Календар
фебруар 12. (јулијански) / фебруар 25. (грегоријански) 2024.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се:
Житије светог оца нашег Мелетија, архиепископа Антиохијског; Житије преподобне мајке наше Марије, која се у монаштву подвизавала под мушким именом Марин, и преподобног Евгенија, њеног оца; Спомен светог оца нашег Антонија II, патријарха Цариградског; Спомен свете Калије; Житије светог оца нашег Алексија. митрополита Московског и целе Русије, чудотворца; Спомен чудесног јављања Иверске Иконе Пресвете Богородице, зване „Портаитиса“ (=Вратарка); Спомен светог новомученика Ристе Вртара; Спомен светих мученика Плотина и Саторнина; Спомен светог оца нашег Урбана епископа Римског.
архиепископ Аверкије Џорданвилски:
Отпуштање грехова, лажна „хришћанска“ љубав и свепраштање
Шта је то? Грешно осуђивање? Недостатак хришћанске љубави код Апостола?
Исти тај Свети Апостол Павле, када су му Коринћани, новообраћени у веру у Христа, дојавили како се у њиховом крају појавио гнусни грех крвног мешања, да неко има жену оца свог, није им на то рекао: „Не судите, да вам се не суди!“ или „Зашто видиш трун у оку брата свога, а брвно у оку своме не осећаш?“ Не! Далеко од тога! Свети Апостол је истога часа осудио грешника, а исто је наложио и Коринћанима, строго одредивши и казну: „Да се такав преда Сатани на мучење тела, како би се спасао дух у Дан Господа нашега Исуса Христа! (1. Коринћанима 5, 1-5)
Ни то није све! Свети Апостол Павле је потом заповедио Коринћанима да се уопште не мешају са блудницима, и не само са таквима, но и са зеленашима, отимачима, идолопоклоницима и са сваким који, називајући се братом (односно хришћанином, остаје блудник, зеленаш, идолопоклоник, опадач, пијанац или отимач). „Са таквима заједно и да не једете… и избаците злога између вас самих.“ (1. Коринћанима 5, 9-13)
Ова наведена места из Светог Писма требало би да су довољна да се види како треба правилно разумевати речи Господње: „Не судите, да вам се не суди“, односно да се покаже како ове речи не искључују сваку „осуду“ ближњега; „осуђивање“, не само да је допустиво, него и неопходно, пошто истински хришћанин не може да се према отвореном злу и греху односи равнодушно, не примећујући га и мирећи се са њим, лукаво се изговарајући „неосуђивањем“, „хришћанском љубављу“ и „свепраштањем“.
Ваља добро знати и имати на уму да је истинском хришћанству сасвим страно погубно толстојевско учење о „непротивљењу зла“ (које је, успут, упропастило нашу несрећну Отаџбину Русију и вргнуло је у крвави ужас бољшевизма!): сваки истинити хришћанин – не мири се са злом, ма где и ма у коме га сретао. Пример Самога Господа Исуса Христа и Његових Светих Апостола следили су затим током целокуоне историје Цркве и сви истински хришћани, који су свагда осуђивали зло и борили се против њега и по цену тешких лишавања, па чак и самог живота.
Тако су се са злом мрачнога незнабоштва и идолопоклонства борили свети мученици, не само пасивно умревши за Име Христово, но и одлучно осудивши, неки пут и веома оштрим речима и делима, идолопоклоничке заблуде злочашћа.
Одлучно и безкомпромисно са лажиучитељима-јеретицима борили су се Свети Оци Цркве, никако их не сматрајући „мислећима“, како је постало модерно изражавати се данас, према којима треба пројављивати трпељивост и прилазити им са разумевањем, но су их гледали као вукове грабљиве који не штеде стада, по речима Слова Божијег (Дјела Апостолска 20, 19), те су их строго осуђивали на Васељенским и Помесним саборима, на све начине одвраћајући правоверне од општења са њима и предајући их анатеми.
Шта је то? Грешна осуда и одсуство љубави?
