Календар
мај 13. (јулијански) / мај 26. (грегоријански) 2024.
Страдање свете мученице Гликерије и с њом Лаодикија, тамничког стражара; Страдање светог мученика Александра; Спомен преподобних отаца Јована, Јевтимија, Георгија и Гаврила Иверских; Спомен преподобног оца нашег Павсикакија, епископа Синадског; Спомен светог свештеномученика Александра, епископа Тиверијанског; Спомен преподобног оца нашег Никифора; Спомен светог Сергија Исповедника; Спомен светог Георгија Исповедника; Спомен светих преподобномученика монаха Иверита; Спомен преподобне Гликерије Девице.
Архимандрит Лазар (Петрович Абашидзе-Десимон)
Може ли се улазити у молитвене односе са неправославним хришћанима (=јеретицима)?
Можемо ли да се молимо за инославне живе хришћане?
По духу и смислу црквених законоправила црквена молитва се може приносити само за вернике који су или припадали Цркви и признају је или су је признавали за своју мајку, веровали су или верују у њу, а са онима који су били или јесу туђи Цркви не сме бити молитвеног општења. По 45. Апостолском правилу „епископ или презвитер или ђакон, који се само молио са јеретицима, нека буде изопштен“. Истој екскомуникацији по 10. Апостолском правилу подлеже свако „ко се са одлученим од општења црквеног помоли, макар то било и код куће“; по 46. Правилу се забрањује примање жртве од јеретика. Ова правила се понављају и потврђују каснијим саборним одлукама (види Антиохијски Сабор, правило 2, Лаодикијски Сабор, правила 6, 33, 37), она треба да буду у основи црквене праксе и у својој пастирској делатности пастир Цркве не сме да одступа од ових правила. Очигледно је да је приношење црквених молитава за оне који се налазе изван Цркве у противречности са овим правилима.
Из Апостолских правила:
Правило 10: „Ако се неко са одлученим од црквеног општења помоли макар то било и код куће, такав да буде одлучен.“
Правило 45: „Ако се неко ко припада клиру буде молио са неким ко је из клира изопштен, нека буде одлучен. Ако им неко дозволи да раде било шта као слуге Цркве, нека буде одлучен.“
Правило 46: „Епископ или презвитер који су примили Крштење или жртву јеретика наређујемо да се одлучи: „Како ли се слаже Христос са Велијаром? Или какав удио има вјерни са невјерником?“ (2. Koринћанима 6, 15).“
Правило 32: „Није достојно од јеретика примати благослове, који су пре празнослови него благослови.“
Правило 33: „Не треба се молити са јеретиком или са одлученим.“
Правило 6: „Не треба допуштати јеретицима огрезлим у јереси да улазе у дом Божији.“
Правило 66: „Ако неко од клира или мирјанин уђе у јудејску или јеретичку синагогу да се помоли, нека буде и чина свештеног рашчињен и изопштен од општења црквеног.“
Правило 37 (Лаодикијски Сабор): „Не смеју се примати празнични дарови које шаљу јудеји и јеретици, нити се сме празновати са њима.“
Историја не зна, а мисао одбија да претпостави могућност заједничког служења православних свештеника са свештеницима латинским, старокатоличким или јерменским, зато што су у нашој свести још жива упозорења 45. Апостолског правила, које предвиђа строге казне за оне који се моле заједно са јеретицима и изопштење за оне који примају свештенодејства (=требе), које врше њихови клирици; са друге стране по древним правилима Цркве нико не престаје да буде јеретик ако је, признајући и исповедајући Свете Тајне Православне Цркве, и даље одвојен од ње по питањима вере и схватања живота.
Општење у Светим Тајнама са инославнима је у супротности са нашим Предањем, јер по учењу Светих Отаца отпадништво од Цркве повлачи за собом престанак дејства благодатних дарова Светог Духа због губитка наслеђивања (1. правило светог Василија Великог). И зато да човек не би учествовао у њиховим заблудама у погледу вере и да би избегао осуду заједно са њима, свети Јован Дамаскин учи да се на све начине чува од евхаристијског општења са њима, и да не прима од њих и да им не даје Свето Причешће.
За Православну Цркву теоријско признавање Светих Тајни, које се врше ван ње, значило би њено одрицање од свести о њеној сопственој непогрешивости, као једине сталне чуварке богооткривених истина и благодати, и у исто време би било у противречности са правилима првобитне Цркве, чији је она верни настављач. Једнакост у Светим Тајнама истовремено претпоставља и узајамно општење у Светим Тајнама, што се категорички осуђује учењем Саборне Васељенске Цркве.
