакима. А Елиаким роди Азора.
- А Азор роди Садока. А Садок роди Ахима. А Ахим роди Елиуда.
- А Елиуд роди Елеазара. А Елеазар роди Матана. А Матан роди Јакова.
- А Јаков роди Јосифа, мужа Марије, од Које се роди Исус, звани Христос.
- Свега, дакле, кољена од Авраама до Давида, кољена четрнаест, а од Давида до сеобе вавилонске кољена четрнаест, и од сеобе вавилонске до Христа, кољена четрнаест.
- А рођење Исуса Христа овако би: кад је Мати Његова Марија била обручена Јосифу, а прије него што се бјеху састали, нађе се да је затруднила од Духа Светога.
- А Јосиф, муж Њезин, будући праведан и не хотећи Је јавно изобличити, намисли Је тајно отпустити.
- Но кад он тако помисли, гле, јави му се у сну Анђео Господњи говорећи: «Јосифе, сине Давидов, не бој се узети Марију, жену своју; јер Оно што се у Њој зачело од Духа је Светога.
- Па ће родити сина, и надјени Му име Исус; јер ће Он спасти народ Свој од гријеха њихових.»
- А све се ово догодило да се испуни што је Господ казао преко пророка који говори:
- «Ето, Дјевојка ће зачети, и родиће Сина, и надјенуће Му име Емануил, што ће рећи: ‘С нама Бог’.»
- Уставши Јосиф од сна, учини како му заповједи Анђео Господњи и узе жену своју.
- И не знадијаше за Њу, док не роди Сина Својега Првенца, и надјену Му име Исус.
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
Свети праоци. Заиста, велики људи! Ако уопштимо мисао, којом се одређује њихова величина, добићемо следеће: истински велики људи су само они који испуњавају потврдну вољу Божију у односу на људски род, будући да много тога бива само по допуштењу Божијем. Са друге стране, има силних делатеља који дејствују заобилазећи вољу Божију, или јој се чак супротстављају. Они изгледају велики, премда, не сами по себи, него због великих противдејстава које промисао Божији предузима ради поништавања зла које су изазвали. Непосредну вољу Божију о вечном спасењу ми знамо. Међутим, планови Божији о временском пребивању људи на земљи су сакривени од нас. Због тога је нама тешко да одредимо ко дејствује исправније, то јест по вољи Божијој. Само један одређени критеријум може да се призна као недвосмислен: онај ко дејствује противно одлуци Божијој о вечном спасењу људи не може се сматрати великим, ма каква била његова дела, будући да је очигледно да иде против откривене воље Божије. И премда се та откривена воља Божија не тиче онога што је временско већ онога што вечно, ипак је несумњиво да једна воља Божија не може противречити другој.
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
Мирослављево јеванђеље
нєпрїѧзнь (непријаз(а)н) = зло
Матеј 5, 37
ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ: Буди жє слово вашє: єй, єй: ни, ни: лишшє жє сєю ѿ нєпрїѧзни єсть.
ИЗГОВОР: Буди же слово ваше: јеј, јеј: ни, ни: лише же сеју от непријазни јест.
СРПСКИ: Дакле, нека буде ријеч ваша: да, да; не, не; а што је више од тога од злога је.
Календар
мај 29. (јулијански) / јун 11. (грегоријански) 2023.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Спомен свете дјеве мученице Теодосије Тирске; Страдање свете преподобномученице Теодосије Цариградске; Спомен Првог Васељенског Сабора; Спомен светог и блаженог Јована Јуродивог, Устјужског Чудотворца; Спомен светог оца нашег Александра, епископа александријског; Спомен светог свештеномученика Олвијана и његових ученика; Спомен светог новомученика Јована (Нана) Солунског; Спомен светог новомученика Андреја Хиоског; Спомен светих мученика мужа и жене.
