Календар
април 29. (јулијански) / мај 12. (грегоријански) 2024.
Житије светог и богоносног оца нашег Василија, Острошког Чудотворца, митрополита Захумског; Спомен светог новомученика Станка Чобанина; Спомен светих девет мученика Теогнија, Руфа, Антипатра, Теостиха, Артема, Магна, Теодота, Тавмасија, и Филимона, пострадалих у Кизику; Спомен преподобног оца нашег Мемнона Чудотворца; Спомен светог оца нашег Јована Калоктениса, митрополита град Тиве (=Тебе); Спомен Светих Мученика Диодора и Родопиана.
Архимандрит Лазар (Петрович Абашидзе-Десимон)
Какав је увек био однос Цркве према јеретицима?
По учењу Отаца и Учитеља Цркве јересју се назива оно лажно учење које подрива саме основе хришћанске веронауке, изопачује верске догмате и своје следбенике потпуно отуђује од Православне Цркве – као што говори свети Василије Велики: јеретик је онај ко је туђ по вери.
Свети Теофан Затворник: „До самог краја века не треба да очекујемо никакво ново откривење. Шта онда треба мислити о ономе ко би дошао и почео да нас уверава да нам од Бога доноси ново откривење? Морамо га сматрати за лажова и преваранта. Ако би он чак говорио да му Анђео или неки други дух говори и тада га треба одлучно одбацити, не допуштајући да се у нама појави дух радозналости или неке ласкаве наде. „Један је Господ, једна вјера, једно Крштење“, учи апостол (Ефесцима 4, 5). Шта још друго у вери и Богоугађању треба да очекујемо, да желимо и прихватамо?! И каква нам је нужда да слушамо свакога кога сретнемо тим пре кад он другог Исуса и други начин спасења проповеда, који нису проповедали апостоли, или предлаже да прихватимо други дух којег до сада нисмо прихватали, или нас наводи на другу благу вест за коју раније нисмо чули (2. Коринћанима 11, 4)? Какво је још учење потребно, кад је оно које ми имамо тако спасоносно и кад је оно на тако много начина доказало своју спасоносност?! На ово може да наводи само испразна жеља за променом. Чујте шта о овим духовима, проповедницима нових учења, пише апостол и јеванђелист Јован Богослов: „Љубљени! Не вјерујте свакоме духу, него кушајте духове јесу ли од Бога; јер многи лажни пророци изиђоше на свијет. По овоме познајте Духа Божијега и духа лажнога; сваки дух који признаје да је Исус Христос у тијелу дошао, од Бога је; а сваки дух који не признаје да је Исус Христос у тијелу дошао, није од Бога: и овај је антихристов, за којега чусте да ће доћи и сад је већ на свијету.“ (1. Јованова 4, 1-3)“
Ко из Христовог учења одриче макар и једну догмат – одриче се Христа.
Да јерес у себи садржи одрицање од Христа говори свети апостол Петар у својој другој посланици: „Биће међу вама лажних учитеља, који ће унијети јереси погибли, и одрицаће се Господара Који их искупи.“ (2. Петрова 2, 1) Свака јерес представља одбацивање Искупитеља. Иконоборачка јерес, која наизглед одбацује само икону Христову, у суштини одбацује Христово Оваплоћење, значи, одбацује Искупитеља и искупљење. Одбацивање хришћанских Светих Тајни, чак и без очигледног одбацивања Христа, у суштини јесте одбацивање Христа: када се одбацују Свете Тајне прекида се и уништава се суштинско општење са Христом.
