Календар
фебруар 19. (јулијански) / март 3. (грегоријански) 2024.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се:
Спомен светих апостола Архипа, Филимона и Апфије; Житије преподобног оца нашег Доситеја, ученика преподобног Доротеја; Спомен преподобног оца нашег Равуле; Спомен преподобних отаца наших Евгенија и Макарија, исповедника; Спомен преподобног оца нашег Конона; Спомен преподобног оца нашег Софронија, епископа; Спомен светих мученика Максима, Теодота и Исихија и свете мученице Асклипиодоте; Спомен свете преподобне мученице Филотеје Атинске; Спомен светог Анијана (или Анина); Спомен светог и новог свештеномученика Никите.
Марко Радаковић
Хришћанин перфекциониста
Хришћани перфекционисти су особе које су скоро увек незадовољне собом, својим особинама, недостацима, манирима, незадовољни су својим знањем, некад и самим животом. Свакако, ако бисмо морали бирати између гордог и критичног човека с једне стране, и несигурног и претерано самокритичног са друге стране, ови други имају далеко већу шансу да приђу Христу. Међутим, они често не мере свој грех удаљеношћу од Христа, већ неиспуњавањем правила и прописа.
Не поуздају се толико у Божију љубав, колико се плаше сопствене грешности. И можда подсвесно, а можда и свесно, не верују толико у неограничену Божију љубав, колико верују у слепу и оштру Божију правду. А тада Бога замењује принцип и љубав замењују правила.
Хришћани перфекционисти стреме ка савршенству, не увиђајући да смо ту идеју савршености ми створили, а не Бог. Христос каже: „Будите савршени као што је савршен Отац ваш Небески“ (Матеј 5, 48) а то савршенство се постиже чистом љубављу у заједници са Оцем. Не постоји рецепт за то савршенство које је изнад људских поимања. Не постоји опште правило за свако људско биће. Али ако Бога волимо, ми ћемо наћи пут. Некад и мимо тобожњих правила. Најбољи пример за то су јуродиви. Ето, наизглед несавршених људи!
Љубав надвисује прописе. Прописи су ту само да би усмерили ка љубави, ка Богу. Не замењујмо Бога прописима. Најтеже је ту нашу браћу и сестре извести из те „прочишћујуће“ теологије којом живе. Често се исповедају свака два-три дана, за сваку лошу помисао, немар или чак обични лапсус. Грех је за њих удаљавање од идеје „савршеног хришћанина“, који уистину и не постоји, јер сваки човек има свој, јединствен однос са Богом и у тој разноликости, а Црквом сједињени, ми Богу прилазимо.
Морамо прихватити своју несавршеност. То не значи да треба да се помиримо са својом грешношћу (Боже опрости!), али морамо просто прихватити да јесмо грешни. Лакше ћемо победити грех ако умножимо врлину која произлази из љубави, али и тада, морамо знати да без Бога ми ништа добро не можемо ни учинити. Морамо имати више поуздања у Бога и Његову љубав, неголи у себе и сопствене моћи. Перфекционисти изостављају тај детаљ. Свесни су свога греха (некад и кад га ту и нема), али као да мисле како Бог не жели или не може, или чак не треба да им опрости. То је већ корак од Јудиног размишљања. Да је апостол Јуда само застао и поверовао како ће му Бог опростити, можда би упркос свему био прибран светима. Али не, он је био веома повређен својим грехом (што је добро), али није веровао да Му Бог може опростити (што није добро). Јуда није веровао да Га Бог и даље воли, да му оставља шансу да задобије мир. Поуздао се само у себе, у сопствену моћ да поправи последице свог греха, а сам заиста није могао ништа. Осим да падне у очај и убије се. Апостол Петар, с друге стране, одрекао се Христа, заплакао се над својим грехом, и први дотрчао до Његове гробнице да Га загрли, јер се поуздао у Његову љубав. И данас је са Њим.