Када је 336. године јеретик Арије на превару успео да буде примљен у црквено општење и спремао се да иде у храм, стари византијски епископ Александар у храму Мира молио је Бога да живот буде одузет или њему самом или јересијарху Арију, јер епископ није желео да буде сведок таквог светогрђа као што је примање јеретика у општење са Црквом. И Промисао Божија је објавила над Аријем своју праведну пресуду, пославши му на дан свечаности неочекивану смрт.
Када је у другој половини четвртог века император Валент (364.-378.), желећи да уведе аријанску јерес, незаконито на епископску катедру довео аријевца, лажног епископа по имену Лупус, православно становништво Едесе, клир и мирјани престадоше да иду у своју цркву коју су заузели аријевци. Окупљали су се ван града и вршили службу Божију на отвореном простору.
Император је наредио да му на испитивање доведу клирици, лица духовног чина, на челу са најстаријим презвитером Евлогијем. Хтео је да постигне да они почну црквено да опште са лажним епископом, али се нико од њих није сложио. После тога је 80 мушкараца духовног чина у оковима било послато у Тракију.
Реци ми, старче, када умреш, како желиш да те сахране (то јест са православнима или са неправославнима)? Тако је Анђео упитао једног старца-подвижника који се због слепе простодушности у стварима вере одреда причешћивао свуда где би се указала прилика. Кад је упитани старац дошао код другог старца и рекао му шта је чуо од Анђела, овај други старац му посаветова да се не причешћује ван Свете Саборне и Апостолске Цркве и да одговори Анђелу да жели да буде сахрањен као монаси јерусалимски, који су били истински православни. Пошто је чуо овакав одговор од уразумљеног старца, Анђео га одобри – све је било урађено са циљем да старац не упропасти свој труд и да не буде осуђен са грешницима.
Свети Јован Дамаскин – Тачно изложење православне вере: „Због тога што се сви причешћујемо истим Хлебом, сви постајемо јединствено Тело Христово и јединствена Крв, и ми смо удови једни других пошто чинимо једно Тело са Христом. Због тога, одричимо се са пуном снагом и не примајмо њихово причешће од јеретика, нити наше Свето Причешће њима дајимо, јер „не дајте светиње псима; нити мећите бисера својега пред свиње“ (Матеј 7, 6) да не бисмо постали учесници у лажном учењу и да не бисмо потпали под осуду.“
Неки православни монах је расколничке монахе наговарао да напусте своје обичаје, који су у супротности са црквеним, да прихвате и уђу у заједницу са Црквом. Они су пристали да прихвате све само ако могу као и раније да се крсте са два прста. Када је за то сазнао свети патријарх Антиохијски Силвестер, човек свет и испуњен премудрошћу Духа Светог, као и молдавски митрополит Никифор Грк, човек премудар, строго забранише овим расколницима чак и да остану у православном манастиру овим речима: „Ако хоћете целом душом да се сједините са Саборном Црквом, морате без сумње и потпуно искрено да прихватите све апостолско Предање и обичаје Цркве без икаквог изузетка. Тада би и вас Црква прихватила под своје окриље као вољену децу са великом радошћу. Ви се не слажете са свим апостолским Предањем и црквеним обичајима, него се чврсто и непоколебљиво придржавате свог измишљеног крсног знамења са два прста и не желите да се у тој ствари покорите Божијој Цркви, а молите да вас Црква прими под окриље са вашим крштењем са два прста – може ли Црква да испуни вашу жељу? Да ли је могуће да у једној истој Саборној Цркви буду два обичаја, која се један са другим не слажу, и да се једни те исти Хришћани крсте на различит начин?“ И затим говоре: „Због тога будите чврсто уверени да Црква Божија никако не може да пристане на ваш предлог и ви нас више немојте за то молити пошто је то немогућа ствар, него идите и више немојте остати у манастиру у којем се сад налазите, јер ви као непокорни Цркви не можете долазити у додир са православним монасима који тамо живе.“
Сада сами просудите, христољупци, ако расколничке монахе, који су били спремни да прихвате све апостолске и црквене обичаје, само зато што нису хтели да престану да се крсте са два прста, Црква није примила у своје окриље, како онда може да прими оне који сумњају у Предање Саборне Цркве, не слушају њене заповести и у много чему другом не желе да се покоре црквеним правилима? Питате има ли наде за њихово спасење, макар због њихових добрих дела, и да ли свештеник може да им разреши грехове на исповести и да их причести Светим Тајнама, и молите да вам дам уверљив одговор. На ово вам одговарам: по мом мишљењу раскол може бити двојак: или је неко сам у расколу или друге води у раскол, одвајајући их од Цркве својим богоборним учењем. Ако онај ко је у таквом расколу изврши и сва добра дела, ако и крв своју мученички пролије за Христа, што несумњиво превазилази сва добра дела, ни у ком случају не може да изглади овај смртни грех, то јест раскол. Ако човек, чак, ни мученичком крвљу не може да изглади свој раскол, какву наду на спасење може да има и како свештеник може да му да разрешење грехова на исповести без истинског обраћања Цркви и да га удостоји причешћа Светим Тајнама? Ово никако није могуће и у сваком случају ће бити у супротности са истином Свете Божије Цркве.