Велико мноштво Светих је примило венац мученички, они су изабрали најгоре и најдуже муке, тамницу и прогонство, само да не пристану да учествују са јеретицима у њиховом богохулном учењу. Васељенска Црква је увек сматрала да је јерес смртни грех, увек је сматрала да је човек који је заражен страшном болешћу јереси мртав душом, да су му благодат и спасење туђи, да је он у вези са ђаволом и његовом погибељи. Јерес је грех ума. Јерес је више ђаволски, него људски грех: она је кћи ђавола, његов проналазак – нечастивост блиска идолопоклонству. Оци обично идолопоклонство називају нечастивошћу, а јерес злочастивошћу. У идолопоклонству је ђаво присвајао себи божанску част од заслепљених људи, а путем јереси он заслепљене људе чини учесницима у свом главном греху – богохуљењу. Ко пажљиво прочита „Дела сабора“ лако ће се уверити да је карактер јеретика потпуно сатански. Видеће њихово ужасно лицемерје, огромну гордост – видеће понашање које се састоји од непрекидне лажи, видеће да се они предају разним ниским страстима, да се они, када имају могућности, одлучују на све могуће најужасније преступе и злодела. Нарочито је уочљива њихова непомирљива мржња према деци истинске Цркве и жеђ за њиховом крвљу! Јерес је повезана са окрутношћу срца, са страшном помраченошћу и болешћу ума, она упорно стоји у његовој зараженој души – и човеку је тешко да се исцели од ове болести! Свака јерес у себи садржи хулу на Духа Светог: она или хули на догмат Светог Духа или на дејство Светог Духа, али обавезно хули на Светог Духа. Суштина сваке јереси је богохуљење.
Свети Игњатије Брјанчанинов: „Занимљиво је да су све древне јереси, под различитим маскама које су се мењале, тежиле ка истом циљу: одбацивале су Божанство Речи и изопачавале догмат о Оваплоћењу (Христовом). Најновије највише теже ка томе да одбаце дејства Светог Духа: са ужасним хулама одбациле су Божанствену Литургију, све Свете Тајне, све оно где је Васељенска Црква увек признавала дејство Светог Духа.“
Свети Оци Цркве су увек учили да се треба чувати и клонити јеретика. Неки имају обичај да лукаво носе Име Христово, а чине дела недостојна Бога. Од њих треба да бежите као од дивљих звери, јер су то бесни пси који подмукло уједају. Морате их се чувати, јер они пате од неизлечиве болести. За њих постоји само један Лекар – Господ наш Исус Христос. Дакле, молим вас, не ја, него љубав Исуса Христа, храните се само хришћанском храном, а клоните се туђег растиња, као што је јерес. Отрову свог учења јеретици додају Исуса Христа, чиме и стичу поверење: али они дају смртоносни отров у заслађеном вину. Онај ко не зна, жудно га узима и заједно са погибељним задовољством прима смрт.
Свештеномученик Игњатије Богоносац: „Не заваравајте се, браћо моја! Они који кваре домове, Царство Божије неће наследити. Јер, ако се они који то чине телом бивају подвргнути смрти, неће ли још много пре смрти бити подвргнут онај ко злим учењем квари веру Божију, за коју је Исус Христос разапет? Такав човек ће као бестидник отићи у неугасиви огањ, исто као и онај ко га слуша.“
Бити јеретик значи бити одвојен од Бога
О ави Агатону се причало следеће: „Дошли су код њега неки монаси чувши за његов велики дар расуђивања. Желећи да испитају хоће ли се он наљутити, питају га: ‘Јеси ли ти Агатон? Чули смо за тебе да си горд човек?’ Он договара: ‘Да, то је тачно.’ Они га опет питају: ‘Јеси ли ти Агатон, празнослов и клеветник?’ Он одговара: ‘Јесам.’ И опет говоре: ‘Јеси ли ти Агатон јеретик?’ Он одлучно одговара: ‘Не, нисам јеретик.’ Затим га упиташе: ‘Реци нам, зашто си на прва питања давао потврдан одговор, а последње ниси издржао?’ Он им одговори: ‘Признајем да имам прве пороке, јер је то признање корисно за моју душу, а бити јеретик значи бити отпадник од Бога, а ја не желим да будем отпадник од Бога.’ Чувши ово, они се зачудише његовом дару расуђивања и одоше добивши поуку.
