Календар
март 11. (јулијански) / март 25. (грегоријански) 2024.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се:
Спомен светог оца нашег Софронија, патријарха Јерусалимског; Страдање светог свештеномученика Пионија, презвитера Смирнског, и оних с њимa; Спомен преподобног оца нашег Георгија Дипијског, новојављеног Чудотворца; Спомен преподобног оца нашег Георгија Синаита; Спомен светог оца нашег Јевтимија, архиепископа Новгородског; Пренос моштију светог мученика Епимаха из Александрије у Цариград; Житије преподобне Теодоре, царице у Арти.
Архимандрит Лазар (Петрович Абашидзе-Десимон)
Због чега се црквени обреди, правила и чинови поштују као дати од Бога, иако се на њих не указује у Светом Писму?
свети Теофан Затворник: „Главни и битни део спољашњих чинова Цркве установили су Апостоли, а Црква их је допунила и дала им садашњи изглед преко Светих Отаца под утицајем Духа Светог и руководством Господа Спаситеља Који је Глава Цркве.“
свети Јован Златоуст: „Апостоли нису све предали кроз Писмо, него много и без Писма, али је и једно и друго подједнако достојно вере: због тога сматрамо достојним вере и Предање: Предање постоји – не тражи ништа више.“ (Беседа на 2. Солуњанима)
свети Василије Велики: „Неки догмати и проповеди које је Црква сачувала имамо из писмених поука, а неке су прихваћене из апостолског Предања, по наследству, тајно. И једне и друге су од истог значаја за врлине; јер ако почнемо да одбацујемо неписане обичаје сматрајући да они немају велику силу, нанећемо штету Јеванђељу у главним стварима или још више, од проповеди јеванђељске остаће само празно име.“
Бог је Цркви поверио Своје откривење, које се садржи у Светом Писму као и у Светом Предању, и због тога се за Божанствене изворе хришћанског учења вере несумњиво признају само они које она прихвата. „Ја не бих поверовао Јеванђељу“, говори блажени Августин, „да ме у то није убедио глас саборне Цркве.“ Пошто је примила од Господа Исуса Христа и Светог Духа откривење, Црква га чува у потпуности и без недостатака, њој је предат његов смисао, она је уједно непогрешиви тумач од почетка свог оснивања и остаће таква до краја века, јер васељенска Црква никад није говорила и не говори у своје име, него само од Духа Божијег, Којег она стално има, имала и имаће за свог Учитеља до краја века (Јован 14, 16-17, 26). Важност Предања се заснива искључиво на ауторитету Цркве (Шести Васељенски Сабор, правило 12).
„Верујемо“, пишу источни патријарси, „да је Божанствено и Свето Писмо надахнуо Бог: зато му морамо веровати беспоговорно и то, не било како, на свој начин, него управо онако како га је протумачила и предала саборна Црква. Зато верујемо да сведочанство саборне Цркве нема мању силу од Божанственог Писма, са обзиром на то да је узрочник и једног и другог један исти – Свети Дух, свеједно је да ли се учимо из Писма или од васељенске Цркве зато што је она говорила и говори, не од себе, него од Духа Божијег, Којег је увек имала и имаће за свог Учитеља довека; и она никако не може ни да греши ни да обмањује, ни да буде обманута, већ је као божанствено Писмо непогрешива и има свагдашњу важност.“
Само Свето Писмо саветује да се чува Предање. „Тако, браћо“, писао је апостол Солуњанима, „стојте и држите уредбе којима се научисте, или ријечју, или из посланице наше“ (2. Солуњанима 2, 15) и „Сачувај што ти је предано“, пише апостол Тимотеју, „клони се поганих и празних разговора и препирања лажно названога знања.“ (1. Тимотеју 6, 20) „Хвалим вас, пак, браћо“, писао је апостол Коринћанима, „што све моје памтите и држите заповијести као што вам предадох.“ (1. Kopинћанима 11, 2)
На Предање као на извор и основу истинског хришћанског учења стално се указује у делима Светих Отаца. Свети Епифаније пише: „Треба се држати Предања, јер је немогуће наћи све само у Светом Писму: најсветији Апостоли су једно оставили у Светом Писму, друго у Предању.“
На сличан начин се из правила и одредби светих помесних и Васељенских Сабора јасно може видети да они у својој основи имају Предање Цркве и на њему се темеље: и што се тиче истина вере, и што се тиче живота хришћанског, и што се тиче самог Писма, и његовог поимања и смисла, и непромењено чување Предања су сматрали за своју обавезу. Придржавање учења Светих Отаца и Предања саборне Цркве они су сматрали за корачање царским путем; они су директно говорили на саборима да треба да се чувају древни обичаји, древна предања и да треба да се поштује древни закон и правила, и да у Цркву не треба да се уносе новости насупрот Светом Писму и црквеном Предању. „Чувајмо, не оно што је ново уведено“, писали су Свети Оци Седмог Васељенског Сабора, „него све што је у Писму и без Писма установљено за нас у црквеном Предању.“
Важност Четрдесетнице
Сагласно Предању и устројству првоначалне хришћанске Цркве света Четрдесетница, по уставу Цркве Православне, све до данас почиње од понедељка после Сиропусне недеље и завршава се у петак шесте седмице када Црква поји: „Савршивши душеспасоносну Четрдесетницу.“ Предстојећи дани до Пасхе такође су посни, али сада због почетка и трајања Господњих страдања. На тај начин, по рачунању Православне Цркве, из броја посних дана свете Четрдесетнице не изузимају се суботни и Васкрсни дани пошто се у њима пост не разрешава, него само слаби. Оволико трајање свете Четрдесетнице, сагласно посту Исуса Христа, без прекида траје четрдесет дана.