Да, грешни смо, али Бог нас воли. Да, боримо се са собом, али не очекујмо да ће та борба икада овде стати, нити да само својом силом можемо ишта. И то је у реду. Иако делује контрадикторно, у превеликој несигурности хришћана перфекциониста може (али и не мора) чучати демон прелести. Шта се деси ако неко ко стреми савршенству закључи како је, рецимо, испунио апсолутно све прописе поста? Осећаће се задовољан собом. Убеђен да Му Бог даје благодат за напредак. Узеће још тежи подвиг. И тако, корак по корак, ни не увиђа да не служи своме Богу, већ својој личној таштини. Не пости да би се приближио Богу, већ да би доказао самом себи да може и да вреди.
Хришћанство није терапија. Не лечи нас подвиг, него Бог. Не спашавају нас наша добра дела, него Бог. Не осуђује нас Господ због наше грешности, већ сами себе осуђујемо истрајавањем у греху. А подвиг, добра дела, врлине, молитвеност, све су то пројаве љубави ка Господу и ближњима. И све то пада у воду ако немамо љубави.
Бог баш тебе воли, и познаје те боље него ти сам себе. Какво велико достојанство! Каква велика радост! А ако је Сам Бог рекао да ти вредиш – па ко си ти да тврдиш супротно, и жалиш се како си несрећан и неспособан, и како не можеш или не умеш, и како си слаб или безвредан…? Бог је уз тебе, дао ти је из неког разлога живот, а Он не прави грешке. Ти вредиш. Ниси савршен, али Њему то није важно. Јер Он воли и зле и добре, и све увек призива к Себи. Сам по себи заиста јеси нико и ништа, али у Заједници с Богом, ти можеш далеко више него што си уопште и свестан. Па шта те спречава? Довољно је да имаш љубави. Из ње се све остало порађа, и у њој ће ти Христос сигурно прићи.
То је један диван парадокс, величанствено чудо, човек, који по себи не вреди ни попут зрнца прашине од које је саздан, а с Богом вреди као читав један засебан универзум; човек, бог по благодати, и ништавило по себи. Не треба да жалимо ако нисмо одмах, данас особе какве стремимо да будемо. Даће Бог, и трудићемо се, па ћемо бити особе какве треба да будемо. Даћемо све од себе, у славу Божију, а то је оно што је заиста важно.
Још има много тога да се каже о овој теми, али ни ово није савршен текст.
епископ хвостански Алексеј: Поуке за вечност
Читање из Светог Писма
АПОСТОЛ
Зачало 135 – 1. Коринћанима 6, 12-20: O односу према тијелу.
Браћо, све ми је дозвољено, али све не користи; све ми је дозвољено, али не дам да ишта овлада мноме. Јела су за стомак и стомак за јела, али ће Бог и једно и друго укинути. А тијело није за блуд, него за Господа, и Господ за тијело. А Бог и Господа васкрсе, и нас ће васкрснути силом Својом. Не знате ли да су тјелеса ваша удови Христови? Хоћу ли, дакле, узети удове Христове и од њих начинити удове блуднице? Никако! Или не знате, да ко се са блудницом свеже, једно је тијело с њом? Јер је речено: „Биће двоје једно тијело.“ А ко се сједини са Господом, један је дух с Њиме. Бјежите од блуда. Сваки гријех који човјек учини, ван тијела је, а који блудничи, своме тијелу гријеши. Или не знате да је тијело ваше храм Светога Духа Који је у вама, Којега имате од Бога и нисте своји? Јер сте купљени скупо. Прославите, дакле, Бога тијелом својим и духом својим, јер су Божији.
ЈЕВАНЂЕЉЕ
Зачало 79 – Лука 15, 11-32: Прича о блудноме сину.
11 И рече: „Човјек неки имађаше два сина,
12 и рече млађи од њих оцу: ‘Оче, дај ми дио имања што припада мени.’ И он им подијели имање.
13 И послије неколико дана покупи млађи син све своје, и отиде у земљу далеку, и онамо просу имање своје живећи развратно.
14 А кад потроши све, настаде велика глад у земљи оној, и он поче оскудијевати.
15 И отишавши, приби се код једнога житеља оне земље, и он га посла у поље своје да чува свиње.
16 И жељаше напунити трбух свој рошчићима које свиње јеђаху, и нико му не даваше.
17 А кад дође себи, рече: ‘Колико најамника у оца мога имају хљеба исувише, а ја умирем од глади!