„На пут незнабожаца не идите, и у град Самарјански не улазите.“ (Матеј 10, 5) Ово треба да схватимо у вези са јеретицима: дакле, не идимо у њихове цркве, ни у куће њихове. Међутим, тамо где буде син мира, семе благочестиво, тамо се задржимо, тамо ћемо се и хранити као и претходних година.
Преподобни Теодор Студит: „Пазимо се оних који се претварају да чувају истину и који говоре да су они прави руководиоци, али нису такви, него су у заблуди „варајући и варајући се“ (2. Тимотеју 3, 13), „њима ће суд бити праведан“ (Римљанима 3, 8). Чуваћемо веру и живот непорочан, не умањујући и не вређајући једно другим, него пребивајући цели и савршени.“
Свештеномученик Иринеј Лионски: „Од светог Поликарпа Смирнског смо чули да је Јован, ученик Господњи, у Ефесу, дошавши у сауну и видевши у њој Керинфа (познатог јеретика), истрчао из парног купатила не окупавши се и рекавши: ‘Бежимо да не падне купатило зато што је у њему непријатељ Истине Керинф.’ И сам Поликарп је приликом сусрета са Маркионом, који му је рекао: ‘Знаш ли ме?’, одговорио овоме: ‘Знам првенца сатаниног.’ Апостоли и њихови ученици су били толико опрезни да чак ни речима нису долазили у везу са некима од оних који су извртали Истину као што је и Павле рекао: „Човјека јеретика по првоме и другом свјетовању клони се, знајући да се такови изопачио, и гријеши, и сам је себе осудио.“ (Титу 3, 10-11)“
Преподобни Варсануфије Велики и Јован Пророк: „Када се неко од твојих познаника држи јеретичког мудровања, саветуј му да упозна праву веру, али се са њим не такмичи и не жели да чујеш како он расуђује да се не би заразио његовим отровом. Ако он пожели да чује истину вере, доведи га код Светих Отаца, који могу да му буду од користи у Христу. На тај начин ћеш му у Богу помоћи без штете по себе. Међутим, ако се он ни приликом прве ни приликом друге поуке не исправи, онда се таквог, по речи апостоловој, одреци (Титу 3, 10).“
Није грешно само читати, него и чувати код себе неправославне књиге, на пример, јеретичке и расколничке. Презвитера Киријака, који је у својој келији држао јеретичка дела Несторова, уразумила је следећа визија: видео је жену како стоји поред његове келије, обучену у гримизни плашт и са њом два мушкарца у којима је препознао Пресвету Богородицу, Јована Претечу Господњег и Јована Богослова, који су је пратили. У неизрецивој радости презвитер се пун страхопоштовања бацио пред ноге Богородице и молио Је да посети његову келију, али она није пристала без обзира на његове молбе у сузама и на крају је рекла: „Како желиш да уђем код тебе, кад у својој келији држиш Мог непријатеља?“ Пробудивши се из сна, Киријак је у дубокој патњи почео да размишља: „Ко би то могао да буде непријатељ Пресвете Богородице? Осим мене у келији није било никога.“ После неког времена, кад је читао књиге, презвитер је међу њима нашао поуке јеретика Нестора, осуђеног на 3. Васељенском Сабору зато што је Пресвету Богородицу називао Христородица, а не Богородицом, као да се од Ње родио обичан човек, а не уједно и Бог. Тек тада је Киријак схватио ко је у његовој келији био непријатељ Пресвете Богородице, истог тренутка је спалио јеретичку књигу рекавши: „Нека од сад код мене више не буде непријатеља Пресвете Богородице.“
