Календар
април 8. (јулијански) / април 21. (грегоријански) 2024.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се:
Спомен светих апостола од Седамдесеторице: Иродиона, Агава, Руфа, Асинкрита, Флегонта и Ермија; Спомен светог оца нашег Целестина, папе Римског; Спомен светог мученика Павсилипа; Житије преподобног оца нашег Нифонта, епископа Новгородског; Страдање светог новомученика Јована Лађара.
Архимандрит Лазар (Петрович Абашидзе-Десимон)
Како се треба односити према неправославним вероисповестима?
свети Теофан Затворник: „Хришћанским црквама се… осим наше православне Цркве називају још и Латинска (Римокатоличка) црква и многе протестантске заједнице. Међутим, ни Латинску цркву, а још мање протестантске заједнице не треба признавати за истинске Христове Цркве, зато што оне уопште нису у складу са апостолским уређењем Цркве Божије.“
У почетку су, као што је познато, сви људи који верују у Христа чинили Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву, имали су једну веру, исте Свете Тајне, једну Главу Господа Исуса Христа; и зато су тада сви били православни, и сви су имали исто учење и исте поуке. Појављивали су се, истина, још од апостолских времена у Цркви Христовој јеретици и расколници, и што се више и даље ширило Хришћанство, тим су више и разноврсније ницала лажна учења: неки од древних јеретика и расколника су по свом броју представљали велике заједнице, која су биле кратког века, или су биле лишене карактера складне и самобитне црквене заједнице: то су били само болесни органи Цркве, понекад су они били одсецани, понекад трпљени, али никако нису били посебно болесно „тело“ или посебна „Црква“ (иако назив Црква неправилно користе неправославне хришћанске заједнице). Међутим, од 11. века подела у Христовој Цркви је добила оштрији, одлучан, трајан и одређен карактер. Пре свега од истинске Православне Цркве одвојио се већи део западних хришћана и створио Римокатоличку цркву; од Римокатоличке цркве је, пак, у 16. веку отпала Лутеранска црква, која се такође назива протестантском, са својим многобројним сектама; и тако су се појавиле три главне хришћанске вероисповести: православна, римокатоличка и протестантска, и свака вероисповест је створила свој посебан катихизис.
Римокатоличка (=Латинска) „црква“
Латинска црква води порекло од Апостола, али је касније одступила од апостолског Предања и искварила се. Њен главни грех је страст према ковању нових догмата по свом разуму и својој вољи. Она је прво измислила догмат о исхођењу Духа Светог и од Оца и од Сина (=filioque), или кроз Сина – то је било давно, у почетку отпадања од истинске Цркве – а ево још сасвим недавно измислила је још два: о непорочном зачећу Мајке Божије и о папиној непогрешивости. Њој се чини да овакве новотарије представљају обогаћивање и узвишавање савршенства Цркве, међутим, то квари Цркву и то у веома великој мери. Учење о исхођењу Духа Светог и од Сина нарушава догмат о Пресветој Тројици; учење о непорочном зачећу Богородице нарушава догмат о рањености наше природе услед грехопада и делимично догмат о Искупљењу; учење о папиној непогрешивости човеку самовољно присваја Божанско својство и нарушава опште учење о Богу и човеку.
