Календар
јануар 22. (јулијански) / фебруар 4. (грегоријански) 2024.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се:
Житије светог апостола Тимотеја, једнога од Седамдесеторице; Житије и страдање светог преподобномученика Анастасија Персијанца; Спомен светих мученика Мануила, Георгија, Петра, Леонтија, Сионија, Гаврила, Јована, Леонта, Парода и осталих, њих 377 на броју; Спомен светог преподобномученика Анастасија, ђакона Печерског; Спомен преподобног оца нашег Макарија Жабинског; Спомен преподобног оца нашег Јосифа Освећеног, званог Самак.
архиепископ Аверкије Џорданвилски: Расуђивање + Грешно осуђивање и света ревност
Истински хришћанин не може да се према отвореном злу и греху односи равнодушно, не примећујући га и мирећи се са њим, лукаво се изговарајући „неосуђивањем“.
Свако од нас је, поводом неког туђег злодела, о коме смо изрекли свој суд, могао чути речи: „Нисмо ми позвани да о томе судимо.“ У таквим приликама углавном се цитирају речи Господње: „Не судите, да вам се не суди“ (Матеј 7, 1), и: „Који је међу вама без греха, нека први баци камен на њу“ (Јован 8, 7).
По питању суда о туђем злоделу, о отвореном греху, о јавној саблазни, можемо рећи да се најчешче крећемо по веома танкој нити. Човек лако може огрешити душу. Но, да ли то значи да се требамо повући пред злом, да пактирамо са њим? Хоћемо ли навући на себе плашт лажног смирења и утопити се у непротивљењу злу?
Како не бисмо упали у разапете мреже лукавога, потребан нам је јасан одговор на питање када је осуђивање грешно, а када није. Ово питање првенствено нас занима односно појединих догађања у нашој Цркви, али и односно „осуђивања“ уопште. Наша вера је права вера, вера апостолска, вера светоотачка, вера богочовечанска, вера православна (отац Јустин); она нам даје одговор и на питање како избећи крајности и десне и леве стране, и како ићи не по танкој нити, већ по чврстом тлу, Царским путем, како бисмо избегли да због грешног осуђивање будемо и сами осуђени, али и да бисмо избегли да због равнодушности према отвореном злу, као млаки, будемо избљувани из уста Господњих (сравнај Откривење 3, 16).
У „Добротољубљу“ читамо да су се старци, једном приликом, сакупили код Светог Антонија, оца монаштва, и разговарали са њим од јутра до вечери о духовним темама. Разговор се нарочито водио о томе која је највећа врлина, то јест врлина која би нас могла сачувати неуловљеним од замки ђаволске прелести. Једни су говорили да су то пост и бдење, други да су то неграмзивост и презирање свих ствари, трећи да је то отшелништво или удаљавање у пустињу, четврти да је то човекољубље… Пошто су се сви изјаснили, Свети Антоније је почео говорити: „Све што сте рекли је спасоносно и неопходно за оне који траже Бога и који желе да Му приђу. Међутим, искуство пада оних који су напредовали у њима не дозвољава да им се да првенство. Јер у замке непријатеља су упадали и они који су се одликовали строгим постовима и бдењима, и они који су пребивали безизлазно у пустињској усамљености, и они који су дошли до највећег степена неграмзивости, и они који су обилно давали милостињу. Мислим да је разлог тога био недостатак расуђивања. Јер оно учи човека да иде Царским путем, избегавајући опасне крајности.