У житију великог оца Египатске пустиње, преподобног Пајсија Великог (слави се 19. јуна), налазимо потресан пример о томе како се благодат Божија лако губи. Ово се десило у Египту. Његов ученик се једном приликом упутио у град да тамо прода своје рукотворине. На путу до тамо срео је Јевреја који је, приметивши његову простодушност, почео да га саблажњава овако говорећи: „Љубазни, зашто верујеш у простог човека који је уз то још и разапет на крсту? Па Он уопште није очекивани Месија. Треба да дође други, а не Он.“ Ученик, будући слабе памети, а простодушног срца, поче пажљиво да слуша ове речи и чак се дрзну да каже: „Можда говориш истину.“ Кад се вратио у пустињу, преподобни Пајсије се окренуо од њега и није му рекао ни речи. На крају је после његових дугих молби преподобни рекао ученику: „Ко си ти? Не познајем те. Онај мој ученик је био Хришћанин и благодат Светог Крштења је била на њему, а ти ниси такав. Ако си ти стварно мој ученик, онда те је оставила благодат Светог Крштења и Христов лик у теби је уништен.“ Ученик је у сузама испричао свој разговор са Јеврејем на шта је Преподобни одговорио: „О несрећниче! Шта може бити горе и подлије од речи којима си се одрекао Христа и Његовог Божанственог Крштења? Сад иди и плачи, код мене за тебе више нема места, твоје име је запечаћено међу именима оних који су се одрекли Христа и заједно са њима чекају те осуда и муке.“ Пошто је ученик од Преподобног чуо такву пресуду, обузело га је покајање и као одговор на његове молбе Преподобни се затворио у келију на молитву. Молио је Бога да опрости ученику његов грех. И услишио је Господ молитву преподобног, и даровао му знак да је ученику опроштен његов грех. А тада га је Преподобни упозорио: „Чедо, узнеси славу и хвалу Христу Богу нашем са мном за то што је нечисти и богохулни дух прогнан из тебе, и што се уместо њега Дух Свети спустио на тебе и повратио у теби благодат Светог Крштења. Дакле, сада се чувај да не би због лењости или немара поново пао у вражију замку, јер ћеш ако сагрешиш морати да гориш у огњу пакленом.“ (Житије преподобног Пајсија Великог)
Преподобни Теодор Студит: „Данас, када прогонитељи више не прогоне Хришћане због Христа, треба да послушамо пророчке речи: ‘Изиђите из њихове средине и одвојте се, говори Господ.’ (Исаија 52, 11; 2. Коринћанима 6, 17). Ако неки не чине овако, сами ће за себе одговарати Господу на дан Суда. Чини ми се да је ићи са таквима исто што и равнодушно се односити према јеретицима.“
Преподобни ава Јустин Поповић – Болест и оздрављење органа сазнања
6) Очишћење ума
Непрекидним прерађивањем себе помоћу благодатних подвига, човек постепено потискује грехе и страсти из целог свог бића и свих органа сазнања, те их на тај начин исцељује и оздрављује од убитачних болести. Оздрављење органа сазнања од греха и страсти у исто време је и њихово очишћење. При томе се на главни орган сазнања — ум — обраћа нарочита пажња, јер је његова улога од судбоносног значаја у царству човечије личности.
Ни у чему није тако потребна молитвена усредсређеност и будноћа као у раду око очишћења ума. При томе раду подвижник вере мора мобилисати све своје моћи, да помоћу еванђелских, благодатних врлина преради и преобрази свој ум. У овоме нам Свети Исак пружа своје богато искуство.
По њему, нечистота и грубост ума долазе од угађања стомаку. Отуда је пост прво средство за очишћење ума. По природи својој ум је суптилан и нежан; грубост је неприродни нанос греха; молитвом се ум префињује и постаје бистар, провидан. Радећи над собом, човек скида са ума тврду кору греха, префињује га и чини видовитим.
Прерађујући себе помоћу благодатних подвига, човек стиче чистоту ума, а чистим умом улази у виђење тајни Божјих. Очишћење тела се постиже недодиривањем телесне нечистоте. Очишћење душе је ослобођење од потајних страсти које се појављују у разуму. А очишћење ума бива откривањем тајни.