свети Теофан Затворник: „Тако су код Римске цркве нарушени најбитнији делови хришћанског вероисповедања: о Пресветој Тројици, о Искупљењу и уопште о природи Бога и човека. Сва ова учења су туђа апостолском Предању и у ствари су то људске измишљотине и као такве личе на неки дозидани део на згради који није по плану и стилу зграде и није од одговорајућег материјала, или као кад би неко у чисто вино од винове лозе досуо неку течност која му је по свом природном саставу супротна. Као што се таквим дозиђивањем квари зграда и овом примесом вино, тако су и овим учењима Латини су нарушили и искварили свету веру коју су предали свети Апостоли. Нарочито је разорна последњи догмат о непогрешивости папе.“
Свети старац Пајсије Величковски пише неком свештенику Јовану, очигледно унијату, који га је молио за разрешење неких својих недоумица: „Прва и најважнија заблуда унијата је учење које су прихватили од Римљана да Дух Свети исходи и од Оца и од Сина. То је прва и најважнија од свих јереси, јер она у себи садржи мудровање о Богу Једном у Светој Тројици, мудровање које је неправилно и у супротности са Светим Писмом. Онај ко исповеда да Дух Свети исходи и од Оца и од Сина сматра да у Богу има два начела: једно од Оца, друго од Сина. Ми, пак, православни исповедамо у Божанству јединствено начело – Оца, као што нас је и Сам Господ наш Исус Христос научио у Светом Јеванђељу, говорећи да Дух Свети исходи само од Оца. Он говори: ‘А када дође Утјешитељ, Кога ћу вам Ја послати од Оца, Дух Истине, Који од Оца исходи…’ (Јован 15, 26) И Апостол говори: „Сваки дар добри и сваки поклон савршени одозго је, силази од Оца Свјетлости.“ (Јаковљева 1, 17) Видиш ли? Он говори – Оца Светлости, то јест Отац је корен и извор Божанства. Две Светлости, Син и Дух, од јединствене Светлости Оца имају своје предвечно постање: Син у рођењу (Од Оца) и Дух Свети у исхођењу (од Оца). Божанствени пророк Давид говори: „Ријечју Господњом Небеса се створише и Духом уста Његових сва војска њихова.“ (Псалам 32, 6) Видиш ли, Господом назива Оца, Речју Његовом назива Сина као предвечно од Њега рођеног: Духом, пак, уста Његових (а не њихових!) назива Светог Духа као Оног Ко исходи само од Оца. Може се наћи још много других сведочанстава из Старог и Новог Завета, која јасније од сунца показују да Дух Свети исходи само од Оца, а на Сину почива као што се то показало у Крштењу Господњем. И сви свети тумачи Светог Писма васељенски Учитељи као једним устима говоре да Дух Свети исходи од Оца и нигде није написано и од Сина. Дакле, ако су унијати истомишљеници са Римокатолицима у тако тешкој јереси, каква је онда њихова нада на спасење ако они јавно не одбаце ову духоборачку јерес и не сједине се поново са светом Православном Црквом од Истока?“
Даље старац Пајсије убеђује свештеника којем пише, да што пре бежи од уније као што је Лот бежао из Содома: „Не жали“, пише он, „ни за имовином ни за рођацима ако они неће да те послушају, него на сваки начин спасавај своју душу од погибељи. Јер за тебе нема ничег важнијег од душе за коју је Христос умро. Бежећи, не осврћи се срцем уназад због имања које је кратког века: боље ти је да будеш у сиромаштву, него да похулиш на Светог Духа као што хуле римокатолици. Иди и бежи од уније што брже можеш да те не задеси смрт у њој и да не будеш убројан међу јеретике, а не у Хришћане. И немој само сам да одеш, него и другима саветуј да иду, и то онима за које по савести знаш да ће те послушати. Ако те не послушају, макар сам бежи од вражије клопке и душом и срцем се сједини са светом Православном Црквом и на тај начин ћеш, чувајући заједно са свима непорочну веру и испуњавајући заповести Христове, моћи да се спасеш.“
Теофилакт Бугарски, блажени отац Цркве из 11. века, у Предговору „Благовеснику“ вели да сва латинска застрањења сматра нетачним и бори се против додавања Символу вере (латинског додатка) и од Сина. „Овде лежи“, пише блажени Теофилакт, „најопасније зло, и ако (Латини) не пристану да се направи исправка, онда не треба чинити уступке, без обзира на то што говоре са престола којим се тако хвале и поносе; па нека и истичу исповедање Петрово, нека и обећавају блаженство… па чак ни када би нам показали и кључеве Царства Небеског…“
преподобни ава Јустин Поповић – Болест и оздрављење органа сазнања
1) Вера
Са подвигом вере почиње лечење и оздрављење душе од страсти. Чим се вера зачне у човеку, страсти почињу да се искорењују из душе. Али док душа не буде „опијена вером у Бога“, док не стекне живо осећање њене моћи, не може се исцелити од страсти, не може савладати материју. Негативни моменат подвига вере састоји се у ослобођењу од огреховљене материје, а позитивни – у сједињењу са Богом.