Блаженопочивши патријарх Павле: О посту
Од свих средстава, чишћење душе за овај најприснији сусрет и сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?“ И кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да ли су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да ли су са неким у завади, и да ли можда нису блудници, а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи какве амајлије, или да можда не врши побачај.
А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Светог Писма и богомислију онога ко жели да се причести, и да не говоримо. Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Светој Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста, и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се чувати сваке крајности и једностраности.
Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он основао Собом, целокупним Својим животом и делом и утврдио особито Крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она Тело, коме је Он, Христос, Глава. По Вазнесењу Христовом, Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђељску науку, живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свога постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено. Не људима, него ни анђелима с Неба апостол Павле не признаје право да проповедају неко друго Еванђеље, осим онога које је проповедано. Променом, додацима и новотаријама могу се хвалити људске установе и оне секте које су отпале од истините Цркве Божије, али не и Православље. Једна од таквих установа божанског порекла је и установа поста. Још у Старом Завету Господ наређује пост као „уредбу вечну“. У Новом Завету Исус Христос, чистећи пост од фарисејских примеса и кварења, даје му нову божанску потврду велећи да ће Његови ученици постити, а особито тиме што је и Сам постио. Овим нас је поучио, вели Свети Василије Велики, „да се постом снажимо и да се привикавамо на подвиге у искушењима“.
Протојереј-ставрофор Љубомир Стојановић: Размишљање једног служитеља олтара Божијег
Хришћанство није само име, већ живот. Свако ко чини добро и сабира се са друрим из тог разлога, ко верује у Бога и човека, у могућност да сваки човек буде добар, то је хришћанин. Не да само прикажемо себе као добре, већ да то заиста будемо. Врхунац те љубави је Христов вапај са Крста: „Оче, опрости им.“ Опростити значи имати снаге, а не посустати и повући се пред злом. Вера није страх од већег, већ напредовање у љубави Божијој, где човек постаје наш брат. Чинимо добро, не да бисмо били награђени или похваљени, већ зато што видимо своју одговорност, видимо пуноћу и лепоту живота, а то видимо зато што указујемо на Христа, а не на себе. „Све могу у Христу Који ми моћ даје“, рекао је апостол Павле. Богочовек је мера свега. Добро, лепо и истинито су у сталном садејству, то морамо стално имати у виду.
Јереј Стеван Јовановић – Тумачење Дела Апостолских – део 1
Читање из Светог Писма
Апостол – З
Зачало 330: Јеврејима 11, 33-40
Прокимен, глас 8: Заветујте се и испуните (завете) Господу Богу нашем. (Псалам 75, 12)
Стих: Познат је у Јудеји Бог, у Израиљу је велико Име Његово. (Псалам 75, 2)
Прокимен, глас 4: Диван је Бог у Светима Својима, Бог Израиљев. (Псалам 67, 36)
Стих: У Црквама благосиљајте Бога, Господа са извора Израиљевих! (Псалам 67, 27)
Браћо, Свети вером победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бејаху силни у рату, поразише војске туђинске; неке жене примише своје мртве васкрсењем; други, пак, бејаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не бејаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, осведочени у вери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.
Алилуја, глас 4: Завапише праведници и Господ их услиша, од свих невоља њихових избави их. (Псалам 33, 18)
Стих: Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ. (Псалам 33, 20)
Литургија – Зачало 38: Матеј 10, 32-33, 37-38; 19, 27-30
32 Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
33 А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
37 Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан.
38 И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан.
27 Тада одговори Петар и рече Му: „Ето, ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?”
28 А Исус им рече: „Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за Мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на Пријесто славе Своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.
29 И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, Имена Мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни.
30 Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
Света Црква сваки дан молитвено помиње Свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, Света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све оне који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају Свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар, која је погодна за ново Небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за Светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако.
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
Мирослављево јеванђеље
мощи́ (мошчи/мошти) = моћи; имати снаге, бити јак, ваљати, вредети
мо̀щи (мошчи/мошти) = мошти, кости светитељске