Само разум, очишћен благодаћу, може дати чисто, духовно знање. Док се разум не ослободи многих мисли и не постане сав чист, не може бити осетљив за духовно знање. Људи овога света не могу да очисте разум, јер су много зла познали. А мало је оних који могу да се врате у првобитну чистоту разума.
Истрајност у молитви чисти ум, просветљује га и испуњује светлошћу истине. Врлине, предвођене милосрђем, дају уму мир и сјај. Очишћење ума није неки посао дијалектичке, дискурсивне, теоријске врсте, већ благодатно-опитан и свестрано етичан. Ум се чисти постом, бдењем, ћутањем, молитвом и осталим подвизима.
Шта је чистота ума? Чистота ума је просветљење Божанским после вежбања у врлинама. Значи: чистота ума је плод вежбања у врлинама. Практиковање врлина умножава благодат у човеку; облагодаћење ума чисти ум од нечистих помисли. Због подвига ум светитеља постаје чист, провидан и видовит. Чистота душе је првобитни дар нашој природи. Док се не очисте страсти, душа се не лечи од болести греха, нити стиче славу коју је изгубила преступом. Ако се, пак, неко удостојио очишћења, то јест здравља душе, онда његов ум стварно прима у себе радост духовним осећањем јер постаје син Божји и брат Христов.
Ако победи страсти, човек стиче чистоту душе. Помрачење ума бива од немилостивости и лењости. Врлине су крила ума помоћу којих се он диже у Небеса. Христос је послао апостолима Духа Светога, Који је очистио и усавршио њихов ум, стварно умртвио у њима старог човека страсти, а оживео новог, духовног човека.
Расејан кроз грешне и нечисте мисли, ум се сабира молитвом, ћутањем и осталим подвизима. Када се ум покајањем ослободи окова страсти, он у почетку личи на бескрилну птицу која се труди да се молитвом дигне изнад земаљских ствари, али не може, јер пузи по земљи. То постиже после дугог вежбања у врлинама, јер помоћу врлина он сабира себе и окриљује.
Љубав Божја је сила која сабира ум. Читање тропара и катизама, сећање на смрт и нада на будући живот сабирају ум и не дају му да буде расејан. Назначење ума је да буде цар над страстима, да влада над осећањима, да буде крманош осећања.
Сврха свих закона и заповести Божјих јесте чистота срца. Господ се оваплотио да очисти и срце и душу од зла, и да их врати у првобитно стање. Но између чистоте срца и чистоте ума постоји извесна разлика. Свети Исак. пише: „Чиме се чистота ума разликује од чистоте срца? Једно је чистота ума, а друго чистота срца. Јер је ум једно од душиних чула, а срце обухвата унутрашња чула и влада над њима. Оно је корен. А ако је корен свет, онда су и гране свете, то јест ако се очисти срце, јасно је да се очишћују и сва чула.“
Срце стиче чистоту помоћу многих туга, невоља, суза и умртвљења свега што је светско. Плач чисти срце од нечистоте. На питање: какав је знак, по коме се може познати, да је неко достигао чистоту срца? Свети Исак одговара: када све људе види као добре, и нико му не изгледа нечист и оскрнављен.
Чистота срца и чистота ума стичу се подвижништвом. Подвижништво је мајка светости! Телесна врлина у тишини очишћује тело од вештаственог у њему. Али телесни напори без чистоте ума исто су што и бесплодна материца, и сасушене дојке. Они не могу да приближе познању Бога. Они замарају тело, али се не брину да искорене страсти у уму, стога неће ништа ни пожњети.
Знак је чистоте: радовати се с радоснима и плакати с плачнима, боловати с болнима и туговати с грешнима, радовати се с покајницима и саучествовати у страдањима страдалника, никога не изобличавати и у чистоти ума свог гледати у свима људе свете и добре.
