Календар
мај 6. (јулијански) / мај 19. (грегоријански) 2024.
Житије светог праведног и многострадалног Јова; Спомен преподобних отаца наших Маманта, Пахомија и Илариона; Страдање светог мученика Вaрвара Војника и других с њим; Спомен светог варвара, бившег разбојника; Пренос моштију Светог Саве, првог архиепископа српског; Спомен преподобног и богоносног оца нашег Серафима, са горе Домбо код Левадије; Спомен светог мученика Димитријана; Спомен светих мученика Данакта, Месира и Терина; Спомен светог мученика Доната; Спомен светих мученика Вакха, Калимаха и Дионисија.
Архимандрит Лазар (Петрович Абашидзе-Десимон)
Да ли ће се јеретици спасити? – Свети Игнатије Брјанчанинов
Сада је дошло ред на питање које сте поставили: „Зашто се“, питате ви, „не би спасили и многобошци, мухамеданци и јеретици? Међу њима има јако добрих људи. Не би било у складу са Божијим милосрђем да се погубе ови веома добри људи!… Да! То је, чак, у супротности са здравим људским разумом! Па и јеретици“, велите ви, „су исто хришћани. Сматрати себе спасенима, а чланове других вера пропалима је и безумно и крајње гордо!“ – закључујете.
Спасење се састоји у поновном успостављању заједнице са Богом. Ову везу је изгубио читав људски род падом прародитеља у грех. Читав људски род представља низ палих бића. Погибељ је судбина свих људи – и врлих и порочних. Зачињемо се у безакоњу, рађамо се у греху. „С тугом ћу у гроб лећи за сином својим“, говори патријарх Јаков о себи и свом светом сину Јосифу, целомудреном и прекрасном! По завршетку земаљског пута у пакао нису силазили само грешници, него и праведници Старог Завета. Таква је моћ људских добрих дела. Таква је плата за сваку врлину наше пале природе! Да би се поново успоставила веза човека са Богом, другим речима, за спасење је било неопходно искупљење. Искупљење људског рода није остварио Анђео, или неко од виших, али ограничених и створених бића, њега је остварио Сам Безгранични Бог. Казна – судбина људског рода је замењена Његовом смрћу; недостатак људских заслуга је замењен Његовим бесконачним достојанством. Сва људска немоћна добра дела која су силазила у пакао замењена су једним моћним добрим делом: вером у Господа нашег Исуса Христа. Јудејци су питали Господа: „Шта ћемо чинити да радимо дјела Божија?“ Господ им одговори: „Ово је дјело Божије: да вјерујете Онога Кога Он посла.“ (Јован 6, 28-29) Једно добро дело нам је потребно за спасење: вера, али вера је дело. Вером, само вером можемо доћи у везу са Богом, посредством Светих Тајни које је Он даровао. Узалудно, погрешно мислите и говорите да ће се добри људи међу многобошцима и мухамеданцима спасити, односно ступити у општење са Богом! Узалудно гледате на мисао супротну овој као на новину, као на заблуду која се поткрала! Не! Такво је стално учење истинске Цркве – и Старозаветне и Новозаветне. Црква је увек признавала једно средство спасења: Искупитеља! Она је признавала да највеће врлине наше пале природе силазе у ад. Ако су праведници истинске Цркве, светила из којих је сијао Дух Свети, пророци и чудотворци, који су веровали у Искупитеља Који треба да дође, силазили у ад, како онда хоћете да пагани и мухамеданци, зато што се вама чини да су добри, а који нису познали и нису поверовали у Искупитеља, да добију спасење које је омогућено једним и понављам вам, једним средством – вером у Искупитеља? Хришћани! Упознајте Христа! Схватите да Га ви не знате, да сте Га се одрицали, сматрајући да је могуће спасење без Њега због неких добрих дела! Онај ко признаје могућност спасења без вере у Христа, одриче се Христа и, можда не знајући, пада у тежак грех богохуљења.
