Календар
мај 27. (јулијански) / јун 9. (грегоријански) 2024.
Спомен светог свештеномученика Терапонта, епископа Сардијског; Спомен светих мученика Теодоре и Дидима; Спомен преподобног и богоносног оца нашег Јована Руског, новог исповедника и чудотворца; Спомен светог мученика Јевсевиота; Спомен светог мученика Алипија; Спомен преподобног оца нашег Терапонта, бјелојезерског чудотворца.
Архимандрит Лазар (Петрович Абашидзе-Десимон)
Какав је став Православне Цркве према екуменизму?
Екуменизам је покрет који тежи ка уједињењу свих Хришћана. Он данас долази, пре свега, из недара Римокатоличке Цркве, јер је по својој суштини покрет римокатоличког (=унијатског) мисионарства.
С друге стране, он представља и покрет различитих протестантских уједињених заједница и одакле је овај покрет највише раширен и одакле је добио најшире организационе и идејне облике.
И на крају, као организација, савремени екуменистички покрет се формирао и створио на Конгресу у Амстердаму 1948. године приликом стварања Светског савета цркава који сада представља главни орган екуменистичког покрета.
За почетак екуменистичког покрета може се сматрати свесветска конференција у Единбургу 1910.
Скупштине Светског савета цркава су биле: у Еванстону (С.А.Д.) 1954. године, Њу-Делхију (Индија) 1961., Упсали (Шведска) 1968., Најробију (Кенија) 1975., Ванкуверу (Канада) 1983., Канбери (Аустралија) 1992., Харареу (Зимбабве) 1998., Порто Алегру (Бразил) 2006., Бусану (Јужна Кореја) 2013. године.
Руска Православна Црква је ССЦ-у приступила 1961. године, а Грузинска 1962. године. (Српска 1965.) У ову организацију улазе и многа религијске заједнице која се не могу назвати црквама: лутеранци, англиканци, григоријанци, старокатолици, евангелисти, баптисти, методисти, квекери, реформисти, презбитеријанци, конгрегационисти и тако даље и томе слично.
Каква је идеологија екуменизма?
Идеологија која стоји иза екуменизма јесте идеологија која се односи на одавно добро познате јереси: „Црква Христова не постоји, нико не зна истину, Црква почиње да се гради тек сад…“
Један од најпознатијих екумениста, проф. В. В. Зењковски је 1935. године говорио: „Црква свету није јављена у потпуности своје силе и правде, и тек ћемо у екуменској заједници бити удостојени да добијемо откривење о Цркви.“
Екумениста, професор Илија Цоневски (са Софијског универзитета) је 1947. године говорио: „Природа Цркве и њена основна својства су на најтеснији начин повезани са њеним јединством, зато што је она Тело Христово, и Христос је њена Глава. Црква не може бити ни Света ни Саборна ни Апостолска ако није јединствена. Сав смисао и пуно значење екуменског покрета се састоји у јединству Цркве; оно је његова основа, као и задатак и остварење.“
На овај начин екуменисти као најважније истичу јединство или Јединствену Цркву. Међутим, појму „јединствена“ они дају свој неправилан, изопачени смисао, јер под том Јединственом Црквом они не подразумевају само све православне, већ и све инославне хришћане, то јест јеретике. Ова екуменистичка тачка гледишта се у потпуности разилази са православним погледом, који под Јединственом Црквом увек подразумева само православне људе који истинито верују. Наша Црква никад није сматрала да у њен састав, у састав самог Тела Христовог, улазе јеретици. А и како је могуће сматрати ову тачку гледишта православном, када су Васељенски Сабори јеретицима увек изрицали анатему, то јест изопштавање из Цркве? Очигледно је да екуменисти у свом учењу о Цркви не признају над собом ауторитет Васељенских Сабора. Међутим, то је једнако одрицању ауторитета читаве Православне Цркве и признавању у датом случају за једини критеријум истине свој сопствени разум уз одрицање православне вере у Цркву.
Исти овакав рационализам и исто овакво неверје у истинску Христову Цркву екуменисти умећу у своје тумачење назива Цркве „Саборна“. Ми заједно са Светим Оцима Цркву називамо Саборном или Васељенском зато што се она „не ограничава никаквим местом, ни временом, ни народношћу, него садржи у себи истинске вернике свих места, времена и народа.“ (Опширни катихизис митрополита Филарета). Међутим, екуменисти под овим називом Цркве подразумевају, не само истинито верујуће Хришћане, него и све јеретике.