Ум се не може очистити, нити прославити са Христом, ако тело не пострада за Христа; слава тела је здравоумна покорност Богу, а слава ума је истинско виђење Бога. Красоту здравоумља човек стиче постом, молитвом, сузама. Чистота срца и ума, оздрављење ума и осталих органа сазнања – плод је дугог вежбања у благодатним богочовечанским подвизима. У чистом уму подвижника вере кључа врело светлости, која сладошћу залива тајну живота и света.
Свети Теофан Затворник: поуке – Зашто се убрзо после покајања враћају већ исповеђени греси
Читање из Светог Писма
АПОСТОЛ
Зачало 14 – Дјела Апостолска 5, 12-20: Успјех апостолске проповиједи. Апостоли у затвору и њихово чудесно ослобођење.
У дане оне, рукама апостолским биваху многи знаци и чудеса у народу; и бијаху сви једнодушно у тријему Соломоновом. Од осталих, пак, нико не смједе да им се придружи, али их народ хваљаше; и све се више умножаваху они који вјероваху у Господа, мноштво људи и жена, тако да су на улице износили болеснике и полагали на постељама и носилима, да би кад прође Петар бар сјенка његова осјенила кога од њих. А стицаше се и мноштво народа из околних градова у Јерусалим доносећи болесне и од нечистих духова мучене, и сви се исцјељиваху. Али се подиже првосвештеник и сви који бијаху с њим, секта садукејска, и испунише се зависти, и дигоше руке своје на апостоле, и бацише их у општи затвор. А Анђео Господњи отвори ноћу врата тамнице, изведе их и рече: „Идите и станите у храму, па говорите народу све ријечи овога живота.”
АПОСТОЛ
Зачало 335 – Јеврејима 13, 17-21: Завршне поуке и поздрави.
17 Слушајте старјешине своје и повинујте им се, јер они бдију над душама вашим, пошто ће одговарати за њих, да би то с радошћу чинили, а не са уздисањем, јер вам ово не би било од користи.
18 Молите се Богу за нас. Јер смо увјерени да имамо добру савјест, желећи да се у свему добро владамо.
19 А молим да чините ово још више, да бих вам се што прије вратио.
20 А Бог мира, Који подиже из мртвих великога Пастира оваца крвљу Завјета вјечнога, Господа нашега Исуса Христа,
21 нека вас усаврши у свакоме дјелу доброме, да вршите вољу Његову, творећи у вама оно што Му је угодно, кроз Исуса Христа, Којему слава у вијекове вијекова. Амин.
ЈЕВАНЂЕЉЕ
Зачало 65 – Јован 20, 19-31: Јављање Христа послије Васкрсења једанаесторици апостола са Томом.
19 А кад би увече, онога првога дана седмице, и док су врата била затворена гдје се бијаху ученици Његови сакупили због страха од Јудејаца, дође Исус и стаде на средину и рече им: „Мир вам!”
20 И ово рекавши, показа им руке и ребра Своја. Тада се ученици обрадоваше видјевши Господа.
21 А Исус им рече опет: „Мир вам! Као што је Отац послао Мене, и Ја шаљем вас.”
22 И ово рекавши, дуну и рече им: „Примите Духа Светога!
23 Којима опростите гријехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су.”
24 А Тома, звани Близанац, један од Дванаесторице, не бјеше са њима када дође Исус.
25 А други му ученици говораху: „Видјели смо Господа.” А он им рече: „Ако не видим на рукама Његовим ране од клинова, и не метнем прст свој у ране од клинова, и не метнем руку своју у ребра Његова, нећу вјеровати.”
26 И послије осам дана опет бијаху унутра ученици Његови и Тома с њима. Дође Исус кад бијаху врата затворена, и стаде на средину и рече: „Мир вам!”
27 Затим рече Томи: „Пружи прст свој амо и види руке Моје; и пружи руку своју и метни у ребра Моја, и не буди невјеран, него вјеран.”
28 И одговори Тома и рече Му: „Господ мој и Бог мој!”