Ви говорите: „Па и јеретици су исто хришћани.“ Где сте то нашли? То је једино могуће ако онај ко себе назива Хришћанином, а ништа не зна о Христу, по свом крајњем незнању, призна себе за истог онаквог хришћанина као што су и јеретици, а свету веру хришћанску изједначи са породом проклетога – са богохулном јересју! Другачије о томе расуђују истински Хришћани! Велико мноштво Светих је примило венац мученички, они су изабрали најгору смрт и дуготрајне муке, тамницу и прогонство, само да не би учествовали са јеретицима у њиховом богохулном учењу. Васељенска Црква је увек сматрала да је јерес смртни грех, увек је сматрала да је човек заражен страшном болешћу јереси мртав душом, далеко од благодати и спасења, да је у вези са ђаволом и његовом погибељи.
Суштина сваке јереси је богохуљење
Свети Флавијан, патријарх Константинопољски, који је крвљу запечатио исповедање истините вере, изговорио је следећу одредбу Помесног Константинопољског сабора која се односи на јересиарха Јевтихија, следећим речима: „Јевтихије, до сада јереј и архимандрит, потпуно је разобличен и својим пређашњим деловањем и својим садашњим изјавама за заблуду Валентина и Аполинарија, за упорно следовање њиховом богохуљењу, тим пре што он чак није послушао наше савете и поуке да прихвати здраво учење. И због тога плачући и уздишући због његове коначне погибељи, изјављујемо у Име Господа нашег Исуса Христа да је он пао у богохуљење, да је лишен сваког свештеничког чина, наше заједнице и управљања манастиром, дајући сваком на знање да ко од данас буде са њим разговарао или га посећивао, да ће и сам бити подвргнут изопштењу.“ Ова одлука је пример општег мишљења Васељенске Цркве о јеретицима. Ову одлуку је признала цела Црква, она је потврђена Васељенским Халкидонским Сабором. Јевтихијева јерес се састојала у томе што он није исповедао у Христу две природе после Оваплоћења као што исповеда Црква – допуштао је само Божанску природу. Рећи ћете: „Само?!“
Наравно, у овој јереси не видите ни разбојништво ни лоповлук! Можда је само због тога не сматрате за грех? У њој се одбацује Син Божији, а одбачен је и хуљен Дух Свети – само! Тако, онај ко прихвата богохулно учење, ко изговара хулу на Бога није – по вама – разбојник, нити краде – он је предиван човек! Како му Бог може одрећи спасење! Сав узрок ваше последње недоумице, као и свих осталих је дубоко непознавање Хришћанства!
Богохулник се неће спасти! И оне недоумице које сте навели у свом писму су већ страшни тужиоци вашег спасења. Њихова суштина је одрицање од Христа! Не играјте се својим спасењем, не играјте се! Иначе ћете вечно плакати. Читајте Нови Завет и Свете Оце Православне Цркве (а не никаквих Тереза Авилских, Франциска Асишких и других безумника, које њихова јеретичка црква сматра за свеце!), изучите код Светих Отаца Православне Цркве како треба правилно схватати Свето Писмо, какав живот, какве мисли и осећања доликују правом Хришћанину. Из Светог Писма и живе вере упознајте Христа и Хришћанство.
Свети владика Николај Велимировић: Вера образованих људи – Тумачење Символа вере
1. Верујем у једнога Бога…
Ко сеје семе добро по њиви некрченој? Словесан то не чини. Словесан ће чинити по Слову Божјем. Он ће прво искрчити њиву од корова, па онда ће посејати семе добро.
Њива – то је душа људска, коров – многобоштво, добро семе – вера у једнога Бога.
Данас вама изгледа сасвим природно и просто веровати у једнога јединога Бога, а смешно и сулудно веровати у више богова. Но није то увек било тако. Било је времена, када су у васцелом свету само неколико људи веровали у једнога Бога, па је онда дошло друго време, када је цео један народ веровао у једнога Бога. И сви остали, многобожни, гледали су с богаташким презрењем на ове једнобожне зато што имајући само једнога Бога, имају тобож сувише мало. А једнобожни, пак, гледали су са чуђењем и са жаљењем на многобожне, зато што, имајући много, немају ништа.
Веру у једнога Бога требало је најпре добити од поуздана сведока, па онда ју посејати по душама људским као по њивама. Најпоузданији сведок који сведочи о једноме Богу, а против мноштва богова, јесте Сам Бог, Живи и Истинити.