Исту овакву заблуду показују и у свом односу у погледу назива Цркве „Апостолска“. Ма како то чудно било, екуменисти под овом Апостолском Црквом подразумевају и такозване „хришћанске цркве“ које уопште нису апостолског порекла и наслеђа. Они сматрају да све јеретичке исповести припадају Апостолској Цркви без обзира на то што Павле, највећи апостол, изопштава све јеретике из Православне Цркве и предаје их анатеми говорећи: „Ако и ми или Анђео са Неба јави вам Јеванђеље друкчије него што примисте, проклет да буде.“ (Галатима 1, 8)
Међутим, православни екуменисти највише се огрешују о десети члан Символа вере у погледу назива Цркве „Света“, када у састав ове Свете Цркве укључују јеретике. Црква се назива Светом зато што је она та која даје благодат Светог Духа, која се даје верницима у Светој Тајни Миропомазања приликом њиховог Крштења. Ова препорађајућа, освећујућа и спосоносна благодат је најдрагоценије и највеће благо за нас, јер је циљ Христовог доласка у свет, и Његових страдања на Крсту и смрти, био да нам дарује управо њу. Симеон Нови Богослов говори: „То је и био циљ и крај читавог домостројитељства Христовог, да они који верују, примају Духа Светог, да би Он био као душа наше душе и да би се дејством Овог Духа освећивали, обнављали и препорађали наш ум, савест и сва осећања.“
Али овог, за нас најдрагоценијег блага, ове препорађајуће благодати Светог Духа са њеном светошћу нема и не може бити код протестаната, јер код њих нема Свете Тајне Миропомазања. У Крштењу се ми само чистимо од грехова, умиремо за телесни живот и Дух Свети нас поново рађа за нов и свет живот. Али ово друго је за нас могуће само уз помоћ оне благодати, коју добијамо у Светој Тајни Миропомазања. У овој Светој Тајни нам се предаје Дух Свети са свим Својим даровима, који нас снаже и бодре у духовном светом животу. Овај благодатни и свети живот није могућ за оне инославне хришћане, који имају Свету Тајну Миропомазања, али за које ова сила није важећа и није спасоносна, због тога што их је Православна Црква одбацила због јереси. Због овога потпуно греше православни екуменисти када у Свету Цркву укључују све јеретике. Они не праве разлику између чланова Православне Цркве као грешника и немоћних људи од инославних хришћана и њихових „црквава“, сматрајући да ће и једни и други постати свети кроз благодат Божију и кроз љубав општења.
Међутим, између њих постоји огромна разлика. Чланови Православне Цркве иако су грешни, ма како велики њихови греси били, кроз Свету Тајну Покајања и уз помоћ делатне и спасоносне благодати увек могу да постану свети да достигну истинску и савршену светост. Али, појединачним јеретицима или читавим групама, организацијама, ова светост никада неће бити својствена, јер на њих не делује благодат Свете Тајне Миропомазања и благодат Свете Тајне Покајања. Јеретици могу бити свети тек после покајања или одрицања од свих својих јереси и тек после поновног сједињења са Православном Црквом. Тек тада инославни хришћани могу да се укључе у састав Свете Христове Цркве.
Међутим, тумачење у погледу назива Цркве „Света“, као и у погледу других назива није само проста заблуда. Ова заблуда у ствари представља рушење наше православне вере у Цркву. Она од нас захтева веру у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву са тим да ми ове особине примењујемо искључиво на нашу Православну Цркву. А православни екуменисти јој отказују послушност. Због тога они до непрепознатљивости изопачују девети члан Символа вере. Резултат овога је некаква неприродна мешавина истине и лажи, Православља и јереси, што православне екуменисте доводи до крајњег изопачавања истинитог схватања о Цркви и то у тој мери да су они, иако су чланови Православне Цркве истовремено постају и чланови екуменистичке цркве, или тачније речено, неког васељенског јеретичког друштва са његовим безбројним јересима. Требало би да увек имају на уму Христове речи: „…ако ли не послуша ни Цркве, да ти буде као незнабожац и цариник.“ (Mатеј 18, 17) Ова непослушност православних екумениста доводи до тога да они изјављују да „зидови који деле Цркве не досежу до самог Неба, до Христа-Главе, и не спуштају се до самог срца Цркве, до Светог Духа.“
Међутим, ови зидови који деле, односно разлике између Православне Цркве и јеретика појавили су се на Васељенским Саборима. До њих је долазило у циљу очувања православне вере од погибељи која настаје од мешања са погубним јересима. До ових подела је долазило да би се испуниле Христове речи: „Мислите ли да сам Ја дошао да дам мир на земљу? Не, кажем вам, него раздор.“ (Лука 12, 51) На Васељенским Саборима су се оствариле и речи Господа казане апостолима и њиховим наследницима, који стоје на челу Православне Цркве – епископима: „Јер вам кажем, заиста: ‘Што год свежете на земљи, биће свезано на Небу, и што год раздријешите на земљи, биће раздријешено на Небу.’“ (Матеј 18, 18) Јасно је да ове поделе досежу до самог Неба. Како да ове поделе не досежу до Христа, кад су оне засноване на сопственим речима Христа Спаситеља?
Догматичке одлуке Васељенских Сабора са анатемом против јеретика доносиле су се на основу апостолских речи: „Јер нађе за добро Свети Дух и ми.“ (Дјела апостолска 15, 28) Дакле, одлуке против јеретика нису потицале само од Светих Отаца Васељенских Сабора, него и од Самог Духа Светог. У датом случају велику важност имају Христове речи изречене за време Његовог јављања ученицима после Васкрсења: „Примите Дух Свети. Којима опростите гријехе, опростиће им се; и којима задржите, задржаће им се.“ (Јован 20, 22-23)
Јасно је да је анатема Васељенских Сабора, која у својој основи има Христове речи, заједнички изрицана јеретицима: и од Светог Духа, и од Цркве. Поставља се питање да ли догматичке разлике могу да не досежу до Светог Духа кад од Њега потичу?