„Ми држимо пост који је држао Господ свету, како именом тако и делом, Велику Четрдесетницу“, каже свети Симеон Солунски, „ради свога очишћења и умилостивљавања Бога и тиме као да приносимо првину и десетак Богу од година нашег живота. Пост почиње од другог дана седмице и завршава се у петак шесте седмице. И Спаситељ наш је постио четрдесет дана и исто толико ноћи.“
И Климент, наследник Петра у Риму, пише о томе у ‘Апостолским установама’: „Ово су нам предали и свети Оци, и божанствени Сава Освећени, и Јован Дамаскин у јерусалимском Уставу, а браћа-исповедници, Јосиф Солунски и Теодор Студит, у својим песмама на свету Четрдесетницу. Оци који написаше химне, предадоше нам стихове уочи Лазареве суботе: ‘Душеспасоносну савршивши Четрдесетницу!’“
Четрдесетодневни пост пред Пасхом Црква је установила ради достојног покајања и обнављања нашег јединства са Богом, а као подражавање четрдесетодневном посту Спаситеља нашег (Матеј 4, 1), Који нам је једини образац у делима вере и побожности. Пост се назива Четрдесетницом пошто траје четрдесет дана. Праобразна указивања на овај пост налазимо још у Старом Завету – у четрдесетодневном посту Мојсеја и Илије (2. Мојсејева 34, 28; 3. Царевима 19, 8). Упражњавањем Четрдесетнице Православна Црква подражава Христовом посту, не само бројем дана, него и временом у које пост почиње. Као што се Исус Христос пред ступање на јавну проповед Евангелија, а после Свога Крштења, удаљио у пустињу, где је провео четрдесет дана у посту и молитви, тако и Православна Црква Христова, после празника Господњег Крштења ступа у четрдесетодневно поприште молитве и поста, припремајући се за прослављање свога спасења запечаћеног Васкрсењем Христовим.
Саветујући хришћанима да чувају Четрдесетницу подражавајући Господу, свети Оци често у својим поукама подсећају на ово подражавање. У ‘Апостолским установама’ се каже: „После празника Богојављења Господњег предстоји нам четрдесетодневни пост, који представља спомен Христовог живота и законодавства.“
„Не избегавајте Четрдесетницу“, каже свети Игнатије Богоносац, апостолски ученик, она служи да бисмо могли подражавати Христовом животу.“
Свети Петар, архиепископ александријски и мученик IV века, одређујући рок покајницима, каже: „Нека се њиховој епитимији дода још четрдесет дана. Толико је дана Господ и Спаситељ наш Исус Христос после Крштења постио и био искушаван од ђавола: исто толико дана дужни су и они да се подвизавају и да посте.“
Свети Амвросије Милански пише: „Добро је постити у свако време; али најбоље од свега је проводити са Христом пост свете Четрдесетнице, коју је Христос осветио Својим постом. Који од хришћана не пости свету Четрдесетницу, тај испољава вероломоство и упорност, нарушавајући својим преједањем Богом дани закон спасења. Јер ако ти не постиш по примеру Господа, какав си онда хришћанин кад се преједаш у време у које је Он постио; наслађујеш се када је Он гладовао; тешко ти је да постиш ради грехова онда када је Он жеднео ради твога спасења?“
„Христос је постио пред кушањем“, поучава свети Григорије Богослов, „а ми постимо пред Пасхом. Христос је постио четрдесет дана, ништа не окусивши, јер Он је Бог, а ми одређујемо пост сразмерно својој моћи.“
Блажени Јероним каже: „Припремамо се за Тајну Господњу четрдесестодневним постом; за своје грехе постимо онолико дана колико је Господ постио ради наших безакоња.“
Јеромонах Калист – Жича 1990.