29 Рече му Исус: „Зато што си Ме видио, повјеровао си; блажени који не видјеше, а вјероваше.”
30 А и многа друга знамења учини Исус пред ученицима Својим, која нису записана у књизи овој.
31 А ова су записана да вјерујете да Исус јесте Христос, Син Божији, и да вјерујући имате живот у Име Његово.
ЈЕВАНЂЕЉЕ
Зачало 24 – Лука 6, 17-23: Бесједа на гори – блаженства.
17 И сишавши с њима, стаде на мјесту равном, и много ученика Његових; и мноштво народа из све Јудеје и Јерусалима, и из приморја тирског и сидонског,
18 који дођоше да Га слушају и да се исцјељују од својих болести, и које су мучили духови нечисти; и исцјељиваху се.
19 И сав народ тражаше да Га се дотакне; јер из Њега излажаше сила и исцјељиваше их све.
20 И Он, подигнувши очи Своје на ученике Своје, говораше: „Блажени сиромашни, јер је ваше Царство Божије.
21 Блажени који сте гладни сада, јер ћете се наситити. Блажени који плачете сада, јер ћете се насмијати.
22 Блажени сте кад вас људи омрзну, и кад вас одбаце и осрамоте, и разгласе име ваше као зло због Сина Човјечијега.
23 Радујте се у онај дан и играјте, јер гле, велика је плата ваша на Небу. Јер су тако чинили пророцима оцеви њихови.
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
Господ мој и Бог мој!, узвикнуо је свети апостол Тома. Осећате ли са каквом се снагом он ухватио за Господа и како Га снажно држи? Ни дављеник се не држи чвршће за даску која му даје неку наду на спасење од дављења. Можемо рећи да још не верује онако како би требало онај ко се не односи тако према Господу. Ми говоримо: „Господ Спаситељ“, мислећи при том да је Он Спаситељ свих, а апостол говори: „Мој Господ Спаситељ“. Онај ко говори: „Мој Спаситељ“, oceћa своје спасење, које истиче из Њега. Осећање спасења је сразмерно и осећању пропасти из које је Спаситељ извукао спасенога. Осећање погибли код човека који по природи воли живот, а који зна да сам себе не може спасти, присиљава на искање Спаситеља. И када га нађе и осети силу спасења која из Њега излази, он се хвата чврсто за Њега и неће да се одвоји, макар га због тога лишили и самог живота. Догађаји такве врсте у духовном животу Хришћанина не замишљају се само умом, него се збивају на самом делу. Како вера, тако и сједињење са Христом, код њих постаје јако као живот и смрт. Само такви искрено узвикују: „Ко ће ме раставити…“!
Учимо црквенословенски (словѣньскъ ѩзъıкъ)
пажить (пажит) = паша
Псалам 74, 1:
ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ: Вскую, Бж҃є, ѿринулъ єси до конца; разгнѣвасѧ ѩрость Твоѧ на ѻвцы пажити Твоєѧ;
ИЗГОВОР: Вскују, Б(о)же, отринул јеси до конца; разгњевасја јарост Твоја на овци пажити Твојеја;
СРПСКИ: Зашто се, Боже, срдиш на нас дуго; дими се гнев Твој на овце паше Твоје?
Календар
мај 29. (јулијански) / јун 11. (грегоријански) 2023.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Спомен свете дјеве мученице Теодосије Тирске; Страдање свете преподобномученице Теодосије Цариградске; Спомен Првог Васељенског Сабора; Спомен светог и блаженог Јована Јуродивог, Устјужског Чудотворца; Спомен светог оца нашег Александра, епископа александријског; Спомен светог свештеномученика Олвијана и његових ученика; Спомен светог новомученика Јована (Нана) Солунског; Спомен светог новомученика Андреја Хиоског; Спомен светих мученика мужа и жене.