Међутим, то није све. Из Христових речи: „Што свежете на земљи, биће свезано и на Небу“, је очигледно да анатемисање јеретика, односно њихово изопштавање из Цркве прелази и у будући живот и да сви јеретици после смрти доспевају у паклене муке. Православни екуменисти, не само да не слушају Православну Цркву, него је, чак, отворено окривљују за грех деобе.
Али није Православна Црква стварали јереси, већ јеретици. Православна Црква је до мученичке крви од јеретика штитила чистоту православне вере. Да није било ове борбе православна истина би кроз мешање са јеретичком лажју престала да постоји, а Православна Црква би уједно нестала са лица земље.
Тешко је рећи где православни екуменисти више одступају од Православне Цркве – у својим делима или тако што присуствују на екуменистичким конференцијама. Ово присуство је у ствари издаја нашег догматичког православног учења о Цркви, које је изражено у деветом члану Символа вере. Присуствујући на јеретичком скупу који екуменисти називају „свецрквена конференција“, „скуп свих хришћанских цркава“ и „једина света Христова црква“ православни представници самим тим потврђују постојање ове „једине свете цркве Христове“ са свим њеним јеретичким заблудама. Осим тога на свим екуменистичким конференцијама обавља се заједничка молитва јеретика са православнима, а заједничка молитва се забрањује светим канонима наше Цркве (10., 45. и друга Апостолска правила).
У свом тумачењу овог последњег правила епископ Смољенски Јован говори: „Правила не теже само ка очувању православних од заразе јеретичким духом, него и њиховом чувању од индиферентности према вери и Православној Цркви, која лако може да се роди у општењу са јеретицима у стварима вере. Овакве одлуке, уосталом, нимало не противрече духу хришћанске љубави и трпељивости којима се одликује Православна Црква, јер је велика разлика између трпљења заблуделих у вери… и живљења са њима и ступања са њима у религијски контакт без размишљања, јер последње значи да, не само да се не старамо да их обратимо у Православље, него се и сами у њему колебамо.“
Свети Кипријан, епископ Картагински, каже да јеретици никада неће прићи Цркви ако их ми сами будемо подржавали у убеђењу да они такође имају Цркву и Свете Тајне.
Православни представници би могли да присуствују на екуменистичким конференцијама само уколико би њихови организатори у име такозваних хришћанских цркава, које улазе у екуменистички покрет, изјавили Православној Цркви да су оне спремне да се одрекну својих религијских заблуда и да се са њом сједине у православној вери. Међутим, они који управљају читавим током екуменистичких конференција овакве изјаве никад нису давали и неће их ни дати зато што инославним хришћанима не пада на памет да се одрекну својих јереси и да се сједине са Православљем. Не сме се заборавити са каквом тврдоглавошћу и фанатизмом јеретици бране своја религијска убеђења. Сједињење са Православном Црквом, као што стварност показује, односи се на појединце и притом је то веома ретко и у изузетним случајевима. Памтимо увек пророчанске речи Христове: „Али Син Човјечији кад дође хоће ли наћи вјеру на земљи?“ (Лука 18, 8)
Због свега овога не можемо имати основа да се надамо да такозване „хришћанске цркве“ могу да се сједине у вери са Православном Црквом. Треба да очекујемо да ће се број истински верујућих људи стално смањивати. Уосталом, ни сам главни екуменистички савет уопште ни не помишља на то да инославни хришћани треба да се сједине са Православном Црквом. Иза екуменистичког покрета стоје исконски непријатељи Православне Цркве – масони. Организатори екуменистичких конференција не теже ка догматичком сједињењу свих такозваних хришћанских цркава са Православним Црквама, него ка мешању једних и других, кроз одступање православних од своје вере и њихово екуменистичко дружење са јеретицима, нарочито са протестантима. А ово мешање је једнако уништавању Православља.
Наравно, кад је реч о екуменизму не смемо губити из вида да на самом извору екуменистичког покрета пред нама не стоје само исконски непријатељи наше Православне Цркве, већ и отац сваке лажи и погибељи – ђаво. У претходним вековима он је хтео да уништи Свету Цркву кроз мешање православних са јеретицима. Он ово чини и сада кроз исто ово мешање преко екуменизма са његовим неисцрпним масонским капиталом. Ипак, раније је ђаво, као подстрекач мешања истине и лажи, имао више препрека него сада. Тада су Хришћани имали ватрену ревност према православној вери и штитили су је до мученичке крви. Данас су православни обузети нечувеном равнодушношћу према својој вери, што је толико мрско Господу, Који је рекао: „O да си студен или врућ! Тако, будући млак, и нијеси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста Својијех.“ (Откривење 3, 15-16) Тада су због ревности према вери и чистоти хришћанског живота православни имали богопознање. Богословски непросвећени људи, чак и на пијаци, расправљао је о томе да ли је Христос једносуштан или сличносуштан Свом Божанственом Оцу. А данас међу православнима царује свеопште слепило у погледу питања вере. Користећи све ово, екуменистички покрет се брзо шири читавом васељеном, хватајући у своје лукавством исплетене мреже, чак, и православне Хришћане.