У односу на пост, на пример, оно не допушта ни безмерно изнуравање тела, нити угађање телу. У Јеванђељу се оно назива оком и светиљком душе: „Светиљка телу је око“, каже Господ. „Ако, дакле, око твоје здраво буде, све ће тело твоје светло бити. Ако ли око твоје кварно буде, све ће тело твоје тамно бити.“ (Матеј 6, 22-23) Када светлост све осветљава и око све види. Тако и расуђивање све помисли и дела човекова разматра, просуђује и објашњава. Оно одређује шта треба чинити, те како и од чега се треба уздржавати. Код онога, пак, ко нема такво расуђивање, дела и помисли иду тек тако, без строгог разматрања. Ту непријатељ успева да подметне привидно добро уместо истинског добра. Прикривајући њиме своју замку, он човека баца у ров и погубљује га.“
А шта је то расуђивање? Свети Јован Лествичник, у својој „Лествици“, за расуђивање каже: „Код почетника расуђивање је тачно познавање самог себе. Код оних што су доспели до средине, расуђивање је духовно чуло којим се непогрешиво разликује право добро од природног добра и од оног што је добру супротно. Код савршених, расуђивање је знање, које у њих долази путем божанског озарења и које је способно да својим светилником осветли и оно што је у душама других људи тамно. Уопште, сматра се да је расуђивање тачно схватање Божанске воље у сваком тренутку, месту и ствари, схватање које се налази само у људима чиста срца, чиста тела и чистих усана.“
За расветљавање питања када је осуђивање грешно, а када не, обратићемо се управо човеку који припада савршенима у духовном животу, човеку је који је поседовао највећу хришћанску врлину – расуђивање, заправо знање које му је дошло путем божанског озарења. Реч је о архиепископу Аверкију Џорданвилском, за кога је његов ученик, свети Серафим Роуз, рекао: „Архиепископ Аверкије је био један од последњих горостаса Православља и то не само у оквирима Руске Заграничне Цркве, па чак ни само руског Православља, него целине Васељенског Православља у двадесетом веку. Ми смо се тако навикли на његове пламене речи, усмерене против одступништва нашег времена, да нисмо ни приметили како је он био готово једини јерарх из свих православних Цркава, на коме год језику да су писали, који је са таквом смелошћу и искреношћу устајао у заштиту Истине светог Православља. Заиста, неста преподобних у нашем жалосном веку. Али ако и не видимо више међу нама такву истрајност за истину, ипак његово је учење заувек ту. И можда ће оно да постане наша звезда водиља у све мрачнијим данима који долазе, данима које је он предвидео, када Црква буде морала да утекне у пустињу, сличну оној о којој се говори у Откривењу.“
Нека би Господ Свемилостиви дао молитвама архиепископа Аверкија да свагда буде далеко од нас грешно осуђивање, и да у сваком свом чињењу будемо руковођени једном чистом, светом ревношћу за славу Божију (без које хришћани само имају име да су живи, а у стварности су мртви), без најмање примесе било каквог лукавства или дволичне политике, како се не бисмо суочили са страшном пресудом: „Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста Својих.“ (Откривење 3, 16)… НАСТАВИЋЕ СЕ
отац Милош Весин: Вера у доба страха и анксиозности
Читање из Светог Писма
АПОСТОЛ
Зачало 280 – 1. Тимотеју 1, 15-17: Павлова захвалност Христу за спасење.
Чедо Тимотеју, истинита је ријеч и свакога примања достојна да Христос Исус дође у свијет да спасе грјешнике од којих сам први ја. Али због тога бих помилован, да би Исус Христос показао на мени првоме све дуготрпљење, за примјер онима који ће вјеровати у Њега за живот вјечни. А Цару вијекова, непролазноме, невидљивоме, јединоме премудроме Богу, част и слава у вијекове вијекова. Амин.
ЈЕВАНЂЕЉЕ
Зачало 93 – Лука 18, 35-43: Исцјељење слијепога у Јерихону.
35 А када се приближаваше Јерихону, слијепи неки сјеђаше крај пута просећи.
36 Па када чу како народ пролази, распитиваше: „Шта је то?“
37 И казаше му да Исус Назарећанин пролази.
38 И повика говорећи: „Исусе, сине Давидов, помилуј ме!“
39 А они што иђаху напријед кораху га да ућути, а он још јаче викаше: „Сине Давидов, помилуј ме!“
40 А Исус стаде и заповједи да Му га доведу; а кад Му се приближи, запита га
41 говорећи: „Шта хоћеш да ти учиним?“ А он рече: „Господе, да прогледам.“
42 А Исус му рече: „Прогледај! Вјера твоја спасла те је.“
43 И одмах прогледа, и пође за Њим славећи Бога. И сав народ који видје, даде хвалу Богу.