Он је Сам Себе засведочио преко достојних слугу Својих говорећи: „Ја сам Господ Бог твој, немој имати других богова уза Ме.“ (2. Мојсејева 20, 2-3)
Једини Живи, Истинити, објављивао је Себе постепено. Усред корова многобоштва Он је налазио поједине њивице, искрчене и очишћене, и по њима је сејао добро семе вере. То су биле душе појединих праведника. Те душе биле су још и као приготовљене свеће, које је Он ужегао, те су светлеле у тами многобоштва. „И Видјело се свијетли у тами, и тама Га не обузе.“ (Јован 1, 5) Авељ, Енох, Ноје, Аврам, Исак, Јаков, Јов, Јосиф, Мојсеј, Исаија, Данило – свеће Божје, појединачно паљене!
Једини Живи, Истинити, потом је објавио Себе целом народу Јаковљевом или Израиљевом. По милости Својој Он им се објавио, најпре у земљи Мисирској, земљи тућој, па онда у пустињи, у земљи ничијој, и најзад у Ханану, у земљи њиховој. И народ је сав говорио неко време: „Верујем у једнога Бога.“
Но народ Божји почео се колебати у вери. И то колебање трајало је вековима. И опасност је претила, да се Светлост у тами не угаси и разгорели огањ не упепели.
Једини Живи, Истинити, Сажаљиви, Многомилостиви, видећи ту опасност, послао је мећу људе Сина Свога – Господа Исуса Христа:
да разагна тмине многобоштва;
да укрепи срца људска за ход навише;
да посеје добро семе вере у једнога Бога,
Јединога, Живога, Истинитога.
Вредне пчеле Христове, апостоли свети, разнели су ту веру, тај усев Божји, по свему свету.
Ваистину, као медоносне пчеле Божје разишли су се апостоли из Јерусалима на све четири стране, по народима и племенима, да као медом сладе људске душе благовешћу о Једином, Живом, Истинитом.
Апостоли свети крчили су земље од идолског корова и душе људске од веровања у множину божанстава. На искрченим пољима сејали су свету веру у Јединога, Живога, Истинитога.
О како је то био трудан и опасан посао! То је био највећи запамћени сукоб, који је мисионаре једнобоштва, верујте ми, стао и зноја и суза и рана и крви.
Људи су се претешко растајали од својих уображених божанстава, и тешко примали веру у једнога Бога. Збуњени множином твари и супротношћу дејстава у васиони они су сматрали за вероватније да постоји множина богова, него један једини Бог. Плењени обманом неискусне деце, да је сила у мноштву, они су држали за вероватније, да мноштво богова има већу силу него један Бог. Држали су да више њих могу више помоћи, неголи један једини.
Против апостола су устале две врсте људи – а две врсте свега их је и било у свету: једни који су хранили душе све отровом идолопоклонства, и други који су хранили своја тела израдом идолских кипова. И ови последњи нису били мања сметња од оних првих. Пример: апостол Павле и златар Димитрије. „Некакав златар, по имену Димитрије, који грађаше Дијани сребрне црквице и даваше мајсторима не мали посао, он скупи ове и другијех оваковијех ствари мајсторе, и рече: ‘Људи! Ви знате да од овог посла ми имамо добитак за своје живљење; и видите и чујете, да не само у Ефесу, него по свој Азији овај Павле поврати народ многи говорећи: ‘То нијесу богови што се рукама човечијем граде…’ и ова несрећа доћи ће и на наш занат да не пролази.’“ (Дјела апостолска 19, 24-27).
Једни су, дакле, сматрали, да је њихова душа у опасности, други, пак, да је њихов трбух у опасности од нове вере. Тако су сматрали сви људи на земљи и сви народи, с најмањим изузетком. И ти изузеци предавани су суровој смрти, као Сократ у Атини.
Култура ту није помагала ништа. Културнији народи правили су идоле само од скупоценијег материјала и у правилнијем облику, неголи народи дивљи, но идоли су остајали идоли, и ропство душе човечје и тамо и онамо подједнако. Кад је свети апостол Павле био у културној Атини, „раздражи се дух његов у њему гледајући град пун идола“ (Дјела апостолска 17, 16). Исто као и Андреја у Сараматији, и Матеја у Мисиру, и Вартоломеј у Индији. Идоли на тргу, идоли пред судницама и касарнама, идоли пред прагом, идоли у кући, идоли по собама, идоли свуда. Ниједан списак није могао набројати све богове, којима су се људи и народи клањали.