Имајући у виду суштину екуменизма и његове циљеве, одбацимо у потпуности екуменистички покрет, јер је то одступање од православне вере, издаја и неверство Христу, што на све начине треба да избегавамо да се не би на нама оствариле речи преподобног Серафима: „Тешко ономе ко макар за једну јоту одступи од светих Васељенских Сабора.“ Овде је свет непријатељски према Христу и Његовој Светој Православној Цркви. Зато је пријатељство са овим светом, по речима апостола, „непријатељство према Богу“ (Јаковљева 4, 4).
Наша Света Црква се увек борила против јереси и то чак до своје крви, али је људе који су по наговору ђавола пали у јерес Православна Црква увек жалила, и покретана љубављу према њима изрицала им епитимију, све до одлучења од црквене заједнице. Међутим, она никад није престајала и неће прекидати своју молитву, овај уздах благодатне истинске љубави за уразумљивање и обраћење јеретика на пут спасоносне истине. Ево како нас Света Црква учи да се за њих молимо: „Оне који су одступили од православне вере, и који су заслепљени погибељним јересима, светлошћу Твог познања просвети и Светој Твојој Апостолској Цркви присаједини.“ (молитве за живе – Молитвеник)
На тај начин Света Црква, захтевајући бескомпромисну борбу против јереси, разликује саме јереси од људи који су пали у ове јереси, и увек за њих отвара свој матерински загрљај пун љубави. Због овога немојмо имати апсолутно никакве везе са екуменистичким покретом. Руководимо се у овом случају речима Светог Писма: „Јер шта има Правда са безакоњем? Или какву заједницу има Светлост са тамом? Како ли се слаже Христос са Велијаром?“ (2. Коринћанима 6, 14-15) „Благо човјеку који не иде на вијеће безбожничко.“ (Псалам 1, 1)
Свети владика Николај Велимировић: Вера образованих људи – Тумачење Символа вере
4. …Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога Истинитог, рођеног, нествореног, једносуш(т)ног Оцу, кроз Кога је све постало.
И пророк и видилац, погледавши у вечност, видели су ову без сунца и месеца и звезда, но ипак са светлошћу неком неизреченом, која продире свуда и обасјава све (Исаија 60, 19; Откривење 21, 23). Знате ли, образовани, каква је то светлост? Ви погађате: то је вечна Светлост од лица Свевишњега. То је Светлост вечнога Родитеља и Светлост вечнога Сина и Светлост вечнога Духа Светога – једна Светлост, једно Божанство, једна Красота.
Свети Оци Никејски, просветљени том вечном Светлошћу из онога света, исказали су однос Христа Господа према Оцу Небеском и однос Његов према створењима са следећих шест речи. Са четири речи исказали су онај први однос, а са две овај други.
Прва реч: Светлост од Светлости. Речено је од великог тајновидца: „Бог је Светлост и таме у Њему нема никакве.“ (1. Јованова 1, 5) Кад је родитељ светлост, шта може син бити друго до светлост? Кад је вечни Отац Светлост, и Син је Његов Светлост. Сведочанство Сина о Себи гласи: „Ја сам Свјетлост свијету.“ (Јован 8, 12) Благо вама, ако себе можете назвати само осветљеним овом Светлошћу!
Друга је реч: Бог истинити од Бога истинитога. Једном се усуди апостол Филип рећи Господу: „Господе, покажи нам Оца и биће нам доста.“ На то му благи Господ одговори: „Који видје Мене, видје Оца.“ И још додаде: „Вјерујте Мени, да сам Ја у Оцу и Отац у Мени.“ (Јован 14, 9-10; сравни Јован 12, 45). Опет рече: „Све што има Отац, Моје је.“ (Јован 16, 15). Опет рече: „Ја и Отац једно смо.“ (Јован 10, 30). То је било онда када Јевреји дигоше на Њ камење да Га убију, због тога, како сами рекоше, „што ти човјек будући градиш се Бог“ (Јован 10, 33). Толико су они, грехом заслепљени, могли видети, зато су тако и говорили. Они су у Христу – или боље рећи на Христу – видели само тело човечје, али оно што је стајало иза завесе, телесне, иза порфире крви и меса, било је сакривено од очију њихових. Гле, обична бакарна жица на земљи и бакарна жица, која преноси електрину, мисао и глас, изгледају истоветне за све очи, без ума и искуства. Покривало је било на виду њиховом духовном, те гледајући, нису могли видети суштатство Божје у суштатству човечјем. То су могли видети крштени, очишћени и освећени. Видели су апостоли свети, и сви духовни људи кроз многе и многе векове, као и Свети Оци Никејски. „Бог бјеше у Христу“, сведочи апостол Павле (2. Коринћанима 5, 19). Ово је Божје откривење. Но да је Рођени од Бога Бог истинити од Бога истинитога – није ли то јасно из појаве о родитељу и рођеноме у свима царствима живота? Истинити Бог могао је родити само истинитога Бога.
Трећа је реч: Рођеног. То јест: Син Божји рођен од Бога. Светлост рођена од Светлости, Истина рођена од Истине, Живот од Живота, Слава од Славе, Бог истинити од Бога истинитога. Ум људски донекле поима рађање тела од тела, али слабо поима рађање духа од духа. А Бог је дух. Телесно рађање, образовани, само је сенка или символ духовног рађања. Доста вам је, христоносци, што знате, да Месија и Спаситељ ваш није смрт од смрти, тама од таме, трулеж од трулежи, нити немоћ од немоћи, но Светлост од Светлости, Бог истинити рођен од Бога истинитога. А како је Он рођен у вечности, то ће вам се, ако буде било потребно, казати у вечности. О казаће вам се онда, када изађете из овога света, и капија се за вама заклопи.