(књига „Монах Калист“ доступна у нашој књижари)
Читање из Светог Писма
АПОСТОЛ
Зачало 329 – Јеврејима 11, 24-26, 32-40; 12, 1-2: Вјера и њезина моћ у старозавјетним праведницима. Трпјети и истрајати гледајући на Начелника и Савршитеља вјере Исуса.
Браћо, вјером Мојсеј, када је одрастао, одрече да се назива син кћери Фараонове; и више вољаше да страда са народом Божијим, него да има привремену насладу гријеха, сматрајући поругу Христову за веће богатство од свега блага египатскога, јер гледаше на награду. И шта још да кажем? Јер ми не би достало времена кад бих стао казивати о Гедеону, Вараку, Самсону, Јефтају, Давиду, Самуилу и о другим пророцима, који вјером побиједише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, текоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бијаху силни у рату, поразише војске туђинске; неке жене примише своје мртве васкрсењем; други, пак, бијаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помријеше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свијет не бијаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, освједочени у вјери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидјео за нас, да не би они без нас достигли савршенство. Зато и ми, имајући око себе толики облак свједока, одбацимо свако бреме и гријех, који нас лако заводи, и са стрпљењем хитајмо у подвиг који нам предстоји, гледајући на Исуса, Начелника и Савршитеља вјере.
ЈЕВАНЂЕЉЕ
Зачало 5 – Јован 1, 43-51: Први ученици Исусови.
43 Сутрадан хтједе Исус изићи у Галилеју, и нађе Филипа и рече му: „Хајде за Мном!“
44 А Филип бјеше из Витсаиде, из града Андрејева и Петрова.
45 Филип нађе Натанаила и рече му: „Нашли смо Онога за Кога писа Мојсеј у Закону и Пророци – Исуса, сина Јосифова, из Назарета.“
46 И рече му Натанаило: „Из Назарета може ли бити што добро?“ Рече му Филип: „Дођи и види!“
47 А Исус видје Натанаила гдје долази к Њему, и рече за њега: „Ево правог Израиљца у коме нема лукавства.“
48 Рече му Натанаило: „Откуда ме познајеш?“ Одговори Исус и рече му: „Прије него те позва Филип, видјех те кад бијаше под смоквом.“
49 Одговори Натанаило и рече му: „Рави, Ти си Син Божији, Ти си Цар Израиљев.“
50 Одговори Исус и рече му: „Зато што ти казах да те видјех под смоквом, вјерујеш? Видјећеш више од овога.“
51 И рече му: „Заиста, заиста вам кажем: ‘Од сада ћете видјети Небо отворено и Анђеле Божије како узлазе и силазе на Сина Човјечијега.’“
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
Православље! Не заборави праведну реч коју си рекао Господу обнављајући са Њим завет нарушен са твоје стране рђавом савешћу. Сети се како и због чега си га нарушио и старај се да избегнеш нове неверности. Није славна лепа реч – славна је верност. Зар није славно бити у завету са царем? Колико је тек славно бити у завету са Царем царева! Али та ће се слава обратити у твоју срамоту уколико не будеш веран завету. Колико је, од настанка света, великих људи прослављено! И сви су они прослављени за верност, у којој су истрајали, не гледајући на велике невоље и жалости које су имали због ње: „А други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама, у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не беше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским… Зато и ми, имајући толики облак сведока, са трпљењем хитајмо у подвиг, који нам предстоји, гледајући на Исуса, Начелника и Савршитеља вере.“ (Јеврејима 11, 36-38; 12, 1-2).
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
нищь (нишч/ништ) = сиромашан, смирен (духом)
Матеј 5, 3
ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ: бл҃жєни нищїи дѹхомъ: ѩкѡ тѣхъ єсть Цр҇твїє Нб҇ноє
ИЗГОВОР: бл(а)жени нишчи(ји) духом: јако тјех јест Ц(а)р(с)твије Н(е)б(ес)ноје
СРПСКИ: блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство Небеско
Календар
мај 29. (јулијански) / јун 11. (грегоријански) 2023.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Спомен свете дјеве мученице Теодосије Тирске; Страдање свете преподобномученице Теодосије Цариградске; Спомен Првог Васељенског Сабора; Спомен светог и блаженог Јована Јуродивог, Устјужског Чудотворца; Спомен светог оца нашег Александра, епископа александријског; Спомен светог свештеномученика Олвијана и његових ученика; Спомен светог новомученика Јована (Нана) Солунског; Спомен светог новомученика Андреја Хиоског; Спомен светих мученика мужа и жене.