Блажени Теофилакт Охридски: Тумачење Лука 18, 35-43
У време путовања Господ твори чудо над слепим да ни Његов пролазак не би био бескористан за нас и за Његове ученике, да бисмо научили да у свему, свагда и увек доносимо корист и да никада не будемо беспослени. Слепи је веровао да је Он очекивани Христос (јер је, вероватно васпитан међу Јудејима, знао да Христос потиче од Давидова семена), због чега је викао: „Сине Давидов, помилуј ме!“ Речима „помилуј ме“ слепи исказује да о Њему има неку Божанску представу и да Га не сматра обичним човеком. Требало би да се задивиш у истрајности његовог исповедања: и поред тога што су га многи прекоревали, он није заћутао, него је, напротив, још гласније повикао , пошто га је подстицала нека унутрашња, ватрена усрдност. Зато га Исус позива к Себи као уистину достојног да Му се приближи и пита: „Шта хоћеш да ти учиним?“ Он га не пита зато што не зна, него да присутни не би помислили како овај тражи једно, а Он му даје нешто друго. Овај, на пример, тражи новац, а Он му, да би се показао, исцељује слепило. Завист, наиме, може да клевета и на тако безуман начин. Господ га је због тога и упитао, и када Му је овај одговорио да жели да прогледа, Он му је вид и подарио. Обрати пажњу и на одсуство гордости. „Вјера твоја“, каже, „спасла те је.“, пошто си поверовао да сам управо Ја онај Давидов син, Христос, о Којем се проповеда, и што си показао такву усрдност да, упркос прекорима, ниси заћутао. Отуда се можемо научити следеће: када просимо са вером, не догађа се да тражимо једно, а да нам Господ подари нешто друго, него добијамо управо оно што смо тражили. Ако, пак, тражимо једно, а Господ нам пошаље нешто друго, онда је то очигледан знак да нисмо тражили са вером и да нисмо тражили оно што је за нас добро. „Иштете“, речено је, „и не примате, јер погрешно иштете.“ (Јаковљева 4, 3) Запази и власт: „Прогледај!“ Који је од пророка исцељивао на такав начин, то јест с таквом влашћу? Због тога је и глас, који је потекао истините Светлости (види Јован 1, 9), постао светлост за болеснога. Погледај и благодарност исцељенога. Он је пошао за Исусом славећи Бога и подстичући друге да Га прослављају.
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
нє ѹ (не у) = још не
Јеврејима 2, 8
ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ: Всѧ покорилъ єси под нозѣ Єгѡ. Внєгда жє покорити Єму всѧчєскаѧ, ничтожє ѡстави Єму нєпокорєно, ннѣ жє нє ѹ видимъ Єму всѧчєскаѧ покорєна.
ИЗГОВОР: Всја покорил јеси под нозје Јего. Внегда же покорити Јему всјаческаја, ничтоже остави Јему непокорено, н(и)ње же не у видим Јему всјаческаја покорена.
СРПСКИ: Све си покорио под ноге Његове. А кад Му покори све, ништа не остави Њему непокорено; али сад још не видимо да Му је све покорено.
Календар
мај 29. (јулијански) / јун 11. (грегоријански) 2023.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Спомен свете дјеве мученице Теодосије Тирске; Страдање свете преподобномученице Теодосије Цариградске; Спомен Првог Васељенског Сабора; Спомен светог и блаженог Јована Јуродивог, Устјужског Чудотворца; Спомен светог оца нашег Александра, епископа александријског; Спомен светог свештеномученика Олвијана и његових ученика; Спомен светог новомученика Јована (Нана) Солунског; Спомен светог новомученика Андреја Хиоског; Спомен светих мученика мужа и жене.