Речено вам је једанпут, да је Месија ваш – Син Божји Јединородни, једини од Бога рођени, па нека вам је радост поново чути у Њему као рођеном. Јер рађање означава љубав. Напред вам је речено, да је Он једини од Бога по јестетству рођени, Највиши од Највишега, пре свих векова Рођени од Свевишњег. А сада се његово рођење одваја и разликује од стварања. Он је рођен, али није створен. Он може личити на створења, али није створење.
Четврта је реч: Једносушна Оцу, то јест: једнога бића са Оцем. Не разуме ли се то само по себи после свега реченога о Њему? Јер кад је речено, да је Он Син Очев, тиме је већ објављено и то да је Он исте битности, истога јестетства са Оцем. И кад је речено: Светлост од Светлости, опет је тиме објављено да је рођена светлост равна по битности и јестетству рађајућој светлости. И кад је речено: Бога истинитога од Бога истинитога, тиме је потврђена истина, да је Син једнобитан са Оцем Својим. Најзад, кад је речено: Рођеног, Нествореног, тиме је још јаче наглашено оно што је и раније било објављено. Јер оно што је рођено, истог је бића као и родитељ, док оно што је створено, друкчијег је бића и јестетства од створитеља свога. Погледајте и видите: дете рођено истог је бића као и отац његов, а секира је друкчијег бића и јестетства од ковача свога.
То су четири речи, којим су Свети Оци Никејски хтели определити однос Сина Божјег Христа према Његовом Оцу у вечности. А ово су две речи, којима су они хтели определити однос Сина Божјег према створењима.
Прва реч: Нестворена. Небеса и земља, и све што се види и не види, све изван бића Бога, Јединог, Живог – све је то створено. Једини је Створитељ нестворен. И као што је Отац нестворен, тако је и Син нестворен. Он је рођен, а није створен. Од почетка Он је Делатељ, а не дело, Узрочник стварања, а не твар. Савечан Оцу, истобитан са Оцем. Са Алфом и Омегом Он је Алфа и Омега. С Беспочетним – Беспочетан. Ванвремен, ванпросторан, вечит, бесмртан. Његово је биће неразлучно од бића Очевог; Његова светлост и слава нераздвојни од светлости и славе Очеве. Очева моћ и Његова је моћ. Није ли отуда јасно да Син Свевишњега није створен? Јер како би био створен Онај Који вечито јесте? И од кога би био створен Онај Који је савечан Оцу?
Као што се, христоносци, не може говорити о сунцу без светлости, и о извору без воде, тако се не може говорити ни о Оцу без Сина, нити о Сину без Оца. Зато се и каже да је Спаситељ ваш нестворен. Јер да је створен, и Он би, као многи из створених, потребавао Себи Спаситеља. Да је створен, Он не би био Син, но један од синова; не би био Син, но један од усиновљеника. Ваистину, Он је Син, а не усиновљеник. Ако би и Он био само усиновљеник, онда Свевишњи не би имао Сина рођенога. Онда се Свевишњи не би могао називати Оцем. Онда вечно родитељство не би постојало. Не би постојала ни љубав вечна. Не би постојало ни родитељство вечно ни синовство вечно – два стуба љубави вечне. Али нека се радују срца ваша, децо Божја, што постоји и родитељство, и синовство, и – љубав. Нека вас обасјају зраци вечне љубави!
Друга реч: Којим је све постало. Све створено ступи у биће своје Њиме. Као што је писано о Речи Божјој: „Све је кроз Њу постало, и без Ње ништа није постало што је постало.“ (Јован 1, 3) Син Божји Јединородни, дакле, не само није створен, него је Он – Творац. Њиме је све постало, и без Њега ништа није постало што је постало. Све што је стварањем дошло до бића свога на Небу и на земљи, дело је Сина колико и Оца; и све што бива, под влашћу је Сина као и Оца.
Тако су Свети Оци наши изразили Неизразивога. Тако су они ставили у речи веру своју и веру вашу, а све на основу писаног откривења Господа Исуса Христа и неписаног откривења Духа Божјег Светог. Но знајте, да Онај Који се не да стеснити ни у целу васиону, не може се стеснити ни у речи људске.
Све ово што је досад речено о Њему, христоносци, речено је о Богу Свевишењем у вечности, у самом Себи, ван стварања и изван створења. Говорено је о вечно тајноме Оцу и о нејављеном Сину; о Бићу вечноме, Које Само Себи родитељује и синује, и нема потребе ни у чем изван Себе. Говорено је о чуду Постојања, без промене, без старења и без смрти; о неумаливом Пламену божанском, од кога је узрочно зависна свака друга светлост, невидљива и видљива.
А ово што сад следује, јесте опис Бога Створитеља, спуштеног у време, у простор, у ограничења, мећу створења Своја. Као кад се мајка приклони и наднесе над уплакано дете у колевци, тако изгледа спуштање Створитеља људи мећу људе, у ову долину плача.