Ако говорите о онима који се противе Саборној Цркви и о онима који су јој се противили и који су умрли у непокајању, верујте ми да помињање таквих не само да неће бити пријатно, него ће бити и мрско Богу и Светој Цркви, и свештеник који се дрзне да за такве служи помен смртно греши. Помен за мртве јесте најважнији део бескрвне жртве која се приноси за православне Хришћане, како живе, тако и мртве. Ако неко, чак, и од православних Хришћана јавно греши и не каје се, Света Црква забрањује да се за таквог приноси бескрвна жртва док он у потпуности не остави свој грех и док се искрено не покаје. Ако Црква не дозвољава да се за православног грешника који јавно греши приноси бескрвна жртва, може ли она да дозволи да се она приноси за умрлог без икаквог покајања који се противио Светој Цркви?! Никако не може.
О томе да јавни грешник не сме да се причешћује Светим Тајнама и да је за њега немогуће приносити бескрвну жртву сведочи свети Симеон, архиепископ Солунски, следећим речима: „Нема места за неверника или онога ко другачије расуђује. Зато ниједан свештеник не треба да приноси жртву или да служи помен за онога ко је јавно сагрешио, а није се покајао, јер им то приношење бива на осуду, исто као и причешћивање страшним Светим Тајнама онима који се недостојно и без покајања причешћују, како о томе говори божанствени Павле (1. Коринћанима 11, 29).“ Исти овај Симеон каже за кога треба да се приносе честице: „Вернике који јавно греше, свештеници не треба да примају било како, него прво треба да захтевају покајање, јер се у заједницу ступа када се причешћује честицом, која се приноси, и њих, пошто су недостојни, не треба причешћивати овом Жртвом.“
Од овог истог Симеона о томе да свештеник треба пажљиво да испитује за кога приноси честицу: „Колико је корисно приношење за оне који достојно приносе, толико је жалосно и штетно за недостојне у оној мери у којој је то могуће за људе, јер честица која је принета за неког, будући да је положена близу Божанственог Хлеба, кад над овим Хлебом буде обављено свештенодејство и кад оно постане Тело Христово истог тренутка се и ова честица причешћује светињом; пошто је стављена у путир она се сједињује и са Крвљу и овим преноси благодат оној души за коју је принета…“
Ово до сада су речи светог Симеона, или боље речено, речи читаве Свете Саборне Цркве, јер он говори у складу са саборним расуђивањем. Из ових речи проистиче да се за оне који су умрли без покајања и у противљењу Светој Цркви никако не сме вршити црквени помен. Онај ко се дрзне да за овакве врши помен, за то ће дати страшан одговор пред Христом Богом на дан Страшног суда Његовог.
Преподобни Теодор Студит: „Змија не узима под своје само неверне јеретике, само блуднике и прељубочинце и друге који чине сличан разврат, него и оне који се према таквима равнодушно односе и ступају са њима у везу, јер су тачне речи, да „ко смолу додирне, оцрниће се, и онај ко се са гордим дружи, сличан ће му бити“. Из овог разлога, мада су ме због тога многи и прекоревали, забранио сам православнима да на свештеним поменима и на Божанственој Литургији помињу неког ко се претварао да је православан, а није прекинуо везе са јеретицима и јересју. Да је он, макар и у тренутку своје смрти исповедио свој грех и причестио се Светим Тајнама православни би могао за њега да приноси жртву. Међутим, пошто је умро, а био је у вези са јересју, како таквог можемо да примимо у православну заједницу?