Не! То није ништа друго до потпуно исправна примена речи Светога Апостола: „Какву заједницу има Светлост са тамом ? А какву сагласност Христос са Велијаром? Или какав удео има верни са неверником? (2. Коринћанима 6, 14-15)
И преподобни Оци и Матере наше, хришћански подвижници и подвижнице, „осуђивали“ су овај свет који у злу лежи самом чињеницом свог одласка из њега. Они су следили призив Слова Божијега: „Изиђите из њихове средине и одвојте се и не дохватајте се нечистога и Ја ћу вас примити“, говори Господ, „и бићу вам Отац и ви ћете бити Моји синови и кћери.“ (2. Коринћанима 6, 17-18)
А сада, у наше време циничнога и отворено љутог безбожја, ми као хришћани, верни Христу Спаситељу и Његовој истинској Цркви, не можемо да не осудимо са свом одлучношћу безбожнике и хулитеље, сурове богоборце који настоје да у целоме свету искорене веру Христову и да разруше Свету Цркву – који оскрвнуше нашу Отаџбину и поругаше се нашим светињама. Не можемо да не осуђујемо и све њихове сатруднике, који их подржавају и садејствују учвршћивањем њихове власти, помажући им у остваривању њихових адских замисли.
Ми осуђујемо слуге долазећег Антихриста и самога Антихриста.
Зар је све то грешно осуђивање које Еванђеље забрањује, како настоје да нас увере савремени мудраци, неохришћани, преиспуњени некаквом необичном „надљубављу“ и свеобухватним „свепраштањем“?
Нека не лажу на Господа и на Његово Свето Еванђеље! Нека не приписују себи, у својој фарисејској гордости и самообмани, љубав већу и од оне коју је имала Сама Оваплоћена Љубав – Господ и Спаситељ наш!
Ако како треба правилно разумети речи Господње: „Не судите, да вам се не суди“, прекрасно тумачи велики Отац Цркве Свети Јован Златоуст: „Спаситељ овде не забрањује осуђивање за грехе уопште и не запрећује свима да то чине, но само онима који, и сами испуњени безбројним гресима, прекоревају друге због некаквих безначајних преступа. Христос овде указује и на Јудеје, који злобно осуђују своје ближње због некаквих ништавних поступака, а сами, без гриже савести, чине велике грехе.“
Дакле, забрањује се, не осуђивање поступака ближњега и осуђивање његових лоших поступака само по себи, него зло настројење према ближњему човека који и сам тако греши, ако не и више, а не мисли о сопственом исправљању.
Забрањује се, не објективно „суђење“ о ближњем, не непристрасно осуђивање његовог лошег владања, него злобна оговарања и ругање који, како често бива, происходе из самољубивих и нечистих побуда – од гордости и сујете, зависти или злопамћења. Другим речима, забрањује се свака лична злоба и злурадост према ближњему који греши, а никако не праведна, начелна и непристрасна оцена његових поступака и владања, што не само да није противно Еванђељу, но је, напротив, чак и неопходно, како коначно не бисмо почели равнодушно да се односимо према добру и злу и како зло, као последица тога, не би тријумфовало у свету.
Стога, тешко сагрешују они савремени пастири које би боље било назвати лажипастирима, који под згодним изговором наводне хришћанске „љубави“ и „свепраштања“, свесно или несвесно уче своје стадо толстојевском „непротивљењу злу“.
Какво је то страшно, мрачно лукавство! Какво је то фарисејско лицемерје!
„Баш никога ни за шта осуђивати“; таквоме настројењу у савременом хришћанском друштву и стреме слуге долазећег Антихриста, како би могли лако и неометано да раде на стварању повољних услова за скоро зацарење њиховог господара у свету.
Може ли у наше време иједном часном и савесном хришћанину да не буде јасно да је безусловно „свепраштање“ потребно само непријатељу Христовом – Антихристу, ако би људи коначно изгубили осећај за разликовање добра и зла, како би се помирили са злом, прихватили га својом вољом, а потом прихватили и самога Антихриста и не помишљајући на борбу?
То није ништа друго до лицемерно, фарисејско лукавство непријатеља, који је жедан наше пропасти !
Ако би се хришћанско свепраштање, којим нас је даровао Васкрсли Христос Спаситељ, простирало, да кажемо тако, аутоматски и на оне који не желе да се кају и да исправљају свој живот, Господ не би Својим Апостолима, а преко њих и свим њиховим прејемницима, пастирима Цркве, дао заједно са влашћу да разрешују грехе и власт да их свезују, и не би им рекао, јавивши им се по Васкрсењу: „Којима отпустите грехе, отпустиће им се, и којима задржите, задржани су.“ (Јован 20, 23)
Каква ли је, уствари, безмерна и нерасудна дрскост сматрати се љубвеобилнијим од Самога Бога и „исправљати“ Еванђеље Христово чинећи од њега некакво „сопствено“.