Ово је вера мисаоних и молитвених душа. Њу тешко примају чулни и прашином запретани. Мисаони људи искрено сазнају ограниченост разума људског наспрам све нових и виших планина од тајни, које се ређају једна за другом. Тек што су се с напором испели на једну од тих планина, и једва одахнули и зарадовали се, а пред њиховим очима указује се друга, виша планина. И тако редом, с колена на колено.
Они гледају и виде, да ниједна откључана природна тајна није месија, но претеча нових тајни. Све ново, откривено, сазнано, није откривење, но завеса, која скрива све нова чудеса, без имена, без броја, без конца. Зато они молитвено уздижу ум свој ка Свевишњем, и свесрдно примају од Њега оно откривење о последњим и највишим тајнама, које је Он по љубави и мудрости благоизволео објавити роду људском. Примају га са радошћу и објављују се смелошћу. Шта могу очекивати од човека? И шта им синови човечји, који заједно с њим путују, могу рећи о божанским тајнама, нечулним, невидљивим, недодирљивим, иза безбројних планина од тајни природних? Шта могу они чути од чулних и прашином запретаних? Ништа што већ нису чули и – одбацили. Зато им је толико драг Месија, Једини, Истинити, који је као лични сведок дошао из Царства последњих тајни и јавио им онолико колико душа људска на земљи може примити и носити.
Ово је ваша вера, христоносци, вера предака ваших, мисаоних и молитвених. Нека она буде и вера деце ваше, с колена на колено, све до краја пута. Ваистину, ово је вера истински образованих људи, оних који носе образ Божји у себи. У Дан Суда Божјега они ће се одржати и оправдати вером и чистотом и добрим делима својим. И биће названи благословеним.
Светлост. Истина. Реч.
Свети Игњатије Брјанчанинов – О расејаном и усредсређеном животу
Читање из Светог Писма
АПОСТОЛ
Зачало 38 – Дјела апостолска 16, 16-34: Павле и Сила у тамници. Крштење тамничара и ослобођење апостола.
16 Догоди се, пак, кад иђасмо на молитву, да нас срете једна робиња, која имаше дух погађачки, и гатајући доношаше велики добитак својим господарима.
17 Ова пође за Павлом и за нама, и викаше говорећи: „Ови су људи слуге Бога вишњега, који нам јављају Пут спасења.”
18 И овако чињаше много дана. А када се Павлу досади, окрену се и рече духу: „Заповиједам ти Именом Господа Исуса Христа: ’Изиђи из ње!’” И изиђе у тај час.
19 А када виђеше њезини господари да изиђе нада њиховог добитка, узеше Павла и Силу и одвукоше их на трг пред поглаваре.
20 И кад их доведоше војводама, рекоше: „Ови људи узбуњују наш град, а Јевреји су,
21 и проповиједају обичаје које нама не приличи примати ни творити, јер смо Римљани.”
22 И слеже се народ на њих, и војводе им раздријеше хаљине, и заповједише да их шибају.
23 И пошто им ударише много батина, бацише их у тамницу и заповједише тамничару да их добро чува.
24 Примивши такву заповијест, он их баци у најдоњу тамницу и ноге им метну у кладе.
25 А око поноћи Павле и Сила мољаху се и слављаху Бога; а сужњи их слушаху.
26 Одједном, пак, настаде велики земљотрес, тако да се потресоше темељи тамнице; и одмах се отворише сва врата и свима спадоше окови.
27 А кад се пробуди тамничар и видје отворена врата тамничка, извади нож и хтједе да се убије, мислећи да су сужњи побјегли.
28 А Павле повика јаким гласом говорећи: „Не чини себи зла никаква, јер смо сви овдје!”
29 А он, заискавши свјетиљку, улетје и дрхтећи паде пред Павла и Силу;
30 и извевши их напоље, рече: „Господо, шта ми треба чинити да се спасем?”
31 А они рекоше: „Вјеруј у Господа Исуса Христа и спашћеш се ти и сав дом твој.”
32 И говораху му ријеч Господњу, и свима у дому његову.
33 И узевши их у онај час ноћи, опра им ране; и одмах се крсти он и сви његови.
34 И уведе их у свој дом, и постави трпезу, и радоваше се са свим домом својим што је повјеровао у Бога..
ЈЕВАНЂЕЉЕ
Зачало 34 – Јован 9, 1-38: Христос исцјељује у суботу слијепога од рођења.
1 И пролазећи, видје човјека слијепа од рођења.
2 И запиташе Га ученици Његови говорећи: „Рави, ко сагријеши: овај или родитељи његови, те се роди слијеп?”
3 Исус одговори: „Не сагријеши ни он ни родитељи његови, него да се јаве дјела Божија на њему.
4 Мени ваља чинити дјела Онога Који Ме посла, док је дан. Долази ноћ кад нико не може радити.
5 Док сам у свијету, Свјетлост сам свијету.”
6 Рекавши ово, пљуну на земљу и начини блато од пљувачке, и помаза блатом очи слијепоме.
7 И рече му: „Иди, умиј се у бањи Силоамској”, што преведено значи: ’послан’. Он оде, дакле, и уми се, и дође гледајући.
8 А сусједи и они који га бијаху видјели прије да бјеше слијеп, говораху: „Није ли ово онај што је сједио и просио?”