Блаженопочивши патријарх Павле: О посту
Од свих средстава, чишћење душе за овај најприснији сусрет и сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?“ И кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да ли су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да ли су са неким у завади, и да ли можда нису блудници, а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи какве амајлије, или да можда не врши побачај.
А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Светог Писма и богомислију онога ко жели да се причести, и да не говоримо. Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Светој Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста, и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се чувати сваке крајности и једностраности.
Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он основао Собом, целокупним Својим животом и делом и утврдио особито Крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она Тело, коме је Он, Христос, Глава. По Вазнесењу Христовом, Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђељску науку, живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свога постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено. Не људима, него ни анђелима с Неба апостол Павле не признаје право да проповедају неко друго Еванђеље, осим онога које је проповедано. Променом, додацима и новотаријама могу се хвалити људске установе и оне секте које су отпале од истините Цркве Божије, али не и Православље. Једна од таквих установа божанског порекла је и установа поста. Још у Старом Завету Господ наређује пост као „уредбу вечну“. У Новом Завету Исус Христос, чистећи пост од фарисејских примеса и кварења, даје му нову божанску потврду велећи да ће Његови ученици постити, а особито тиме што је и Сам постио. Овим нас је поучио, вели Свети Василије Велики, „да се постом снажимо и да се привикавамо на подвиге у искушењима“.
Протојереј-ставрофор Љубомир Стојановић: Размишљање једног служитеља олтара Божијег
Хришћанство није само име, већ живот. Свако ко чини добро и сабира се са друрим из тог разлога, ко верује у Бога и човека, у могућност да сваки човек буде добар, то је хришћанин. Не да само прикажемо себе као добре, већ да то заиста будемо. Врхунац те љубави је Христов вапај са Крста: „Оче, опрости им.“ Опростити значи имати снаге, а не посустати и повући се пред злом. Вера није страх од већег, већ напредовање у љубави Божијој, где човек постаје наш брат. Чинимо добро, не да бисмо били награђени или похваљени, већ зато што видимо своју одговорност, видимо пуноћу и лепоту живота, а то видимо зато што указујемо на Христа, а не на себе. „Све могу у Христу Који ми моћ даје“, рекао је апостол Павле. Богочовек је мера свега. Добро, лепо и истинито су у сталном садејству, то морамо стално имати у виду.
Јереј Стеван Јовановић – Тумачење Дела Апостолских – део 1
Читање из Светог Писма
Апостол – З
Зачало 330: Јеврејима 11, 33-40
Прокимен, глас 8: Заветујте се и испуните (завете) Господу Богу нашем. (Псалам 75, 12)
Стих: Познат је у Јудеји Бог, у Израиљу је велико Име Његово. (Псалам 75, 2)
Прокимен, глас 4: Диван је Бог у Светима Својима, Бог Израиљев. (Псалам 67, 36)
Стих: У Црквама благосиљајте Бога, Господа са извора Израиљевих! (Псалам 67, 27)
Браћо, Свети вером победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бејаху силни у рату, поразише војске туђинске; неке жене примише своје мртве васкрсењем; други, пак, бејаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не бејаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, осведочени у вери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.
Алилуја, глас 4: Завапише праведници и Господ их услиша, од свих невоља њихових избави их. (Псалам 33, 18)
Стих: Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ. (Псалам 33, 20)
Литургија – Зачало 38: Матеј 10, 32-33, 37-38; 19, 27-30
32 Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
33 А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
37 Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан.
38 И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан.
27 Тада одговори Петар и рече Му: „Ето, ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?”
28 А Исус им рече: „Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за Мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на Пријесто славе Своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.
29 И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, Имена Мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни.
30 Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
Света Црква сваки дан молитвено помиње Свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, Света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све оне који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају Свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар, која је погодна за ново Небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за Светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако.
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
Мирослављево јеванђеље
мощи́ (мошчи/мошти) = моћи; имати снаге, бити јак, ваљати, вредети
мо̀щи (мошчи/мошти) = мошти, кости светитељске