Чувајмо се, браћо, како знамо од овога злог квасца савременог фарисејства борећи се одлучно и са најмањим пројавама зла и греха у сопственој души, не бојмо се да откривамо и разобличујемо зло свугде где се јавља данас – не по гордости и самољубљу – него јавно по љубави према истини. Наш је главни задатак у ово лукаво и бестидно време да сачувамо савршену верност и преданост еванђелској Истини и Началнику нашега Спасења – Васкрслом тридневно из гроба Христу Животодавцу, Победитељу ада и смрти!
отац Арсеније (Јовановић): Постидимо се, осрамотимо се…
Читање из Светог Писма
АПОСТОЛ
Зачало 296 – 2. Тимотеју 3, 10-15: Држати се богонадахнутог Светог Писма.
Чедо Тимотеју, ти си следовао мојој науци, живљењу, настројењу, вјери, дуготрпљењу, љубави, истрајности, гоњењима, страдањима која ми се догодише у Антиохији, у Иконији, у Листри. Каква гоњења претрпјех и од свих избави ме Господ! А и сви који хоће да живе побожно у Христу Исусу, биће гоњени. А зли људи и опсјенари напредоваће од зла на горе, варајући и варајући се. Но ти стој у томе што си научио и што си се увјерио, знајући од кога си се научио, и што из дјетињства знаш Свештене списе који те могу умудрити за спасење кроз вјеру у Христа Исуса.
ЈЕВАНЂЕЉЕ
Зачало 89 – Лука 18, 10-14: Фарисеј и цариник.
10 „Два човјека уђоше у храм да се моле Богу, један фарисеј, а други цариник.
11 Фарисеј стаде и мољаше се у себи овако: ‘Боже, хвала ти што нисам као остали људи: грабљивци, неправедници, прељубници или као овај цариник.
12 Постим двапут у седмици; дајем десетак од свега што стекнем.’
13 А цариник издалека стајаше, и не хтједе ни очију уздигнути Небу, него се бијаше у прса своја говорећи: ‘Боже, милостив буди мени грјешноме!’
14 Кажем вам, овај отиде оправдан дому своме, а не онај. Јер сваки који себе узвисује, понизиће се, а који себе понизује, узвисиће се.“
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
Јуче нас је Јеванђеље учило упорној молитви, а сада нас учи смирењу или осећању лишености права на услишање. Не присвајај себи право да мораш бити услишен, него приступај молитви као онај који није достојан никакве пажње, и који себи даје смелост да отвори уста и да узнесе молитву ка Богу једино због бескрајног снисхођења Господњег према нама беднима. Нека ти не долази на мисао: „Ја сам то и то урадио. Према томе, дај ми то и то.“ Било шта да урадиш, себе сматрај дужником, јер си био дужан да учиниш (добро). Да ниси учинио, подвргао би се казни, а пошто си учинио, нема за шта да очекујеш награду, будући да ниси учинио ништа нарочито. Фарисеј је, међутим, пребројао своја права на услишање, да би из цркве изашао празан. Рђаво код њега није било то што је радио као што је рекао: тако је он и требало да ради. Рђаво је што је он то износио као нешто особито. На тако нешто, међутим, није требало ни помишљати. Избави нас, Господе, од овог фарисејског греха! Иако речима ретко ко говори као он, у срдачном осећању ретко ко му није сличан. Јер, због чега се људи рђаво моле? Због тога што себе сматрају исправним пред Богом.
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
нєчаємѣ (нечајем) = збуњен, у неприлици
- Коринћанима 4, 8
ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ: во всємъ скорбѧщє, но нє стѹжающє си: нєчаєми, но нє ѿчаѧваєми.
ИЗГОВОР: во всем скорбјашче, но не стужајушче си: нечајеми, но не отчајавајеми.
СРПСКИ: свачим смо угњетавани, али не потиштени; збуњивани, али не очајни.