Свети апостол говори: „Чаша благослова коју благосиљамо, није ли заједница Крви Христове? Хљеб који ломимо, није ли заједница Тијела Христова? Јер смо један хљеб, једно тијело многи; јер сви у једноме Хљебу имамо заједницу.“ (1. Коринћанима 10, 16-17) Судећи по овоме, причешћивање јеретичким хлебом и чашом чини онога ко се причешћује делом оних који се противе православнима, и од свих таквих причесника ствара једно тело, туђе Христу. „Јер шта има правда са безакоњем? Или како се удара Црква Божија са идолима?“ (2. Коринћанима 6, 14, 16), као што на другом месту говори исти овај Апостол.
Међутим, због таквих треба плакати, и за оне од њих који су још у животу, треба да се молимо да буду ослобођени из мреже ђаволске; за себе, пак, да захваљујемо „што нас је Бог од почетка изабрао за спасење у светињи Духа и вјери истине“ (2. Солуњанима 2, 13), да бисмо Му се потрудили до правог исповедништва за које, ако га извршимо непорочно и без замерке, нека нас Он удостоји Небеског Свог Царства.“
Свети владика Николај Велимировић: Вера образованих људи – Тумачење Символа вере
2. …Оца, Сведржитеља, Творца Неба и земље и свега видљивог и невидљивог.
Са страхом и трепетом да погледамо кроз отшкринуту завесу вечности. Ту завесу није одшкринула немоћна рука људска. Њу је одшкринуо Он – Једини, Живи, Истинити. Да није то Он учинио, ко би други могао? Сви умови људски са свима силама поднебеским не би могли ту завесу померити ни за длаку.
Он се смиловао на људе и померио је завесу. И три млаза светлости блеснула су на људе, који носе образ Његов у себи. И образовани су то видели и устрепетали од свете радости. Он се објавио као Несравњиви; раван једино Самоме Себи, Једини, Живи, Истинити, објавио се као Отац, Сведржитељ, Творац.
Ваша немирна мисао хита са питањем: „Чији Отац? И откад Отац?“ Отац Господа нашег Исуса Христа, и Отац од вечности. Пре створења света Он је био Отац. Пре времена и времених бића, пре Ангела и свих Небеских сила, пре сунца и месеца, пре зоре и месечине, Отац је родио Сина Свог јединородног. Говорећи о Вечноме, смемо ли изговорити реч – када? Од када је Бог – Бог, од тада је Бог – Отац. Но у Њему нема – када, јер у Њему нема колута времена.
Свевишњи објављује Себе прво Оцем, па онда Сведржитељем и Творцем. То је вама образованим јасно. Његово родитељство односи се на савечнога Сина, а сведржитељство и творчество на свет створени, видљиви и невидљиви. Прво, дакле, Отац, па Сведржитељ и Творац. У вечности нико Бога није могао назвати Оцем осим Сина Његовог, Јединородног.
А у времену? Ни у времену, кроз векове и векове – нико. Слушајте древну историју рода људског, и примите је к срцу. Она даје светлост уму вашем, и радост души вашој. Када је свет створен, и када је Адам изгнан из Раја због греха смртног, одвратног греха непослушности према Створитељу своме, па све до силаска Сина Божјег на земљу, нико од смртних није се усуђивао назвати Бога својим оцем. Најдивнији изабраници Његови називали су га највећим именима; именовали су Га и Сведржитељем, и Судијом, и Свевишњим, и Царем, и Господом над војскама, само не именом Оца, именом слатким.
Најбољи у роду људском могли су се осетити као створења једног свемоћног Створитеља, као лонци једног божанског Лончара; никада као деца једнога Оца Небеског. То право дато је људима кроз Господа Исуса Христа. Није свима дато, но онима који Га примише. Који Га примише, даде им власт да буду синови Божји (Јован 1, 12). То јест: да буду посињени и да смеју ословити Бога: „Авва, Оче!“ (Галатима 4, 6; Римљанима 8, 15)
То усиновљење, дар милости Божје, објавио је и понудио људима Сам Христос на самом почетку службе Своје у свету. Он је објавио људима да могу од тада називати Бога Оцем својим говорећи: „Овако, дакле, молите се ви: ‘Оче наш, Који се на Небесима…’“ (Матеј 6, 9) И од тада до данас многи милиони младенаца и стараца на кугли земљиној из дана у дан брује: „Оче наш!“
Зли духови немају права именовати Бога Оцем својим. И непокајаним грешницима не да се да изговоре ту слатку реч: Оче! Само праведницима и покајницима даде се то право, да у молитвама својим могу од свег срца и душе узвикнути Богу: „Оче наш!“ Онима, пак, који верују против Бога и Божјег закона, било мислима или речима или делима, никако се не да ословити Бога именом утешним и слатким: Оче!