18 Уставши, отићи ћу оцу својему, па ћу му рећи: ‘Оче, сагријеших Небу и теби.
19 И више нисам достојан назвати се сином твојим: прими ме као једнога од најамника својих.”
20 И уставши, отиде оцу својему. А кад је још подалеко био, угледа га отац његов и сажали му се, и потрчавши, загрли га и пољуби.
21 А син му рече: ‘Оче, сагријеших Небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим.’
22 А отац рече слугама својим: ‘Изнесите најљепшу хаљину и обуците га, и подајте му прстен на руку и обућу на ноге.
23 И доведите теле угојено те закољите, да једемо и да се веселимо.
24 Јер овај син мој бјеше мртав, и оживје; и изгубљен бјеше, и нађе се.’ И стадоше се веселити.
25 А син његов старији бијаше у пољу и долазећи, када се приближи кући, чу пјевање и играње.
26 И дозвавши једнога од слугу, питаше: ‘Шта је то?’
27 А он му рече: ‘Брат је твој дошао; и отац твој закла теле угојено што га је здрава дочекао.’
28 А он се расрди и не хтједе да уђе. Тада изиђе отац његов и мољаше га.
29 А он одговарајући рече оцу: ‘Ето служим те толико година и никад не преступих заповијест твоју, па мени никад ниси дао ни јарета да бих се провеселио са пријатељима својим.
30 А када дође тај твој син, који је расуо имање твоје са блудницама, заклао си му теле угојено.’
31 А он му рече: ‘Чедо, ти си свагда са мном, и све моје јесте твоје.
32 Требало је развеселити се и обрадовати, јер овај брат твој мртав бјеше, и оживје; и изгубљен бјеше, и нађе се.’“
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
О чему нам све не говори Недеља о блудном сину? Говори и о нашем спокојству и пуноти у дому Оца Небеског, и о нашем безумном напуштању Очевог покровитељства ради необуздане слободе, и о богатом наслеђу који човек има без обзира на своју непокорност, о непромишљеном траћењу тог богатства на свакакве непотребности, и о крајњем осиромашењу као последици тога траћења. Она говори и о томе како човек, освестивши се и дошавши к себи, промисливши и решивши да се врати многомилостивоме Оцу, са љубављу бива примљен и враћен у своје првобитно стање. И ко неће овде за себе наћи благу и корисну поуку? Ако се налазиш у Очевом дому, не жури напоље на слободу. Јер, видиш како се завршио такав покушај?! Ако си, пак, отишао и проћердао иметак, онда се брзо заустави. Ако си све утраћио и упао у крајњу беду, брзо се реши и – врати се. Јер, тамо те очекује свака снисходљивост, ранија љубав и обиље. И овај последњи корак се показује као најнужнији. О томе није потребно опширно говорити. Освести се, реши да се вратиш, устани и пожури ка Оцу. Његово наручје те чека отворено, готово да те прими.
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
нєчєстїє (нечестије) = безбожност
Јудина 1, 15
ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ: сотворити сѹдъ ѡ всѣхъ, и изѡбличити всѣхъ нєчєстивыхъ ѡ всѣхъ дѣлѣхъ нєчєстїѧ ихъ имижє нєчєствоваша, и ѡ всѣхъ жєстокихъ словєсѣхъ ихъ ѩжє глаголаша нань грѣшницы нєчєстивїи.
ИЗГОВОР: сотворити суд о всјех, и изобличити всјех нечестивих о всјех дјељех нечестија их имиже нечествоваша, и о всјех жестоких словесјех их јаже глаголаша нањ грјешници нечестивији.
СРПСКИ: да учини суд над свима, и да покара све безбожнике за сва њихова безбожна дјела којима безбожност чинише, и за све дрске ријечи које безбожни грјешници говорише против Њега.
Календар
мај 29. (јулијански) / јун 11. (грегоријански) 2023.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Спомен свете дјеве мученице Теодосије Тирске; Страдање свете преподобномученице Теодосије Цариградске; Спомен Првог Васељенског Сабора; Спомен светог и блаженог Јована Јуродивог, Устјужског Чудотворца; Спомен светог оца нашег Александра, епископа александријског; Спомен светог свештеномученика Олвијана и његових ученика; Спомен светог новомученика Јована (Нана) Солунског; Спомен светог новомученика Андреја Хиоског; Спомен светих мученика мужа и жене.