Душа која је чулима расејана по стварима овога света, сабира себе подвигом вере, пости од ствари, и сва стоји у непрекидном богочежњивом осећању. То је темељ свих добара. Ослободити се робовања огреховљеној материји, главни је услов за напредовање у духовном животу. Почетак тог новог животног пута сачињава сабирање мисли у Богу, непрекидно размишљање ума о речи Божјој, и живљење у сиромаштву.
Вером се ум, расејан страстима, сабира, ослобађа чулнога, и постиже мир и кротост мисли. Живећи чулима у свету чулнога, ум је болестан. Помоћу вере ум излази из тамнице овога света, која је загушљива од греха, и улази у нови свет, где дише чудесни нови ваздух. „Спавање разума“ је опасно као смрт, зато треба вером разбудити разум на духовну делатност, у којој ће човек савладати себе изгонећи страсти из себе. „Гони сам себе, и твој ће непријатељ бити прогнан твојом близином.“
У подвигу вере од човека се тражи да дела на надумној антиномији вере: „Буди мртав у овом животу, и живећеш после смрти.“ Вером се оздрављује, исцељује, оздравоумљује ум; душа постаје непорочна када се бесрамно не бави блудним мислима. „Телољубље је знак неверја.“ Вера ослобађа ум категорије чулности, трезни га постом и богомислијем и бдењем.
Неуздржљивост, пун стомак, замућује ум, растура га и расејава у фантастичне мисли и страсне сласти. У сластољубивом телу не обитава богопознање. Из семена поста клија клас здравоумља, целоумља, као што из ситости клија распуштеност и из пресићености – нечистота.
Телесне помисли и пожуде стварају у човеку метежни пожар; лек од тога је – погрузити ум у море тајни Светога Писма. Без ослобођења од привржености стварима, душа се не може ослободити метежних помисли, нити може осетити мир у уму ако не умртви чула. Страсти помрачују мисли и ослепљују ум. Хаос у мислима долази од угађања стомаку.
Стид и страх Божји задржавају колебање ума; опадање стида и страха Божјег колеба теразије разума, и он постаје превртљив и колебљив. Ум се изграђује вршењем заповести Господњих и подношењем страдања и невоља, а дела житејска помрачују ум. Сабирајући себе вером, човек разбуђује ум за Бога, и молитвеним ћутањем очишћује разум, савлађује страсти. Ћутањем се оздрављује душа, зато треба приморавати себе на ћутање, јер оно ствара у срцу неку сладост. Ћутањем улази човек у мир мисли.
Вера низводи мир у разум, и тиме уклања бунтовне помисли. Грех је узрок немира и рата у мислима, и узрок човековог рата са небом и људима. „Помири се са собом, па ће се с тобом помирити Небо и земља.“ До вере ум је расејан по стварима овога света; вером се побеђује расејаност ума. Лутање, тумарање мисли изазива у човеку демон блуда. Расејаност очију дело је нечистог духа.
Вером се ум утврђује у богомислију; зато је пут спасења – стално сећање на Бога. Што је риба ван воде, то је ум ван сећања на Бога. Слобода правог човека састоји се у ослобођењу од страсти, у васкрсењу са Христом и у радости душе. Страсти се могу победити једино практиковањем врлина. Са сваком се страшћу треба борити до мучеништва. Прво и најглавније оружје у борби са страстима јесте вера, јер је вера светлост ума која изгони мрак страсти, и сила ума која изгони болест из душе.