Све то идолско трње гребло је и крвавило свете апостоле. Али су га они смело сасецали, крчили и чистили, а на место њега сејали добро семе вере у једнога Бога, Јединога, Живога, Истинитога. Тај титански посао апостоли су свршавали речју, чудесима, љубављу и жртвом. Где нису успевали једним, успевали су другим. Где ничим другим нису могли успети, успевали су својом крвљу и – смрћу. Њихова мученичка крв палила је идоле као живи огањ.
Једини, Живи, Истинити, благословио је реч Својих апостола и труд њихов, и сузе, и уздахе, и жртве њихове. Тако је њихово семе уродило добрим плодом. А тај плод састоји се у томе, што данас људима изгледа сасвим природно и просто веровати у једнога Бога, а смешно и сулудо веровати у много богова.
„Ја сам Господ Бог твој, немој имати других богова уза Ме.“ То је прво сведочанство Божје о Себи, прво откривење људима на земљи о Богу од Бога, и прва заповест Божја. „Немој имати других богова уза Ме“, заповеда Бог, јер ако будеш имао и других богова, нанећеш себи две пагубе. Прва пагуба: вероваћеш и у лажне богове, непостојеће, измишљене, измаштане. Друга пагуба: поделићеш страхошпотовање и љубав, која свецело припада Мени Јединоме, Живоме, Истинитоме, и на те лажне богове.
Тиме ћеш помрачити веру у Мене, и ослабити страхопоштовање и љубав према Мени. И ја ћу се, као увређен и понижен, удаљити од тебе. И бићеш безбожник, мада ћеш ти уображавати да си богат у побожности због веровања у многе богове. Јер многобожац и безбожник на крају крајева, исто су. И Један и други су без једнога Бога, без Јединог, Живог, Истинитог.
Вера у једнога Бога, Јединога, Живога, Истинитога, јесте вера смерних и умних. Ово није вера гордих, које гордост чини безумним, те обожавају себе или неку твар Творчеву, само не Творца.
Што човек смернији, то разумнији; што охолији, то безумнији. Смернима Бог даје ум, да знају и разумеју, а гордим се Он противи. Што се смерни више смирују пред Господом, то их Господ више обдарује умом. А ум је светлост, која води Богу, Једином, Живом, Истинитом. Благо онима који имају ума, да виде пролазност овога света и ништавило човека. Благо онима, који се осећају мали и ништи, јер ће их Бог узвисити до највишега познања, до познања бића и величанства Бога Свевишњега.
Ово је ваша вера, христоносци, и вера предака ваших, најсмернијих и најумнијих. Нека ово буде и вера деце ваше, с колена на колено, до краја времена. Ово је вера непостидна, православна, спасоносна. Њом се оци ваши спасаваху. Нити они постидеше ову веру нити ова вера њих. Ваистину, ово је вера образованих људи, оних који носе образ Божји у себи. На Суду Страшноме они неће бити постиђени пред лицем Ангела и праведника. Него ће примити славу, и назваће се благословеним.
Једини. Живи. Истинити.
Отац Рафаило Бољевић: Дуни и пљуни
Читање из Светог Писма
АПОСТОЛ
Зачало 16 – Дјела Апостолска 6, 1-7: Избор седморице ђакона.
1 И у ове дане, када се множаху ученици, подигоше Јелинисти вику на Јевреје што се њихове удовице заборављаху кад се дијељаше помоћ сваки дан.
2 Онда Дванаесторица, сазвавши мноштво ученика, рекоше: „Не доликује нама да, оставивши ријеч Божију, служимо око трпеза.
3 Потражите, дакле, браћо, између вас седам освједочених људи, пуних Духа Светога и мудрости, које ћемо поставити на ову службу.
4 А ми ћемо у молитви и у служби ријечи приљежно остати.”
5 И ријеч ова би угодна свему народу. И изабраше Стефана, човјека испуњенога вјером и Духом Светим, и Филипа, и Прохора, и Никанора, и Тимона, и Пармена, и Николу, прозелита из Антиохије.
6 Ове поставише пред апостоле, и они, помоливши се Богу, положише руке на њих.