Блаженопочивши патријарх Павле: О посту
Од свих средстава, чишћење душе за овај најприснији сусрет и сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?“ И кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да ли су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да ли су са неким у завади, и да ли можда нису блудници, а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи какве амајлије, или да можда не врши побачај.
А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Светог Писма и богомислију онога ко жели да се причести, и да не говоримо. Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Светој Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста, и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се чувати сваке крајности и једностраности.
Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он основао Собом, целокупним Својим животом и делом и утврдио особито Крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она Тело, коме је Он, Христос, Глава. По Вазнесењу Христовом, Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђељску науку, живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свога постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено. Не људима, него ни анђелима с Неба апостол Павле не признаје право да проповедају неко друго Еванђеље, осим онога које је проповедано. Променом, додацима и новотаријама могу се хвалити људске установе и оне секте које су отпале од истините Цркве Божије, али не и Православље. Једна од таквих установа божанског порекла је и установа поста. Још у Старом Завету Господ наређује пост као „уредбу вечну“. У Новом Завету Исус Христос, чистећи пост од фарисејских примеса и кварења, даје му нову божанску потврду велећи да ће Његови ученици постити, а особито тиме што је и Сам постио. Овим нас је поучио, вели Свети Василије Велики, „да се постом снажимо и да се привикавамо на подвиге у искушењима“.
Протојереј-ставрофор Љубомир Стојановић: Размишљање једног служитеља олтара Божијег
Хришћанство није само име, већ живот. Свако ко чини добро и сабира се са друрим из тог разлога, ко верује у Бога и човека, у могућност да сваки човек буде добар, то је хришћанин. Не да само прикажемо себе као добре, већ да то заиста будемо. Врхунац те љубави је Христов вапај са Крста: „Оче, опрости им.“ Опростити значи имати снаге, а не посустати и повући се пред злом. Вера није страх од већег, већ напредовање у љубави Божијој, где човек постаје наш брат. Чинимо добро, не да бисмо били награђени или похваљени, већ зато што видимо своју одговорност, видимо пуноћу и лепоту живота, а то видимо зато што указујемо на Христа, а не на себе. „Све могу у Христу Који ми моћ даје“, рекао је апостол Павле. Богочовек је мера свега. Добро, лепо и истинито су у сталном садејству, то морамо стално имати у виду.
Јереј Стеван Јовановић – Тумачење Дела Апостолских – део 1
Читање из Светог Писма
Апостол – З
Зачало 330: Јеврејима 11, 33-40
Прокимен, глас 8: Заветујте се и испуните (завете) Господу Богу нашем. (Псалам 75, 12)
Стих: Познат је у Јудеји Бог, у Израиљу је велико Име Његово. (Псалам 75, 2)
Прокимен, глас 4: Диван је Бог у Светима Својима, Бог Израиљев. (Псалам 67, 36)
Стих: У Црквама благосиљајте Бога, Господа са извора Израиљевих! (Псалам 67, 27)
Браћо, Свети вером победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бејаху силни у рату, поразише војске туђинске; неке жене примише своје мртве васкрсењем; други, пак, бејаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не бејаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, осведочени у вери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.
Алилуја, глас 4: Завапише праведници и Господ их услиша, од свих невоља њихових избави их. (Псалам 33, 18)
Стих: Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ. (Псалам 33, 20)
Литургија – Зачало 38: Матеј 10, 32-33, 37-38; 19, 27-30
32 Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
33 А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
37 Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан.
38 И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан.
27 Тада одговори Петар и рече Му: „Ето, ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?”
28 А Исус им рече: „Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за Мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на Пријесто славе Своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.
29 И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, Имена Мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни.
30 Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
Света Црква сваки дан молитвено помиње Свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, Света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све оне који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају Свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар, која је погодна за ново Небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за Светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако.
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
Мирослављево јеванђеље
мощи́ (мошчи/мошти) = моћи; имати снаге, бити јак, ваљати, вредети
мо̀щи (мошчи/мошти) = мошти, кости светитељске