9 Једни говораху да је он, а други да је налик на њега. Он говораше: „Ја сам.”
10 Тада му говораху: „Како ти се отворише очи?”
11 Он одговори и рече: „Човјек, Који се зове Исус, начини блато и помаза очи моје, и рече ми: ’Иди у бању Силоамску и умиј се.’ И кад отидох и умих се, прогледах.”
12 Тада му рекоше: „Гдје је Он?” Рече: „Не знам.”
13 Онда њега, некадашњега слијепа, одведоше фарисејима.
14 А бјеше субота кад Исус начини блато и отвори му очи.
15 А фарисеји га тада опет питаху како прогледа. А он им рече: „Блато ми метну на очи, и умих се и видим.”
16 Тада говораху неки од фарисеја: „Није овај Човјек од Бога, јер не светкује суботу.” Други говораху: „Како може Човјек грјешан таква знамења чинити?” И наста раздор мећу њима.
17 Опет рекоше слијепом: „Шта ти велиш за Онога што отвори очи твоје?” А он рече: „Пророк је.”
18 Тада Јудејци не вјероваше за њега да је био слијеп и прогледао, док не дозваше родитеље тога што је прогледао.
19 И запиташе их говорећи: „Је ли ово син ваш за кога ви кажете да се роди слијеп? Како, дакле, сада види?”
20 А родитељи његови одговорише им и рекоше: „Знамо да је ово син наш и да се роди слијеп;
21 а како сада види, не знамо, или ко му отвори очи, ми не знамо; сам је већ одрастао, питајте њега, нека сам каже за себе.”
22 Ово рекоше родитељи његови, јер се бојаху Јудејаца; јер се Јудејци већ бијаху договорили да буде одлучен од синагоге ко год Њега призна за Христа.
23 Зато рекоше родитељи његови: „Одрастао је, њега питајте.”
24 Тада по други пут дозваше човјека који је био слијеп и рекоше му: „Подај славу Богу; ми знамо да је онај Човјек грјешан.”
25 А он одговори и рече: „Је ли грјешан, не знам; једно знам: да ја бијах слијеп и сада видим.”
26 Тада му опет рекоше: „Шта ти учини? Како отвори очи твоје?”
27 Одговори им: „Већ вам казах и не слушасте. Шта опет хоћете да чујете? Да нећете и ви да постанете ученици Његови?”
28 Они га изгрдише и рекоше: „Ти си ученик Његов, а ми смо ученици Мојсејеви.
29 Ми знамо да је Мојсеју говорио Бог; а Овога не знамо откуда је.”
30 Одговори човјек и рече им: „У томе и јесте чудо што ви не знате откуда је, а Он отвори очи моје.
31 А знамо да Бог не слуша грјешнике; него, ако ко Бога поштује и вољу Његову твори, тога слуша.
32 Откако је вијека, није се чуло да ико отвори очи рођеноме слијепом.
33 Кад Он не би био од Бога, не би могао ништа чинити.”
34 Одговорише и рекоше му: „Ти си се родио сав у гријесима, па ти нас да учиш?” И истјераше га напоље.
35 Чу Исус да га истјераше напоље, па нашавши га, рече му: „Вјерујеш ли ти у Сина Божијега?”
36 Он одговори и рече: „А Ко је Он, Господе, да у Њега вјерујем?”
37 А Исус му рече: „И видио си Га, и Онај Који говори с тобом, Тај је.”
38 А он рече: „Вјерујем, Господе!” И поклони Му се.
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
Спори се простота вере са лукавим неверјем (Јован 9. глава). Пришавши слепцу, који је прогледао, вера је просветила и његове умне очи, те је он јасно угледао Истину. Гледајте како је код њега све логично. Питају га: „Шта ти кажеш о Ономе Који ти је дао вид?“ „Пророк је“, одговорио је он, то јест Посланик Божији, испуњен чудотворном силом. Непротивречан и исправан закључак. Међутим, књишка образованост неће да види ту исправност и xoћe да се уклони од њених последица. Пошто јој то није успело, она се обраћа некњишкој простоти својим предлогом: „Подај славу Богу. Ми знамо да је онај Човек грешан.“ Али, простота вере не уме да повеже грешност и чудотворство, те отворено изражава: „Је ли грешан – не знам; једно знам, да ја бејах слеп, а сада видим.“ Шта је могуће peћи против такве речи? Међутим, логика неверника је упорна и при свој очевидности се не стиди да тврди да не зна одакле је Онај Који је отворио очи слепоме. „У томе и јесте чудо“, говори им здрава логика вере, „што ви не знате откуда је, а Он отвори очи моје. А знамо да Бог не слуша грешнике; него ако ко Бога поштује и вољу Његову твори, тога слуша. Откако је века није се чуло да ико отвори очи рођеноме слепцу. Кад Он не би био од Бога, не би могао ништа чинити.“ Рекло би се, после овога ништа друго није остајало него да се преклони глава под силом исправног закључка. Међутим, књишка ученост не може да трпи здраву логику вере, и зато га истераше. Па пођи онда да доказујеш истину вере онима код којих се ум искварио од упорности неверја. Неверници свих времена су људи истог кроја.