Блаженопочивши патријарх Павле: О посту
Од свих средстава, чишћење душе за овај најприснији сусрет и сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?“ И кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да ли су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да ли су са неким у завади, и да ли можда нису блудници, а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи какве амајлије, или да можда не врши побачај.
А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Светог Писма и богомислију онога ко жели да се причести, и да не говоримо. Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Светој Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста, и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се чувати сваке крајности и једностраности.
Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он основао Собом, целокупним Својим животом и делом и утврдио особито Крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она Тело, коме је Он, Христос, Глава. По Вазнесењу Христовом, Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђељску науку, живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свога постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено. Не људима, него ни анђелима с Неба апостол Павле не признаје право да проповедају неко друго Еванђеље, осим онога које је проповедано. Променом, додацима и новотаријама могу се хвалити људске установе и оне секте које су отпале од истините Цркве Божије, али не и Православље. Једна од таквих установа божанског порекла је и установа поста. Још у Старом Завету Господ наређује пост као „уредбу вечну“. У Новом Завету Исус Христос, чистећи пост од фарисејских примеса и кварења, даје му нову божанску потврду велећи да ће Његови ученици постити, а особито тиме што је и Сам постио. Овим нас је поучио, вели Свети Василије Велики, „да се постом снажимо и да се привикавамо на подвиге у искушењима“.
Протојереј-ставрофор Љубомир Стојановић: Размишљање једног служитеља олтара Божијег
Хришћанство није само име, већ живот. Свако ко чини добро и сабира се са друрим из тог разлога, ко верује у Бога и човека, у могућност да сваки човек буде добар, то је хришћанин. Не да само прикажемо себе као добре, већ да то заиста будемо. Врхунац те љубави је Христов вапај са Крста: „Оче, опрости им.“ Опростити значи имати снаге, а не посустати и повући се пред злом. Вера није страх од већег, већ напредовање у љубави Божијој, где човек постаје наш брат. Чинимо добро, не да бисмо били награђени или похваљени, већ зато што видимо своју одговорност, видимо пуноћу и лепоту живота, а то видимо зато што указујемо на Христа, а не на себе. „Све могу у Христу Који ми моћ даје“, рекао је апостол Павле. Богочовек је мера свега. Добро, лепо и истинито су у сталном садејству, то морамо стално имати у виду.
Јереј Стеван Јовановић – Тумачење Дела Апостолских – део 1
Читање из Светог Писма
Апостол – З
Зачало 330: Јеврејима 11, 33-40
Прокимен, глас 8: Заветујте се и испуните (завете) Господу Богу нашем. (Псалам 75, 12)
Стих: Познат је у Јудеји Бог, у Израиљу је велико Име Његово. (Псалам 75, 2)
Прокимен, глас 4: Диван је Бог у Светима Својима, Бог Израиљев. (Псалам 67, 36)
Стих: У Црквама благосиљајте Бога, Господа са извора Израиљевих! (Псалам 67, 27)
Браћо, Свети вером победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бејаху силни у рату, поразише војске туђинске; неке жене примише своје мртве васкрсењем; други, пак, бејаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не бејаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, осведочени у вери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.
Алилуја, глас 4: Завапише праведници и Господ их услиша, од свих невоља њихових избави их. (Псалам 33, 18)
Стих: Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ. (Псалам 33, 20)
Литургија – Зачало 38: Матеј 10, 32-33, 37-38; 19, 27-30
32 Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
33 А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
37 Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан.
38 И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан.
27 Тада одговори Петар и рече Му: „Ето, ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?”
28 А Исус им рече: „Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за Мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на Пријесто славе Своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.
29 И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, Имена Мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни.
30 Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
Света Црква сваки дан молитвено помиње Свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, Света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све оне који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају Свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар, која је погодна за ново Небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за Светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако.
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
Мирослављево јеванђеље
мощи́ (мошчи/мошти) = моћи; имати снаге, бити јак, ваљати, вредети
мо̀щи (мошчи/мошти) = мошти, кости светитељске