Три стотине и осамнаест Светих Отаца у Никеји, који саставише Вјерују свих вас који носите образ Божји у себи, који сте образовани, именоваху Бога најпре Оцем, па онда Сведржитељем и Творцем. То учинише просветљени Духом Божјим Светим. Учинише то прво, зато што је Свевишњи Отац Господу Христу пре времена и створења света. И друго, зато што је ваплоћени Син Божји донео као први дар људима, следбеницима Својим, усиновљење, то јест право да могу Оца Његовог именовати Оцем својим. „Оче наш!“ Каква радост под сунцем и звездама може већма обрадовати срца ваша, о образовани, који носите образ Божји у себи? И не само да вам је Господ Син Божји дозволио да именујете Свевишњега, Јединога, Живога, Истинитога, Оцем вашим, него је чак и заповедио: „И оцем не зовите никога на земљи, јер је у вас један Отац Који је на Небесима.“ (Матеј 23, 9) О радости ваше, радости неисказане! Право родитељство је на Небесима, изнад сунца и звезда. Родитељство на земљи само је сенка и символ.
Радост је ваша и у томе што је Отац ваш Небески Сведржитељ и Творац. Свети Оци Никејски, просветљени Духом Божјим Светим, назвали су Свевишњега најпре Сведржитељем, па Творцем. Не изгледа ли природније, рећи ћете, да се прво нешто створи, па онда држи; и да би Свевишњега требало назвати најпре Творцем, па Сведржитељем? Тако само изгледа, али не цените по изгледу кад о Истинитом мислите. Гле, Бог и јесте прво Сведржитељ. Пре него је саздао Небо и земљу, Бог Сведржитељ држао је у Себи и план стварања, од крупница до ситница, и све силе, све законе, све поретке. Без тога умнога сведржитељства, како би стварање било могуће и изводљиво?
Кад је, пак, величанствени Створитељ створио оба света, видљиви и невидљиви, Он је продужио да буде Сведржитељ, и да све силе у оба света, све законе и поретке, држи потпунце у неодољивој моћи Својој. „Ниједан врабац не може пасти на земљу без Оца вашег“, потврдио је Син Божји (Матеј 10, 29). „И длака с главе ваше неће погинути“ (Лука 21, 18), опет без воље Бога Сведржитеља. Својом крепком руком држи Бог чак и силе одречне и богоборне. Сва њихова дејства против закона Његових и против верних Он обрће и искоришћује на добро, по неописивој мудрости и моћи. И доводи све у склад са Својим плановима. Ниједна суза праведеника, ма и у море канула, не остаје заборављена. Ниједна добра или зла реч у свету изречена, не остаје без одговора Божјег, јавног или тајног.
Отац, Сведржитељ, Творац. То је Бог ваш, Једини, Живи, Истинити. Као Творац Бог је створио Небо и земљу, и све твари видљиве и невидљиве. Бог наш на Небеси и на земљи, све што је хтео, створио је (Псалам 115, 3). Под Небом су свештени тумачи одувек разумевали царство Ангела и свих осталих могућих небеских сила, видљивих за Бога, невидљивих за нас. Под земљом су разумевали све твари на земљи, у земљи, око земље и од земље, доступне чувственом дознању нашем.
Све видљиво и невидљиво што је створено, створено је Богом. Не постоји никакав други Творац, ни на Небу ни на земљи, осим Свевишњега. Нити постоји ишта створено, од највећег до најмањег, што је неко други створио изван Свевишњега. Он је једини Творац у пуном и правом смислу. У пуном и правом смислу Творац је Онај Ко је створио и грађу и грађевину, и ствари и облике ствари; и који је у све унео неку тајанствену силу постојања, узајамног односа, привлачности и одбојности, покрета и живота.
Зато кад чујете говор, да је Створитељ створио све што је створено, разумете то као да је речено, да је Створитељ створио, не само облике твари од готове грађе, него и саму ту грађу. У томе се и пројавила пуноћа Божје творачке моћи, што је Он створио и једно и друго. Да ли се та грађа састојала из четири велике стихије: земље, воде, огња и ваздуха, како су то стари мислили, или је и то четворо уза се остало укупно из једне праграђе електричног својства, како то нови научници мисле – зар ћемо се у то сад упуштати? Несумњиво је једно: да је и основа и потка свуколиког ткива васионског изум и твар великога Бога Створитеља.