Вера носи у себи не сами свој почетак и своје биће, него и почетак, а са њим и биће свих осталих богочовечанских врлина, које се органски једна из друге извијају и једна око друге кружно свијају као прстенови у стаблу дрвета. Ако вера има језик, онда је то – молитва. НАСТАВИЋЕ СЕ
Игуман Симеон – Ко исповеда Православље у Недељу Православља, треба да исповеда то кристално чисто
Читање из Светог Писма
АПОСТОЛ
Зачало 321 – Јеврејима 9, 11-14: Старозавјетна скинија и жртве несавршени су; Христова жртва савршено спасава и уводи у Небо.
Браћо, кад је дошао Христос, Првосвештеник будућих добара, кроз већу и савршенију скинију, нерукотворену, то јест не од ове творевине, не са крвљу јарчијом ни јунчијом, него са Својом крвљу уђе једном за свагда у Светињу извршивши вјечно искупљење. Јер ако крв јараца и јунаца и пепео од јунице, којом кад се кропе нечисти освећује их да буду тјелесно чисти, колико ли ће више крв Христа, Који Духом вјечним принесе Себе непорочна Богу, очистити савјест вашу од мртвих дјела, да би служили Богу живоме и истинитоме.
ЈЕВАНЂЕЉЕ
Зачало 47 – Марко 10, 32-45: Треће предсказивање страдања, смрти и васкрсења. Молба синова Зеведејевих.
32 А кад узлажаху путем у Јерусалим, Исус иђаше испред њих, а они се чуђаху, и за њим иђаху са страхом. И узевши опет Дванаесторицу, поче им казивати шта ће Му се догодити:
33 „Ево идемо горе у Јерусалим, и Син Човјечији биће предан првосвештеницима и књижевницима, и осудиће Га на смрт, и предаће Га незнабошцима;
34 и наругаће Му се, и шибаће Га, и пљуваће Га, и убиће Га, и трећи дан васкрснуће.“
35 И дођоше пред њега Јаков и Јован, синови Зеведејеви, говорећи: „Учитељу, хоћемо да нам учиниш што ћемо Те молити.“
36 А Он им рече: „Шта хоћете да вам учиним?“
37 А они Му рекоше: „Дај нам да сједнемо један с десне стране Теби, а други са лијеве, у слави Твојој.“
38 А Исус им рече: „Не знате шта иштете; можете ли пити чашу коју Ја пијем и крстити се крштењем којим се Ја крстим?“
39 А они Му рекоше: „Можемо.“ А Исус им рече: „Чашу, дакле, коју Ја пијем, испићете; и крштењем којим се Ја крстим, крстићете се;
40 али да сједнете с десне стране Мени и с лијеве није Моје да дам, него ће се дати којима је припремљено.“
41 И чувши то Десеторица, почеше се срдити на Јакова и Јована.
42 А Исус, дозвавши их, рече им: „Знате да они који се сматрају владарима народа господаре њима, и великаши њихови владају над њима.
43 Али међу вама да не буде тако; него који хоће да буде међу вама велики, нека вам служи;
44 и који хоће међу вама да буде први, нека буде свима слуга.
45 Јер Син Човјечији није дошао да Му служе, него да служи, и да даде живот Свој у откуп за многе.“
АПОСТОЛ
Зачало 208 – Галатима 3, 23-29: Закон је припремао и водио ка Христу. Крштење у Христу.
Браћо, прије доласка вјере бисмо под Законом чувани и затворени за вјеру која се имала открити. Тако нам Закон постаде васпитач за Христа, да би се вјером оправдали; а када дође вјера, више нисмо под васпитачем. Јер сте сви синови Божији вјером у Христа Исуса. Јер који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте. Нема више Јудејца ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један (човјек) у Христу Исусу. А кад сте ви Христови, онда сте сјеме Авраамово и насљедници по обећању.
ЈЕВАНЂЕЉЕ
Зачало 33 – Лука 7, 36-50: Исус у дому Симона фарисеја. Грјешница Га помазује мирисом.
36 Мољаше Га, пак, један од фарисеја да би обједовао у њега; и ушавши у кућу фарисејеву, сједе за трпезу.
37 И гле, жена у граду, која бјеше грјешница, дознавши да је Исус за трпезом у кући фарисејевој, донесе мирис у суду од алавастра.