7 И ријеч Божија растијаше, и веома се множаше број ученика у Јерусалиму, и велико мноштво свештеника покораваху се вјери.
ЈЕВАНЂЕЉЕ
Зачало 69 – Марко 15, 43-47; 16, 1-8: Мироносице на гробу.
43 дође Јосиф, из Ариматеје, угледан савјетник, који и сам чекаше Царство Божије, и усуди се, те уђе Пилату и заиска тијело Исусово.
44 А Пилат се зачуди да је већ умро; и дозвавши капетана, запита га: „Је ли давно умро?”
45 И дознавши од капетана, даде тијело Јосифу.
46 И он, купивши платно и скинувши Га, обави платном и положи Га у гроб, који бјеше исјечен у камену, и навали камен на врата гроба.
47 А Марија Магдалина и Марија Јосијина гледаху гдје Га полагаху.
1 И пошто прође субота, Марија Магдалина и Марија Јаковљева и Саломија купише мирисе да дођу да Га помажу.
2 И врло рано у први дан недјеље дођоше на гроб око изласка сунца.
3 И говораху међу собом: „Ко ће нам одвалити камен од врата гроба?”
4 И погледавши, видјеше да камен бјеше одваљен; а бјеше врло велики.
5 И ушавши у гроб, видјеше младића обучена у бијелу хаљину гдје сједи с десне стране; и уплашише се.
6 А он им рече: „Не плашите се. Исуса тражите Назарећанина, распетога. Устаде, није овдје; ево мјеста гдје Га положише.
7 Него идите и кажите ученицима Његовим и Петру да ће пред вама отићи у Галилеју; тамо ћете Га видјети, као што вам рече.”
8 И изишавши, побјегоше од гроба, јер их ухвати страх и трепет, и ником ништа не казаше, јер се бојаху.
30 А и многа друга знамења учини Исус пред ученицима Својим, која нису записана у књизи овој.
31 А ова су записана да вјерујете да Исус јесте Христос, Син Божији, и да вјерујући имате живот у Име Његово.
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
Неуморне жене! Оне нису дале сна очима, ни трепавицама дремања све док нису нашле Љубљенога! А мушкарци као да траже чврсто тло: иду на гроб, виде га празна и остају у недоумици шта би значило то што Га нису нашли. Значи ли то да је код њих било мање љубави него код жена? Не, ту је била љубав која расуђује, која се боји погрешке, будући да се ради о љубави високе вредности и с обзиром на природу Онога на кога се односи. Међутим, када су сазнали и опипали, и они су, не језиком као Тома, него срцем исповедали: „Господ мој и Бог мој.“ Тада их већ ништа није могло одвојити од Господа. Мироносице и апостоли су обрасци две стране нашег живота: осећања и расуђивања. Без осећања живот није живот; без расуђивања живот је слеп – много се троши, а произилази мало здравог плода. Зато треба стећи и једно и друго. Осећање нека иде напред и нека побуђује; расуђивање нека одређује време, место, начин и, уопште, устројство бићa онога што срце наговести да треба остварити. Унутра – срце иде напред, а у пракси – расуђивање. Но, кад осећања постану извежбана у расуђивању о добру и злу, можемо се ослонити и на само срце. Јер, као што из живог дрвета сами од себе иду најпре пупољци, па цветови и плодови, тако и из срца почиње да истиче само добро, које се разумно таложило у току живота.
Учимо црквенословенски (словѣньскъ ѩзъıкъ)
пазнокть (пазнокт) = папак, копито, нокат
Псалам 69, 31:
ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ: И҆ ѹгодно бѹдетъ Бг҃ѹ паче телца юна, роги износѧща и пазнѡкти.
ИЗГОВОР: И угодно будет Б(о)гу паче телца јуна, роги износјашча и пазнокти.
СРПСКИ: То је Богу милије од вола, од телета с роговима и с папцима.
Календар
мај 29. (јулијански) / јун 11. (грегоријански) 2023.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Спомен свете дјеве мученице Теодосије Тирске; Страдање свете преподобномученице Теодосије Цариградске; Спомен Првог Васељенског Сабора; Спомен светог и блаженог Јована Јуродивог, Устјужског Чудотворца; Спомен светог оца нашег Александра, епископа александријског; Спомен светог свештеномученика Олвијана и његових ученика; Спомен светог новомученика Јована (Нана) Солунског; Спомен светог новомученика Андреја Хиоског; Спомен светих мученика мужа и жене.