Сву чудесност и величанственост тога ткива, о образовани, могу ли све мисли људске домислити? или све очи обухватити? или све уши слухом ухватити? или сви јeзици исказати? Облици и боје, бројеви и сразмере, музика и песма, радост и бол, светови у води, светови у прашини, светови у ваздуху, огњена кола звездана – не нагони ли све то вас, образоване, на молитвено ћутање више него на говор?
Но знајте, да све то чудо и величанство видљиве васионе једва је као кићена гарда пред капијом царске палате, пред вратима света невидљивог, царства духовног, ангелског. А тамо за вратима и јесте тек право чудо, чудо изнад свих чудеса, величанство изнад свих величанстава. Тамо где сунца светли Сам Свевишњи Цар царева (Откривење 22, 5)! Ту тек не помаже ни мисао, ни око, ни ухо, ни језик. Велики апостол био је духом узнет до трећега Неба и однесен у рај, и чу неисказане ријечи којијех човјеку није слободно говорити (2. Коринћанима 12, 3). Тако у Небесима, у духовном Царству Цара Створитеља, све превишава нашу садашњу моћ схватања и изражавања.
А овај свет видљиви према оном свету невидљивом јесте као сенка према стварности, као символ према духу, као слова према смислу, као писмо о даљној домовини изгнаника. Но и један и други свет створио је исти Творац. Он једини држи оба света Својом неуморном и сведржавном руком – једини Створитељ. Он једини води их тајанственим путевима ка тајанственим циљевима, које им је Он предодредио – Он, благи Отац Господа Христа и свих изабраних чеда Својих.
Ово је вера уплаканих, који плачу за правдом, истином и животом. Ово није вера слугу неправде, лажи и смрти, пријатеља смеха, што се завршује очајањем. Ово је вера уплаканих над немоћи својом и немоћи свега рода човечјег. Они ишту Источник правде, истине и живота. И овај Источник им се даје. Тада се њихове сузе жалости претварају у сузе радости. Јер су нашли најдрагоценије благо – Оца, Сведржитеља, Творца. Шта им остаје више да ишту, кад Њиме добијају све? Једино им остају – сузе покајања, којим се мију од сваке неправде и лажи, и бране од вечне смрти. Омивени сузама покајницама они постају благог и милостивог срца према браћи својој, сапутницима својим на путу за вечну домовину. И помажу овима, да познаду правога Бога, Источника правде, истине и живота.
Ово је ваша вера, христоносци, вера предака ваших, који не жалише ни труда ни суза, док се Господу не приближише и утеху не примише. Нека ово буде и вера деце ваше, с колена на колено, све до краја времена. Ово је вера непостидна, православна, спасоносна. Ваистину, ово је вера истински образованих људи, оних који носе образ Божји у себи. На Суду Божјем њима неће бити тешко. Назваће се благословеним.
Отац. Сведржитељ. Творац.
Отац Петар Лазић: Црква и село – лек за душу
Читање из Светог Писма
АПОСТОЛ
Зачало 23 – Дјела Апостолска 9, 32-42: Петар исцјељује Енеју у Лиди и васкрсава Тавиту у Јопи.
32 И догоди се да Петар, обилазећи све, сиђе и Светима који живљаху у Лиди.
33 И нађе тамо једнога човјека, по имену Енеја, који већ осам година лежаше на одру, јер бјеше узет.
34 И рече му Петар: „Енеја, исцјељује те Исус Христос; устани и простри сам себи!” И одмах устаде.
35 И видјеше га сви који живљаху у Лиди и Сарону, и обратише се Господу.
36 А у Јопи бјеше једна ученица, по имену Тавита, што преведено значи: ’Срна’, и она бјеше пуна добрих дјела и милостиња које чињаше.
37 И догоди се у те дане да се она разбоље и умрије; онда је окупаше и положише у горњу собу.
38 И будући да је Лида близу Јопе, ученици, чувши да је Петар у њој, послаше два човјека молећи га да без оклијевања дође до њих.
39 А Петар, уставши, отиде с њима; и кад дође, уведоше га у горњу собу, и скупише се око њега све удовице плачући и показујући кошуље и хаљине што је радила Срна, док је била с њима.
40 А Петар, изгнавши све напоље, клече на кољена и помоли се Богу, и окренувши се тијелу, рече: „Тавито: ’Устани!’” А она отвори очи своје, и видјевши Петра, придигну се и сједе.