Календар
мај 29. (јулијански) / јун 11. (грегоријански) 2023.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Спомен свете дјеве мученице Теодосије Тирске; Страдање свете преподобномученице Теодосије Цариградске; Спомен Првог Васељенског Сабора; Спомен светог и блаженог Јована Јуродивог, Устјужског Чудотворца; Спомен светог оца нашег Александра, епископа александријског; Спомен светог свештеномученика Олвијана и његових ученика; Спомен светог новомученика Јована (Нана) Солунског; Спомен светог новомученика Андреја Хиоског; Спомен светих мученика мужа и жене.
Блаженопочивши патријарх Павле: О посту
Од свих средстава, чишћење душе за овај најприснији сусрет и сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?“ И кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да ли су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да ли су са неким у завади, и да ли можда нису блудници, а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи какве амајлије, или да можда не врши побачај.
А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Светог Писма и богомислију онога ко жели да се причести, и да не говоримо. Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Светој Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста, и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се чувати сваке крајности и једностраности.
Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он основао Собом, целокупним Својим животом и делом и утврдио особито Крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она Тело, коме је Он, Христос, Глава. По Вазнесењу Христовом, Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђељску науку, живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свога постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено. Не људима, него ни анђелима с Неба апостол Павле не признаје право да проповедају неко друго Еванђеље, осим онога које је проповедано. Променом, додацима и новотаријама могу се хвалити људске установе и оне секте које су отпале од истините Цркве Божије, али не и Православље. Једна од таквих установа божанског порекла је и установа поста. Још у Старом Завету Господ наређује пост као „уредбу вечну“. У Новом Завету Исус Христос, чистећи пост од фарисејских примеса и кварења, даје му нову божанску потврду велећи да ће Његови ученици постити, а особито тиме што је и Сам постио. Овим нас је поучио, вели Свети Василије Велики, „да се постом снажимо и да се привикавамо на подвиге у искушењима“.
Протојереј-ставрофор Љубомир Стојановић: Размишљање једног служитеља олтара Божијег
Хришћанство није само име, већ живот. Свако ко чини добро и сабира се са друрим из тог разлога, ко верује у Бога и човека, у могућност да сваки човек буде добар, то је хришћанин. Не да само прикажемо себе као добре, већ да то заиста будемо. Врхунац те љубави је Христов вапај са Крста: „Оче, опрости им.“ Опростити значи имати снаге, а не посустати и повући се пред злом. Вера није страх од већег, већ напредовање у љубави Божијој, где човек постаје наш брат. Чинимо добро, не да бисмо били награђени или похваљени, већ зато што видимо своју одговорност, видимо пуноћу и лепоту живота, а то видимо зато што указујемо на Христа, а не на себе. „Све могу у Христу Који ми моћ даје“, рекао је апостол Павле. Богочовек је мера свега. Добро, лепо и истинито су у сталном садејству, то морамо стално имати у виду.
Јереј Стеван Јовановић – Тумачење Дела Апостолских – део 1
Читање из Светог Писма
Апостол – З
Зачало 330: Јеврејима 11, 33-40
Прокимен, глас 8: Заветујте се и испуните (завете) Господу Богу нашем. (Псалам 75, 12)
Стих: Познат је у Јудеји Бог, у Израиљу је велико Име Његово. (Псалам 75, 2)
Прокимен, глас 4: Диван је Бог у Светима Својима, Бог Израиљев. (Псалам 67, 36)
Стих: У Црквама благосиљајте Бога, Господа са извора Израиљевих! (Псалам 67, 27)
Браћо, Свети вером победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бејаху силни у рату, поразише војске туђинске; неке жене примише своје мртве васкрсењем; други, пак, бејаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не бејаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, осведочени у вери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.
Алилуја, глас 4: Завапише праведници и Господ их услиша, од свих невоља њихових избави их. (Псалам 33, 18)
Стих: Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ. (Псалам 33, 20)
Литургија – Зачало 38: Матеј 10, 32-33, 37-38; 19, 27-30
32 Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
33 А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
37 Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан.
38 И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан.
27 Тада одговори Петар и рече Му: „Ето, ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?”
28 А Исус им рече: „Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за Мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на Пријесто славе Своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.
29 И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, Имена Мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни.
30 Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
Света Црква сваки дан молитвено помиње Свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, Света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све оне који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају Свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар, која је погодна за ново Небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за Светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако.
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
Мирослављево јеванђеље
мощи́ (мошчи/мошти) = моћи; имати снаге, бити јак, ваљати, вредети
мо̀щи (мошчи/мошти) = мошти, кости светитељске