Учимо црквенословенски (словѣньскъ ѩзъıкъ)
памѧть (памјат) = помен, спомен, успомена, сећање
- Тимотеју 1, 3
ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ: Благодарю Бг҃а, Ємѹжє слѹжѹ ѿ прародитєлєй чистою совѣстїю, ѩкѡ нєпрєстаннѹю имамъ ѡ тєбѣ памѧть въ молитвахъ моихъ дєнь и нощь,
ИЗГОВОР: Благодарју Б(о)га, Јемуже служу от прародитељеј чистоју совјестију, јако непрестанују имам о тебје памјат в молитвах мојих ден и ношч,
СРПСКИ: Захваљујем Богу, Којему служим од предака у чистој савјести, што те се непрестано сјећам у молитвама својим дан и ноћ;
Календар
мај 29. (јулијански) / јун 11. (грегоријански) 2023.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Спомен свете дјеве мученице Теодосије Тирске; Страдање свете преподобномученице Теодосије Цариградске; Спомен Првог Васељенског Сабора; Спомен светог и блаженог Јована Јуродивог, Устјужског Чудотворца; Спомен светог оца нашег Александра, епископа александријског; Спомен светог свештеномученика Олвијана и његових ученика; Спомен светог новомученика Јована (Нана) Солунског; Спомен светог новомученика Андреја Хиоског; Спомен светих мученика мужа и жене.
Блаженопочивши патријарх Павле: О посту
Од свих средстава, чишћење душе за овај најприснији сусрет и сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?“ И кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да ли су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да ли су са неким у завади, и да ли можда нису блудници, а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи какве амајлије, или да можда не врши побачај.
А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Светог Писма и богомислију онога ко жели да се причести, и да не говоримо. Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Светој Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста, и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се чувати сваке крајности и једностраности.
Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он основао Собом, целокупним Својим животом и делом и утврдио особито Крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она Тело, коме је Он, Христос, Глава. По Вазнесењу Христовом, Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђељску науку, живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свога постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено. Не људима, него ни анђелима с Неба апостол Павле не признаје право да проповедају неко друго Еванђеље, осим онога које је проповедано. Променом, додацима и новотаријама могу се хвалити људске установе и оне секте које су отпале од истините Цркве Божије, али не и Православље. Једна од таквих установа божанског порекла је и установа поста. Још у Старом Завету Господ наређује пост као „уредбу вечну“. У Новом Завету Исус Христос, чистећи пост од фарисејских примеса и кварења, даје му нову божанску потврду велећи да ће Његови ученици постити, а особито тиме што је и Сам постио. Овим нас је поучио, вели Свети Василије Велики, „да се постом снажимо и да се привикавамо на подвиге у искушењима“.
Протојереј-ставрофор Љубомир Стојановић: Размишљање једног служитеља олтара Божијег
Хришћанство није само име, већ живот. Свако ко чини добро и сабира се са друрим из тог разлога, ко верује у Бога и човека, у могућност да сваки човек буде добар, то је хришћанин. Не да само прикажемо себе као добре, већ да то заиста будемо. Врхунац те љубави је Христов вапај са Крста: „Оче, опрости им.“ Опростити значи имати снаге, а не посустати и повући се пред злом. Вера није страх од већег, већ напредовање у љубави Божијој, где човек постаје наш брат. Чинимо добро, не да бисмо били награђени или похваљени, већ зато што видимо своју одговорност, видимо пуноћу и лепоту живота, а то видимо зато што указујемо на Христа, а не на себе. „Све могу у Христу Који ми моћ даје“, рекао је апостол Павле. Богочовек је мера свега. Добро, лепо и истинито су у сталном садејству, то морамо стално имати у виду.
Јереј Стеван Јовановић – Тумачење Дела Апостолских – део 1
Читање из Светог Писма
Апостол – З
Зачало 330: Јеврејима 11, 33-40
Прокимен, глас 8: Заветујте се и испуните (завете) Господу Богу нашем. (Псалам 75, 12)
Стих: Познат је у Јудеји Бог, у Израиљу је велико Име Његово. (Псалам 75, 2)
Прокимен, глас 4: Диван је Бог у Светима Својима, Бог Израиљев. (Псалам 67, 36)
Стих: У Црквама благосиљајте Бога, Господа са извора Израиљевих! (Псалам 67, 27)
Браћо, Свети вером победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бејаху силни у рату, поразише војске туђинске; неке жене примише своје мртве васкрсењем; други, пак, бејаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не бејаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, осведочени у вери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.
Алилуја, глас 4: Завапише праведници и Господ их услиша, од свих невоља њихових избави их. (Псалам 33, 18)
Стих: Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ. (Псалам 33, 20)
Литургија – Зачало 38: Матеј 10, 32-33, 37-38; 19, 27-30
32 Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
33 А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
37 Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан.
38 И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан.
27 Тада одговори Петар и рече Му: „Ето, ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?”
28 А Исус им рече: „Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за Мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на Пријесто славе Своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.
29 И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, Имена Мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни.
30 Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
Света Црква сваки дан молитвено помиње Свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, Света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све оне који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају Свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар, која је погодна за ново Небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за Светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако.
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
Мирослављево јеванђеље
мощи́ (мошчи/мошти) = моћи; имати снаге, бити јак, ваљати, вредети
мо̀щи (мошчи/мошти) = мошти, кости светитељске