41 Он, пак, давши јој руку, подиже је; и дозвавши Свете и удовице, показа је живу.
42 И ово се разгласи по свој Јопи, и многи вјероваше у Господа.
ЈЕВАНЂЕЉЕ
Зачало 14 – Јован 5, 1-15: Исцјељење болеснога у бањи Витезди.
1 Потом бјеше Празник јудејски, и изиђе Исус у Јерусалим.
2 А у Јерусалиму, код Овчијих врата, постоји бања која се јеврејски зове Витезда, и има пет тријемова.
3 У њима лежаше велико мноштво болесника, слијепих, хромих, сухих, који чекаху да се вода заталаса.
4 Јер Анђео Господњи повремено силажаше и узбуркаваше воду; и који би први ушао пошто се узбурка вода, оздравио би, ма од какве болести боловао.
5 А ондје бијаше неки човјек који тридесет и осам година бјеше болестан.
6 Кад видје Исус овога гдје лежи, и разумје да је већ много година болестан, рече му: „Хоћеш ли здрав да будеш?”
7 Одговори Му болесник: „Господе, човјека немам да ме спусти у бању када се узбурка вода; а док ја дођем, други сиђе прије мене.”
8 Рече му Исус: „Устани, узми одар свој и ходи!”
9 И одмах оздрави човјек, и узе одар свој и хођаше. А тај дан бјеше субота.
10 Тада говораху Јудејци исцијељеном: „Субота је, није ти допуштено да носиш одар.”
11 Он им одговори: „Који ме учини здравим, Он ми рече: ’Узми одар свој и ходи!’”
12 А они га запиташе: „Ко је тај Човјек Који ти рече: ’Узми одар свој и ходи!’?”
13 А излијечени не знађаше Ко је; јер се Исус бјеше удаљио због многог народа на ономе мјесту.
14 Потом га нађе Исус у храму и рече му: „Ето, постао си здрав, више не гријеши, да ти се што горе не догоди.”
15 Човјек отиде и јави Јудејцима да је Исус Тај Који га учини здравим.
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
„Ето, постао си здрав, више не греши, да ти се шта горе не догоди.“ (Јован 5, 14) Грех не погађа само душу, него и тело. У неким случајевима је то врло очигледно. У другим случајевима то није тако јасно, премда истина да су болести тела све и увек од греха, и због греха – остаје истина. Грех се збива у души и одмах делује на њу чинећи је болесном. Међутим, пошто је живот телу од душе, код болесне душе ни живот не може бити здрав. Наносећи мрак и тугу, грех не може благотворно утицати на крв у којој се налази основа телесног здравља. Но, ако се сетимо да грех одваја од Бога који је извор живота, и чини да човек долази у несагласност са свим законима који делују у њему самом и у природи – зачудићемо се како грешник уопште остаје жив после греха. То је само по милости Божијој која чека покајање и обраћење. Из тога следи да болесник треба пре сваког другог дела да пожури да се очисти од греха и да своју савест помири са Богом. Тиме ће се поставити основа за благотворно дејство лекова. Један знаменити лекар није приступио лечењу све док се болесник није исповедио и причестио Светим Тајнама. И што је болест била тежа, утолико је он упорније захтевао духовну припрему.
Учимо црквенословенски (словѣньскъ ѩзъıкъ)
пакибытїє (пакибитије) = нови живот, препорођење
Матеј 19, 28:
ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ: ИЇи҃съ жє рєчє имъ: „Аминь гл҃ю вамъ, ѩкѡ вы шєдшїи по мнѣ, въ пакибытїє, єгда сѧдєтъ сн҃ъ чл҃вѣчєскїй на пр҇толѣ славы своєѧ, сѧдєтє и вы на двоюнадєсѧтє пр҇тѡлѹ, сѹдѧщє ѻбѣманадєсѧтє колѣнома Ї҆и҃лєвома.”
ИЗГОВОР: И(су)с же рече им: „Амин гл(аго)љу вам, јако ви шедшији по мње, в пакибитије, јегда сјадет С(и)н Ч(е)л(о)вјечески(ј) на пр(ес)толе слави својеја, сјадете и ви на двојунадесјате пр(ес)толу, судјашче објеманадесјате кољенома И(зраи)левома.”
СРПСКИ: А Исус им рече: „Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за Мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на Пријесто славе Своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.”