38 И ставши позади код ногу Његових, плакаше, и стаде квасити ноге Његове сузама, и косом главе своје отираше, и цјеливаше ноге Његове, и мазаше мирисом.
39 А кад видје фарисеј, који Га је позвао, рече у себи: „Да је Он пророк, знао би ко и каква Га се жена дотиче; јер је грјешница.“
40 И одговарајући Исус рече му: „Симоне, имам ти нешто казати.“ А он рече: „Учитељу, кажи.“
41 А Исус рече: „Двојица бијаху дужни једноме повјериоцу: један бјеше дужан пет стотина динара, а други педесет.
42 А кад они не имадоше да му врате, поклони обојици. Кажи, који ће га од њих двојице већма љубити?“
43 А Симон одговарајући рече: „Мислим онај коме више поклони.“ А Он му рече: „Право си судио.“
44 И окренувши се жени, рече Симону: „Видиш ли ову жену? Уђох ти у кућу, ни воде Ми на ноге ниси дао, а она Ми сузама обли ноге, и косом главе своје обриса.
45 Цјелива Ми ниси дао; а она, откако уђе, не преста цјеливати Ми ноге.
46 Уљем ниси помазао главу Моју, а она мирисом помаза Ми ноге.
47 Зато ти кажем: ‘Опраштају јој се гријеси многи, јер је велику љубав имала; а коме се мало опрашта, малу љубав има.’“
48 А њој рече: „Опраштају ти се гријеси.“
49 И стадоше у себи говорити они што сјеђаху с Њим за трпезом: „Ко је Овај што и гријехе опрашта?“
50 А жени рече: „Вјера твоја спасла те је; иди у миру.“
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
Чувши да је Спаситељ у Симоновом дому, грешница је дошла и донела алавастар мира. Ставши код ногу Господа, почела је да плаче и да својим сузама омива Његове ноге, отирући их својом косом, целивајући и помазујући их миром (Лука 7, 30-39). Она ништа не говори, већ само дела, својим понашањем показујући најнежнију љубав према Господу. Зато је и било речено за њу: „Опраштају јој се греси, јер је велику љубав имала.“ О, кад би и ми мање говорили, а више радили и својим делима показивали своју љубав према Господу! Рећи ћеш: „Кад би Он Сам био ту, ја бих одмах био готов да све учиним за Њега.“ Па? Он и јесте ту невидљиво својом Личношћу, а видљиво у свим Хришћанима, највише у онима који траже помоћ. Невидљивог Господа са љубављу помазуј умно-срдачном молитвом, а за видљивог чини све што ти је могуће путем помагања потребитима. Тако ћеш делати за Бога.
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
ѻтроковица (отроковица) = девојчица (од 7 до 15 година); робиња, слушкиња
ѻтрок (отрок) = дечак (од 7 до 15 година); роб, слуга
ѻтроча (отроча) = дете, дечак, младенац
ѻтрочищъ (отрочишч/отрочишт) = дете, малишан, момчић
Марко 5, 39:
ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ: И вшєдъ, гл҃а имъ: „Что молвитє и плачєтєсѧ; ѻтроковица нѣсть ѹмєрла, но спитъ.“
ИЗГОВОР: И вшед, гл(агол)а им: „Что молвите и плачетесја; отроковица њест умерла, но спит.“
СРПСКИ: И ушавши, рече им: „Шта сте се узнемирили и плачете? Дјевојчица није умрла, него спава.“
Календар
мај 29. (јулијански) / јун 11. (грегоријански) 2023.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Спомен свете дјеве мученице Теодосије Тирске; Страдање свете преподобномученице Теодосије Цариградске; Спомен Првог Васељенског Сабора; Спомен светог и блаженог Јована Јуродивог, Устјужског Чудотворца; Спомен светог оца нашег Александра, епископа александријског; Спомен светог свештеномученика Олвијана и његових ученика; Спомен светог новомученика Јована (Нана) Солунског; Спомен светог новомученика Андреја Хиоског; Спомен светих мученика мужа и жене.