Блаженопочивши патријарх Павле: О посту
Од свих средстава, чишћење душе за овај најприснији сусрет и сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?“ И кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да ли су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да ли су са неким у завади, и да ли можда нису блудници, а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи какве амајлије, или да можда не врши побачај.
А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Светог Писма и богомислију онога ко жели да се причести, и да не говоримо. Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Светој Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста, и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се чувати сваке крајности и једностраности.
Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он основао Собом, целокупним Својим животом и делом и утврдио особито Крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она Тело, коме је Он, Христос, Глава. По Вазнесењу Христовом, Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђељску науку, живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свога постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено. Не људима, него ни анђелима с Неба апостол Павле не признаје право да проповедају неко друго Еванђеље, осим онога које је проповедано. Променом, додацима и новотаријама могу се хвалити људске установе и оне секте које су отпале од истините Цркве Божије, али не и Православље. Једна од таквих установа божанског порекла је и установа поста. Још у Старом Завету Господ наређује пост као „уредбу вечну“. У Новом Завету Исус Христос, чистећи пост од фарисејских примеса и кварења, даје му нову божанску потврду велећи да ће Његови ученици постити, а особито тиме што је и Сам постио. Овим нас је поучио, вели Свети Василије Велики, „да се постом снажимо и да се привикавамо на подвиге у искушењима“.
Протојереј-ставрофор Љубомир Стојановић: Размишљање једног служитеља олтара Божијег
Хришћанство није само име, већ живот. Свако ко чини добро и сабира се са друрим из тог разлога, ко верује у Бога и човека, у могућност да сваки човек буде добар, то је хришћанин. Не да само прикажемо себе као добре, већ да то заиста будемо. Врхунац те љубави је Христов вапај са Крста: „Оче, опрости им.“ Опростити значи имати снаге, а не посустати и повући се пред злом. Вера није страх од већег, већ напредовање у љубави Божијој, где човек постаје наш брат. Чинимо добро, не да бисмо били награђени или похваљени, већ зато што видимо своју одговорност, видимо пуноћу и лепоту живота, а то видимо зато што указујемо на Христа, а не на себе. „Све могу у Христу Који ми моћ даје“, рекао је апостол Павле. Богочовек је мера свега. Добро, лепо и истинито су у сталном садејству, то морамо стално имати у виду.
Јереј Стеван Јовановић – Тумачење Дела Апостолских – део 1
Читање из Светог Писма
Апостол – З
Зачало 330: Јеврејима 11, 33-40
Прокимен, глас 8: Заветујте се и испуните (завете) Господу Богу нашем. (Псалам 75, 12)
Стих: Познат је у Јудеји Бог, у Израиљу је велико Име Његово. (Псалам 75, 2)
Прокимен, глас 4: Диван је Бог у Светима Својима, Бог Израиљев. (Псалам 67, 36)
Стих: У Црквама благосиљајте Бога, Господа са извора Израиљевих! (Псалам 67, 27)
Браћо, Свети вером победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бејаху силни у рату, поразише војске туђинске; неке жене примише своје мртве васкрсењем; други, пак, бејаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не бејаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, осведочени у вери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.
Алилуја, глас 4: Завапише праведници и Господ их услиша, од свих невоља њихових избави их. (Псалам 33, 18)
Стих: Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ. (Псалам 33, 20)
Литургија – Зачало 38: Матеј 10, 32-33, 37-38; 19, 27-30
32 Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
33 А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
37 Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан.
38 И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан.
27 Тада одговори Петар и рече Му: „Ето, ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?”
28 А Исус им рече: „Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за Мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на Пријесто славе Своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.
29 И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, Имена Мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни.
30 Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
Света Црква сваки дан молитвено помиње Свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, Света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све оне који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају Свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар, која је погодна за ново Небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за Светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако.
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
Мирослављево јеванђеље
мощи́ (мошчи/мошти) = моћи; имати снаге, бити јак, ваљати, вредети
мо̀щи (мошчи/мошти) = мошти, кости светитељске