Блаженопочивши патријарх Павле: О посту
Од свих средстава, чишћење душе за овај најприснији сусрет и сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?“ И кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да ли су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да ли су са неким у завади, и да ли можда нису блудници, а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи какве амајлије, или да можда не врши побачај.
А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Светог Писма и богомислију онога ко жели да се причести, и да не говоримо. Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Светој Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста, и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се чувати сваке крајности и једностраности.
Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он основао Собом, целокупним Својим животом и делом и утврдио особито Крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она Тело, коме је Он, Христос, Глава. По Вазнесењу Христовом, Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђељску науку, живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свога постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено. Не људима, него ни анђелима с Неба апостол Павле не признаје право да проповедају неко друго Еванђеље, осим онога које је проповедано. Променом, додацима и новотаријама могу се хвалити људске установе и оне секте које су отпале од истините Цркве Божије, али не и Православље. Једна од таквих установа божанског порекла је и установа поста. Још у Старом Завету Господ наређује пост као „уредбу вечну“. У Новом Завету Исус Христос, чистећи пост од фарисејских примеса и кварења, даје му нову божанску потврду велећи да ће Његови ученици постити, а особито тиме што је и Сам постио. Овим нас је поучио, вели Свети Василије Велики, „да се постом снажимо и да се привикавамо на подвиге у искушењима“.
Протојереј-ставрофор Љубомир Стојановић: Размишљање једног служитеља олтара Божијег
Хришћанство није само име, већ живот. Свако ко чини добро и сабира се са друрим из тог разлога, ко верује у Бога и човека, у могућност да сваки човек буде добар, то је хришћанин. Не да само прикажемо себе као добре, већ да то заиста будемо. Врхунац те љубави је Христов вапај са Крста: „Оче, опрости им.“ Опростити значи имати снаге, а не посустати и повући се пред злом. Вера није страх од већег, већ напредовање у љубави Божијој, где човек постаје наш брат. Чинимо добро, не да бисмо били награђени или похваљени, већ зато што видимо своју одговорност, видимо пуноћу и лепоту живота, а то видимо зато што указујемо на Христа, а не на себе. „Све могу у Христу Који ми моћ даје“, рекао је апостол Павле. Богочовек је мера свега. Добро, лепо и истинито су у сталном садејству, то морамо стално имати у виду.
Јереј Стеван Јовановић – Тумачење Дела Апостолских – део 1
Читање из Светог Писма
Апостол – З
Зачало 330: Јеврејима 11, 33-40
Прокимен, глас 8: Заветујте се и испуните (завете) Господу Богу нашем. (Псалам 75, 12)
Стих: Познат је у Јудеји Бог, у Израиљу је велико Име Његово. (Псалам 75, 2)
Прокимен, глас 4: Диван је Бог у Светима Својима, Бог Израиљев. (Псалам 67, 36)
Стих: У Црквама благосиљајте Бога, Господа са извора Израиљевих! (Псалам 67, 27)
Браћо, Свети вером победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бејаху силни у рату, поразише војске туђинске; неке жене примише своје мртве васкрсењем; други, пак, бејаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не бејаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, осведочени у вери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.
Алилуја, глас 4: Завапише праведници и Господ их услиша, од свих невоља њихових избави их. (Псалам 33, 18)
Стих: Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ. (Псалам 33, 20)
Литургија – Зачало 38: Матеј 10, 32-33, 37-38; 19, 27-30
32 Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
33 А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
37 Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан.
38 И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан.
27 Тада одговори Петар и рече Му: „Ето, ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?”
28 А Исус им рече: „Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за Мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на Пријесто славе Своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.
29 И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, Имена Мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни.
30 Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
Света Црква сваки дан молитвено помиње Свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, Света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све оне који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају Свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар, која је погодна за ново Небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за Светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако.
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
Мирослављево јеванђеље
мощи́ (мошчи/мошти) = моћи; имати снаге, бити јак, ваљати, вредети
мо̀щи (мошчи/мошти) = мошти, кости светитељске