Блаженопочивши патријарх Павле: О посту
Од свих средстава, чишћење душе за овај најприснији сусрет и сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?“ И кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да ли су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да ли су са неким у завади, и да ли можда нису блудници, а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи какве амајлије, или да можда не врши побачај.
А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Светог Писма и богомислију онога ко жели да се причести, и да не говоримо. Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Светој Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста, и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се чувати сваке крајности и једностраности.
Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он основао Собом, целокупним Својим животом и делом и утврдио особито Крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она Тело, коме је Он, Христос, Глава. По Вазнесењу Христовом, Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђељску науку, живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свога постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено. Не људима, него ни анђелима с Неба апостол Павле не признаје право да проповедају неко друго Еванђеље, осим онога које је проповедано. Променом, додацима и новотаријама могу се хвалити људске установе и оне секте које су отпале од истините Цркве Божије, али не и Православље. Једна од таквих установа божанског порекла је и установа поста. Још у Старом Завету Господ наређује пост као „уредбу вечну“. У Новом Завету Исус Христос, чистећи пост од фарисејских примеса и кварења, даје му нову божанску потврду велећи да ће Његови ученици постити, а особито тиме што је и Сам постио. Овим нас је поучио, вели Свети Василије Велики, „да се постом снажимо и да се привикавамо на подвиге у искушењима“.
Протојереј-ставрофор Љубомир Стојановић: Размишљање једног служитеља олтара Божијег
Хришћанство није само име, већ живот. Свако ко чини добро и сабира се са друрим из тог разлога, ко верује у Бога и човека, у могућност да сваки човек буде добар, то је хришћанин. Не да само прикажемо себе као добре, већ да то заиста будемо. Врхунац те љубави је Христов вапај са Крста: „Оче, опрости им.“ Опростити значи имати снаге, а не посустати и повући се пред злом. Вера није страх од већег, већ напредовање у љубави Божијој, где човек постаје наш брат. Чинимо добро, не да бисмо били награђени или похваљени, већ зато што видимо своју одговорност, видимо пуноћу и лепоту живота, а то видимо зато што указујемо на Христа, а не на себе. „Све могу у Христу Који ми моћ даје“, рекао је апостол Павле. Богочовек је мера свега. Добро, лепо и истинито су у сталном садејству, то морамо стално имати у виду.
Јереј Стеван Јовановић – Тумачење Дела Апостолских – део 1
Читање из Светог Писма
Апостол – З
Зачало 330: Јеврејима 11, 33-40
Прокимен, глас 8: Заветујте се и испуните (завете) Господу Богу нашем. (Псалам 75, 12)
Стих: Познат је у Јудеји Бог, у Израиљу је велико Име Његово. (Псалам 75, 2)
Прокимен, глас 4: Диван је Бог у Светима Својима, Бог Израиљев. (Псалам 67, 36)
Стих: У Црквама благосиљајте Бога, Господа са извора Израиљевих! (Псалам 67, 27)
Браћо, Свети вером победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бејаху силни у рату, поразише војске туђинске; неке жене примише своје мртве васкрсењем; други, пак, бејаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не бејаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, осведочени у вери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.
Алилуја, глас 4: Завапише праведници и Господ их услиша, од свих невоља њихових избави их. (Псалам 33, 18)
Стих: Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ. (Псалам 33, 20)
Литургија – Зачало 38: Матеј 10, 32-33, 37-38; 19, 27-30
32 Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
33 А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
37 Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан.
38 И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан.
27 Тада одговори Петар и рече Му: „Ето, ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?”
28 А Исус им рече: „Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за Мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на Пријесто славе Своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.
29 И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, Имена Мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни.
30 Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
Света Црква сваки дан молитвено помиње Свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, Света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све оне који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају Свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар, која је погодна за ново Небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за Светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако.
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
Мирослављево јеванђеље
мощи́ (мошчи/мошти) = моћи; имати снаге, бити јак, ваљати, вредети
мо̀щи (мошчи/мошти) = мошти, кости светитељске