Календар
мај 29. (јулијански) / јун 11. (грегоријански) 2023.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Спомен свете дјеве мученице Теодосије Тирске; Страдање свете преподобномученице Теодосије Цариградске; Спомен Првог Васељенског Сабора; Спомен светог и блаженог Јована Јуродивог, Устјужског Чудотворца; Спомен светог оца нашег Александра, епископа александријског; Спомен светог свештеномученика Олвијана и његових ученика; Спомен светог новомученика Јована (Нана) Солунског; Спомен светог новомученика Андреја Хиоског; Спомен светих мученика мужа и жене.
Блаженопочивши патријарх Павле: О посту
Од свих средстава, чишћење душе за овај најприснији сусрет и сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?“ И кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да ли су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да ли су са неким у завади, и да ли можда нису блудници, а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи какве амајлије, или да можда не врши побачај.
А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Светог Писма и богомислију онога ко жели да се причести, и да не говоримо. Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Светој Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста, и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се чувати сваке крајности и једностраности.
Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он основао Собом, целокупним Својим животом и делом и утврдио особито Крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она Тело, коме је Он, Христос, Глава. По Вазнесењу Христовом, Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђељску науку, живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свога постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено. Не људима, него ни анђелима с Неба апостол Павле не признаје право да проповедају неко друго Еванђеље, осим онога које је проповедано. Променом, додацима и новотаријама могу се хвалити људске установе и оне секте које су отпале од истините Цркве Божије, али не и Православље. Једна од таквих установа божанског порекла је и установа поста. Још у Старом Завету Господ наређује пост као „уредбу вечну“. У Новом Завету Исус Христос, чистећи пост од фарисејских примеса и кварења, даје му нову божанску потврду велећи да ће Његови ученици постити, а особито тиме што је и Сам постио. Овим нас је поучио, вели Свети Василије Велики, „да се постом снажимо и да се привикавамо на подвиге у искушењима“.
Протојереј-ставрофор Љубомир Стојановић: Размишљање једног служитеља олтара Божијег
Хришћанство није само име, већ живот. Свако ко чини добро и сабира се са друрим из тог разлога, ко верује у Бога и човека, у могућност да сваки човек буде добар, то је хришћанин. Не да само прикажемо себе као добре, већ да то заиста будемо. Врхунац те љубави је Христов вапај са Крста: „Оче, опрости им.“ Опростити значи имати снаге, а не посустати и повући се пред злом. Вера није страх од већег, већ напредовање у љубави Божијој, где човек постаје наш брат. Чинимо добро, не да бисмо били награђени или похваљени, већ зато што видимо своју одговорност, видимо пуноћу и лепоту живота, а то видимо зато што указујемо на Христа, а не на себе. „Све могу у Христу Који ми моћ даје“, рекао је апостол Павле. Богочовек је мера свега. Добро, лепо и истинито су у сталном садејству, то морамо стално имати у виду.
Јереј Стеван Јовановић – Тумачење Дела Апостолских – део 1
Читање из Светог Писма
Апостол – З
Зачало 330: Јеврејима 11, 33-40
Прокимен, глас 8: Заветујте се и испуните (завете) Господу Богу нашем. (Псалам 75, 12)
Стих: Познат је у Јудеји Бог, у Израиљу је велико Име Његово. (Псалам 75, 2)
Прокимен, глас 4: Диван је Бог у Светима Својима, Бог Израиљев. (Псалам 67, 36)
Стих: У Црквама благосиљајте Бога, Господа са извора Израиљевих! (Псалам 67, 27)
Браћо, Свети вером победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бејаху силни у рату, поразише војске туђинске; неке жене примише своје мртве васкрсењем; други, пак, бејаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не бејаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, осведочени у вери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.
Алилуја, глас 4: Завапише праведници и Господ их услиша, од свих невоља њихових избави их. (Псалам 33, 18)
Стих: Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ. (Псалам 33, 20)
Литургија – Зачало 38: Матеј 10, 32-33, 37-38; 19, 27-30
32 Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
33 А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
37 Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан.
38 И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан.
27 Тада одговори Петар и рече Му: „Ето, ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?”
28 А Исус им рече: „Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за Мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на Пријесто славе Своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.
29 И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, Имена Мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни.
30 Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
Света Црква сваки дан молитвено помиње Свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, Света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све оне који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају Свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар, која је погодна за ново Небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за Светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако.
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
Мирослављево јеванђеље
мощи́ (мошчи/мошти) = моћи; имати снаге, бити јак, ваљати, вредети
мо̀щи (мошчи/мошти) = мошти, кости светитељске